Одбор у САНУ као центар за распарчавање србског језика

1
973

Одбор за стандардизацију Србског језика САНУ, према мишљењу др Петра Милосављевића, у суштини делује као центар за распарчавање Србског језика. Он је признао тзв. бошњачки језик (очекује се да призна и црногорски језик), а Одлуком У одбрану достојанства српске језичке заједнице из 1998. г. Одбор је одбацио идеју групе филолога о обнови србистике и изјаснио се да треба одбацити славистичку и српску филолошку традицију (србистику) из прве половине 19. века, коју симболизује Вук Караџић. Тиме је овај одбор директно понудио и осталима, поред Хрвата који су то већ раније обавили, да слободно изврше распарчавање Србског језика према својим политичким циљевима и агресорским амбицијама. Тако је од Србског језика остала само разлика после одузимања хрватског, бошњачког (босанског) и црногорског језика – мали део стварног Србског језика. На тај начин се сразмерно распарчава србски етнички простор и Србство у целини.

1 КОМЕНТАР

  1. Одељење језика и књижевности САНУ (тачно тако, они воле да србски језик зову само језиком, јер ваљда још не знају име језика којим се баве или им је речено да се још не зна који је то језик!) – никада се није одредило према овој чињеници непримењивања Устава и запостављања и сузбијања званичног односно националног писма. Ово одељење и даље издаје некакав речник „српскохрватског“ језика (стигли су, кажу, до слова П!) и недавно је неко из тогодељења објаснио да тај посао раде због тога што не желе да се супротставе политичкој директиви?!

    Однос надлежних државних органа према отвореним питањима србске лингвистике је углавном игнорантски и неодговоран. Нико не води рачуна чак ни о примени одредби Устава о језику и писму, као ни о усклађивању закона о језику и писму са Уставом. Надлежно министарство је пустило правопис у издању Матице српске у образовни процес, иако је његова одредба о два равноправна писма у Србском језику неуставна и чини немерљиву штету полазницима образовања; надлежно министарство је пустило у образовни програм бошњачки језик, који је после институционализације босанског језика у Федерацији БиХ преименован у босански језик, па се сада у образовном систему у Рашкој области неформално али јавно оперише са босанским језиком.

    – Државним институцијама у чијој је надлежности брига о Србском језику и његовом писму морају се ставити велике примедбе. Одељење језика и књижевности САНУ је још под потпуним утицајем сербокроатистике и политике и није, на пример, покренуло стављање ван снаге Новосадског договора ни 60 година после његовог потписивања, није подржало научну иницијативу за оснивање србистике као србске лингвистике и њено увођење у образовни систем, није покренуло коначно завршавање стандардизације Србског књижевног језика, и даље издаје речник непостојећег „српскохрватског“ језика уместо неопходних лингвистичких речника које србска лингвистика нема, није заузело научни став о крађи и преименовању Србског језика, није учинило све што је неопходно за заштиту србске културне баштине исписане латиницом, није се одредило према непримењивању уставне одредбе о ћирилици као званичном писму и неуставном правопису. Матица српска је издала правопис (зашто се Матица тиме бави?) који садржи неуставну одредбу о два равноправна писма и не осврће се на бројне правне и научне примедбе.

    – Србски лингвистичари су подељени на сербокроатисте и србисте, а србисти су се поделили у вези са одређивањем писма или писама Србског језика (једни су уставобраниоци који се залажу за ћирилицу као једино писмо, а други су за два равноправна писма). У међувремену ћирилица полако али сигурно нестаје, али лингвисте ништа помирити не може. Пресудни утицај на односе међу лингвистима има Одељење језика и књижевности САНУ које примењује и даље сербократистику као србску лингвистику.

    Најхитнији задатак србске лингвистике у овом времену јесте да се оснује и констуише србистика и да се елиминише латиница као друго тзв. равноправно писмо Србског језика (под елиминисањем латинице из образовног процеса подразумева се да се одговарајућа латиница учи у оквиру наставе страног језика; хитно треба обуставити учење латинице као другог писма СЈ; проблем коришћења културне баштине исписане до сада латиницом треба оставити сваком појединцу на вољу а сљавлада хрватску латиници – што није никакав проблем када се научи нека од латиница европских језика, али и решавати га покретањем масовног превођења на ћирилицу – то сада може изгледати веома скупо и недовољно основано, али се остварена хегемонија латинице друкчије не може сузбити). После тога, све ће се разрешавати по научним методама лингвистике као науке. Збога тога, наводимо следеће цитате из чланка проф. др Петра Милосављевића под називом „Србистика пре после сербокроатистике“ (који је, узгред речено објављен на латиници?!):
    „Вук Караџић, Шафарик и филолози њихова времена, који су припадали разним језицима и народима, али су поштовали исте научне принципе, сасвим јасно су идентификовали српски језик. То је за њих било штокавско наречје. Српски језик је највећи споменик српске културе и српског постојања, споменик већи и од Студенице и Дечана, и од Мирослављевог Јеванђеља и од Горског вијенца. Управо тај споменик је почела да руши и да распарчава сербокроатистика…“

    Због државне и научне небриге Србски језик и његово писмо ћирилица данас су сирочад! Отимањем и крађом језика крњи се србско етничко писмо и србски етнички простор. Затирањем ћирилице крњни се идентитет Србства…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here