НАРОДНИ МУЗЕЈ СРБИЈЕ (Има ли Србија Народни музеј?)

0
588

„Музеји су затворени како би генерације наше деце биле ускраћене за улазак у свет уметности, упознавања са националном и светском културном баштином, која је намењена елити… У култури се све срозава у складу са ранијим причама Алена Далеса о стратегији уништавања православног духа…“ (Зоран Чалија, сликар)

Европски стручњаци за уметничка дела немају разумно објашњење због чега је једна од најважнијих националних културних установа у Србији затворена више од 13 година. Неки тврде да је разлог велики број фалсификата који се налазе у фундусима. (Њузвик, 2016.г.)

Народни музеј је најстарија музејска установа у Србији, основана 10. маја 1844. године. Зграда музеја на Тргу Републике је још седамдесетих година проглашена за најугроженији културни објекат, али се у њу од тада није улагало. После НАТО бомбардовања 1999. године иницирана је реконструкција зграде и скренута је пажња на тешко стање Народног музеја. Због реконструкције, музеј је затворен за јавност од 1. јуна 2003. године, али радови још увек нису започети. Већ деценију је препознатљив по скелама које га окружују, а које су постављене тако да се са њих зид не може ни додирнути. Скеле су у власништву Народног музеја, који их је купио од средстава Министарства културе по цени од 3,5 милиона динара.

Због реконструкције зграде неопходно је да се сви експонати, њих 400.000, преместе и чувају у посебним условима. Из тог разлога утврђена је потреба Музеја за одговарајућим простором. Потписан је уговор са аустријским предузећем ,,Кунсттранс” за изградњу депоа за смештај експоната. Депо је адаптиран 2007.године, што је годину дана од потписивања уговора којим се та фирма обавезала да ће завршити депо за шест месеци. Када је 2007. године депо отворен, Министарство културе анализом уговора долази до сазнања да у том уговору има ,,више неправилности”, као и до тога да је цена закупа одређена без ,,трошног основа”. Закључују да је ,,неповољан и штетан по државу”. Фирма ,,Кунсттранс” тужи Народни музеј за закуп депоа који никада није коришћен за смештај експоната током реконструкције музеја. Месечни закуп депоа који је требало да плаћају износио је 35 хиљада евра. Привредни суд у Београду 25. фебруара 2013. године доноси пресуду да Народни музеј мора да исплати том предузећу 199 милиона динара…

Народни музеј је од 2003. до 2012. године на покушаје реконструкције зграде потрошио више од 225 милиона динара, а да практично ништа није урађено.

„Ми смо једина држава у свету која има Народни музеј и колекцију која није у функцији скоро четврт века. Хајде сада да се заједно запитамо – шта би мислили о Паризу да не ради Лувр или о Лондону да је затворена Национална галерија. Ако неко мисли да је то невидљиво за неког ко долази споља, онда грдно греши. То је облик урушавања озбиљности средине и тога колико она саму себе поштује и цени. Нико за то није крви споља. Кривица је унутра, што је директно повезано с владајућом елитом. Како је елита представник народа, почињем да се питам шта није уреду с нама и каква је то аутодеструкција. Дигли смо невидљиви зид око себе, што је несхватљиво. Није Србија у Алепу (град у Сирији годинама под окупацијом, оп. аут.), али смо изградили сопствени Алеп без испаљеног метка, што је застрашујуће. Да ли су слике у привременом депоу на минусу, мање је важно. Мене више брине што то траје 25 година и више никог не занима“ – каже сликар и глумац Урош Ђурић.

„Жалосно је на који се начин држава односи према ономе што има трајну вредност. То показује једну глобалну регресију целог друштва, као и бића. Ми се налазимо на силазној линији. Уништили смо нашу државу, а стварали смо је вековима“ – искрен је редитељ и историчар Ђорђе Кадијевић.

Њузвик је дошао до информације да су двојица познатих сликара из Србије посумњала на нешто знатно драматичније – да су у последњих петнаестак година неке од најважнијих слика из Музеја замењене копијама, а оригинали продати на црном тржишту. То су и јасно саопштили блиским пријатељима, казавши да су добили информације да се у Музеју налазе и фалсификати њихових слика. Нажалост, један од њих је у међувремену преминуо. Други ни на који начин није желео јавно да говори о својим сазнањима или слутњама изговореним у ужем кругу.

„Нисам чуо о наводној крађи слика из Народног музеја Србије и замени фалсификованим. Знам да је Музеј дуго затворен, али ми је речено да је то због штете проузроковане током рата на Балкану, што је резултирало тиме да је Музеј у немогућности да обезбеди одговарајуће безбедно окружење у којем ће држати слике и антиквитете, односно да сама зграда више није сигурна.“ (Дик Елис, агент Скотланд јарда).

Мало ко је сада у стању да се сети прецизно када је лепа и оптимистична прича о обнови националног музеја почела да поприма обрисе театра апсурда. Сада нам је јасно само да су све афере којима су нам „мазали очи“ неважне у поређењу са чињеницом да готово деценију и по не можемо да видимо своје културно и уметничко благо, писала је новинарка „Спутњика прошле године.

Реч је о периоду који обухвата целокупно основно и средње школовање у Србији. Дакле, има деце у овој земљи која током читавог основног школовања никада нису била у прилици да виде шта се то чува у њиховом националном музеју!
Прошле године уследила је нова представа: свечано покретање сата који одбројава време потребно за завршетак санације Народног музеја. Сат је помпезно активиран, недуго потом постављене су скеле на фасаду музејског здања. Једно време смо, пролазеćи туда, могли да чујемо и раднике који се довикују по тим скелама, куцкање, лупкање. Нешто се радило. Сат је за то време откуцавао секунде, минуте, сате, дане… Рок за његов последњи откуцај био је 10. мај 2016.г.!

Што се самог музеја тиче, сређена му је фасада, унутра су дотерани приземље и први спрат — окречени су зидови, обновљене су водоводне и електричне инсталације, разни ситни занатски радови. Све остало чека — тендер!

Значај Народног музеја као културно-уметничке институције и његова судбина

Најважнији основни подаци о Музеју:
– основан је указом Јована Ст. Поповића , начелника Министарства просвете, 1844. г. као Музеум сербски
– први инвентар је приликом оснивања имао само 79 редних бројева
– г. 1864. увећан је фонд Музеја збиркама Друштва србске словесности
– г. 1871. Музеј је већ имао 12.869 музејских предмета
– г. 1908. Музеј је започео изучавања и истраживања неолитског археолошког локалитета Винча
– у Првом светском рату Музеј је бомбардован и извршена је девастација музејског фонда
– г. 1937. музејски фонд располагао је са око 250.000 предмета
– у Другом светском рату у периоду 1939 – 1945. г. Музеј је био затворен за посетиоце
– г. 1952. отворен је Народни музеј на Тргу Републике у Београду
– г. 1963. Музеј је имао 195.688 предмета
– г. 1999. због НАТО бомбардовањаповучена је музејска поставка
– г. 2003. повучена је стална музејска због поставка због лоших услова безбедности и микроклиме
– г. 2006. и 2007. све збирке су спаковане и спремљене за селидбу

„Може се рећи да је Народни музеј резултат хобија кнеза Милоша који је, попут многих тадашњих европских владара, могао да се похвали збирком оружја, минерала, епиграфских споменика, старих рукописних и штампаних књига. Кнежевом иницијативом донето је Решење уставобранитељске владе о забрани уништавања ,,развалина старих градова и споменика древности“, да би сутрадан, 10. маја 1844. године, Јован Стерија Поповић, начелник Министарства просвете, објавио постојање Српско-народног музеума, Народног музеја, објаснивши да ,,Министарство просвете, уз своје друге задатке, није пренебрегло ниједну за нас значајну обавезу да се старине уопште, а нарочито оне које се тичу историје Срба и историје српске, које се налазе у земљи или се било где чувају, на једно место сакупе и на том месту за потомство сачувају“. Било је то само 14 година после читања султановог хатишерифа којим је Србија добила делимичну самосталност и 23 године пре коначног ослобођења градова од Турака и предаје кључева.

Основани Музеј усељен је у део зграде тадашње Библиотеке министарства просвете, а садашњег Факултета примењене уметности, иза Конака кнегиње Љубице, и изгледао је као магацин, а не као музеј. Захваљујући Стерији који је сачинио први попис музејских предмета ,,Стање Српско-народног музеума“, зна се да су прву колекцију чиниле повеље, дипломе, рукописне и штампане књиге, стари печати и стари српски и бугарски новац, али и римске старине којих је било више од осталих, а које Стерија није стигао да попише.“

У време НАТО бомбардобања 1999. г. иницирана је и реконструкција зграде на Тргу републике и усмерена пажња на тешко стање Народног музеја. Од тада до данас, међутим, готово да ништа конкретно није урађено. Због реконструкције, Музеј је затворен за јавност од 2003. Радови још нису почели. Стална поставка Народног музеја затворена је 2003, а нешто касније сви експонати су спаковани и од тада чекају да буду пресељени. Селидба је иначе камен спотицања и за реализацију актуелног идејног решења, као и пројекат из 2007, који је одбачен као прескуп и нефункционалан.

Народни музеј у Београду није успео да реализује свој пројекат реконструкције ни за време Националног инвестиционог плана, а ни после. У пролеће 2009, комплетан УО Народног музеја поднео је оставку због “ирационалне опструкције реконструкције Народног музеја” за шта су оптужили ресорно министарство. Различити министри културе су покушавали да заврше тај посао, али новац који је на почетку био обећан једноставно је нестао и више није било наде да ће ова важна институција једном бити коначно отворена за јавност. Бивши министар Братислав Петковић се, видевши да средстава за започету реконструкцију заправо више нема, одлучио за парцијалну реконструкцију Народног музеја као и за сукцесивно отварање његових делова. Коначно отварање је најављивао за јесен 2013.

Народни музеј у Београду је најстарија установа заштите баштине у Србији, централна музејска установа матична за археологију, нумизматику и уметност до почетка 20 века. Комплексног је типа, посвећен заштити, интерпретацији и промоцији слојевитог, мултикултурног наслеђа централног Балкана и Европе – од праисторије до данас.

У 2014. г. Пројекат санације, адаптације и делом реконструкције, као капитални пројекат, планиран је за финансирање у буџету РС као трогодишњи пројекат. Укупно
планирана средства за фазну санацију, адаптацију и делом реконструкцију објекта
музеја, у периоду 2014-2016. године, укључујући и средства за радове на фасадама и
средства за вођење целокупног пројекта, износе: 1.061.680.660,00 динара.
У складу са чланом 5. Закона о буџету Републике Србије за 2014. годину, за
реализацију Капиталног пројекта санације, адаптације и реконструкције Народног
музеја у Београду опредељена су следеће средства:
•2014. година: 270.284.000,00 динара
•2015. година: 640.584.500,00 динара
•2016. година: 150.812.160,00 динара.

У складу са распоредом буџетских средства Народни музеј је током 2014. године: расписао јавну набавку за избор извођача радова на уличним фасадама и
фасадној столарији Народног музеја. Уговор са Кото д.о.о закључен је 28.10.2014.
године, а уговорена вредност радова је 101.777.386 динара без обрачунатог ПДВ.
Расписао јавну набавку за избор пружаоца услуге стручног надзора над
радовима на рестаурацији фасада и фасадне столарије. Уговор са фирмом Форма
Антика закључен 30.10.2014. године, а уговорена вредност је 1.500.000 динара без
обрачунатог ПДВ. Расписана је јавна набавка за избор пружаоца услуге израде пројектно-техничке документације главних пројекта санације, адаптације и реконструкције Народног музеја. Уговор је са фирмом Машинопројект Копринг а.д закључен 09.01.2015. године, а уговорена вредност је 17.740.000 динара без обрачунатог ПДВ.

Већина музејских објеката је у државном власништву (у власништву општина је 23%, града 16%, државе 46%), док су остали наводили специфичне одговоре (приватно власништво, јавна предузећа, СПЦ, Јеврејска општина…).

Народни музеј налази се у палати Управе фондова, ремек-делу пројектаната Николе Несторовића и Андре Стевановића, саграђеној у два наврата – 1903. и средином тридесетих година – заштићеној као културно добро великог значаја због своје архитектонске вредности. Према повељи Унеска обавезно је било расписивање конкурса за ревитализацију тако важног споменика.

Прилог: Списак директора Музеја
• Филип Николић (1853–1856.)
• Ђуро Даничић (1856–1859.)
• Миливој Прајзовић (1859–1860.)
• Коста Црногорац (1860–1861.)
• Јанко Шафарик (1861–1869.)
• Стојан Новаковић (1869–1874.)
• Јован Бошковић (1875–1880.)
• Нићифор Дучић (1880–1881.)
• Михаило Валтровић (1881–1905.)
• Милоје Васић (1906–1919.)
• Владимир Петковић (1919–1935.)
• Милан Кашанин (1935–1944.)
• Вељко Петровић (1944–1962.)
• Лазар Трифуновић (1962–1969.)
• Миодраг Коларић (1969–1973.)
• Владимир Кондић (1973–1980.)
• Јефта Јевтовић (1980–1996.)
• Бојана Борић-Брешковић (1996–2001)
• Никола Тасић (2001–2003.)
• Татјана Цвјетићанин (2003–2012.)
• Бојана Борић-Брешковић (2012–?)
Судбина обнове и даљег трајања Народног музеја Србије постала је у доброј мери неизвесна и неопходни су одговори на битна питања.

Ко је одговоран за то што је за првих десет година реконструкције Музеја Србија потрошила више од два милиона евра за планове реконструкције и ни једну није извела до краја?

Какво је објашњење чињенице да је било потребно 10 година да би се дошло до закључка да држава нема новца за реконструкцију и да се може радити само санација зграде Народног музеја?

Ко је одговоран за то што је Привредни суд у Београду пресудио да држава треба да исплати око 2,5 милиона евра фирми Кунсттранс за депо који је закупила за чување уметнина, а никада га није користила?

И на крају се мора поново поставити основно питање: Хоће ли Србија више икада имати Народни музеј?

Обрадио и приредио: Видоје Марјановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here