Видоје Марјановић: РОЏЕНИ БЕОГРАЏАНИ (Илити „Београде, мој бели лабуде“)

1
370

Ми Срби смо народ који болује од многих прирођених или стечених болести и лоших навика. Наша историја није нам била баш наклоњена, јер смо, кажу, народ који је направио своју кућу на путу. А сви путници и намерници и ненамерници сматрају пут неким својим правом. Тако смо ми, стално крававо и погубно бранећи своју кућу од путника незваника, оболели од: рајетинског менталитета, трибализма (кажу нам бивша браћа по тииити), монтањарства, духа самопорицања, србијанства, комплекса старинаца и дођоша, омаловажавања и несолидарности са Србима пречанима и избеглицама, јевроунијаћења, неолибералног демократизма… У Београду су неки оболели од београђанства по рођењу и гађења и нетрпељивости према дошљацима.
Браћо Срби! Нешто мислим: важније је бити Србин, него Београђанин! Јер је Београд главни град Србије, државни, културни и политички центар Србства. Ако у њему превлада стање духа да је бити Београђанин важније него бити Србин – онда Београд престаје бити србски град!
Нажалост, данас је Београд постао и центар антисрбства, јевроунијаћења, поништавања србског становишта и примене крватског културног обрасца уместо србског! То се не може оспорити, јер је видљиво голим оком! Може ли онда Србин некритички волети такав Београд?!
Велики Јован Дучић је рекао да је преклом из места где се формирао као човек који самостално расуђује и мисли (дакле духовно), а да је то било у Београду. Дучић је по рођењу Требињац и он је волео своје Требиње (тамо су и пренети његови посмртни остаци). Да ли је због тога изгубио право да буде Београђанин по сопственом опредељењу?! Могу ли му то право оспорити тзв. “роџени Београџани”? И да ли да поменем и Карађорђа, краља Петра, Јована Цвијића, Милутина Миланковића, Николу Теслу и многе великане србског духа и културе?!…
И шта уопште значи тај рогобатни појам рођени Београђанин? Присетимо се: комуњаре су Београду побиле србску елиту и истребиле средњи грађански слој! Тако су постали већински становници Београда. Већина рођених Београђана, дакле, потомци су комуњара који су побили праве елитне Београђане! Да ли је тзв. рођени Београђанин који данас примењује крватски културни образац и тако је престао бити Србин уопште Београђанин, свеједно што је рођен у Београду?!
Присетимо се и историјске чињенице да су Срби пре само око 100 година дошли у Београд у шубарама, гуњевима и опанцима, на сељачким воловским колима и по разлоканим пољским путевима. (“Ој, Србијо, точкови у блату”, певао је Оскар Давичо.)
И ја сам у Београду коначно формиран као мислећи човек (такав какав сам) и сматрам Београд својим, не само због тога што је Београд главни град моје отаџбине Србије, него што га волим. Али не волим и не прихватам да ми некакви “роџени Београџани” пресуђују да ли сам дошљак или Београђанин. И онај покојни Прелевић је певао о “мом Београду” и после тога се то “мој Београд” (без његове личне кривице) накалемило код неких “роџених Београџана” као право на отимање Београда од других који су само дошљаци, “љаксе”, примитивци и који га по њиховој пресуди не воле или га не воле довољно и не заслужују Београд. (Следећи корак је, ваљда, протеривање из Београда оних који га наводно не воле или га не воле онолико колико они мисле да треба да га воле.)
Није спорно да сваки град који је културни центар има свој дух по којем постаје омиљен, цењен и извориште је културе за просторе око себе и целу нацију. Београд је то био пре комуњарског терора, и то захваљујући и великанима духа који нису били рођени у Београду – али су сви били духом прави Срби и родољуби. Данас су Београд углавном у том погледу срозали потомци комуњара, који су – гле чуда – по правилу рођени Београђани – и Београд је, на нашу србску жалост, постао и антисрбски центар свега и свачега. (Наравно, Београд је и даље србски духовни, културни и политички центар и у њему је цвет србског духа и лепоте урбаног живота. Упркос „роџеним Београџанима“!) Али у њему је такође саветник председника државе донедавно био „неко“, уместо, на пример, госпође, научнице и Србкиње Смиље Аврамов, која је на неупоредиво вишем духовном, србском, политичком и „саветничком“ нивоу председника државе?!
Теорија о “београђанству” по рођењу је примитивна, малограђанска, недемократска и антисрбска. Почетком ове године једно гласило је објавило вест да је један „роџени Београџанин“ избацио из стана своје родитеље (наравно, из њиховог стана) кад је сазнао да су дођоши! Сећам се једне сцене у кафани на Дорћолу из мојих студентских дана када је један човек средњих година, који је очито био под утицајем алкохола, ходао кафаном и викао да је по националности Дорћолац! Наравно, то су екстремни примери.
„Њима су комунисти одузели оно што никада нису ни поседовали. Ко зна где би им био крај да није било рата? Они се размећу кућама у којима су становали као подстанари. Њихов деда је познавао Пашића. Они су живели у Крунској и Хартвиговој. Њихова бака је била дворска дама краљице Наталије. Њих је живот смртно увредио и зато су одлучили да постану ништа! Нека се прослављају дошљаци. Њима је довољно њихово порекло.“ (Извор „Српски националисти“)
Прави рођени Београђанин воли свој град, учествује у креирању његовог познатог духа по којем се сви велики културни центри познају, али је истовремено и родољуб и воли своју отаџбину и нацију. И не мисли да је по чину свог рођења стекао нека посебна права у Београду у односу на тзв. дошљаке.
Наравно, процес урбанизације дошљака (провинцијалаца како то „роџени Београџани“ кажу кад су мало умеренији) у складу са културним обрасцем и стањем духа једног великог града и центра као што је Београд веома је сложен и често носи проблеме који стварају наведени јаз између социјалних група на различитим социјалним, економским и културним нивоима. Али то је уобичајена појава за сваки велики град, а нарочито за градове који имају историјску харизму градова с посебним духом.
Наравно, ничим се не може правдати примитивно, нехигијенско и неурбано понашање становника Београда, без обзира да ли су Београђани по рођењу или су дошљаци. Ипак, неоснована је претпоставка да је дошљак по дефиницији на нижем духовном, културном и опшем људском ниову од Београђана по рођењу или по духу. (Овде желим посебно да нагласим да је идентификација некултурних дошљака са дошљацима са села, односно сељацима – а ова реч и појам у говору „роџених Београџана“ по дефиницији погрдна и увредљива – веома погрешна и несрбска, јер је социолошки, национално и са аспекта родољубља веома погрешно показивати такав презир према сељацима, који су изнели све ратове за национално ослобођење Србије на својим сељачким плећима, заједно са србским воловима… Србија је била јака док су је србски сељаци хранили и бранили.) Но није далеко од истине да, имајућу у виду да дошљци чине значајну већину становника у Београду, они представљају преовлађујући извор негативне силе која уназађује или поништава некада познати београдски дух. Али, да ли су само они криви због тога што су у већини били приморани да без стварног интереса и често против своје воље долазе у Београд да би преживели. Који би нормалан човек односно сељак (а и сељак је човек!) добровољно пристао да буде измећар и бескућник у Београду поред своје сеоске очевине – само да је држава обезбедила мотивацију сеоског становништва за наставак живота на селу.
Београд је главни град Србије и сви грађани Србије имају природно и уставно право да се настане у њему и да буду Београђани. Сви грађани Београда су Београђани и имају и право и обавезу да се брину о свом граду. Што се љубави тиче, она је ствар срца и душе и самим тим не може бити обавеза. Љубав према граду по правилу јавља се кад град достигне културни, економски и социјални и људски ниво који обезбеђује грађанима живот достојан човека, као и љубав према граду.
Лука Ћеловић, Требињац који је дошао у Београд са два динара у џепу, оставио је овом граду велелепни хотел „Бристол“, читаву Загребачку улицу, парк на Сава-мали и сав свој иметак. Игумановој палати на Теразијама се и данас дивимо, мада је није направио ниједан рођени Београђанин, већ сироти игуман, дошао однекуд с југа.
Искључивост тзв. “роџених Београџана” једна је од озбиљнијих сметњи да се сви грађани идентификују духовно са својим градом и заволе га као што га је волео Бранко Радичевић (који није био рођени Београђанин), певајући лирски у једној својој песми “Београде, мој бели лабуде”…

1 КОМЕНТАР

  1. https://www.youtube.com/watch?v=4SJo7uXRRsY#action=share
    Ламент над Београдом: Милош Црњански

    Према мишљењу проф. др Мила Ломпара, Црњански је највећи и најбољи србски писац и песник. Но, за његов „случај лакрдијаш“знао је и његов и наш највећи и најљући непријатељ хазарин тииито, којег смо изабрали за свога доживотног председника, иако смо знали да је непријатељски војник са рукама до лаката у србској крви, па смо га касније прогласили и вишеструким херојем. Том хазарину и хазјајину тииити од наводног Загорја нарочито су сметали паметни, талентовани, генијални и велики Срби, па им се светио на посебне и рафинисане начине. Ни „случај лакрдијаш“ му није био раван…

    Црњанског је нажалост најурио у иностранство, тако да је он скоро цео свој живот провео изван своје отаџбине Србије, без свога брата и свога ближњега, певајући жалопојку (ламент) због изгона из јединог живота који Бог даје човеку… Ни њега сеобе нису заобишле…

    На његову срећу, Милошеве муке овоземаљске су завршене, испевао је Ламент над Београдом и завршио своју личну и коначну сеобу…

    Нама који претекосмо остаје да жалимо за Милошем, да жалимо за Чичом Дражом којег нам тииито хазарин уби к`о кера, да му се ни трагови не познају, да жалимо за нашом отаџбином Србијом коју је распарао и раскројио и да жалимо за око једним и по милионом србских мученичких јасеновачких, јамарских, голооточких, невидимих геноцодних жртава…

    „Бежи чудо! И трагови нам се уједају! Уједају за нама у прашини…“

    Земља ти Божја кости избацила! Па их пси посвуда глодали по прашини…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here