Видоје Марјановић: ЧЕРЕЧЕЊЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ, СВЕТОГ САВЕ ДЕДОВИНЕ

0
338

Праисконски проблем земље Босне и Херцеговине настаје од раскола Хришћанске цркве 1054. г. на Православну и Католичку цркву и суштинском променом доктрине хришћанства у новонасталој отпадничкој Католичкој цркви (у ствари секти) под утицајем Ватикана: прихватање политичке концепције папоцезаризма и увођењем ратно-политичке активности насилног ширења ватиканског католицизма (тзв. прозелитизам – који је у 16. в. прерастао у некакву Конгрегацију за ширење вере, а крајем прошлог века лукаво је преименована у Конгрегацију за јеванђелизацију народа).

Прва на удару насилног ширења ватиканског политичког утицаја на исток била је Босна и православни Срби у њој. У Босни је прво и једино у хришћанству створена нација на подлози прозелитизма и вере (тзв. крвати), који нису могли живети у миру са тзв. шизматицима Србима православцима (мада су у изворном смислу прави шизматици и отпадници од јединствене хришћанске цркве били припадници новостворене католичке цркве, која у ствари била секта). Крвати су у ствари били ратници за ширење католичке секте и за ширење државног и политичког утицаја католичке Аустроугарске монархије на србским етничким просторима.

Доласком турака агарјана у Босну извршено је исламизовање великог дела србског народа са сличним циљевима као и у случају Ватикана.
Тако су настале две нове вештачке, верске нације у Босни од србског етничког бића и тако је временом Босна постала „земља мржње и страха“.
Тај процес употребе Босне и њена три народа против Србства у целини наставио је и тииито, стварајући од безнадежно подељене Босне и Херцеговине некакву малу Југославију у Југославији. Исту политику наставио је ционистички САД-изам (илити империја зла) и јевројунија и створили су октроисану квази државу Босну и Херцеговину од тзв. два ентитета. Ова творевина служи америма као инструмент изазивања и контроле хаоса на Балкану и у Европи према потребама новог светског поретка (НСП).

Основни проблем тзв. дејтонске Босне јесте да јој недостаје аутентичан уставни квалитет. Земља Босна је одавно класичан пример државног простора једног народа за разноврсне и нове експерименте англосаксонског и германског запада. И овога пута је ваљда први пут у свету у оквиру једног међународног мировног уговора уграђен и октроисани (наметнути) устав те вештачке државне творевине, којег ни формално нису потврдиле надлежне институције БиХ. Дејтонски поредак БиХ је дотад невиђен модел окупације и протектората у којем је тзв. међународна заједница задржала огромну војну и цивилну надлежност (Веће за спровођење мира и Високи представник за БиХ), као и међународну заштиту људских права (да није трагична ова прича са људским правима, била би заиста смешна).

Тиме је међународни чинилац постао уставни старатељ БиХ, јер тај уставни систем апсолутно не може самостално да функционише – јер је лишен демократског легитимитета. Легитимност дејтонског устава БиХ оспорава се углавном из следећих разлога: због недемократског начина доношења, због постојања одредби које су супротне међународном праву и због изразите неделотворности. У БиХ је супротно одредбама тог устава основан и уставни суд и вршени су сасвим неуставно покушаји измена и допуна устава, али је изостанак емотивног поистовећивања грађана са државом ненадокнадив.
Ни после двадесет година од потписивања Дејтонског уговора нису сазрели услови за постизање политичког консензуса између три народа у БиХ и, како ствари историјски стоје, такав консензус не може никад бити постигнут. Јер је Босна и Херцеговина као држава у било ком облику – историјски неостварива.
Србски народ у БиХ мора имати право на самоопредељење и отцепљење. Поготово ако се то право мимо међународног права даје и етничким мањинама (арнаути на Косову и Метохији, нпр.)…

Кратак историјски осврт на србство Босне и Херцеговине

Српске кнежевине пре Немањића на Балкану и границе данашње Србије

Земља Босна и Херцеговина је одувек била србска земља. Босна се као област први пут помиње у 32. глави списа „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита чији је наслов „О Србима и земљи у којој сада станују“. На крају те главе византијски писац наводи насељена места у Србији и у области Босна која је тада обухватала тзв. Врхбосну односно горњи ток истоимене реке око данашњег Сарајева.
Краљевина Босна представља трећи период у развоју српске феудалне државе под именом Босна, у средњем веку.

Године 1377. године када се тадашњи бан Стефан Твртко I Котроманић (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) овенчао се на гробу Светог Саве у манастиру Милешева: „да будем у Христу Исусу благовјерни и Богом постављени Стефан краљ Србима и Босни и Поморју и Западним странама“ уздигавши Босну на ранг краљевине. Постојала је до 1463. године када је током продора Османлија у Европу уништена, а њен последњи краљ Стефан Томашевић (деспот Србије 1459, краљ Босне 1461—1463) по наређењу султана Мехмеда II (1451—1481) убијен у Јајцу и поред обећања да ће му живот бити поштеђен.

Стефан Твртко II Котроманић је био краљ Срба Босне, Приморја и Хумске земље у периоду 1404—1408. и 1421—1443. године. Твртко II је био син краља Твртка I и члан династије Котроманића.

Војводство Светог Саве (лат. Ducatus Sancti) српска је касна средњовјековна држава која је постојала у вријеме османског освајања Балканског полуострва. Њом су владали Стефан Вукчић и његов син Владислав, чланови племићке породице Косаче, а захватала је дијелове савремене Босне и Херцеговине, Србије, Хрватске и Црне Горе. Средиште војводства је било у Брезници на простору данашње Црне Горе.

Стефанова титула је била „Војвода од Светог Саве”, по првом српском архиепископу Светом Сави. Немачки превод речи војвода је херцег, титула по којој ће касније име добити данашња област Херцеговина, коју су Осмалије користиле као назив за покрајину која је претворена у османски санџак.
У документима послатима цару Светог римског царства Фридриху III 20. јануара 1448, Стефан Вукчић Косача назива себе „војводом Светог Саве”, „господарем Хумским и Приморским” и „великим војводом” и приморава босанског краља да га као таквог призна. Титула „Војвода Светог Саве” је имала значајну вриједност за јавност, јер су Савине мошти, које су се налазиле у манастиру Милешева, чудотворним сматрали људи свих хришћанских вера у региону.

Љетопис попа Дукљанина

У Хроници попа Дукљанина, одмах иза говора о „Sorbium (Sarbiensis) Ecclesia“ каžе се, да је СОРБИА разделила се на две покрајине: Босну и Расу.
Византијски цар и историцар Константин Порфирогенит (у делу „De administr. imperio“ око 950.г. каžе, да су се у Србији, која је у његово доба граниčила с Хрватском код Цетине и код Хлијевна, населили Срби, дакле и на територији, која је касније названа Босном. (види у Фр. Рацког, Рад LVI, п.71)
Тако 1234.г. босански бан МАТИЈА СТЈЕПАН НИНОСЛАВ (1232-1250), који је био католичке вере, потврђује Дубровчанима привилегију, коју им је дао БАН КУЛИН, па каже: “ Ако тужи Србин (т.ј. Бошњак,његов поданик) Влаха (т.ј.Дубровчанина, или боље дубровачког поданика), нека се парби пред кнезом (разуме се дубровачким), а ако Влах Србина тужи, нека се парби пред баном (босанским)“ (Т.Смичиклас- Codex diplomaticus regni Croatie, Slavoniae et Dalmati, Vol.III, п. 427). Поредбе ради да првовенчани српски краљ Стеван Немањићу једном уговору своме са Дубровчанима (од 1215-1219.г.) исто тако назива своје поданике Србима, а дубровачке Власима. он вели: „и да не јемле Срблин Влаха без суда“.Ибидем,п.140). Цитирајући ово и остала слицна места вели Ђура Даничић у своме „Рјечнику (III,п.150)“: „тако име народно бјеше јаче од земаљскога, те и босански банови у истијем приликама зваху Србима своје људе.“
Због србства средњевековне Босне и Херцеговине у Химни Светом Сави налази се и стих:
„Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина
С тобом славе славу
Светитеља Саву.“

Бонска овлашћена високог представника за БиХ

Тзв. бонска овлашћења „високог“ представника (ал` је висок?!) у тзв. БиХ су измишљена, али су међународни сатрапи империје зла помоћу те лажи нанели велико зло Србској одузимањем дејтонских овлашћења Србске као „ентитета“ и увођењем некаквог (не)уставног суда непостојеће БиХ. На тај начин су 2003. г. изнудили и самоосуђујући извештај власти Србске о Сребреници:
„2003. године високи представник за Босну и Херцеговину Педи Ешдаун наредио је Влади Републике Српске да образује комисију која ће сачинити извештај о догађајима `у и око Сребренице` у јулу 1995. године са посебним освртом на нестала лица. То наређење изазвала је тужба
поднета у име 49 несталих муслимана чија је родбина – сасвим разумљиво – желела да нешто сазна о њиховој судбини. Уски мандат Комисије био је да прикупи податке о тих 49 несталих, којима се ускоро придружило и око 1.800 других лица у чије име су у међувремену поднете сличне тужбе. Од Комисије се стварно очекивало (а то је био њен прави, мада недоречени мандат) да под изговором расветљавања судбине ових људи обезбеди самоосуђујући опис сребреничких догађаја састављен тако да задовољи ноторно антисрпски расположеног високог представника…

Међутим, у другом делу посла – који је уједно и прави, политички разлог за њено формирање – Комисија је потпуно крахирала. То се односи на њен избор грађе за `чињеничну` позадину догађаја између 10. и 19. јула 1995. Тај део Извештаја је кључан у односу на питање шта се у Сребреници
догодило и каква је у томе улога и евентуална кривична одговорност Републике Српске и њених функционера. Са образложењем да није имала ни времена ни ресурса да самостално проучи та питања, Комисија је пронашла „соломонско решење“ које је било горе него да није ни покушала да се бави чињеничном позадином догађаја везано за Сребреницу. Она је једноставно преузела, и у свој извештај уградила, чињеничне констатације из пресуде Хашког Трибунала генералу Крстићу, третирајући их као сопствену `чињеничну` основу. Сходно томе, користећи издвојене фрагменте
из Крстићеве пресуде, Комисија је склопила `своју` причу о позадини сребреничких догађаја…

Тачно је да се у извештају Комисије Републике Српске из 2004. године нигде изричито не констатује да се у Сребреници догодио геноцид. Једини пут када се у извештају користи реч `геноцид` је тамо где се наводи пресуда Крстићу где стоји, што је тачно, да је оптужени Крстић проглашен кривим за `потпомагање у геноциду`. У очигледном настојању да жонглира, Комисија по питању геноцида не заузима јасно одређен став, изричито напомињући да није правосудни орган и да нема мандат да се бави правним питањима. („Извештај“, стр. 5.) Међутим, самим тим што је преузела чињенични приказ догађаја из пресуде Хашког трибунала, а није понудила никакво алтернативно објашњење, Комисија је имплицитно усвојила и правни закључак који је исти Трибунал извео – да у Сребреници српске снаге
јесу починиле геноцид.“ (Стефан Каргановић)

Са овим тероризмом империје зла у усмереном и циљаном спровођењу Дејтонског споразума против интереса Србске нанета је велика штета Србској (Србска је остала без своје војске, на нивоу уније формиране су институције које нису утврђене уставом БиХ као саставним делом ДС итд.). Сада се овај неуставни суд усуђује да одлучује о нечему што је по Дејтонском споразуму искључиво право Србске као ентитета и то власт у Србској ни по коју цени не сме прихватити…

Бакирење Радована

„Старе или нове тврдње и докази, тек Изетбеговић млађи, све вријеме рата био је уз оца Алију! Знали су још тада, зарад којих циљева су и какве наредбе у потаји издавали. И извршавали. А кривицу званично, приписивали Србима. Знало је Сарајево одмах, примјера ради – наредбодавца и егзекутора напада на породицу бившег првог им војника – Сефера Халиловића.“

„Дођу тако понекад времена када памет заћуте, будала проговори и фукара се обогати.“ (И. Андрић)
Зна Бог, зна и народ србски и тзв. балијски, а зна и факир (или факин) изметбеговић – ко је вера, а ко је невера, ко су бошњаци у србској земљи Босни (празноглавци или глупаци, како су их турци звали, према проф. С. Салиховићу) и како су своје некадашње сународнике Србе злостављали неколико векова. И можеш променити и веру и клањати се алаху и мухамеду уместо Богу Господу, али синдром идентитета не можеш затомити и он ради свој посао. И у том котлу грижње савести подсвесна кривица због промене вере за вечеру рађа неизрециву мржњу и злочин. Баш као код усраше жила фригановића у случају старца Вукашина у Јасеновцу.
„Вукашин Мандрапа, српски сељак из села Клепци у Херцеговини, канонизован је 1998. године за светитеља, добивши име Свети Новомученик Вукашин Јасеновачки који се слави 29. маја. Старца Вукашина је након свирепог мучења јануара 1943. године заклао усташа Жиле Фригановић, који је након тог чина полудео. Оно што усташки кољач никад није могао да заборави је тај небески мир на лицу старца и смирени поглед због којег те ноћи више никога није могао да убије иако је већ заклао преко хиљаду људи. А те речи `Ради ти, дијете, свој посао` сваки пут би га прекидале кад би се изнова дохватио каме…“

Браћа по антисрпству: Александар Вучић и Бакир Изетбеговић

Тако и Бакир не може да заборави ко је ко у земљи Босни и највише би волео када у њој не би више било ни једног Србина или када би убијањем и осуђивањем Радована затро Србство у Босни. Није, дакле, факиру изметбеговићу довољно ни 40 година робије за Радована без кривице, Радована би, за његово и њихово балијско делимично задовољење незајажљивих антисрбских прохтева, требало осудити доживотно за геноцид над свим турцима у целој Босни, е да би била укинута мрска Република Србска и коначно истерани из србске земље Босне сви Срби, како би се вратило време турског вакта и земана и исламског правоверја… (Но, ни то није ништа, јер је Радован човек на крају живота, србског херојског, и њему се диве сви родољубиви Срби, јер је створио нашу дику Србску републику – па и три цела века његова адске робије због измишљеног геноцида не би била довољна за њихов антисрбски (х)рсузлук, како би они рекли…)
Е, не мере бит`, факире (илити факине, како ти воља, јер си ти обоје), болан! Није било ни за време турског вакта, па када није тада – неће бит`, вала, никад. Па ни тад! Јашта ради, болан, факире изметбеговићу!
Није на одмет подсетити се шта мудри И. Андрић каже у роману „Госпођица“ о `факир-фукари` сарајевској:
„Tреба да наиђу дани као што су ови па да се право види шта све живи у овој вароши која је просута као шака зрња делом по стрмим падинама околних брда, делом у равници око реке. Треба да се деси овако нешто као ово јуче што се десило, или можда и неки мање крупан догађај, па да разголити све што се крије у овим људима који иначе работају или дангубе, расипају или сиротују по стрмим и кривудавим махалама које личе на вододерине. Као свака оријенталска варош, Сарајево има своју факир-фукару, што у овом случају значи своју руљу која живи десетинама година повучена, раштркана и привидно припитомљена, али која се у оваквим приликама, по законима неке незнане друштвене хемије, одједном сједини и букне као притајен вулкан, ригајући огањ и блато најнижих страсти и нездравих прохтева. Ту масу лумпенпролетаријата и ситног, гладног грађанства сачињавају људи различни по својим веровањима, навикама и начину одевања, али једнаки по унутарњој урођеној и подмуклој суровости и дивљини и нискости својих нагона. Припадници трију главних вера, они се мрзе међусобно, од рођења па до смрти, безумно и дубоко, преносећи ту мржњу и на загробни свет који замишљају као своју славу и победу а пораз и срамоту комшије иноверца.“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here