Фељтон је писан на основу архиве Удбе о Милану Стојадиновићу. Неке изнете ставове треба примити са резервом.
(Уредник Словословља)

Други разговор комунистичког обавештајца Бошка Видаковића и Милана Стојадиновића, 22. 8. 1952. године, био је много непосреднији него први. Атмосфера је, како пише Видаковић у свом извештају, већ била погодна – за обострани наступ и коначно откривање карата:

„Стојадиновић ме питао да ли шта знам о његовом брату“, пише Видаковић. „Рекао сам му да сам нешто мало обавештен и да знам да је његовом брату сада знатно боље, да ради интелектуалне послове, да је сам или са још једним у соби…

Он се зачудио да је његов брат тако жестоко осуђен, наводећи да није написао ни један једини чланак у „Времену“ и да он, према томе, није ни сарађивао с Немцима. Затим, када је већ осуђен, зар није могао до сада да буде помилован, када су пуштени и помиловани многи ратни злочинци Немци, па чак и Степинац.

Одговорио сам му да о детаљима у вези с његовим братом нисам упознат, али да претпостављам да га је сама функција (главни уредник дневног листа „Ново време“) у току окупације аутоматски морала да увуче у тесну сарадњу. Моменат је био ту. Изјавио сам да се тешко ослобађају колаборационисти такве врсте, али и поред тога да сам спреман да се заинтересујем за случај.

Стојадиновић је изјавио да би био врло захвалан и да би био тиме лично задужен. Подвукао сам да сматрам да ће тешко ићи, али да претпостављам да ћу нешто моћи да учиним у погледу смањења казне у почетку, а касније можда и више уколико се буде повољно развијала ситуација.

Он је истакао да му је познато да не може да се помилује ниједан кажњеник који није издржао пола казне и да ће кроз шест месеци Драгомиру проћи пола казне, те да ће се тиме створити погодна ситуација. Пошто смо још мало разговарали о овом случају и подвукао сам да ми он мора помоћи око неких проблема, који у сваком случају неће ићи у озбиљан раскорак са његовим личним уверењима. Констатовао сам да се обојица налазимо у истој (патриотској) позицији у односу на усташе и њихову делатност у Аргентини и у свету, и да по том питању он може много да учини.

Изјавио је да се потпуно слаже по овом питању и да ће без икакве резерве учинити све што је његовој моћи. Уверавао ме је да има доста добрих веза овде међу високим функционерима, а и међу дипломатским кором. Он тврди да му је лични пријатељ помоћник министра иностраних послова преко кога је информисан о многим питањима и званичним ставовима из Перонове спољне политике, мада је такође добро информисан и о унутрашњим проблемима код својих других веза. Контакт је успостављен“, записао је Видаковић.

„Са Стојадиновићем смо се добро разумели, језик је постао непосредан, чак је почео да добија и професионални призвук“, објаснио је даље први комунистички обавештајац. „Оставио сам му да он мора у свакој погодној ситуацији да дискредитује Павелића и његове, код функционера власти, приказујући их као несигурне и као потенцијалну опасност за сам режим. Такође сам рекао да су ми потребне све информације до којих може да дође. Стојадиновић је изјавио да потпуно схвата ову потребу и да је он до сада већ користио неке моменте да подрије Павелића.

Пошто се разговор кретао још извесно време око утаначавања рада по овом проблему, прешао сам на друга питања. Интересовао сам се у првом реду о економској ситуацији и делатности Стојадиновића по тој линији.

Он ми је испричао свој положај подвлачећи да је главни уредник листа „Економист“ и саветник владе (Ла Плата) о економско финансијским питањима, те да се сам практично не бави трговачком делатношћу. Одмах је додао да његов зет има три предузећа. Интересовао сам се о економији Јужне Америке, а посебно Аргентине, због могућности евентуалног пласмана наших производа. Испитивали смо могућност за евентуално ангажовање Радоњића, односно његовог предузећа у неким будућим пословима. Стојадиновић је мислио да би ваљало да се оснује нека агенција у којој би и он дао једног човека, наравно, Аргентинца, док би ја такође требало да одредим једног способног човека који би водио углавном све послове и који би, наравно, морао бити врло поверљив. Затражио сам да ми Стојадиновић уради економску анализу Јужне Америке, посебно Аргентине, и да затим понуди предлог за евентуалне послове, што би мени знато олакшало оцењивање могућности. Стојадиновић је пристао да уради једну такву анализу.

Молио ме да му запослим сестру која је правница и станује у Зориној 25 (Нада Глишић). Обећао сам да ћу помоћи код запослења. Такође тражио је да му прибавим књигу „Један краљ, једна држава, један народ“, јер му је потребна због мемоара (предизборни говор са сликама). Обећао сам да ћу настојати да је нађем и да је пошаљем. Молио ме је да му прибавим комплете „Политике“ или „Времена“ од 1935. до 1939. године. Ништа му нисам обећао. Постављао је питање држављанства.

После краћег дијалога о безначајним стварима прешли смо на проблем утврђења везе, пошто сам подвукао да не бих желео да за наш аранжман знају функционери у посланству. Стојадиновић је поставио питање како да се одржава веза. Одговорио сам му да је мој лични пријатељ један Србин који ради у посланству. Стојадиновић је упао с питањем да ли је то конзул (М. Пиљуга). Одговорио сам потврдно. Стојадиновић се сагласио речима: „Врло добро, он је Србин – Босанац“.

Како је Милан Стојадиновић постао повереник Удбе

На састанку с Бошком Видаковићем договорено је да Милан Стојадиновић ради с конзулом у Буенос Ајресу. Његово шифровано име постало је – Мерцедес. Бивши председник владе, један од најбогатијих и најмоћнијих људи предратне Југославије, тако је 28. октобра 1952. године и дефитивно постао повереник Удбе. У тајним архивама забележени су разговори у ком је, осим што је Стојадиновић навођен као Мерцедес, Анте Павелић имао кодно име Веверица.

Први извештај конзула који себе потписује с Карлос почиње класичним полицијским испитивањем. За разлику од пријатељског ћаскања с Бошком Видаковићем, директором СИД-а и једним од обавештајаца из врха комунистичке полиције, Стојадиновић се сада суочио с оперативцем који од њега тражи само да сарађује.

Бивши председник владе и нови конзул у Аргентини праве договор како да искључе „Амига“, као посредника, како да „Српска застава“ више пише против усташа, а мање против комуниста… Стојадиновић, затим, износи свој захтев – пита за брата.

„На то сам почео о његовој сестри онако како је дато у шифрованом писму из земље с извесном изменом у првом делу, где нисам говорио да је ‘фронтовка’ и слично, него да је коректна грађанка“, пише Карлос.

Његово излагање Стојадиновић је мирно слушао, све док Карлос није испричао како је његова сестра „огорчена на њега, како га окривљује за смрт свога мужа и своје тешко стање и положај његовог брата у затвору“.

Стојадиновић је био ван себе. Питао је: „Зар је могуће да је она то говорила?“

„Ја сам потврдио, поновивши овај део из почетка (намерно), а затим даље, додавши да ми је за сада све то познато само из једне кратке информације од Босанца, а да се надам да ћу нешто детаљније моћи да му кажем чим примим пошту. Моје излагање је на Мерцедеса (како се може закључити и по његовом изгледу у том моменту и по реакцији) деловало поразно и изненађујуће. Испричао ми је случај с мужем његове сестре, бранећи се да он није ништа крив за његову смрт, јер је убијен при завршетку рата док још није постојала активност редовних судова у Београду. Неколико пута је с чуђењем замишљено понављао да како је то могуће да га ова оптужује, да је огорчена на њега и слично, али је на крају после мог излагања о томе да јој је учињена помоћ рекао ‘Па, ипак су ово добре вести’.“

„Ја сам се тобоже извинио да ми је лично неугодно што сам му саопштио за њега тако неугодно мишљење његове сестре, што је он прећутао и затим рекао: А, шта има у вези с братом?“

„У вези с братом“, одговорио сам, „ствари стоје како је уговорено између вас и господина Б. (Бошко Видаковић) на вашем последњем састанку, и решење братовог, како и сестриног питања, зависи од испуњавања обавеза које сте преузели на себе. Овакав мој одговор као да је мало збунио Мерцедеса и он је само оборио поглед одговарајући неколико пута – да“.

Мучан разговор прекинуо је неки службеник, после чега је југословенски конзул, како каже, „одлучио да пређе на озбиљан разговор“.

„Поставио сам му питање да ли му је познато место боравка Веверице (Анте Павелића), због наводног интервјуа с дописником агенције Анса у Уругвају, те писања неких мадридских листова, да се Веверица налази у Уругвају.“

Стојадиновић је казао да Павелић сигурно није у Уругвају, да он познаје дописника Ансе, и да је тај интервју сигурно још раније направљен.

„Њему је познато да су Аргентинци после нашег захтева за екстрадицију упозорили Веверицу да се повуче и забранили му свако политичко деловање“, каже се у извештају Удбе. „Износио је даље како се Веверица врло мало креће, слабо је обучен и остарео, и да се врло мало појављује међу усташком емиграцијом пошто му је то забрањено од Аргентинаца (ово забрањиване поменуо је и подвукао неколико пута), као и због његовог изгледа, како се његова емиграција не би деморалисала.“

Карлос каже да је тада помислио на две могућности: „Или хоће свесно да ме обмане сматрајући да немам појма о деловању ове емиграције (што није одговарало његовом држању) или просто он нема појма о деловању Веверице и усташке емиграције и држи се на подацима из 1950. године“.

Југословенски конзул затим каже да је био сигуран да га Стојадиновић шаље на погрешан пут, па га пита шта он мисли о усташкој пропаганди овде?

„Мерцедес је изнео да не чита ту штампу“, пише конзул. „Поставио сам му питање како гледа на Јелићеву акцију у Немачкој и њен ођек овде у Аргентини. Он је прво упитао о ком се Јелићу ради, па се онда присетио. ‘Да није то онај кога су Енглези заробили на неком броду?’ (др Бранко Јелић, усташки вођа у Немачкој после Другог светског рата) Када сам му потврдно одговорио, рекао је да не зна ништа нарочито о томе, али да је Јелић демократскијег мишљења него Веверица, али да уопште узевши маршал може да влада докле хоће у Југославији поред активности Веверице овде и Јелића у Немачкој.

Удба даје први задатак Стојадиновићу: Угасити усташки радио

На састанке с Миланом Стојадиновићем, југословенски конзул, који себе у свим извештајима потписује као Карлос, долази по јасним упутствима из земље, које касније с групом обавештајаца и повереника студира на састанцима Југа. Како каже у извештају са састанка 3. децембра 1952. године с бившим председником владе треба причати о следећем:

„Питање његовог пута у Европу и разлози да се упозна са актуелним догађајима у земљи, с акцентом на економску ситуацију изазвану последњом сушом. Упознати га са новостима у вези са његовом сестром, примити дискусију у вези са братом, ако је он почне на основи која је још раније прецизирана, и поставити следеће задатке по усташкој емиграцији: да делује у правцу укидања усташког ‘Радио часа’ и пружи проширене податке о деловању усташке владе у Монтевидеу, о чему је на последњем састанку говорио. По српској емиграцији: да утиче на емигранте који воде лист ‘Српска застава’, да ова пише више против усташа, а да се у писању против ФНРЈ ограничи на најнужније“.

„Пошто сам му донео три флаше шљивовице он се нашалио да једну пошаље Перону, додајући како је раније дошао до неких колекција цигарета које је поклонио неким аргентинским министрима. Показана му је једна кутија наше „Македоније“ и он је замолио да понуди цигаретама службенике у другој канцеларији“, почиње свој извештај Карлос.

По повратку из канцеларије, Стојадиновић одмах поставља очекивано питање: „Да ли има шта ново у вези с његовим братом?“.

Карлос наставља припремљеном методом „да му је сестра добила хонорарно запослење од Дирекције за информације и да је то питање потпуно окончано, али да је питање брата много теже и да пре свега зависи од њега“.

„Мерцедес је прешао на свој положај, упоредивши се с разним италијанским емигрантима који као бивши функционери власти добијају од Италије пензије, разне дипломатске функције у иностранству и слично. Ово је надовезао на ситуацију с емиграцијом, рекавши како би с једним тактичнијим поступком могло много емиграната да се приволи на повратак кући или да се бар пасивизирају у непријатељском раду против нас.

Стојадиновић је предложио да ‘уз једну изјаву министра Ранковића могу да се пошаљу и позиви за повратак на адресе емиграната с разним обећањима које ће регулисати њихова права у Југославији, питање имовине, пензије и слично, што би омогућило већи контакт емиграната с посланством и пасивизирало њихову активност у супротном табору’.“

Конзул пише како је реаговао на све ово, рекавши „да ми не можемо једнако поступати с ратним злочинцима и са осталим емигрантима“.

Тренутак затегнутости Удбин обавештајац користи да пређе на другу задату тему. Стојадиновићу објашњава проблеме с великом сушом, па ођедном пита директно: „Да ли је тачно да путује у Европу, пошто се тако прича“?

Мерцедес као да је био изненађен оваквим питањем, али је брзо одговорио да одлази на кратко због приватних послова и то прво по Јужној Америци, а затим у Европу, због „Економиста“. Мерцедес је рекао да путује после Нове године и да мисли да се задржи око два месеца.

Конзула, наравно, највише занима да ли ће да посети Париз, и своје старе пријатеље. Стојадиновић га прекида: „Мислите да се сретнем с Цветковићем“.

„Па с Цветковићем“, одговара Пиљуга. „С принцом Павлом, Тривунцем и другима.“

Стојадиновић очигледно није неприпремљен на оваква питања, принца Павла назива битангом, одбијајући сваку могућност да се с њима нађе. Затим, он скреће тему и пита комунистичког обавештајца да ли је читао последњу „Српску заставу“ и чланак о Веверици, како је било кодно име под којимс у обавештајци заводили Анте Павелића?

Карлос каже да је чланак доста добар, али да „Застава“ сваким бројем пише све више против ФНРЈ, служећи се неистинитим причама о Титу, док запостављају нападе на усташе. Он показује Стојадиновићу чланке које су раније штиклирали као „проблематичне.“

„Рекао сам му да ми очекујемо од њега услугу тј. да он преко својих пријатеља у ‘Застави’ онемогући овакво нападање на нас и оријентише лист против усташа“, пише Удби. „Мерцедес је изнео да му је веома тешко да утиче на писање овог листа, јер су људи врло чудни и увредљиви, преневши случај бившег пуковника Димитријевића који се увредио и наљутио што у једном броју (последњем) није штампан његов фељтон у целини, већ само део.“

Југословенски конзул напокон Стојадиновићу даје први задатак: заустављање усташког „Радио часа“

„Објашњено му је да треба да се забрани емитовање усташког ‘Радио часа’ преко станице ‘Сплендид’. Стојадиновић је рекао да може да интервенише само ако емисије делују антисрпски, нашта сам му рекао да ‘Збор’ који пева приликом тих часова, садржи више усташких ратних злочинаца, што такође може бити база за интервенцију узевши с његовог(српског) или нашег становишта – закључује југословенски конзул у Буенос Ајресу.

Он се „упецао“ на то „српско становиште“, каже сам конзул, развивши читаву причу о усташким покољима над српским живљем. Стојадиновић ипак омаловажава усташе, рекавши, како преноси обевештајац Удбе, „да наша влада може поред Веверице у Аргентини мирно да влада још хиљаду година“.

„Говорећи да Аргентинци забрањују или недозвољавају излажење листова политичке емиграције против ФНРЈ (или како се М. дословно изразио: запретили су им да не смеју политички да делују) Мерцедес је напоменуо да се то односи и на ‘Српску заставу'“, закључује Удбин обевештајац, напомињући како је одмах вратио разговор на „Заставу“.

„Да, могу ја помоћи, ја и помажем вама, али ви мени никако да пустите брата“, био је Стојадиновићев одговор.

Стојадиновић: Нећу да будем Титов агент

Српска емигрантска штампа користила је сваку прилику да нападне комунистичку Југославију, због чега је једном дошло до таквог парадокса „да су бранили Степинца када је требао да буде ухапшен“. Југословенски конзул и бивши председник владе и један од вођа српске емиграције Милан Стојадиновић на састанку 29. јануара 1953. године управо се договарају како да нађу бар једну заједничку ствар – „напад на Степинца“.

„Мерцедес (кодно име којим је у извештајима означаван Стојадиновић) се потпуно оградио од писања ‘Српске заставе’, пребацивши све на уредника Филиповића, али је у дискусији о Ватикану, углавном остао на ватиканским позицијама. Саслушао је ствари о деловању Степинца, али је и после тога рекао да је то престрог корак за наше власти. Објашњено му је да цела ватиканска кампања није имала лоших последица по нашу земљу, набачен је и позитиван став западњака с новим америчким зајмом непосредно после нашег прекида односа с Ватиканом.“

Ово је један од ретких „задатака“ које је Милан Стојадиновић ревносно обавио. На следећем састанку, читавих шест месеци касније он је поносно указао како је „Српска застава“ изменила став према Степинцу, образлажући „како је раније о њему позитивно писала само да нападне на Југославију“.

Осим тога Стојадиновић није урадио ништа, јер како је сам рекао конзулу на њиховом првом састанку у 1953. години, „он више неће да ради, док му се не пусти брат“.

„Неће да сарађује док му је брат у затвору, а сем тога још му није ни објашњено како наше власти гледају на њега; питање држављанства, имовине, пензије, повратка… те да он на крају не жели да постане Титов агент“, стоји у извештају.

Ни Стојадиновић, ни агент Удбе, ипак, нису желели да прекину разговор. Стојадиновић је посебно желео да сазна све о ситуацији у земљи. „Ову тему Мерцедес је баш форсирао“, пише Карлос у извештају Удби:

„Осетило се да се спремио за такву дискусију с одређеним циљем. Прво, говорио је о тешкоћама у пољопривреди и чудио се како не можемо да се извучемо, окривљујући идеју задругарства. Развио је тезу о недостатку личне слободе, говорио је о заслузи режима што је спасена војничка част наше земље и армије, да је постигнуто национално јединство што је најважније ради целине територије, али да су пуни затвори и да нема довољно демократије.“

Комунистички агент је затегао ситуацију, због чега је и Стојадиновић казао „да ни он није демократа, нити је за једну демократију која прелази у анархизам“. Навео је пример пуцања у бившој југословенској скупштини, пише Карлос, али је „остао при ставу да је наш режим престрог, да је непомирљив, што доводи до неразумевања, ствара проблеме, као на пример с емиграцијом која би с мало еластичнијом политиком могла лако да се ликвидира за свагда.

„Овде је дошао на жељено тло. Навео је као пример могућност да дође до сагласности са Мачеком, што би условило да његове присталице у земљи заузму коректан став према режиму. Објашњено му је да до данас иза Мачека нема никога, да је то давна прошлост и да ми немамо никакве потребе за његовом особом што отклања сваки наш интерес. Он је објаснио да је случајно узео пример Мачека, да је он лично такође његов противник, али да би једним компромисом са старим политичарима влада решила проблем емиграције, као и разна мишљења у иностранству о унутрашњем неспокојству, недемократичности и слично.“

Стојадиновић је затим сасекао Удбиног агента, директним питањем: „Да ли може да дође до помирења с Петром Карађорђевићем“. „О томе нема говора“, казао је југословенски конзул, нагласивши „да овакве теме уопште нису погодне за разговор“.

Стојадиновић је мирно прешао преко овога и наставио „како чује да у Београду постоји једна кафана (чини му се „Руски цар“) где се састаје опозиција“.

„Мерцедес каже да ти људи не вреде ништа и да чим се нешто званично постави ућуткају се од страха и више ништа не предузимају“, пише Карлос.

Стојадиновић пред комунистичког агента отворено поставља и питање свог повратка у земљу.

„То је потезао кроз читав разговор, као и потребу помирљивости с наше стране и компромиса са старим политичарима. Изгледа да он ипак све то ради осмишљено или по савету његових управљача да се угура у наш организам“, закључује извештај с првог састанка с Миланом Стојадиновићем у 1953. години југословенски конзул у Буенос Ајресу.

Како је слабило поверење у сарадњу с Миланом Стојадиновићем Удба је почела да прикупља информације о његовим сарадницима. Један од најзанимљивијих извештаја је о новинару Милана Микашиновућу, који је блиски Стојадиновићев пријатељ и дописник „Економиста“ у Бону.

Извештај Лудвига 28. 7. 1953:

„Новинар. Србин. Емигрант, налази се у Бону као дописник листа ‘Економиста’. Микашиновић је за време рата радио за Недића у уредништву ‘Новог времена’ и као дописник у Берлину. У Немачку је дошао на неколико месеци као дописник поменутог листа, чији је главни акционар Милан Стојадиновић. Микашиновић се ових дана враћа у Аргентину преко Шпаније. Дописништво је предао једном немачком новинару. У Немачку је, како он прича, дошао као дописник овог листа, али истовремено и да обави извесне послове за Стојадиновића, који ускоро треба да дође у Европу.

Стојадиновић, према Микашиновићу, живи добро у Аргентини и саветник је тамошњег владе за финансијска питања. Има своју вилу и направио је већ новац. Према њему Стојадиновић је најрепрезентативнија личност југословенске емиграције у коју запад има највише поверење.

Стојадиновић такође данас не даје никакве изјаве против Тита и Југославије и на тај се начин налази на линији запада, а истовремено неће сличним изјавама да уништава своје позиције код западног капитала који данас ради и тргује у Југослвији, и истовремено захтева да се његове инвестиције признају од садашњих и будућих југословенских власти.

Из Микашиновићевог причања може да се закључи да предстојећи Стојадиновићев долазак у Европу треба да буде не само трговачке, него и политичке природе. Трговачки утолико што Стојадиновић склапа трговинске уговоре за аргентинску владу и од тога има проценат, политичке, утолико што Стојадиновић путује код Франка у Шпанију, где треба да добије одликовање. Затим треба да отпутује за Рим, где одраније има своје везе и познанства. Вероватно ће бити примљен и од папе, а разговараће и са владиним званичницима. Ако данашња владина коалиција остане у Немачкој на власти Стојадиновић треба да дође и у Немачку где би водио разговоре с владиним званичницима као и са немачким капиталистима, Крупом и другима. Овај Стојадиновићев долазак у Европу треба да значи почетак Стојадиновићевог политичког рада, и то не на организовању емиграције и слично, већ иступању пред западом у име југословенске емиграције.“ (Недељник)

(Наставиће се)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here