Фељтон је писан на основу архиве Удбе о Милану Стојадиновићу. Неке изнете ставове треба примити са резервом.

(Уредник Словословља)

Сарадња Милана Стојадиновића и Удбе после сваког састанка све се више заоштравала. Тајна полиција радила је по унапред припремљеној стратегији – давати нове задатке и све то условљавати пуштањем брата из затвора. Стојадиновић је брзо схватио игру и југословенском конзулу саопштио да „док му не пусте брата неће да сарађује“.

На састанку „сектора Е“ 23. 2. 1953. године, како се види у једном документу у досијеу Милана Стојадиновића, у архиви Удбе, предлаже се централи у Београду „да проследи нове инструкције у раду с Мерцедесом (кодно име за Стојадиновића)“.

“Друже Вито, у вези с Мерцедесом ми не бисмо подузимали моментално никакве мере док не примимо ваше примедбе на последњи састанак, о чему смо јавили шифрованим писмом од 2. фебруара. Ово зато што ће вероватно доћи до измене с обзиром на новије моменте с поменутог састанка. Он је, како смо јавили, што се детаљније види из приложене забелешке (заузео овога пута потпуно отворен став – док му се не пусти брат неће да сарађује. Такође је овог пута алудирао доста отворено на повратак у земљу са одређеном позицијом. Осим овога, није нам потпуно јасан други део ваше тачке под 1 у оперативном писму последње поште, где говорите о Мерцедесу:

-Такво је стање данас, но то не значи да се питања његовог економског опскрбљивања по повратку у земљу, као и питање држављанства не би могло решити на један задовољавајући начин“.  Да ли ово разумети као дозволу за повратак у земљу када год он жели јер ће он у разговору сигурно тражити прецизније објашњење.”

У овом документу Удба шаље детаљан извештај о свим важнијим контактима у Аргентини. За Ибра (шифровани назив) обавештајци из Буенос Ајреса предлажу да му се одмах пусти жена јер су оценили „да од њега може да буде користи, пошто је одмах показао на делу вољу за рад без икаквог устезања“.

“Ми њему породицу, он нама информације о словеначкој емиграцији – каже се веома јасно у извештају Удбе. – Да би нам остварио обећано приступио је друштву ‘Словенцев’.

У словеначком сектору имамо најтеже стање с агентуром и с могућностима за проширење, посебно после искуства с Тригом с којим се закаснило с тражењем жене из земље, због чега је овај сарадник потпуно отпао из мреже. На крају подвлачим, да је за наш случај Ибре, везано у првом реду што је он у словеначком сектору, поред Еразма с којим је веза нередовна, једини сарадник.

Што се тиче Елвире, Удба каже да постоје добри услови да се крене напред. „Мислимо да је то више питање времена и подесног момента, а мање његовог опирања, иако он редовно износи како не би хтео да буде агент, већ да уистину мрзи Веверицу (Анте Павелић)“, каже се у прегледу сарадничке мреже у централи комунистичке полиције у Аргентини.

Неке ствари нам каже напола, неке ускрати отворено, али ипак у целини ми смо доста сазнали од њега, кажу агенти Удбе о контакту с др Бензом, бившим конзулом у Берлину, који је по доласку у Аргентину покушао да преузме водећу улогу од Павелића.

“Чини нам се да је и према Веверици одлучнији него раније. Због свега тога ми бисмо предложили да се настави са постојећом линијом: коришћење у информативном погледу и припрема за јавни иступ против Веверице. Кад о томе говоримо не видимо могућност да се око њега окупи нека група, чак ни њему то не би одговарало у садашњем моменту. Он би сам хтео да раскринкава Веверицу и то на једном врло широком плану: прва емиграција, стара Југославија, НДХ и нова емиграција. С тога би сачекали са сваком другом намером и наставили како смо почели. Мало је неугодно деловала посета породици његове жене и јако га уплашила, а он се побојавао власти наших домаћина, као и ‘кољача’. То све је изнео некако кроз зубе, али сигурно је да је страх ту.

Какве све проблеме тајна полиција има у далекој Аргентини најбоље се види из случаја Естебана: „У последње време Естебан је на два састанка тражио да се размотре могућности да се врати кући. Узео је за аргументацију да слабо живи, настојећи на овој бази (по нашем мишљењу да извуче већу награду). Ми га нисмо убеђивали у потребу да остане, него смо рекли да ће се та ствар размотрити. Он је, иначе, износио то нама скоро на сваком састанку каква су њему обећања била дата у Аустрији, кад је примао сарадњу, те да је само пола од тога остварено да би он одлично живео“.

После неколико састанака поставио је сасвим друго питање, да ли би се могло средити да његова мајка дође код њега за стално. Оправдавао је да и други долазе, те да њен долазак неће изазвати позорност, пише се даље. Како се види у последње релативно кратко време Естебан је поставио две супротне ствари: да се повуче у земљу, и да му се доведе мајка овде. Наше је мишљење да он не би ишао у земљу, и да на овај начин жели само да уцењује ради повећања награде, те би му ми одговорили да се слажемо да треба да га вратимо у земљу.

На крају, у извештају се стигло и до контакта у српској емиграцији: Франциско.

“С његовим случајем ми нисмо начисто. Он пише редовно извештаје, али су они доста нејасни и збркани да ми још до данас немамо јасну слику колико ту има озбиљности и истине. Осим тога његове информације супротне су информацијама које ми поседујемо. Тешкоћа је та што ми за сада још не можемо да проверимо његове информације јер на овом сектору стојимо врло слабо с агентуром…”

Осим с Миланом Стојадиновићем, који је несумњиви лидер српске емиграције, али како кажу у извештају Удбе – „он одбија сваки рад по српској емиграцији“.

Удба је Стојадиновићу замерила изјаву
да је Трст италијански град

Последњи састанак с Миланом Стојадиновићем Удба је имала 2. децембра 1953. године. Незадовољан што му још нису пустили брата, Стојадиновић је отворено запретио „да од њега ка Југославији могу да дувају топли и хладни ветрови“.

Одговорио сам му да је њему познато да су нас већ много дували разни и топли и хладни ветрови, али да је то без резултата – пише југословенски конзул који је имао задатак да води комуникацију са Стојадиновићем, а што је забележено у досијеу бившег председника владе.

Обавештајац је поново рекао Стојадиновићу да му неће пустити брата, док он не покаже неке резултате, а онда је, како каже, настала тако мучна ситуација „да је таман мислио да прекине састанак, када га је Мерцедес (кодно име за Стојадиновића) питао шта ново има у земљи“.

„Шта ви, заправо, тражите од мене“, прекинуо је конзулово излагање Стојадиновић.

Кренули су ставку по ставку: Стојадиновић је казао да је све урадио за трговински уговор, даље је истакао како је по питању промене става „Заставе“ према Степинцу испунио обећање с два чланка која је он сам написао.

Одговорио сам му да није проблем с писањем „Заставе“ само према Степинцу, него уопште, да чак има увреда на рачун председника републике, а посебно с последњим бројем и његовим интервјуом о Трсту. Развио сам му тезу да се ми не бојимо таквог писања, да то не може да омете развој ФНРЈ, али да је говорећи о емигрантским листовима, „Застава“ имала најреакционарнији став. Да је он једини писао у штампи да се Трст преда Италији, да ми то све скупа не можемо да оценимо као позитивну промену.

Стојадиновић је почео да се брани око Трста. Изнео је да су у „Застави“ неовлашћено скратили његову изјаву у поменутом италијанском листу, да је он, истина, мишљења да за Југославију Трст није од животног питања, и да тај град, пошто има већину Италијана, и треба њима да припадне.

„Он каже да у последње време није прегледао материјале пре штампања и допушта да су се неке ствари поткрале“, пише Карлос (кодно име агента). „Мерцедес је раније бранио да пишу против председника републике, али они често и њему начине нежељене ствари, као у последњем броју. Испричао је како га је посетио уредник Филиповић и обавестио да би о њему објавили забелешку у ‘Застави’ о његовој изјави италијанским новинама, посети српског одбора из Буенос Ајреса и такође нешто о његовој жени. М. је пристао, али су они своју посету њему назвали аудијенцијом, као да је он краљ, и на крају објавили један чланак о његовој супрузи, у којем је десетак пута називају висока гошћа, због чега се она страшно наљутила. Писање у ‘Застави’ М. назива магарећом услугом. „

Стојадиновић је затим предложио Удбином обавештајцу да оснују једно заједничко трговачко предузеће, које би он гурао код домаћина у Аргентини.

„Рекао сам да ћемо размотрити ову сугестију“, наставља конзул. „Замолио је да јавим у земљу да он није променио став, да је остао на истом мишљењу и да ће учинити све што може, а да они у земљи такође продуже с оним што су започели.“

Конзул је осетио тренутак за офанзиву: поново је тражио заустављање усташке пропаганде.

„Изнео сам му да су усташе управо добиле нова два часа месечно на „Ексцелзиору“. Бранио се да је у последње време био презаузет, а и да нема мотива за интервенцију. Објаснио сам му да се не ради само о мотивима, него о његовим везама преко којих треба онемогућити даље рад тим часовима. А ако се ради о мотивима онда и тога има доста. Усташе, на пример, у свим гласилима употребљавају србо-комунизам, затим да је Веверица (Анте Павелић) обећао да ће да напише књигу о тобожњем покрштавању Срба која треба ускоро да изађе. Признао је да такви моменти могу да се искористе.“

Разговор је настављен о српској емиграцији, где је Стојадиновић рекао да су то све пензионери (официри) и да када би се према њима узео један шири курс да би се они сви до једног вратили у земљу. Говорећи о томе изнео је да би и он желео да добије право на формално одобрење за повратак кући, иако он никада не би ишао назад јер нема никаквих амбиција за политички живот.

О Петру Карађорђевићу испричао је да се у последње време страшно искомпромитовао разним скандалима и женом, те када је „Застава“ у истом броју објавила о њему и Мерцедесу неке ствари, да су неколицина емиграната дошли код њега да интервенишу да забрани писање о Петру у истом листу где пишу о њему.

Стојадиновић је агента Удбе позвао да види његове слике и поновио хвалоспеве о јединству земље „за шта највеће заслуге има наш маршал, да је истомишљеник садашње политике коју води Југославија и да зато нема разлога ни да се устручава од нас“.

„Каже, пошаљите ми кога хоћете да разговара са мном, ја ћу са свима да разговарам. На крају смо поновили уговорено, а он замолио да у земљи наставе како су започели обећавајући како ће он учинити све што може. Каже, ако ми пустите брата будите уверени да ћемо ми то знати да ценимо…“

На састанку 30. јула 1953. Милан Стојадиновић се највише интересовао за Иву Андрића, његовог бившег заменика на месту министра иностраних послова.

„Чим је дошао извадио је коверат и предао ми га похваливши се како је он ове полицијске ствари научио од Корошеца, који је био специјалиста за конспирацију. Да је у писму навео три ствари које ће интересовати Босанца (Бошко Видаковић, директор СИД-а) и да још само није завршио обавезу око усташког радио сата. Интересовао се о Русима, питао шта значи НКВД, причао доста и забавно о свом сукобу с Александром, Павлом, о свом зету и његовој трговини, и посебно о Иви Андрићу. Уреднику ‘Српске заставе’ рекао је да више не смеју да пишу против маршала, јер је он сада председник републике, што су, како им је рекао, могли док је био председник владе.“ (Недељник)

(Наставиће се)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here