Фељтон је писан на основу архиве Удбе о Милану Стојадиновићу. Неке изнете ставове треба примити са резервом.

(Уредник Словословља)

Када је римски „Темпо“ 11. августа 1954. године објавио вест о политичком споразуму бившег председника југословенске владе др Милана Стојадиновића и поглавника усташке НДХ др Анте Павелића, била је то највећа послератна сензација како за хрватску и српску емиграцију, тако и за комунистичке власти у земљи и агенте Удбе, који су неколико година са Стојадиновићем сарађивали против Павелића.

„Из Буенос Ајреса стигла је вест о измирењу двојице љутих непријатеља пре и после Другог светског рата. У присуству најближих сарадника, бивши лидери обавезали су се да признају будуће самоопредељење хрватског и српског народа када буде срушена Титова Југославија, те ће заједнички да раде на стварању независне државе Србије и независне државе Хрватске…“, писала је италијанска штампа.

Месец дана касније сваку неверицу распршио је текст у аргентинском „Хогару“: „Права балканска бомба експлодирала је у срцу аргентинске престонице. Неупућени у балканске прилике не могу на прави начин да оцене значај овог догађаја без знања о степену нетрпељивости међу народима на балканским просторима, а прво место у том распону мржње заузимају Срби и Хрвати…“

Појашњавајући развој хрватско-српских односа од насељавања на овим подручјима, па све до 1941. године, и уз објављивање чак пет фотографија двојице главних актера споразума, „Хогар“ пише: „Ма колико то изгледало невероватно, између ова два до крви завађена народа на помолу је мир и сарадња. Др Милан Стојадиновић, који у Аргентини живи од 1948. изјаснио се за миран и пријатељски разлаз те успостављање независних држава Србије и Хрватске. Тако би се учинио крај међусобној борби која је стајала живота хиљаде и хиљаде људи, жена и деце на обема странама за време Другог светског рата…“

Лист констатује и да се „ни у ком случају не ради о млаћењу празне сламе међу емиграцијом, што потврђује и евидентно појачано деловање Титових служби у Аргентини“.

Зближавању поглавника у егзилу и бившег председника југословенске владе и првом „отопљењу“, према званичној историји, допринео је хрватски емигрант и публициста Јосип Субашић који је у октобру 1953. покрено часопис „Избор“.

У оној незваничној, која је забележена у досијеу Милана Стојадиновића у архиви Удбе, јасно се види да је Стојадиновић ушао у аранжман с Павелићем – не због „њиховог пријатељства“, већ јер му Удба ни после две године „рада против Павелића“ из затвора у Србији није пустила брата Драгомира.

„Од мене могу да дувају топли и хладни ветрови“, запретио је Стојадиновић на последњем састанку с југословенским конзулом 1953. године. Карлос (кодно име агента) је остао чврсто на својој позицији – „прво информације, па онда пуштање из затвора“, па је бивши председник одлучио да до брата стигне на други начин. Комунистима је по други пут објавио рат.

Павелићева изјава у новооснованом „Избору“ о „могућем споразуму са Србијом на темељу хрватских повијесних граница“, само му је отворила врата. Већ у следећем броју „Избор“ објављује разговор са Стојадиновићем. У уводном делу текста хрватски емигранстки лист га представља као „великог и симпатичног Србина“, при чему се у Стојадиновићевој кући у Буенос Ајресу „испија наша хрватска и српска шљивовица“.

„Оно што ја тражим за српски народ не могу, а да не признам и хрватском народу. То становиште заступао је и мој велики учитељ Никола Пашић још за време Првог светског рата, када се први пут повела реч о стварању заједничке државе Србије и Хрватске. Уосталом, идеја о стварању Југославије није поникла код нас у Србији већ је дошла као импорт из ваших хрватских крајева. Била је грешка што онда није Хрватима дато оно што им, по мом мишљењу, сада треба дати“, казао је Милан Стојадиновић.

Евентуални споразум је једини начин да се коначно стане на крај међусобном уништавању, наставља Стојадиновић: „Јер Срби и Хрвати су стотинама година живели у посебним државама и увек у најбољем пријатељству те сам сигуран да ћемо опет бити упућени једни на друге и помагати се у обрани заједничких интереса“.

Аналитичари међу српском и хрватском емиграцијом одмах су проценили да је само питање времена када ће двојица „бивших“ да се нађу за преговарачким столом. Стојадиновић је то већ знао. У појединим емигрантским листовима, које је спонзорисао, појављивали су се наслови: „Свиће на Дрини“ или „Мир на границама Србије и Хрватске“.

Крајем 1954. године Павелић, поново даје интервју „Избору“. На сва уста хвали „политичку мудрост др Стојадиновића“ и најављује потписивање „повијесног споразума“ уз констатацију како је „и код народа у Србији те код његових поштених синова у туђини сазрело мишљење да је Југославија, посебно она прва, била несрећа за оба народа“.

И док су се Павелић и Стојадиновић међусобно частили комлиментима, испијали „хрватску и српску шљивовицу“, породично се посећивали и један другог називали „највећим сином“ хрватског, односно српског народа, њихову емигрантску сабраћу све је више копкало питање: шта, заправо, стоји иза овог политичког „излива нежности“ међу дојучерашњим смртним непријатељима. И нарочито – како су „решили“ питање будућег разграничења међу двема државама…

Потписивање споразума требало је да се обави у Стојадиновићевој кући у Буенос Ајресу. Да би изгледало што свечаније и званичније, Стојадиновић је предложио Павелићу да позове остатке своје владе бивше НДХ, а он виђеније Србе. Усташки лидер није желео званичну форму, што је веома наљутило Стојадиновића, који је два дана пред потписивање умало одустао.

Умешала се његова супруга Аугуста, укоривши га да „нема смисла да то ради свом пријатељу поглавнику“. Мада невољно, Стојадиновић се предомислио те је уговореног дана у његову кућу стигао Павелић у пратњи Јосипа Субашића. После вечере повукли су се у једну собу где су један час и по разговарали у четири ока. Нико тачно не зна о чему се причало и да ли су уопште стављени потписи на два примерка текста споразума који је Стојадиновић држао у џепу сакоа.

Споразум о историјском помирењу: Србима Сарајево, Хрватима Бањалука

Коначно долазимо до чувеног споразума Стојадиновић-Павелић. Према споразуму двојице „лидера“ у емиграцији Хрватска би остала у оквиру авнојевских граница, а Босну би поделила са Србијом границом која би ишла рекама Босном и Неретвом. „Нама Сарајево, вама Бањалука, која је, додуше, српска, али за љубав мира учинили бисмо тај уступак, а као противуслугу тражићемо Дубровник“, говорио је Стојадиновић.

Мада се то вешто прикривало, детаљи споразума Павелић – Стојадиновић процурели су у јавност после једне емигрантске седељке код извесне госпође Маштровић у Буенос Ајресу. Овом пријему присуствовао је и хрватски свештеник публициста Ђуро Балоковић, који је касније написао:

„Једне вечери окупили смо се у салону госпође Маштровић, када се појавио и др Стојадиновић. Дошао је расположен, а домаћици је донео велики букет цвећа. Када смо се упознали, одмах ме је упитао: Но, оче, шта се прича међу Хрватима? Шта ради мој пријатељ Павелић?“

У опуштеној и шљивовицом подгрејаној атмосфери Стојадиновић је први пут наговестио основне одреднице споразума са Павелићем, нагласивши да прва тачка гласи: „Вођство Српске радикалне странке, која је најјача српска странка, признаје право Хрватима на сопствену државу.“

Када се повела реч о најважнијем питању – будућим границама, Стојадиновић је објаснио да ће „дефинитивне границе одредити српска Народна скупштина, односно хрватски Сабор“.

„Господине председниче – приметио је Балоковић – као што вам је познато, не постоји ни хрватски Сабор ни српска Народна скупштина. Титове републичке парламенте не признајемо ни ми, а ни ви. Ако би дошло до распада Титовог режима, морало би одмах да се уреди привремено разграничење како би се избегли трагични неспоразуми из 1941. године?“

Стојадиновић је одговорио: „Павелић и ја смо мислили о томе. У Хрватској би се та граница ‘покривала’ с границама садашње Републике Хрватске. Босну ћемо поделити по пола, и то тако да граница иде рекама Босном и Неретвом. Затим: нама Сарајево а вама Бањалука. Додуше, западна Босна је у већини Српска, али ми ћемо учинити тај уступак у интересу мира. Зато ћемо од Хрвата тражити противуслугу – да нам врате Дубровник“!.

Балоковић је запрепаштено заустио: „Али, господине председниче, па ви знате да је Дубровник хрватски.“

„Наши кажу да је српски“, наставио је мирно Стојадиновић. „Било како било, нама Србима треба један широк излаз на море и један град западноевропске културе. Иначе ће Србија заувек остати мала континентална провинцијска земља. Срби који би остали у Хрватској нека се зову православним Хрватима, или нека остану, ако хоће, Срби. У једној правој демократији то, уосталом, и није проблем. Формираћемо комисију која ће на један људски и миран начин спровести размену становништва и добара. Сељаци из Хрватске који хоће у Србију добиће куће и имања отприлике у истој вредности, и обратно. За раднике и чиновнике сеоба није никакав проблем.“

Говорећи о споразуму с „пријатељем Павелићем“ Стојадиновић је оценио да ће после „скорог пада Титовог режима“, светске силе одредити привремене границе.

Стојадиновићеве оцене биле су због свега овога као бомба, посебно међу хрватском емиграцијом. Припадници ХСС-а нису хтели ни да чују о некаквом споразуму са Србима и жестоко су се окомили на Павелића, називајући га издајником: „Раније је продао Далмацију, а сада тргује и Босном“, грмела је бројна емиграција. Истовремено, у Павелићевом „Хрватском домобрану“ тај споразум су величали као „плод политичке мудрости поглавника“.

Занимљиво је да се српска емиграција, у највећем броју окупљена у САД, није много обазирала на Стојадиновићеве политичке комбинације. Само у једном српском листу у Чикагу Стојадиновићева политичка активност прокоментарисана је као „забава доконог пензионера“.

Да би ствар истерао до краја, Балоковић је затражио од Павелића да се коначно изјасни о споразуму. Павелић није био вољан да разговара о томе, али није порицао да је споразум са Стојадиновићем постигнут. О Стојадиновићу је рекао: „То је један поштен и паметан српски политичар који је схватио да се са Хрватима може разговарати ако им се призна право на државу.“

О томе како замишља поделу Босне такође није желео детаљније да прича. Само је рекао: „Ако Срби и Хрвати желе да се споразумеју, ни једни ни други не би смели да инсистирају да целокупна БиХ припадне само њима.“

Дубровник је био једина спорна тачка „споразума Павелић – Стојадиновић“. Док је Стојадиновић говорио о Дубровнику као чињеници будућности, Павелић је толерантно најавио могућност слободне одлуке (плебисцита), па чак и самостални Дубровник.

Тек 1960. године, неколико месеци после Павелићеве смрти у Мадриду, Стојадиновића је у Буенос Ајресу посетио стари познаник Бранко Пешељ, предратни секретар вође ХСС-а Влатка Мачека. Пешеља је, наравно, интересовало да ли је уопште био потписан „Споразум Павелић – Стојадиновић“ о мирном разлазу Срба и Хрвата и оснивању њихових самосталних држава.

„Истина је“, одговорио је Стојадиновић. „Ја сам с Павелићем био у најбољим политичким и пријатељским односима. Наше су се породице међусобно посећивале. На Павелића сам гледао као на најспособнијег хрватског политичара и зато сам сматрао умесним да се са њим споразумем.“

„На каквој основи је био начињен ваш споразум?“

„На врло једноставној. Миран разлаз Срба и Хрвата. Сви хрватски крајеви да се припоје Хрватској, а сви српски Србији. Кад већ не можемо да будемо чланови једне државне заједнице, зашто да не будемо добре комшије“, рекао је др Милан Стојадиновић.

„Него, прича се“, наставио је Пешељ, „да би граница између Србије и Хрватске требала да буде на Дрини?“

Стојадиновић је плануо:

„Ко вам је то рекао. То су глупости. О томе нема ни говора. Ми о границама нисмо детаљно разговарли, већ само о принципу.“

„Значи“, био је упоран Пешељ, „ви БиХ сматрате српском земљом?“

„Слушајте, Пешељу, ја сам ученик Николе Пашића и борићу се за уједињење свих српских земаља и крајева… Ваљда не мислите да сам ја мање добар Србин од Пашића.“

Ко зна шта би даље било са „споразумом Стојадиновић – Павелић“ да недуго након потписивања, у Аргентини није букнула револуција која је одувала генерала Перона, Павелићевог пријатеља и поузданог заштитника. Поглавник је напрасно заборавио на „повијесни споразум“ јер је имао преча посла: да спасе главу од Удбе која му је већ била за вратом. Неколико месеци касније успео је да побегне у Шпанију код генерала Франка, где је умро у Мадриду 1959. године. Др Милан Стојадиновић умро је у својој кући у Буенос Ајресу 1961. (Недељник)

Наставиће се

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here