Фељтон је писан на основу архиве Удбе о Милану Стојадиновићу. Неке изнете ставове треба примити са резервом.

(Уредник Словословља)

Потписивањем споразума с Павелићем, Милан Стојадиновић успео је оно што није у две године рада против Павелића. Удба је пустила из затвора његовог брата Радомира.

У просторијама службе за контролу странаца 7. новембра 1955. године Удба прави план рада с Драгомиром Стојадиновићем:

„На првом састанку тражио сам од Стојадиновића да изнесе на којим питањима нам може пружити услуге које је понудио приликом разговора с државним секретаром СУП-а.

Он је углавном рекао: Да по доласку у Аргентину утиче на брата Милана како би се овај повукао из политичког живота и прекинуо непријатељско деловање против нас.

Да својим присуством учини да нам Милан помогне код трговачких послова с Аргентином уколико Милан и сада има добре позиције код аргентинске владе.

Да кроз „Српску заставу“ напада на Цветковића и Павла по материјалима који би му се пружили.

Драгомир је изнео како би он своје услуге сматрао рехабилитацијом, да он жели да остане у вези са својом земљом, да му жена и син који се налазе у Аргентини добију наше држављанство, да овде има родбину (сестре) и да се нада да ће некад опет да се врати.“

Обавештајац му није ништа директно одговорио, осим да „ствар с утицајем на Милана у вези његовог непријатељског деловања за нас није битна и више је корисна за њега самог него за нас, пошто је он својом сарадњом с усташама упропастио свој добар глас код Срба у емиграцији“.

„Испричао сам му неке детаље из Милановог деловања у Аргентини, као давању изјава у вези с Трстом, састанку с Павелићем, разговору с делегацијом ‘Избора'“, пише Удбин агент, па каже да је „Милан је све ове акције водио по задатку“.

„Изјаву о Трсту дао је по налагу Италијана, а сарадњу с усташама почео је на захтев аргентинске полиције на антикомунистичкој бази. Ово му помињем да би имао у виду да је Милан везан за аргентинску полицију, због његовог држања по доласку тамо. Милан је постао активнији према непријатељском деловању према нама баш у време када је третирано његово отпуштање из затвора, па се не можемо похвалити да је много допринео његовом изласку из затвора. Напротив, ако би његов излазак зависио од Милановог држања онда он никада не би био слободан.“

„Драгомир је изгледао прилично изненађен подацима о сарадњи Милана с усташама“, преноси полицајац, „рекавши да ако и даље устраје на таквом ставу да ће му пљунути у лице“.

На састанку 11. новембра 1955. Драгомир предлаже комунистичкој полицији:

– Да наговори Милана да прекине с новчаним помагањем „Српске заставе“ како би престала с излажењем, јер сматра да српском емиграцијом по свом саставу и циљевима у Аргентини није потребан лист.

– Да у Милановом листу „Економист“ пише о нашој привреди у том смислу да му се да веза у посланству од којег би примао материјал за објављивање.

– Да заједно с Миланом објави податке о тајном споразуму Хитлер – Павле при чему је Павле добио обећања од Хитлера да ће бити краљ Југославије за приступање у Тројни пакт.

– Агент тајне полиције предложио му је да се не експонира на почетку, те да за неколико месеци напише један преглед ситуације код српске емиграције.

„Имао сам утисак у првом моменту да се нећка, и сигурно да му није било драго што се ради о српској емиграцији“, пише агент: „Међутим: прихватио је.“

Две године касније 26. маја 1957. комунистичка тајна полиција коначно разговара с Драгомиром Стојадиновићем у Буенос Ајресу:

„Пошто смо мало причали о најновијим политичким догађајима и шта Милан каже за наше односе с Русима и Западом, ја сам га упитао да ли му је можда Милан причао да је видео нашег амбасадора на пријему код Египћана.

Он ми је одговорио да му је Милан о томе врло мало причао и то отприлике да је видео нашег амбасадора, употребивши дословно овај израз – да је код њега оставио врло пријатан утисак и изгледа му врло жив и окретан човек врло користан и практичан у дипломатији.

Дакле, није ми рекао да је Милан покушао да се упозна преко новинара с амбасадором. Када сам му ја то казао он је одмах одговорио да то Милан никако није могао да учини, јер колико је њему познато Милан уме да оцени да то није био моменат за упознавање; с друге стране, ако би тако нешто желео ‘зар му једноставнији пут’ нису – наши контакти.

И треће најмање би се послужио једним новинаром као посредником. Он мисли да је реч о новинару из ‘Економиста’ који је својевремено посетио амбасадора на своју руку, јер пошто попије коју чашу вискија може и овакву глупост да направи.

О случају Павелића ништа није могао да дода ономе што је раније рекао: да се о Павелићу ништа код Милана не прича, а поготову сада када му нико не долази у кућу, осим једног генерала.

За Милана каже да се потпуно посветио листу и ‘над њиме се на свој начин иживљава’. Када сам га упитао када ће да изађе следећи број ‘Заставе’ одмах је реаговао речима Милана Стојадиновића – да нема више никаквог смисла да се млати празна слама.“

Како су деколтеи зближили
Стојадиновића и грофа Ћана

Милан Стојадиновић прекинуо је сарадњу с Удбом и потписао споразум с Павелићем по наређењу Италијана, каже се у извештајима тајне полиције у досијеу Милана Стојадиновића.

У архиву Удбе налази се и материјал Гестапоа и тајне полиције предратне Југославије, где се, такође, на доста места виде изузетни односи бившег председника владе и званичног Рима.

Стојадиновић, на крају, то сам каже у својим мемоарима, образлажући зближавање с Италијом, као свој највећи политички успех: „јер је од стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Италија је постала смртни непријатељ Београда“.

„Француска није хтела ни да чује да се италијанска влада окриви за атентат у Марсељу и Париз ми је поручио да се измиримо с Италијом“, открива Стојадиновић у својим мемоарима.

Споразум који је с грофом Гаетаном Ћаном потписао 25. марта 1937. године Стојадиновић је оценио као „најзначајнији“.

„Југославија је уклонила једног опасног непријатеља са западне границе. Италијанске претензије на Далмацију дефинитивно су отклоњене. Обустављена је свака усташка делатност на италијанској територији…“, објаснио је Стојадиновић.

Једна ствар за њега лично овде је била још важнија – створено је пријатељство између њега и грофа Ћана.

„Ми обојица уживамо глас да волимо жене“, рекао је Ћано Стојадиновићу приликом првог сусрета у Београду, гледајући у две лепе и дубоко деколтоване жене.

„Изгледа да је тако“, одговорио је Стојадиновић.

Грог Ћано у свом „Дневнику“ 5. децембра 1937. године записује:

„Припреме за Стојадиновићеву посету су завршене. Изаћи ћу на станицу с Дучеом. Желим да се овом човеку, који се показао као искрен пријатељ, укаже изузетан дочек. На првом месту јер сматрам да је Београдски пакт један од темеља наше политике. Затим због личне симпатије према Стојадиновићу. Снажан, срчан, с громким осмехом и чвртсим стиском руке, то је човек који улива поверење. Од политичара које сам досад срео на својим европским путовањима, он ме највише интересује. Французи и Енглези гутају горке пилуле због ове посете. На основу једног ухваћеног телефонског разговора, испоставило се да британска амбасада пушта вести како се спремамо да искористимо Стојадиновићеву слабост према лепим женама. Ово је делимично тачно. Дуче се смејао када сам му рекао да сам поред званичних пријема, спремио и неколико балова с најлепшим женама римског друтва…“

Гроф Ћано је зато био веома разочаран падом Милана Стојадиновића. У свом „Дневнику“ отворено пише да је „Берлин од тог тренутка тражио од Италије да има варијанту за окупацију Хрватске“. Своје односе са Стојадиновићем Ћано, ипак, није прекидао: прво су комуницирали преко Стојадиновићевог брата Драгомира, а касније и супруге Августе.

После окупације Југославије, где је велику улогу одиграо „резервни план окупације Хрватске“, у документима Гестапоа појављује се документ: „Ћано намерава да врати Стојадиновића с Маурицијуса и постави га за председника владе“.

Ову информацију немачкој полицији проследио је Димитрије Љотић 25. јула 1942. године, забринут за свог пријатеља Милана Недића. Гестапо прима не десетине извештаја с овог пута, да би каначно након његов повратак у Београд од агента „139“, иначе блиског пријатеља породице Стојадиновић тражио да сазна све појединости с њеног путовања.

„Госпођа Августа, супруга бившег председника владе Милана Стојадиновића отпутовала је 16. јула 1942. године у пратњи својих обеју кћерки у Италију“, пише Гестапоу Августин „пријатељ од поверења“:

„Најпре се задржала у Венцији, а потом је преко Лаго Мађоре отпутовала за Рим, где се задржала укупно три дана. У Риму се није видела са грофом Ћаном нити с неком од водећих личности италијанске политике, али је наилазила на необично срдачну предусретљивост код свих италијанских како званичних, тако и приватних личности.“

Тако је с највећим одушевљењем причала о љубазности коју су јој Италијани указивали као супрузи др Милана Стојадиновића, говорећи јој да је др Стојадиновић највећи политичар Југославије.

Из даљег излагања гђе Стојадиновић види се да у Италији уопште не знају за Србе као национални и географски појам већ да све посматрају као неразбијене делове чије се авети још плаше. Тврди да сви италијански кругови неподељено мрзе Немце, да је англосаксонска струја веома јака, да се Енглеза плаше, да је гро капитала у Италији инвестирала Америка, да је низ банака у главним улицама Рима с америчким капиталом, и да у италијанском привредном животу осећа силан застој због престанка трговачких односа са Сједињеним Државама.

С друге стране, госпођа Стојадиновић потврђује да од револуције у Италији или неких ближих знакова нема ништа, да су то само продукти англосаксонске пропаганде и пустих фантазија.

Истовремено каже да народ у Италији врло трезвено и објективно мисли, да сви неограничено верују Мусолинију, јер је земља под њим добила нечувени привредни просперитет и социјалну правду.

Италијани су јој рекли да су они спремни на све у погледу исхода рата. Ако осовина победи, у шта све мање верују, за њих ће бити рђава ситуација утолико што ништа неће добити нарочито.

У случају победе Англосаксонаца Италијани мисле да би само био смењен Мусолини и врховни фашистички форум, а да би цео италијански народ био поштеђен репресалија јер би се у том случају нашао на челу краљ Виторе Емануеле, а нарочито престолонаследник Умберто који је познат као велики и константан противник Муслинија. Ово су уверења свих просечних Италијана, па и многих водећих личности.

Госпођа Стојадиновић каже да је успела да се види с немачким послаником у Риму, али не каже с којим. Мој је утисак да су Милан Аћимовић и Драги Стојадиновић одредили Аугусту да треба да одржава везе с италијанским дипломатско-политичким круговима на које они рачунају…“

Гроф Ћано се, иначе, веома се интересовао зашто је смењен Милан Стојадиновић. Кнез Павле му је једном рекао због „великих проневера“, али гроф Ћано у то није поверовао, и у свом „Дневнику“ 20. новембра 1940. записује: „Поновни разговор с Хитлером. Намерава да позове намесника Павла у Берлин и да му предложи „велики потез“. Вољан је да помогне Павлу при доласку на престо, чија је супруга амбициозна. Ово ми се чини тешко: Павле је сувише мало Србин.“

Архив Удбе открио како је заиста Стојадиновић протеран из Југославије

По доласку у Београд, немачка тајна полиција трудила се да објасни хапшење и интернирање председника владе и најмоћније личности у предратној Југославији Милана Стојадиновића.

Извештаје о предаји Стојадиновића Енглезима, који се налазе у досијеу Милана Стојадиновића у архиву Удбе, немачкој тајној полицији писали су сви начелници Управе града Београда.

„Према усменом наређењу немачких војних власти, а по питању Милана Стојадиновића, част ми је поднети следећи извештај: Од управника града Београда, господина Дринчића, био сам одређен за обезбеђење и чување др Милана Стојадиновића на Илиџи код Сарајева. Гледао сам да Стојадиновић остане изолован и да му се сва пошта цензурише, па да о свим запажањима извештавам господина Дринчића или господина Мила Јовановића, шефа одељења опште полиције.

За време службовања на Илиџи два пута је долазила супруга др Стојадиновића и остајала по неколико дана (одобрења је добијала у Београду). Док сам ја био на Илиџи, са др Стојадиновићем шетао сам један сат пре подне и по један сат по подне, а одлазили смо и у војну болницу у Сарајеву, где је Стојадиновић лечио зубе. Телефонски из Београда, 15. марта, наредио ми је бивши управник Дринчић да ће доћи у недељу 16. марта из Београда аутомобилима и да ће предузети све за Стојадиновића. 16. марта 1941. у подне дошао је у Сарајево тадашњи начелник агената господин Миодраг Чохаџић, с два аутомобила и агентима, и пренео ми наредбу да се иде за Велес“, Миодраг Лазић, чиновник Седмог кварта УГБ.

Гестапо је узео извештаје и од свих осталих агената, а најдетаљније од шефа агената Миодрага Чохаџића:

„Не сећам се датума, било је око половине марта. Био је петак, позвао ме управник града господин Дринчић и рекао ми да идем за Сарајево да отпратим господина Стојадиновића до грчке границе. Замолио сам управника да ме не упућује јер лично познајем Стојадиновића, али он није хтео ни да чује.

Сутрадан, позвао ме управник и рекао да своју слику предам Драгом Јовановићу, тадашњем шефу одељења опште полиције. Када су Јовановић и Миловановић дошли, донели су формуларе за пасоше. Ја сам попунио формулар за себе, а њих двојица за остале. Тада сам видео да на пут поред мене иду Миодраг Лазић, чиновник, који је у то време био шеф службе безбедности код др Стојадиновића у Сарајеву, Боривоје Ђурашковић, поднаџорник полицијских агената, Сотир Питашевић и Ђорђе Граховац, агенти, као и два шофера агената – Слободан Маливуковић и Петар, чијег презимена сада не могу да се сетим.

Јовановић ми је рекао да дођем по подне за пасош, а Миловановић да ће ме сачекати у Скопљу, односно на путу до Скопља ка Велесу. Истог дана, управник ми је дао једно писмо и чек на слободну зону Југославије у Солуну од 50.000 драхми, да је предам др Стојадиновићу и кажем му да је то за његов трошак. Затим је рекао да се иде овим путем: Сарајево, Ужице, Чачак, Рашка, Косовска Митровица, Приштина, село Липљане, где ће бити преноћиште, даље – Скопље, Велес, Ђевђелија, грчка граница.

У понедељак ујутру ја сам чекао Лазића, али је он дошао тек доцније, готово око седам сати. Лазић је ишао у предњим колима с др Стојадиновићем, Ђурашковићем, а ја сам био у другим колима с Питашевићем и Граховцем. Тако смо путовали одређеним путем све до Косовске Митровице, када је нама у другим колима нестало бензина. Изгубили смо први ауто, јер смо у мраку залутали и отишли ка Гњилану, па смо тек око поноћи стигли у Липљане – жандармеријску станицу. Одавде смо кренули око осам сати, и када смо стигли у Скопље и прошли кроз исто на излазу, мислим код трошарине или болнице, господин Гојко Миловановић махао је руком и ми смо стали и узели га у наша кола и продужили пут.

У колима ми је Миловановић показао пасош др Стојадиновића који је био визиран за Грчку. Тако смо преко Ђевђелије прешли границу. Након извесног времена стигла су два грчка аутомобила с два полицијска официра. Један је био мајор, мали сув плави, а други пун, црномањасти и имао је наочаре. У првим колима сам био ја, грчки полицајац с наочарима и један жандарм на боку, а у другим Стојадиновић, Миловановић и тај грчки мајор у цивилу.

У Солун смо стигли по мраку и стали пред једну кућу за коју мислим да се налази у близини кеја. Ту смо сви изашли, и Грци како нису говорили ниједан други језик, замолили су ме да кажем др Стојадиновићу да ће ту да се одмори. Када смо ушли у кућу, ту нас је сачекала једна госпођица и једна девојчица и с нама је остао тај црни полицајац, али сада без наочара. Ту смо добили чај и коњак, а затим смо вечерали. Како смо били сви уморни то смо разговарали где ћемо да ноћимо и договорили се у „Медитеран паласу“, јер је тако др Стојадиновић хтео.

Око 23 часа дошао је грчки мајор и рекао ми да се спремим. Тада сам видео још неке особе поред њега, можда петорицу, шесторицу. Известио сам Миловановића да можемо да кренемо, као и др Милана Стојадиновића, јер сам мислио да идемо у хотел. Кад смо изашли на улицу, Грци су имали још један ауто, Миловановић и ја, на изричит захтев Стојадиновића, сели смо с њим у кола. Она кола испред нас, у којима су били Грци ишла су, а ми за њима. Тада сам видео да смо ми на кеју и Грци су осветљавали лампама један чамац. Дошли су до аутомобила, позвали др Стојадиновића и за њим сишли у чамац, затим пренели његове ствари. Ми смо се опростили од ових Грка и сели у један ауто с грчким полицајцем, па је ушао још један старији господин.

Грчки полицајац нас је питао у који ћемо хотел. У колима сам слушао разговор оног старијег господина с Грком који је седео на боку. Разговор је био на грчком, а како је овај старији господин говорио грчки развлачећи, то сам га питао ко је он. Рекао ми је да је енглески конзул из Солуна!“

Док је Стојадиновић пребациван с једне британске лађе – од Солуна до Атине, затим преко Средоземног мора и Александрије кроз Суецки канал до Адена и одатле Индијским океаном до острва Маурицијус, где је стигао 14. априла 1941. власти су у Београду прошириле вести како је – Стојадиновић „својевољно“ отишао у иностранство.

Гестапо: Стојадиновић је шеф масонерије,
енглески и јеврејски човек

Гестапо, вероватно, никад не би ни открио „издају“ Милана Стојадиновића да није убијен брат Светислава Рајића, бившег бана Дунавске бановине. Један српски агент тада је провалио у његов стан и сасвим случајно пронашао добро скривену наредбу о прогањању национал-социјалиста у Југославији.

“Стојадиновић је у јануару 1938. био у државној посети Рајху, где је био примљен са свим почастима. Неколико недеља касније писао је бану Дунавске бановине и преко свог министра унутрашњих послова Корошеца издао наредбу о прогањању национал-социјалиста”, стоји у извештају Гестапу из Великог Бечкерека 9. фебруара 1942. године, баш када су Немци завршавали преговоре око пуштања Стојадиновића из енглеског заробљеништва с Маурицијуса.

„У акцији истребљења, око хиљаду фолксдојчера бачено је у затвор. Они су тучени и кињени. Било је и неколико мртвих. Осим тога `Волкс` група тада је платила више од три милиона динара. На наредним парламентарним изборима др Стојадиновић, `велики пријатељ немачког народа`, кандидовао је у апатинском срезу његовог интимног повереника Ота Гавриловића Фишера, како би немачко становништво и душевно сломио и понизио“, пише даље у документу похрањеном у архиву Удбе.
Стојадиновићева наредба „да се најенергичније примене настроже законске мере како би се и најмањи покрет национал-социјалиста уништио“, и то по повратку из Берлина, где се Хитлеру свечано заклео да ће да „штити немачку мањину“, потпуно је разјарио Немце.
Гестапо је убрзо пронашао и наређење министра унутрашњих послова:

„Од присаједињења Аустрије немачком Рајху ојачала је национал-социјалистичка пропаганда и агитација у крајевима где живи немачка мањина. Та пропаганда у последње време према садржини, тактици и обиму постаје опасна по наше националне интересе и превазилази границе законитости и дозвољеног. Да би се наши национални интереси заштитили и стало на пут овој недозвољеној и штетној пропаганди и агитацији препоручујем вам да издате упутства и наређења за најстроже законске мере“.
Колико је све шокирало Немце, доказује посета државног саветника Турнера, који се упутио у Војводину само како би видео „оригинале ових докумената“. И Драгиша Цветковић опет је видео шансу да „оцинкари“ Стојадиновића, ваљда престрављен могућношћу да се овај врати на власт. Цветковић је тражио састанак с немачким министром спољних послова, како би му открио једну „велику тајну“, тј. да је „Милан Стојадиновић с грофом Ћаном планирао један италијанско-југословенски савез против Немачке“.

Гестапо коначно добија сведочење Павла Буњевића „да је Стојадиновић био високи функционер масонерије“.
“Буњевић каже да је са др Хазаном (шефом масона у Нишу који је био и руководилац Интелиџенс сервиса) сарађивао и др Милан Стојадиновић. Буњевић претпоставља да је и Стојадиновић радио за енглеску обавештајну службу”, стоји у документу.

На крају, Немци тврде да је „Стојадиновић био јеврејски човек и енглески шпијун“. У једном непотписаном немачком документу стоји како је „Стојадиновић само приводно био присталица тоталитаризма и држава у којима је постојао овакав режим, а стварно је правио трговачке и финансијске послове преко Јевреја, као представника западног капитализма, пошто је и он сам хтео да влада Југославијом преко великих капитала, чији би власник био“.
“Најчвршће везе др Милана Стојадиновић биле су с Јеврејима”, пише у документу Гестапа. “С положаја начелника министарства финансија почео је да хвата прве везе с Јеврејима, помоћу којих је касније доведен за директора Лондонске банке у Београду. Та банка је била само привидно у рукама Јевреја, а, у ствари, веома значајно седиште енглеске тајне службе за Подунавље и Балкан.

За време чланства у управи ове банке, др Стојадиновић се упознао с два најталентованија агента енглеског Интелиџенс сервиса Јулијусом Ханауом и Добривојем Стошовићем. С овом двојицом енглеских агената он је везан многим пословним и политичким тајнама.
Јулијус Ханау касније се силно се обогатио бавећи се разним пословима и постао је шеф енглеске обавештајне службе у Југославији, а др Стојадиновић је Стошовића увео у политику и поставио га, чак, за министра у својој влади. Када је постао министар финансија, прва брига му је била да присвоји картеле бензина, шпиритуса и квасца. Ту почиње завођење великих заштитних царина за оне индустрије које су организоване у овим картелима и скакање цена овим артиклима, квасцу од 6 на 32 динара по килограму, бензину, петролеуму и нафти од 0,50 и 0,80 на 8,10, па и 12 динара по килограму.

Од тада датира његова веза с Јеврејином Вокером из „Стандард оил компанија“ и Јеврејином Артуром Марићем и осталим Јеврејима из „Шел групе“. Они су др Стојадиновића у два маха водили у Америку, где је ступио у везу с америчким ротаријанцима.

Да је којом несрећом била дата пуна власт др Стојадиновићу он би је одмах искористио за своје циљеве, за стицање што већег материјалног богатства и прављење што већих послова и финансијских трансакција. Његов програм је: владање народом помоћу огромног капитала који би били приватно власништво свог идејног вође. “ (Недељник)
Наставиће се

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here