Фељтон је писан на основу архиве Удбе о Милану Стојадиновићу. Неке изнете ставове треба примити са резервом.

(Уредник Словословља)

После устанка у Србији Немци су на све начине покушавали да пронађу личност која би умирила насталу ситуацију. Избор је пао на – Милана Стојадиновића, пре рата најмоћнију српску политичку фигуру, који се у то време налазио у енглеског заробљеништву, на острву Маурицијус.

Колико су били озбиљни да га врате у Србију најбоље се види у документу од 4. јануара 1942. у Гестаповој архиви:

„Немци воде преговоре с Енглезима за пуштање на слободу др Милана Стојадиновића. Као компезацију Немци би пустили пет енглеских генерала.“

Нешто касније стиже и упутство из Немачке:

„У Италији је приликом бекства ухваћен бивши енглески посланик Кембел. Берлин је предложио Лондону да Кембела замене Стојадиновићем. Ствар се налази на добром путу. Повратак Стојадиновића у Београд би представљао политички догађај првог реда. Познати пријатељ Немаца би политички центар главног града дубоко преобразио и својим ауторитетом дао нов печат јавном животу Србије. Љотићев покрет нема много симпатија за Стојадиновића. Кроз српску државну пропаганду треба обавезати београдске листове да поклоне пажњу и признање периоду српске политике за време Стојадиновића.“

То признање Стојадиновић је, како сам каже у својим мемоарима, заслужио „изузетним односом с Герингом“, који је на свадбено путовање дошао у Далмацију. Када је Стојадиновић узвратио посету, у Геринговој канцеларији угледао је његов портрет са само једним одличјем на униформи – орденом Првог степена југословенског Белог орла.

„Иненађени сте“, рекао му је Геринг. „Бели орао је најлепши орден који сам добио. Зато сам желео да ме с њим сликају. Немојте мислити да сам ту слику јуче обесио на зид поводом Вашег доласка…“

Централна тачка Стојадиновићеве посте Берлину, ипак, био је пријем код Адолфа Хитлера 17. јануара 1938. године.

„Срби и Немци нису били у прошлом светском рату огорчени непријатељи, него часни противници“, рекао је Стојадиновић преносећи подраве кнеза Павла.

„Немачка је“, одговори Хитлер, „ушла 1914. у рат, а ни сама није знала зашто. Уствари, између Немачке и балканских земаља нема никаквих спорних питања. Рат је дошао као нека луда фаталност, али је ипак донео Немачкој извесне користи, ослободио је од Хабсбуршке зависности.“

Након што су се заједно договорили да „ако треба и заједно спрече повратак Хабсбурговаца“, Стојадиновић је Хитлеру пренео поруку из Лондона од Чемберлена и Идна: „Енглеска је спремна да удовољи његове колонијалне захтеве, само уз гаранције да ће у Европи бити мира у наредних 20, па чак и само десет година“.

Хитлер је бираним речима поручио Стојадиновићу: „Енглези су храбар народ“, казао је мистично: „али не воле да ратују. Они више воле да се боре до последњег Француза…“

Од Југославије, ипак, није тражио политички пакт. Умешао се Герниг и обавестио српског председника владе „како ће Немачка ускоро вероватно постати непосредни сусед Југославије“.

„За мене је велико задовољство ово што сам чуо о немачкој политици према Аустрији и Мађарској“, није имао куд Стојадиновић. „Ни у ранијој прошлости, пре Светског рата, није било несугласица између Немачке и Србије. Немачка је била прва која је указала помоћ у ‘царинском рату’, немачки војници су 1915. узимали у заштиту локално становништво. Питање репарације увек се решавало споразумно. Ако је и било неке дисонанце, то је било само онда када је југословенска влада гледала на Немачку кроз туђе наочаре. Југославија је сада скинула те наочаре и све ствари посматра реално, својим сопственим очима.“

Стојадиновићева алузија на „туђе наочаре“ Хитлеру се очигледно јако допала и на самом крају он је рекао: „Као што је Југославија скинула туђе наочаре у својим односима с Немачком, тако исто је и Немачка сада скинула ‘бечке наочаре’. За Немачку период пробе је био Светски рат. За Југославију смрт краља Александра. Обе пробе су срећно преброђене“.

Вођа Трећег рајха свечано је обећао Стојадиновићу неповредивост граница и закључио: „Уосталом, за Југославију је, у односу на Немачку, најбоља заштита: добро третирање немачке мањине, која је лојална према југословенској држави“.

Документ који ће Немци пронаћи у Великом Бечкереку 9. фебруара 1942. године, таман када су завршавали преговоре с Енглезима око пуштања Милана Стојадиновића, мора да је потпуно разбеснео Хитлера.

„Господине бане, примио сам ваш извештај пов. бр. 78 и тим поводом част ми је поновити моју усмену препоруку, а наиме да се према Немцима, југословенским поданицима, који би ширили национал-социјалистичку пропаганду у нашој држави поступи најенергичније и примене настрожије законске мере како би се и најмањи покрет још у почетку сузбио и уништио.

Иста оваква наређења дата су и Управи града Београда, уколико се тиче Панчева, а такође и прес бироу уколико се тиче писања листова који излазе на немачком језику. Примите господине бане уверења о мом одличном поштовању – председник министарског савета и министар иностраних послова др М.Стојадиновић.“

Немци су били у шоку. Десетак агената сјурило се у мало место у Војводини, јер „нико није могао да поверује да је Стојадиновић тако пљунуо у лице немачком Рајху“. И то после обећања Хитлеру…

Иначе, Геринг је Милана Стојадиновића приликом посете Берлину одвео на оперу. Између чинова Стоајдиновић је налетео на свог доброг пријатеља Невила Хендерсона, последњег британског амбасадора у Берлину, пред Други светски рат.

„Он је био одушевљен мојим присуством у Берлину, јер је видео да радим по његовом савету“, сам пише Стојадиновић у својим мемоарима, преносећи и савет енглеског дипломате: „Увек имајте у вашој спољној политици једну ствар у виду: Енглеска је далеко, Немачка је близу…“ (Недељник)

Наставиће се

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here