Високо мишљење о Дражи имао је и председник САД Рузвелт. “Што сам у августу ипак успео да дођем до Југославије и генерала Михаиловића, ваља приписати пре свега искреном дивљењу председника Рузвелта према јунаштву и жртвама генерала Михаиловића, његових снага и српског народа при спасавању неких пет стотина америчких авијатичара оборених изнад Југославије – подухвата изведеног током 1944. упркос спознаје свих да су Србе и њиховог генерала председник Рузвелт и премијер Черчил препуситили комунистима“, пише амерички пуковник роберт Мекдауел.
Општи Мекдауелов закључак о Дражи је следећи:
“Оно што сам желео да истакнем овом студијом јесте колико је утицај генерала Михаиловића и на пријатеље и на непријатеље мера његове истинске величине. Уз то, онима који су наследили нешто етике од философије и етике Источне Европе, још један доказ његове величине јесте одлука да не напусти поробљену отаџбину и да оде у изгнанство, мада је знао да га чека страшна смрт. Оживљавајући у сећању наше разговоре док смо на коњу или пешице ишли брдима и шумама Србије и Босне, или посећивали сеоска домаћинства, присећам се и снажног утиска који су на мене оставили и други видове његове величине. Пошто смо разговарали на француском, могуће је да су остали око нас мислили да разматрамо војну тактику и општу ратну стратегију, као што повремено и јесмо. Али генерал је најчешће наш разговор усмеравао ка другим темама, ка миру и будућности какву је желео не само својој отаџбини, већ и свој Југоисточној Европи па и Европи као целини…

Да је био у прилици да предводи слободну Југославију после рата – што би се и десило да премијер Черчил и председник Рузвелт нису тако грубо погрешили у својој процени – генерал Михаиловић остао би упамћен као један од малобројних, заиста великих лидера поратне Европе. Но, таквог смо човека ми из Велике Британије и Сједињених Дражава препустили Титу, да га срамно и свирепо погуби.“

Док званична историја у Србији и данас сматра Тита великим, а Дражу слабим војсковођом, Мекдауел пише:
“Михаиловићево устројавање спонтаних устаника помесних Срба против немачке окупације, између маја и октобра 1941, у повезане војне операције са јасним тактичким циљевима довољно је, по себи, да посведочи његову величину као војсковође…“

Титова борбена тактика против Немаца, додуше само на речима, и даље је неупитна за већину домаћих историчара, док Мекдауел закључује:
“Слушајући објашњења самог генерала Михаиловића схватио сам да је чак и у тој, првој фази ратовања, настојао да Србе одврати од усредсређивања на освету и убијање што већег броја Немаца, и да их упути ка за њихово добро корисној дужности пружања што делатније подршке главним савезницима, јединима у прилици да униште нацисте.“

Ђенарал Дража је био први герилски борац
против нацизма и фашизма у свету

Какав је национални карактер Англосаксонаца? Англосаксонци, према оценама руских психолога и социолога, носиоци су лицемерја, расизма и тзв. изузетности. Американци сматрају да су чистији Англосаксонци и од оних из В. Британије, склони су морализаторским идејама и религиозном фанатизму, а политичку борбу претварају, по правилу, у крсташке походе (освајања). Верују да су посебна раса, карактерно различита од других, и да имају посебан биолошки потенцијал.

„Пред нама је јединствени пут: ми смо обавезни да истрајавамо на нашим идејама у име заједничке расе.“ (Џорџ Бартон Адамс, амерички историчар)
Поред тога, Енглези одувек воде најпрљавију и најпокваренију дипломатију на свету. Они су у тој дипломатији усмерени антируски и органски мрзе Русе и православље. Срби су за њих тзв. мали Руси и они су због тога страсно мрзе и Србе и одувек су у историји подржавали све србске непријатеље.

У другом светском рату први организатор герилске борбе против нацизма и фашизма био је ђенерал Дража министар војни Владе Краљевине Југославије у избеглиштву и командант ЈВУО. Черчилу то није било драго, као ни нарасла војна снага СССР, али је из политичких разлога кратко време у почетку давао подршку и некакву помоћ Дражи. Међутим, од стално обећаваног савезничког искрцавања на јадранском приморју није било никад ништа. За Черчила је било најважније да се неко други уместо Eнглеза бори на свим фронтовима против нациста и фашиста. Због тога је стално избегавао Стаљинове захтеве за отварање фронта у Нормандији, јер је то било преблизу В. Британије и то би значило да се коначно и Енглези морају укључити у рат (исто тако није прихватио ни организовање фронта у Југославији уз учешће енглеских војника). Али када је и Рузвелт подржао Стаљина и почео да притиска Черчила у том смислу. Да би на било који начин избегао фронт на којем би ратовали Енглези – Черчил је уступио Стаљину целу Југославију као руску интересну сферу и добио његову сагласност да се убудуће форсира и помаже искључиво Тито и његови партизани. Стаљин је пристао на то, иако је он скоро цео рат инсистирао на сарадњи ЈВУО и партизана и није баш ценио Тита, јер је знао да се он не бори против нациста и фашиста, него да само гледа како да на крају рата успостави своју личну власт на просторима бивше Југославије.
Тако је сва помоћ Запада од тог тренутка и сва наклоност Стаљинова прешла на Тита и партизане, а Дража је једноставно био скрајнут. Наравно да је Черчил све знао о томе ко је водио рат у бившој Југославији против нациста и фашиста, али је Тито био његов масонски саборац и он се потајно надао да ће помоћу њега после рата успоставити западну контролу над Југославијом – како је на крају и било.

Због тога нико од првобитних савезника Дражиних у борби против нацизма и фашизма није ништа предузео да га заштити од нељудске и антисрбске Титове одмазде, лажног суђења и невиђеног злочина који је скот масонски Тито начинио над Дражом. Убио га је „као пса луталицу“, а нама је требало око 70 година да га рехабилитујемо формално, а суштинске рехабилитације неће бити све док на власт у Србији не дођу србски родољуби слични Дражи.

Титова идеја слаба Србија – јака Југославија

Титова основна идеја о новој Југославији била је позната мантра „слаба Србија – јака Југославија“. Његов основни циљ за време Дргог светског рата није био ослобођење народа Југославије од нацистичког окупатора, него успостављање револуционарне комуњарске власти. Он није био никакв комуниста, његова једина идеологија била је апсолутна његова лична власт. Због тога никада није послушао Стаљинову наредбу да је најважнији ратни циљ ослобођење од нацизма и фашизма, а у другом плану да је социјалистичка револуција. Због тога је директно саботирао Стаљинову наредбу да сарађује са националном отаџбинском ЈВУО под командом ђенерала Драже Михаиловића. Током целог рата он је нападао борце ЈВУО с леђа искључиво за време борби ЈВУО са Немцима. Он је само у две акције током 1943. г. парадно напао немачку војску и, наравно, претрпео тешке поразе. То је учинио из пропагандних разлога да савезницима докаже да је он једини легитиман корисник њихове војне и друге помоћи.

Он није могао сарађивати са легитимном отаџбинском војском, јер би тиме довео у питање успостављање своје личне власти. Али је зато током целог рата сарађивао са усташама, домобранима и Немцима и страшне људске губитке (који су били углавном Срби) у поразима са четницима надокнађивао је пријем домобрана и усташа, нарочито после пада Италије, у његове тзв. партизане. У суштини, а и према мишљењу Немаца, његова војска је била резервна хрватска војска, склонија усташама него домобранима.

Енглези и Черчил су изабрали Тита као свог фаворита антифашистичког рата у Југославији из разлога који су већ наведени у претходном тексту. Тако је Черчил продао Србију Стаљину, као да је то била његова прћија. У ствари, Черчил и Тито као масони имали су специјалне односе и Черчил се надао да ће упркос формалном препуштању Југославије Стаљину, задржати суштинску контролу над Титовом Југославијом. А тако је, у ствари, и било…

Враћајући се на Тита, Макдауел га сматра једном “од најчудноватијих личности Другог светског рата – необично способног да привуче обожаваоце – али мало или нимало кадрог да задржи њихово поштовање.” Иако Макдауел не поставља питање да ли је Тито чудан зато што је Јуда Завере – он у завшним деловима овог поглавља наводи своје закључке о Титу:
Под један:
“Партизански покрет у Југославији током Другог светског рата, предвођен Титом – израстао је у значајан политички и војни фактор” – али “само у мери у којој су га Англо-американци подржавали и помагали му да се развије”… Совјетска војна помоћ Титу – иначе совјетској творевини – била је занемарљива – а и морална подршка је стигла касно и уз оклевање!… У прво време, постојала је снажна совјетска дипломатска и психолошка подршка генералу Михаиловићу, која је трајала до касно у 1944. Чак и 1944, када су партизани наставили да испољавају веома слабу способност или спремност да нанесу штету Немцима, или буду подршка савезницима, Совјетска влада настојала је да пошаље војну мисију код генерала Михаиловића – али су је од тога одвратили Британци који су, без одвише размишљања о последицама – подржали Тита“!
Под два:
“Погрешно је за Тита мислити да је првенствено био ‘комунонационалиста’… Већ на почетку 1943. он је показивао намеру да користи свој положај неког – ко ужива подршку три савезника – зарад стицања личног утицаја, чак и моћи, у ширим, регионалним размерама… Не треба заборављати да су унутрашња трвења, завере и противзавере, биле ендемске у Комунистичкој партији (бољшевицима) од њеног настанка, а да је Тито производ такве Партије.”
Под три:
“Према Титовој замисли и делању од краја 1941, задатак вође партизана у Југославији био је у суштинској супротности са сталним и изричитим наредбама совјетског комунистичког врха. Зато што је тако схватао своју мисију – чему је усмерио и у извесној мери и – жртвовао (!) партизански покрет у Југославији – може се укратко и истинито рећи да се деловање партизанског покрета сводило на следеће: Да се искористи стање рата, немачка и италијанска окупација, и настанак југословенског националног покрета у земљи да би се оформило војно и политичко језгро у земљи које ће: омогућити Титу да из рата изађе као пуноправни владар Југославије и важан чинилац у очекиваној комунистичкој структури моћи – која неће нужно бити под управом Москве.”

Још важнија, па и веома необична, јесте следећа изјава председника Тита 1953, у односу на критични период из јуна 1942. и врхунац Хитлерове велике офанзиве на Истоку, када је генерал Михаиловић ангажовао све своје снаге да контраофанзивом помогну Русима на Јужноруском фронту и савезницима на Источномедитеранском. Високи комунистички официри, део Титовог личног круга и већином ветерани Шпанског грађанског рата, тражили су тада да се и главнина партизанске војске из западне Југославије упути на ратишта у Србији. Но, коментаришући такав нормалан и примерен предлог својих војних професионалаца, Тито је 1953. казао:
„Тада сам био изричито против тога, и другови су се одмах сложили. Рекао сам да у Србији немамо услова да водимо рат с пет бригада (целокупна партизанска снага у том периоду), да су прилике неповољне, и да бисмо се само истопили. Наша елита била би уништена – пет бригада политички врло свесних и зрелих људи. Рекао сам да би требало да одемо негде где бисмо нашли масовну базу (…) то јест у западну Босну.“ (Цитирао Милорад М. Драшковић у свом делу Коминтерна и устаначка активност Комунистичке партије Југославије од 1941. до 1942)
При том, овде ваља уочити четири брло битне ставке:
– Титово признање укупне војне слабости партизана,
– његово признање недостатка локалне подршке за комунисте у Србији,
– признање да су и његови главни војни саветници схватали да је Србија, а не западна Југославија, критично подручје за борбу противу Немаца и
– искрено признање – у вези самога рата и послератног доба – да му је основни интерес био да у Југославији изгради масовну базу за остварење својих циљева.

Да не би било забуне око тога да ли је у Србији било других комунистичких војних јединица кадрих да битно допринесу ратном напору, ваља погледати следећи коментар британског бригадира Маклејна о борбеним капацитетима комуниста у Србији:
„Гоњени од Немаца, Недића (немачки марионетски вођа у Србији), четника (српских националиста), Албанаца и Бугара (мањина у јужној Србији, у то време непријатељски настројених према Титу и комунизму), без подршке локалног становништва, без додира са друговима у осталим деловима земље, слабо наоружани и опремљени, стално су се налазили на ивици потпуног уништења. (Исто, стр. 228.)

Важно ми је да закључим ово разматрање Титове улоге у Другом светском рату и анализом невероватног и раширеног ратног и поратног мита да је његов ратни допринос савезницима – Британцима, Совјетима, и Американцима – био битан.“

Титова Бихаћка република

С немачке тачке гледишта Дража и његови четници били су једина права претња осовинским интересима (мин. иностраних послова Рибентроп крајем 42. г.). Хитлер је рекао да најбруталнијим методама треба очистити све четнике…

Комунисти су имали савезнике у НДХ. Тако су повећали своју тзв. Бихаћку републику и имали су око 63.000 бораца. Ген. Форнер је рекао да су комунисти у домобранским и усташким гарнизонима без муке добијали храну и оружје…

Одлучујући ударац комуњарској Бихаћкој републици задала је 7. СС дивиза Е. Савојски, којa је растурилa ову комуњарску државу без праве борбе…
Босански корпус је добио наређење Врховног штаба да остави народ и да побегне према југоистоку. Народ србски није смео чеати да дођу усташе и побију их, јер име је тииито био присилно покупио мужеве и синове у своју партизански војску и није их имао више ко бранити од непријатеља…
Комунисти су током свог повлачења смислили паклени план: Тито је наредио да се силом покрене све србско становништво (не хрвати и муслимани), па је око 40.000 Срба натерано у покрет према Неретви. Циљ: закрчење друмова ради успоравања напредовања Немаца и усташа; спречавање становништва да се повуче у оближњу Гацку четничку зону; етничко чишћење НДХ.
Ђенерал Дража је јавио влади у Лондону: комунисти натерали народ на покрет, а кад се Немци приближе, народ се оставља Немцима и усташама; многи су се смрзли на снегу и леду; ситуација је језива…

Комунисти су се правдали да је србски народ добровољно кренуо за њима. Пети конгрес КПЈ 1948. г., В. Хољевац: „ Знадете ли ви, другови, да ми већ близу две године одгајамо овај народ за нас и наше идеје, а сад да га дамо у руке четницима; не, нипошто!“ Комуњаре су немилосрдно убијале на лицу места људе у народу који су се јадали на жалосно стање. То је била колона смрти пут Голготе на којој се морало на крају умрети.

В. Дедијер: „Иде вечерас мајка по леду боса, с неким крпама око ногу, које су тако дуге да се вуку по мразу за њом. На леђима у џаку дете кука. Друго вуче за руку, а треће, најстарије, иде и плаче. Нису јели ништа већ два дана.“
Војвода Ђујић: „Комунисти разгласише да Нијемци, усташе и четници иду заједно, да кољу све, све редом. И повукли су за собом доста жена и деце из Лике. Ја сам на висини Грахова сачекивао тииитине колоне и купио тај народ, смјештао га у моја села и касније враћао кућама. Многе жене, међутим, вукле дјечицу са собом: Неће матер да остави дијете.“ (Тииито је раздвојио мајке од деце и око 150-оро деце предао наводно болничаркама. И у кући на Шаторском језеру спалио је ту децу! „Ја сам касније наишао, месец дана касније, снијег је био, а кошчице оне дјечице вириле су из снијега… Једна слика могла би се узети за вјечни споменик: Личанка, мајка која није хтјела да преда дјецу, сјела је на кам,ен шумске стазе, отприлике један километар од оне куће. Још се лешеви нијесу распали, још су били замрзнути. Мајка једно дијете овако на дојку притисла, једно је, на кољенима, ухватило ручицама испод пазуха, а једно лежи на земљи, најстарије, ихватило се рукама око њене ноге. Та слика ми никада не излази из главе. И ко онда не би убијао комунисте, ко не би убијао усташе.“

Титова битка на Неретви

Комунисти из Бихаћке републике надиру на исток према Неретви преко територија усташа и Италијана без отпора. Источно од Неретве и друма Коњиц – Сарајево налазила се територија под контролом четника. На западу Прозор су држали Италијани, а остала места домобрани и усраше. Низводно од Коњица на Неретви су била три моста. Највећи, железнички налазио се у Јабланици.

У почетку су комунисти из Бихаћке републике на имали план да освоје Херцеговину, Ц. Гору, Стари Рас и Метохију.
Партизани су били опкољени са севера, истока и југа. Они су још крајем фебруара 43. г. одустали од пробоја на исток. После рушења мостова рачунали са пробојем на северозапад: зато што су пробој на исток зауставили четници (комуњаре су процењивале да је четника било око 12.000); на северу око Сарајева Немци су се стално појачавали; на западу је била СС дивизија Принц Еуген; на југу је било око 10.000 Италијана. Тииито се једно време заносио планом да рањенике евакуише преко Грахова и пребаци у Лику.

Комунисти нису успеле са пробојем према Г. Вакуфу и кад су сазнали да мост на Јабланици није скроз срушен, вратили су се назад, заједно са рањеницима. Због борбене слабости црногорских четника, комуњаре су прешле Неретву на мосту код Јабланице и растерале четничку стражу (Дурмиторске бригаде).

Ратни циљ комуниста није био ослобађање земље, већ освајање власти. Они су због тога непријатеље видели искључиво у чуварима те власти – краљу, влади и легалној војсци – а не у окупаторским трупама.
Штаб НОВЈ:
– „У садашњој ситуацији не постоји разлог због којег би немачка војска требало да води ратне операције против НОВЈ… и због тога би у узајамном интересу било да се непријатељство прекине. У вези са овим немачка команда и ова делегација би требало да одлуче о својим предлозима по питању интересних сфера и да утврде правце привредних и других интереса.“
– „НОВЈ сматра четника као главне своје непријатеље.“
Немци су се уверили да се комунисти не боре против хрватске државе ни против Немаца, већ искључиво против четника.

Због тога су Немци прихватили споразум са комунистима јер су имали мале снаге на десној обали Неретве, па су се комунисти поново усмерили на пробој преко Неретве и напад на четнике.

Стратешка замисао Титних партизана била је избегавање борбе са силама осовине, осим кад се мора, и усмеравање главних напада на четнике. Партизанску борбу Немци су називали „невојничком“ и „подмуклом“.
Партизани су на Неретви имали пет пута више оружја од четника. Партизани су нападали ноћу, јер нису имали командни кадар који уме да развије јединице у борбени поредак. Четници су имали официра на сваком командном месту почев од чете, а партизани су имали мало официра, а комадни кадара су постављали партијски.

Најслабије командно место код партизана био је врховни командант. Тито је имао низак чин каплара још из 1. св. рата. На преговрима на Равној гори показао је да не уме да чита војну карту (запис Сретена Жујовића Црног). Тииито је био кукавица и имао је још низ негативних карактерних особина. Изгубио је непотребно на хиљаде бораца на Сутјесци, Неретви, Зеленгори, Дрвару због кукавичлука и војне неспособности. Рушење и градња мостова је брука. Читаве дивизије држао је око себе да му чувају пегаво хазарско дупе. Његов син Жарко био је обијач и одрастао је у совјетским казнено-пшоправним домовима. Имао је у својој војсци само 29 школованих официра, а ни њих није поставио на одговарајућа командна места. Постоји класна подела између обичних бораца и партијаша.За штабове постоје посебне кухиње и боља храна. Уз штабове су младе снајке радодајке.

Извештај 7. СС дивизије Принц Еуген о партизанима: „Приликом тешких безизлазних борби, виши команданти подразумевају да жртвовањем једног дела својих људи привремено обезбеде своју сигурност.“

Све своје војне мане комуњаре су покушавале да надокнаде жртвовањем својих бораца, обичних људи, чији су животи безначајни у очима партијаша занесених наводно вишим циљевима. Обични људи и борци умирали су од глади, али је за Титовог великог пса увек морало бити меса, као и за партијаше.

Тито, Врховни штаб и Политбиро због панике и нестручности вукли су погрешне и бесмислене потезе. Шаљу, на пример, 1. и 2. пролетерску дивизију на марш од 50 км. од Коњица до Г. Вакуфа, а онда на усиљени марш ради повратка. На положајима остављају само 3. дивизију која због тога трпи тешке губитке.

После тешких борби у трајању од око месец дана четници су потукли партизане и тако завршена „чувена“ битка на Неретви.

После бесмисленог марша са Неретве на Г. Вакуф и натраг, пораза од четника на Неретви, тешког пораза од 7. СС девизије Принц Еуген у продору на северозапад (јер су им четници затворили надирање на исток према северу Ц. Горе, Рашкој обалсти и Метохији) – партизани су због Титове војне неспособности, лоших процена и кукавичлука изгубили у борбама око 10.000 бораца и скоро све рањенике (око 5.000). Жалосно је што су то у огромној већини били Срби (у то време преко 70% партизана су били Срби), који су још једном својим животима платили цену своје неслоге и дали животе у борбама против Срба а на страни својих непријатеља.

Извори:
– М. Самарџић: „Дража и општа историја четничког покрета“
– Извор: Р. Макдауел: „Стрељање историје“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here