Видоје Марјановић: ОСВРТИ НА СТАЊЕ СРБСКОГ ЈЕЗИКА И ЊЕГОВОГ ПИСМА – I ДЕО

1
563

(Уводна напомена:

Иако ја нисам по профилу занимања ни филолог ни лингвиста,
осећам у овом невремену и безнађу по србски језик и његово писмо,
као и по целокупно Србство, своју личну обавезу
да се изјасним и саопштим јавно свој став као обичан Србин.
Захваљујем се цењеним ауторима чијим сам се ставовима и идејама користио
и искрено се надам да их нисам неприкладно цитирао.
Аутор текста)

„Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу…
после изгубљеног језика нема народа.“
(Миле Медић, Завештања Стефана Немање)
*
„Језик је светло живота.“
(Ханс Георг Гадамер)

Крађа и преименовање Србског језика

“Цинизмом који се у нашој поштеној кући не да ни замислити,
Илирци су узели српски језик најпре да присвоје дубровачку књижевност,
а затим да по Босни могу да похарају српске народне песме
и онако их бестидно штампају у Загребу као хрватску народну поезију.“
(Јован Дучић)

Капитално значајну књигу о хрватској крађи и прекрађи Србског језика написао је Србин др Лаза Костић под називом „Крађа српског језика“ (издата је 1964. г. у Бадену, Швајцарска).
Који је заправо био `језик хрватски`?… прецизно је то немогуће установити. Ово је једини народ света за који се није знало који му је језик“. (Лаза Костић)

Највећи слависти Павле Јосиф Шафарик, Франц Миклошич и Јосиф Добровски, “патријарх славистике“, у најважнијем се слажу: штокавски говор (и његова три наречја – екавско, ијекавско и икавско) припада само и једино Србима, без обзира на вероисповест.

Павел Ј. Шафарик пише да је историјски и лингвистички “доказива чињеница да Срби у Србији, Босни, Славонији, Херцеговини, Црној Гори и Далмацији без обзира да ли припадају источној или западној цркви сви заједно представљају само један одломак великог словенског племена. Исто тако је и њихов језик само једно наречје, премда са више безначајних варијетета”.
Хрвати су “u to… vrijeme držali, da je latinski jezik l i n g u a a c a d e m i c a, madžarski jezik l i n g u a p a t r i a, a hrvatsko narječje l i n g u a e x o t i c a”. (Ватрослав Јагић).

Хрвати су дуго лутали у избору свога књижевног стандардног језика и за његовим именом. Они су имали народни језик на чакавском дијалекту, али на њему, као ни на кајкавском који су око Загреба преузели од Словенаца, никада нису ништа значајано у културном смислу створили. Они у ствари нису ни били национални хрвати, него остаци разних националности католичке вере од којих су Ватикан и Аустроугарска монархија намеравали створити нацију и државу ради остваривања својих интереса. У том склопу трагали су и за књижевним језиком помоћу којег би дошли некако и до културне баштине и идентитета, а после тога и до нације и државе.
Људевит Вукотиновић пише: “Kakonogod što je kroatisam naš politički život, tako je u literarnom smislu kroatisam n i š t a, ni nemože drugo nego n i š t a biti. Osim nekoliko molitvenih knjigah, koje su za puk potrebne, drugo ništa nije u provincialno-horvatskom pisano, što bi i malo znamenito bilo”. Ватрослав Јагић каже: “Tako je Matica hrvatska izazvala svojom odlukom, da izda nekakve `hrvatske narodne pjesme`, čitavu buru – straha, da ćemo i to blago oteti Srbima. Ja zbilja i sam mislim da kod narodne epske poezije ne bi trebalo suviše isticati hrvatsko ime, jer što je bilo nekoč starih hrvatskim motiva, čini se da je propalo pod navalom novih sižeta koji su dolazili s Turcima s istoka. Zato ja bih i tu bio za krpež, te bih pjesme nazvao hrvatsko-srpskima ili srpsko-hrvatskim, ili bi ih štampao ćirilicom”.
„Од три штокавска српска изговора – ијекавског или јужног, екавског или источног и икавског или западног – два припадају једном и јединственом српском књижевном језику. Ијекавица је као књижевни језик, након врлудања од времена илиризма, на размеђу 19. и 20. вијека уведена и у Загребу (Граматика и стилистика хрватскога или српскога књижевног језика Томе Маретића излази 1899. године), мада изворних Хрвата ијекаваца нема и никада их није било, ијекавски није њихов матерњи језик. Ову стварност стварним аргументима нико није успио да оповргне, стога се приступило грађењу нове, фиктивне у којој је све испремијешано и изврнуто наглавачке.“ (Здравко Крстановић)

Илирски препород“ је ђаволска идеја рођена на бечком двору и спроведена је тридесетих година 19. века. Главни извршилац радова био је Људевит Гај (крштено име – Лудвиг, матерњи језик – немачки), дворски агент и марионета кнеза Метерниха.

Илиризам је био неопходан тзв. Хрватима ради решавања проблема територијалне скучености и културне неразвијености. Хрватску латиницу, какву данас познајемо, сачинио је Људевит Гај по угледу на чешку латиницу, уз помоћ дијакритичких знакова и диграфа (двословље за обелажавање једног гласа), а коначно је дорадио Славонац В. Бабукић (Ђура Даничић им је креирао посебан графем за глас ђ, а једно слово су узели од Пољака).

“Хрвати су, формулисавши националне циљеве, примили српски језик као званичан, српску литературу као своју, српску земљу као своју рођену, обележавајући их само хрватским именом“.

Илирство је измишљено само као инструмент за коначно похрваћење католика Славоније, Босне и Далмације, који су били вером везани за Ватикан и Хрвате, а штокавским језиком за Србе. “Луд би био онај који би наше славно име напустио и примио једно друго, мртво“, одговарао је на “братске“ позиве Вук Караџић.

У томе им је од кључне помоћи био србски филолог Ђура Даничић, иначе „тајник ЈАЗУ“, који је приредио и издао Рјечник хрватскога или српскога језика, састављен од речи два језика, ијекавског србског и од чакавског хрватског. Он се покајао због тога у свом делу „Рат за српски језик и правопис“, али је то било касно.

Путем преузимања односно крађе србског језика Ватикан и германи су од етничких Срба католичке вере направили верску нацију Хрвате, а од србских етничких простора Хрватску. Ватикану су Хрвати били потребни ради успешнијег спровођења католичког прозелитизма, а Аустроугарској монархији као жива сила у коначном поробљавању Срба православне вере.

Хрватске аспирације према Босни и Херцеговини путем језика садржане су у овој сулудој тврдњи неких хрватских филолога: „Hrvati čakavci i Hrvati kajkavci osjećaju bosansko-hercegovačku štokavštinu kao svoj materinski hrvatski jezik.”

Комунистички друштвени систем проузроковао је ширење србске језичке болести. Чак се и угледни филолог Александар Белић приклонио сербокроатистици и полтронски прихватио непостојећи српскохрватски језик и српскохрватске институције потписивањем Новосадског договора. И чувени филолог Павле Ивић био је сербокроатиста.

Највећу научну подршку изузетно значајној књизи „Крађа српског језика“ дао је проф. др Петар Милосављевић, заговорник увођења катедре за србистику на Београдском универзитету. Он је у својим прилозима поводом ове књиге Л. Костића подсетио на великог немачког филолога Хердера (крај 18. века) и његово начело о језику као примарној карактеристици при одређивању етничког идентитета. „Тај принцип важио је у целој Европи, осим на Балкану, где је процес систематског расрбљавања фаворизовао верску припадност (секундарну карактеристику) и промовисао локална српска наречја у нове `језике`, као основу за нове `нације` са новом `културом`“ (Д. Шуњка).

Одбор за стандардизацију Србског језика САНУ, према мишљењу П. Милосављевића, у суштини делује као центар за распарчавање Србског језика. Он је признао тзв. бошњачки језик (очекује се да призна и црногорски језик), а Одлуком У одбрану достојанства српске језичке заједнице из 1998. г. Одбор је одбацио идеју групе филолога о обнови србистике и изјаснио се да треба одбацити славистичку и српску филолошку традицију (србистику) из прве половине 19. века, коју симболизује Вук Караџић. Тиме је овај одбор директно понудио и осталима, поред Хрвата који су то већ раније обавили, да слободно изврше распарчавање Србског језика према својим политичким циљевима и агресорским амбицијама. Тако је од Србског језика остала само разлика после одузимања хрватског, бошњачког (босанског) и црногорског језика – мали део стварног Србског језика. На тај начин се сразмерно распарчава србски етнички простор и Србство у целини.

„Код темељитијих хрватских језикословаца превладава мишљење да Срби и Хрвати сачињавају један народ и да говоре истим језиком. Ипак, нико од њих није објаснио, а најмање научно истражио и доказао, како то да на тако малом географском простору постоје већ хиљадама година два народа, чије се културе прожимају, а да се већ нису сјединили. Ово се, свакако, односи и на српске заговорнике српскохрватског заједништва… Да Хрвати дуго времена нису били свесни који им је језик, види се по томе што су током деветнаестога века употребљавали читаво мноштво назива, тражећи како да њима обухвате и означе свој национални идиом. У својим делима, не могавши да оспоре постојање српског језика, они су оспоравали свако постојање Срба, или их у крајњем случају сводили на безначајну скупину. Искључивши тако Србе из балканске цивилизације, они су присвајали њихов језик, давши му хрватско име.“ (Божидар Јововић)

Иначе, треба истаћи да је крађа и преименовање Србског језика вршена чак и међународним мировним споразумом. Наиме, на крају Дејтонског споразума налази се одредба којом се каже да је споразум потписан на српском, хрватском, босанском и енглеском језику. Пошто је споразум у име државе БиХ потписао Алија Изетбеговић, иако као представник муслиманско-хрватске федерације БиХ, очито је да овим споразумом сасвим необично и сасвим намерно и лукаво извршено инаугурисање новог, босанског језика као званичног језика целе БиХ, који важи за све народе у њој. Нагласимо да је босански језик у Федерацији БиХ већ институционализован. Заиста су разнолики путеви Господњи у преименовању Србског језика и распарчавању Србства и промени идентитета Србства (да не кажем путеви наших непријатеља свих врста и порекла уз здушну помоћ домаћих властохлепаца и издајника).
Бошњачки илити босански постоји таман онолико колико на пример новопазарски, шумадијски, војвођански, крајишки, херцеговачки, црногорски и сл. Дакле, као било који у колоквијалном општењу регионално именовани српски језик. Нема никаквог ни научног ни политичког упоришта за постојање бошњачког/босанског језика. Прича о босанском или бошњачком језику настала је на правно неутемељеној премиси да сваки народ може свој језик да именује како год жели. Такво право, поновимо то још једном, никада и нигде у документима најрелевантнијих светских организација које се баве људским правима – није прописано. То је измишљено право, баш као што је измишљен и некакав бошњачки језик, који, да апсурд буде већи, муслимани (што се сад национално изјашњавају као Бошњаци) неће чак ни бошњачким да зову него га именују босанским. Тако испада да се босанским говори у Новом Пазару, што ће силогистички рећи да је Нови Пазар у Босни.“ (Милош Ковачевић)

Људевит Гај, зачетник илиризма и изумитељ хрватске латинице сведочи нам да „… sav svијet zna i priznaje, da smo mi književnost ilirsku podigli; nu nama još niti iz daleka nije na um palo ikada tvrditi, da to (t. j. jezik, kojim je pisana ilirska književnost, a to je štokavština) nije srpski, već ilirski jezik„.
Но главно је ипак то, и не да се ничим побити да су Хрвати примили у илирском покрету штокавштину од Срба и — да се тек од онда са њоме служе, од када су дошли у ближи дотицај са народом српским, управо од онда од кад потичу прва похрваћивања Срба прво у Далмацији, па много доцније у Босни, Хрватској и Славонији.“ (С. Милановић Д.)

Однос према ћирилици као значајан елеменат
србског самопоништавања

Проф. др Мило Ломпар је у својој сјајној књизи „Дух самопоништавања“ дао истинску анализу стања духа нације србске: титоистички „југославени“ и досманлијско-неодосманлијски неолиберални властодршци оболели су од хрватофилије и они примењују хрватски културни образац путем другосрбијанске филозофије србског духа самопоништaвања и примене хрватског становишта.

Један од моћних инструмената србског самопоништавања у том (не)културном и антисрбском обрасцу јесте и однос према србском званичном писму ћирилици. Чл. 10. Устава Србије утврђено је да је ћирилица званично писмо у држави Србији и незамисливо је да се та одредба не примењује у правној држави (да не кажем у националној држави) у целокупној сфери тзв. званичног друштвеног живота. Међутим, Матица (не)српска је издала правопис Србског језика под ауторством Мате Пижурице у којем је утврђено да је и латиница србско писмо, по одредби Новосадског договора о два равноправна писма у тзв. „српскохрватском“ језику. То је бомба у оквиру образовног система којом се врши контаминација и индоктринација школске деце у Србији.

Одељење језика и књижевности САНУ (тачно тако, они воле да Србски језик зову само језиком, јер ваљда још не знају име језика којим се баве или им је речено да се још не зна који је то језик!) – никада се није одредило према овој чињеници непримењивања Устава и запостављања и сузбијања званичног односно националног писма. Министар образовања не стиже од интензивне болоњизације (читај дебилизације) образовног система да суспендује овај неуставни правопис. Тако је тај правопис (боље речено, правопас, како сам прочитао на једном веб-порталу) постао бомба дезоријентације и индоктринације младих нараштаја србског народа. Србски филолози и лингвисти су такође оболели од хрватофилије и још су већином у сфери „сербокроатистике“ и тврде да су Срби једини народ на свету који има два званична писма (тзв. диграфија) и да му је то предност. (Истина, издвојили су се међу њима заговорници србистике, али само је неколико научника међу њима, као нпр. проф. Д. Збиљић и други, који одлучно тврде да је ћирилица једино писмо Србског језика.) У сфери јавног живота и тзв. званичног друштвеног живота ћирилица је у великој мањини, а у практичној широкој примени, нажалост, скоро да више не постоји.
Тако је ћирилица постала не само лингвистичко питање број један, него и политичко питање у области идентитета нације, који је под жестоким нападом западнокатоличке цивилизације и досманлијских евроатлантских пријатеља, а наших србских непријатеља. Ван сваке је сумње да србски родољуб (а то је у другосрбијанству иначе срамота!) мора имати позитиван однос према ћирилици и ангажовано се залагати барем за њен уставни статус. Недавно нам је Д. Коларевић показао на практичном примеру како се треба борити против другосрбијанске контаминације – подизањем културног устанка! Друге нема, јер је контаминација захватила све сегменте културног и образовног система и живота Србије. Иначе, никада у историји Срба латиница није била србско писмо. Срби су употребљавали латиницу само под крвавом пресијом непријатеља свих врста (од Ватикана, преко Тита до досманлија и неодосманлија). Сва културна баштина исписана латиницом на штокавском дијалекту Србског језика јесте и остаје србска.
Њу (баштину) нам нико не може узети само због тога што ми користимо ћирилицу. У ствари, у свом приватном животу сваки Србин и сваки грађанин државе Србије може да користи писмо према сопственом избору, али када иступа у сфери званичног друштвеног живота односно у јавности на Србском језику – обавезна је ћирилица. Подразумева се да националне мањине употребљавају своје матично писмо, али када јавно користе Србски језик из било ког разлога, морају писати ћирилицом. Јер нема србског језика који се не пише ћирилицом. Ако се не изборимо сада и данас за ћирилицу – нестаћемо као народ! Ћирилица је писмо Светог Саве и свете Србске православне цркве. Ћирилицом су исписане све србске књиге староставне. Зато је србска ћирилица – србица – свето писмо.

Не постоји србска латиница, јер латиница није никада била србско писмо. Вук није никада сачинио србску латиницу и проф. др П. Милосављевић није у био праву када је очито у заблуди тврдио да је наводна Вукова латиница објављена у првом србском буквару (то је доказано: у Првом србском буквару В. К. из 1827. г. није било тзв. „абецеде“, него ју је у каснијем издању подметнуо Г. Добрашиновић, да на тај начин хрватска латиница добије идентитет србског писма!). Вук је само саветовао Хрвате да је сачине фонетско латинично писмо по угледу на ћирилицу – једно слово један глас.
„Садашњи положај ћирилице је један од симптома наше обеспућености у модерном времену. Њено напуштање, односно запостављање, изразито је психосоциолошки феномен за шта, тренутно, сами сносимо одговорност. Одавно нема Аустроугарске, да забрањује, ни Југославије, да је потискује. У игру су ушле народне масе, тачније, полуобразовани слојеви тих маса, вођени презиром према свему што је домаће и неизлечиво наше, и засењени спољашним ознакама западне цивилизације, међу којима је латиница посебно продорна, а лако се учи… Ћирилица нам иде на живце у мери незадовољства собом и својим положајем у модерном свету; она је видљиви стигмат на једном изнутра оболелом организму, и уместо да тражимо лека болести, настојимо да се ослободимо једне марке на одећи… у овоме што се данас догађа, главну улогу игра провинцијална збуњеност и осећање мање вредности. Напуштање ћирилице је, дакле, пратећа појава кризе колективног идентитета.“ (Милован Данојлић)

„Просто не знају шта раде. Они не знају, да одбацити ћирилицу, значи одбацити половину Православља. И одвојити се од ове српске писмености из прошлости. И трампити боље за горе. И увредити свете апостоле словенске Кирила и Методија. И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. Не, ако Бога знате, господо српска, ако сте и учени, будите паметни“. (Св. Владика Николај о односу србске интелигенције према ћирилици)

Наставиће се

1 КОМЕНТАР

  1. ЕУ И ДВОАЗБУЧНОСТ МЕЂУ СРБИМА

    У последњем броју магазина „Печат“ пренета је информација Б92 од 1.6.2013. г. да је Влади Србије стигао нови услов ЕУ за додељивање „датума“: на захтев земаља, које нису у овој вести именоване, тражи се од Србије да се одрекне латинице као једног од тзв. „равноправних писама“, јер не постоји ни једна друга чланица ЕУ која има два писма. Такав захтев усклађен је наводно са потребом културне равноправности свих држава чланица ЕУ.

    У том захтеву ЕУ Србији још пише: „Истина је да је у Србији Уставом само ћирилица прихваћена као службено писмо, али је у истом том уставу дефинисано да латиница у свим другим сегментима ужива потпуно равноправан однос као и ћирилица. Земље чланице ЕУ овако нешто сматрају недопустивим, јер ни један други устав не познаје овакву клаузулу. На тај начин, Србија би имала неоправдано супериоран језичко-културни положај у односу на остале земље чланице.“

    ТН од Бајчетину, тзв. председник мучене Србије, изјавио је у свом стилу да би требало наћи неко компромисно решење које не би увредило ни једну страну?! Властохлепци, очекивано, немају појма о томе шта србско писмо ћирилица значи за србски национални идентитет и за србску културу.

    Без обзира што се овај захтев ЕУ поклапа са лингвистичком логиком и основама србистике као науке о Србском језику, индикативно је да се ЕУ уопште интересује за суштинске проблеме србистике и за истину. То се до сада никад није догодило. Навикли смо на захтеве ЕУ који руше србски идентитет и Србију као државу. Осим тога, нисам до сада никад чуо да се ЕУ меша и у језичке проблеме чланица, а некмоли тзв. квази кандидата на које и не рачуна као чланице.

    Да се опет нешто неповољно иза брда ваља по Србе говори и наводно приватна изјава В. Дежера, шефа канцеларије ЕУ за Србију, о томе да су Срби „узурпирали и ћирилицу и латиницу“ и да то представља „културно узурпирање европске баштине“?! Иако овај Дежер нема појма ни о чему, а поготово не о филологији и, наравно, није никад добронамеран према Србији и Србима, он је натукнуо у ствари о правим намерама ЕУ.

    Сасвим је сигурно да ЕУ нема ни у примисли интерес Србије за научно разрешавање проблема тзв. двоазбучности међу Србима. Смрди на то да ЕУ смера на овај начин да отуђи део србске културне баштине исписане латиницом, под присилом или без ње, и да и на овај начин Србство и србски идентитет сведе на тзв. србијанство. Наравно да је у ову мудролију ЕУ умешан крватски културни образац, по којем се србски језик говори само у Србији, јер Срби живе само у Србији.

    Несумњиво је да је свеопшти србски интерес да се изврши коначна стандардизација србског језика и да се, између осталог, ћирилица научно утврди као једино србско писмо. Међутим, имајући у виду историјске чињенице о вековном насилном ширењу латинице међу Србима с обе стране Дрине и на свим етничким просторима и огромну србску културну баштину која је настала на том писму и у том контексту, Србија и Срби се никада не смеју одрећи те баштине, без обзира да ли ће крватска или ЕУ због тога добити пролив или не.

    Не треба веровати ЕУ ни кад дарове доноси. Због тога би најбоље било да смо ово питање до сада већ решили – али нисмо, нажалост – односно да га решимо пре него што се ЕУ заиста уплете његово решавање – јер то никако по нас добро бити неће.

    У сваком случају, и ЕУ је потврдила основаност става србиста да је једино србско писмо – ћирилица.

    П.С. Обрадовало ме поновно оглашавање проф. др Збиљића на овом порталу, јер је његов допринос ширењу научне истине о ћирилици као србском писму највећи. Подсећам проф. Збиљића на чињеницу да се, увек када се он огласи на овом порталу, појаве подгузне муве које га покушавају омести у изношењу значајних истина о србском језику и писму.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here