СТАЊЕ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
И ЊЕГОВОГ ПИСМА ДАНАС

Стање Србског језика и његовог писма је више него жалосно! Власт не примењује Устав ни у питањима пресудним за државни суверенитет и интегритет, а камоли у области званичног језика и писма Срба. Институције надлежне за Србски језик и његово писмо такође не примењују ни уставне обавезе у том погледу, лингвистичка наука је и даље под апсолутним утицајем „сербокроатистике“ и комуњарског Новосадског договора.

Народна библиотека Србије (?!) покренула је 2008. године иницијативу за измену језичких кодова ИСО 639-2 (Б) за „српски“ и хрватски језик. (Тадашњи директор НБС био је Сретен Угричић.) Иницијатива је прихваћена у Институту за стандардизацију Србије, у Националној и свеучилишној књижници у Загребу и у Хрватском институту за стандарде.

Заједно са наведеним хрватским институцијама сачињен је заједнички захтев за измену језичких кодова. Управник НБС С. Угричић је током своје посете Конгресној библиотеци у Вашингтону у априлу 2008. г. предао званично захтев у Регистрациону агенцију за ИСО 639-2.

Регистрациона агенција за ISО 639-2 је исте године потврдила да је захтев прихваћен. То значи да је од тада у библиографским базама података у целом свету, према прихваћеним изменама ISО 639-2(Б), код за српски језик srp (уместо досадашњег сцц), а код за хрватски језик hrv (уместо досадашњег сцр). Нови кодови за језике неће се у библиографске базе уносити уназад, већ само од датума измена. Стари кодови scc за српски језик и scr за хрватски језик неће се више уносити у библиографске базе података, али ће бити пуноважни за прошлост. Овај резултат је од изузетног значаја и за Србију и за Хрватску (мада не у истом смислу), јер је њиме Међународна организација за стандарде (ISО – International Standards Organisation) коначно признала постојање одвојених језика – српског и хрватског и тако коначно интернационализовала највећу србску лингвистичку историјску грешку и пораз. То је нарочито важно због великих светских база података у којима убудуће неће бити мешања србских и хрватских књига и аутора. Ови подаци су доступни на страницама Народне библиотеке Србије.
То не би било ништа спорно да није у питању враг у Сретену Угричићу:
– не зна се чију је он сагласност и овлашћење добио за ову значајну активност;
– јавност није обавештена о овоме и у Србији је и даље у већинској употреби хрватска рогата латиница и србска латинична интелигенција ради у корист србске штете и хрватске пробитачности (сам Сретен и даље издаје своје назови књиге хрватском латиницом, што значи да се изјашњава као хрватски писац – то је његово право, али не зна се по ком је резону баш он морао бити директор НБС);
– није познато да ли су и на који начин решили питања идентификовања србске културне баштине исписане латиницом до 2008. г., њеног раздвајања од хрватске и њена заштита од хрватских злоупотреба.
У складу са овом изменом кодова Унеско разврстава и сврстава књижевно дело на основу писма на којем је књига одштампана (које је изабрао аутор дела или издавач). У србску баштину сврстава се само дело написано ћирилицом! У свим библиографским базама података на свету примењују се прихваћене измене.

Тиме је на том међународном нивоу (Унеско као организација УН) Србском језику одређена ћирилица као природно писмо. Невоља је у томе, да поновимо, што се: прво, не зна да ли је и како уређено раздвајање србске и хрватске културне баштине до те године и, друго, што србска јавност о томе није обавештена, па се и даље масовно користи хрватска латиница.

Пре извесног времена је у СКЗ одржана седница Одбора за србски језик на којој су присутни лингвисти (углавном из редова „сербокроатиста“) причали о стању СЈ, пис(а)ма и језичким проблемима. Уводничар је био M. Пижурица, творац неуставног правописа СЈ који садржи одредбу о томе да СЈ има два равноправна писма. Остали лингвисти су причали полупразну причу о томе да је темеље за развој и уређење СЈ дао П. Ивић у својој књизи која се зове „Српски народ и његов језик“(?!). (Има ли име језик србског народа?) А зна се да је он био „сербокроатиста“. Нико од њих не проговори ни једну реч о основним отвореним и горућим питањима СЈ и писма, као што су на пример:
– даља и коначна стандардизација СЈ;
– коначно одређење лингвистике и власти о крађи, прекрађи и преименовању СЈ;
– када ће се у србској лингвистици рашчистити са „сербокроатистиком“, основати србска лингвистика (србистика) и увести у образовни процес;
– када ће САНУ престати са издавањем речника непостојећег „српскохрватског“ језика;
– када ће се лингвисти и власт одредити према србској културној баштини написаној латиницом и предузети одговарајуће мере код надлежних међународних организација за заштиту те баштине;
– када ће се коначно почети примењивати уставна одредба о званичном језику и писму…

„Вук је уобичајавао рећи да је (Србски језик) књижевни језик свих Срба, јер њиме говоре Срби сва три закона (вере): и `закона грчкога` и `закона римскога` и `закона мухамеданскога`. Будући да су од Вуковог до данашњег времена ти `закони` политички у нације претворени, и да су и у оквиру `Срба грчкога закона` посебном нацијом проглашени Црногорци, данас би се могло рећи да српским језиком и даље говоре сви Вукови Срби, али се сви они Србима не зову. Осим оних који се и даље Србима зову, њиме као књижевним језиком говоре (и пишу) и Хрвати, и муслимани (који себе сада зову Бошњацима), и Црногорци.“ (Милош Ковачевић)

И, што би рекао Ђура Даничић, србски лингвисти од Бечког договора, па преко југословенства краља Александра и титоистичког Новосадског договора, па све до данас, све што су у области лингвистике урадили – „учинили су на своју личну и на штету Србског народа“! (Не знам само да ли је Ђура био свестан да је заједно са Вуком био први лингвиста који је започео чињење лингвистичких штета Србству.) И чине је и даље…

Србски језик и ћирилица као званични језик и писмо

Чланом 10. Устава Србије утврђено је да је у Србији у „службеној употреби“ Србски језик и ћириличко писмо.

Ставом 2. овог члана Устава утврђено је да се „службена употреба других језика и писама уређује… законом, на основу Устава“. То посредно значи да латиница није редовно службено писмо, односно да се употребљава само у случајевима који су утврђени посебним законом. Ово јасно подразумева да латиница није писмо Србског језика и да се употребљава само у случајевим примене других језика као службених језика.

У суштини, иако није детаљније утврђено шта се сматра под „службеном употребом“, ипак је јасно да службена употреба ћириличког писма у смислу ове одредбе подразумева укупну јавну употребу ћирилице као званичног писма Србског језика, односно да употреба Србског језика подразумева обавезну употребу ћирилице. Та обавеза односи се, дакле, не само на државну управу и администрацију, него на све субјекте (правна и физичка лица) који на било који начин у јавности употребљавају Србски језик (нпр., средства информисања, предузећа и друге организације); физичка лица могу приватно употребљавати било који језик и писмо, па и Србски језик писан хрватском латиницом, нпр., али када се обраћају државној управи и администрацији и јавности уопште – морају употребљавати ћирилицу.
Закон о службеној употреби језика и писма није усклађен са Уставом и његове одредбе о службеној употреби језика и писма не одговарају смислу наведених одредби Устава. Међутим, закон који није усклађен са Уставом не примењује се, а законодавац крши основна правила правне државе због тога што није на време ускладио закон са Уставом. Но, то није урађено без „задње намере“, очито.

Чак ни државна управа не примењује доследно званично писмо. Упркос јасној уставној обавези, у МУП-у је, на пример, тек однедавно извршена допуна правилника о регистрацији моторних возила и омогућено је возачима да, по посебно исказаном захтеву, могу добити, на пример, возачку дозволу исписану ћирилицом?! (Као да је правилник МУП-а важнији од Устава?!) Посебан је проблем, који је за дугу и правну причу, то што ми и даље возимо аутомобиле са регистарским таблицама на којима су ознаке на крватској латиници, што је потпуно ван србске памети!
(Но, ако највиша власт не примењује најважније одредбе Устава о државном суверенитету и интегритету, шта друго можемо очекивати у вези са применом одредби о језику и писму!)

Посебан проблем је однос лингвистике и филологије као науке према Србском језику и писму. Ту још преовлађује „југославенска“ концепција „српскохрватског“ језика и равноправности два писма (србска ћирилица и хрватска латиница?!). Наведено је већ: да је Матица српска издала правопис по којем је и латиница утврђена као равноправно србско писмо, што је у директној супротности са Уставом и наноси немерљиве штете у систему образовања; да је србистика (србска филологија) тек у повоју…

Србска ћирилица је најлепше и насавршеније писмо света. (Постоје озбиљне научне индиције да она потиче од винчанице – 22 графема у винчанском писму и србској ћирилици су истоветна и означавају исте гласове – Р. Пешић!). Ћирилицу је Св. Владика Николај звао светим писмом. Међутим, она се налази у нашој отаџбини Србији у изумирању, јер нико, ни држава, ни култура, ни грађани немају разумевања за чињеницу да је писмо матичног језика један од основних симбола националног идентитета и да је ћирилица због тога постала и најважније и најтеже политичко питање у Србству. Ћирилица нас везује за винчанску културу и тзв. винчаницу и одређује наше порекло које су нам германи и англосаксонци украли, сакрили и порекли. И данас они јашу на идеји замагљивања србског порекла, поништавању идентитета и историје. Није ли сумњиво што су сви поробљивачи Србије кроз историју прво укидали ћирилицу и што то и данас раде?!

Однос према србском језику и србском писму ћирилици је лакмус папир стања духа нације према неонацистичким захтевима за промену свести Србства и ревизији историје, што све води смишљеном укидању идентитета Србства и националог кода. „Јевроунијаћењем“ треба да се прикључимо западнокатоличкој цивилизацији, да се добровољно изопштимо из источноправославне цивилизације, да изгубимо државност и национални идентитет – а да се никад не прикључимо ЕУ… (Камо среће да бар остваримо тај циљ!)

И да нема одредбе чл. 10. Устава Србије, којом је утврђено да је ћирилица званично писмо Србског језика, лингвистички и научно посматрано ћирилица је једино писмо СЈ. Друго је питање какав је однос власти према Уставу као врховном (системском) закону и какво је стварно стање СЈ и писма. Њима је СЈ и писмо, изгледа, последња рупа на свирали.

А србска лингвистика је још под преовлађујућим утицајем комуњарске „сербокроатистике“ и антисрбског Новосадског договора, па није чудо што САНУ, како је веће речено, још издаје речник непостојећег „српскохрватског“ језика и што Матица српска издаје неуставни правопис М. Пижурице. Такав правопис већ одавно трује србску школску омладину и цео образовни систем.
Србско јавно мнење моделишу медији у већинском власништву страног капитала, првенствено Сорошевог, и оно је под огромним утицајем другосрбијанске филозофије, која се темељи на: титоистичком „југославенству“, примени хрватског становишта и културног обрасца и прихватању србског духа самопоништавања (М. Ломпар). Такву јавност ни „бригеша“ није за СЈ и писмо.

А језик и писмо су основа националног идентитета сваког народа, па онда вера, митови, историја, култура, обичаји… Шта ће нама други непријатељи када ми сами не држимо до себе и свог сопства?!

У србској лингвистици покренуто је питање оснивања тзв. србистике (србске лингвистике), али она није прихваћена од оних у САНУ и у политици који нама капу кроје која није за нашу главу. (Главни покретач србистике је проф. др Петар Милосављевић.) Па ни сви србистичари нису сагласни о коначној стандардизацији књижевног СЈ и његовом писму. Постоји једна мања група србистичара који се одавно веома стручно и ангажовано боре за заштиту ћирилице, међу којима је један од најангажованијих проф. Драгољуб Збиљић. Али се, колико је аутору овог текста познато, од познатих књижевника до сада се само М. Данојлић недавно јавно и децидно изјаснио да је ћирилица једино србско писмо…

Дакле, тужна је прича о стању и судбини СЈ и писма. Измишљене нације краду и преименују СЈ, чиме се у ствари стварају услови да се покраде и србска културна баштина до краја. Државна власт признаје у дужем континуитету хрватски, бошњачки, црногорски и македонски (на реду су буњевачки, војвођански и…), трајно сакатећи СЈ. Речено је већ да јавност још није званично обавештетна о последицама активности С. Угричића, бившег директора Народне библиотеке Србије, на измени језичког кода. Упркос томе и даље је у већинској примени латиница и србска култура ради у корист хрватске културе.

Из ЕУ су већ стигла упозорења да један језик не може имати два писма и да Србија у оквиру аспирација за прикључење ЕУ треба на време да реши и то питање.

Ниједан језик на свету нема особину тзв. двоазбучја (два паралелна писма), осим СЈ (кинеска и јапанска писма имају, према мишљењима стручњака, само више различитих верзија или варијанти истог писма). Србски језик има још нерешен проблем коначне стандардизације изговора: постоје два изговора, ијекавски и екавски – да сада не улазимо у проблем икавског изговора као србског. Зато што стандардизација књижевног СЈ није завршена. Јер се о томе не брине ни САНУ, ни остале надлежне културне и лингвистичке институције, а богами ни народ као власник СЈ од којег му зависи идентитет. (Мора се истаћи да је прво руководство ослободилачког покрета Срба у БиХ и оснивача Републике Српске учинило значајан покушај у стандардизацији СЈ усвајањем екавског изговора као стандарда, али је антисрбска инерција покварила и тај посао.) Крађа СЈ и ћирилице је предуслов оне неонацистичке промене свести Србства.

Рекосмо већ да је Св. Владика Николај ћирилицу звао светом. Све србске књиге староставне написане су ћирилицом. Наша душа је ћириличка, јер је ћирилица и црквено односно духовно, православно писмо. Осим тога, ћирилица нам је и веза са винчанском културом и са аутохтоном историјом Србства.

Дакле, нису тачне тврдње латинизатора да није никакав проблем то што у правопису Матице српске стоји да је и латиница србско писмо. Правописом се не може решавати питање писма, а поготово не у спротности са Уставом. Пошто се тај несрбски правопис користи у процесу образовања, он врши индоктринацију младих и чини немерљиву националну штету србском народу. Тачно је да су латиницом писали Срби католици, али је тачно и то да су они били насилно покатоличени, да им је латиница првобитно била наметнута, као и то да више нема Срба католика (извињавам се искрено свим преосталим Србима католицима уколико их заиста има!). То, дакле, не може да буде никакав основ за тврдњу да је и латиница србско писмо. Латиница јесте тзв. историјско србско писмо, јер су њоме писали (и нажалост још пишу) и Срби православци (они раније зато што име је била наметнута, а ови данас зато што нису довољно Срби). То што су Срби православци под притиском написали латиницом представља нераздвојни део србске културне баштине. За ово што ови други по слободној вољи написаше латиницом не би била никаква штета ако би се и искључило из србске баштине (њиховом вољом, на пример, или на неки други начин, није важно). Ко неће да буде Србин – и не треба га рачунати Србином нити жалити за њим. Ћирилица је прастаро писмо и, према мишљењу многих истакнутих научних радника (из делатности аутохтоне историје, етнографије и филологије) вуче корене из винчанског писма. Наша ћирилица из славјаносербског језика је за многе Србе најлепша и највише србска (уз мале корекције). Међутим и ћирилица у Вуковој редакцији је изванредно писмо. Треба се подсетити да се из старих србских календара очитује да су Срби писали ћирилицом и пре Ћирила. Сви прави Срби треба да пригрле нашу свету ћирилицу као једино званично писмо, јер је лингвистички аксиом да нема језика са два писма. Опредељење за ћирилицу у данашњем србском невремену јесте политичко питање првог реда, јер се на њој темељи национални србски идентитет који је озбиљно угрожен нашом небригом и притисцима вековних непријатеља…

Ватрослав Јагић, један о најзначајнијих филолога слависта, је у уџбеницима за хрватске гимназије, записао невешто срочену поделу словенских писама (и најученији Хрвати дуго су учили правилно коришћење Србског језика и никада га нису добро научили, па су почели намерно да га кваре како би се разликовао од Србског): „Slovjeni imaju za pisanje svoga jezika, točno i pravo govoreći, ne dvoje, nego troje pismo: a) pismo čisto-slovjensko, iliti naprosto slovjensko tj. glagolicu, b) pismo gerčko-slovjensko, iliti tako zvanu ćirilicu i c) pismo latinsko-slovjensko iliti tako zvana hervatsko, češko i t. d. – latinica“. (Он, дакле, не помиње латиницу као српско писмо, како би, на жалост, хтели многи данашњи Срби.)

2 КОМЕНТАРА

  1. „ЈЕДИНО СРБИ ПОРЕД ЋИРИЛИЧНОГ ПИСМА ИМАЈУ И ЛАТИНИЧНУ ВАРИЈАНТУ ЈЕЗИКА“ (?!)

    Паметном доста да схвати ко је у ствари Егон Фекете: још један квази и недбронамеран стручњак који се бави србском филологијом и лингвистиком, као онај италијаниста иван клајн.
    Срби немају „поред ћириличног писма и латиничну варијанту језика“! (Ваљда је мислио на писмо, а не на варијанту језика?!) Латиница никада није била србско писмо и њу су нам увек наметали наши окупатори и непријатељи. Зна то добро и овај егон. Зна он такође и то да се вучина манити караџа бавио реформисањем писма србског језика по инструкцијама јернеја мазговитог копитарја. Али је остала код њега навика и склоност да се Србима може свака лаж и кривотворина протурити као истина јер су лаковерни. Тако нам је целокупна историја сакривена и фалсификована.
    Вук манити караџа је самозвано, непозвано и сасвим нестручно преузео некакву улогу тзв. демократора србске културе (што би рекле комуњаре) и увео нам језик народа простога и реформисао ћирилицу и тако нам прекинуо везу са нашом средњевековном књижевношћу и православном литургијом и богослужењем. Захваљујући овом вучини (који је по профилу образовања био свршени ђак два разреда основне школе код некаквог Јефте трговца у Лозници, а по профилу занимања козар тршићки) – ми Срби више не можемо да читамо Крмчију (Номоканон) Св. Саве, а у доброј мери наша култура и наш језик је због тога удаљен од братског руског језика и културе.
    Није спорно да је Србски језик у време вучине био зрео за одговарајућу реформу, али то су морали урадити србски лингвисти и надлежне институције, а не бечки двор и његовер слуге. Ни један језик није реформисан тако да се после реформе прекине веза са дотадашњом књижевношћу, културом и богослужењем. Ми смо пре копитарјеве реформе имали јези са око 60.000 речи, а језик народа простога који је вучина претворио у књижевни имао је око 10.000 речи. Нисам лингвиста, али знам да паметни народи праве синтезу народног и књижевног језика…
    А посебно је питање какву нам је националну штету вучина направио неовлашћеним потписивањем некаквог бечког договора и латиничењем и на тај начин поспешивањем унијаћења Срба у Србској Крајини. Познато је и то да су те његове фололошке работе између свега осталог проузроковале и крађу и преименовање Србског језика. Али, о том другом приликом, ако баш буде требало.
    Познато је чиме се све служио вучина у извршавању налога копитарја мазговитог, Ка-унд-Ка послужника за сатирање србског језика, писма и културе. Између осталог, преварио је Његоша и „печатао“ је „Горски вијенац“ новим правописом противно договору са Његошем…
    Мислим да је и оволико доста да саопштим овом наводном лингвисти који се бави србском филологијом да нам више не може продавати ђинђуве и оно друго… о вучини манитом, о латиници и тако то…
    Прошло је то време…

  2. ДА ЛИ СРБИ ИМАЈУ ПРАВОПИС

    У Србском језику одавно већ нема правописа који је усклађен са концепцијом даље стандардизације књижевног језика, а од ступања на снагу новосадског договора примењује се неки србокрватистички бућкуриш. Правопис Матице (не)српске под ауторством мате пижурице није у складу са одредбом чл. 10. Устава Србије, јер се у том правопису неуставно тврди да Србски језик има два равноправна писма.

    Због тога, ја, на пример, не из протеста примењујем правопис Матице србске и тиме га ниподаштавам и јавно кажем да то није правопис мог матерњег Србског језика. Према томе, не може се тврдити да ја не поштујем закон и алудирати на последице масовног непримењивања закона, односно на анархију тзв. Напротив, јасно је да ја протествујем због непримењивања Устава као системског и основног закона. А правопис није ни пропис у правном смислу, тако да нема никаквог основа евентуална тврдња да је не поштујем некакве законе. Напротив, ни правопис Матице (не)српске, који није никакав пропис – не сме бити неусаглашен са уставном одредом о званичном језику и званичном писму тог језика.

    Ја у свим својим текстовима демонстрирам намерно непримењивање неуставног правописа и тиме исказујем свој протест и неслагање са њим. Није тачно да ја у својим текстовима „произвољно тумачим правопис“. Ја га, дакле, не тумачим – него га у целости ниподаштавам и одбацујем, јер није у сагласности са Уставом, а ни са начелима србистике (србске лингвистике). Такав правопис већ одавно чини страховите штете у образовном систему Србије.

    Стандардизација књижевног Србског језика пошла је од вучине караџе погрешним путем, који је зашао у беспуће крађе и преименовања Србског језика из којег се тренутно не види излаз. Али истину не може зауставити нико, па ће ускоро доћи време праве, научне лингвистичке реформе Србског језика у оквиру које ће се решавати и питање србског правописа.
    Вероватно знаш да према неким истраживањима више од половине Срба пише латиницом, која је од 2008. г. у Унеску регистрована као крватско писмо (што она јесте!), али да се све написано на крватској рогатој латиници од тада по стандардима Унеска рачуна као крватска културна баштина. А већина Срба о томе није ни обавештена.

    Сасвим би злонамерна била евентуална тврдња да ја као аутор текста у којем не примењујем комуњарски правопис у „најбољој традицији новосадског договора“ доприносим жалосном стању Србског језика и његовог писма. Напротив, моје намере, а и сви бројни коментари и ауторски чланци до сада, имају супротне циљеве…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here