Видоје Марјановић: ОСВРТИ НА СТАЊЕ СРБСКОГ ЈЕЗИКА И ЊЕГОВОГ ПИСМА – III ДЕО

3
488

Шездесет година после Новосадског договора и србска језичка политика данас

„Кажу нам – не можете са ћирилицом у Европску унију – ту лекцију, наши асимилационисти сигурно нису научили у ЕУ, јер ЕУ одлучно заступа очување језичке разноликости.“
(Андреј Фајгељ)

Новосадски договор потписан је пре шест деценија, 10. децембра 1954, у организацији Матице српске и Матице хрватске, када је српски језик преименован у српскохрватски односно хрватскосрпски, а трећом тачком Договора утврђено је: „Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су, зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом”. Тако смо дошли до резултата да „Срби не само да су научили латиницу, већ су је континуирано фаворизовали, док су Хрвати потпуно одбацили ћирилицу“. Чињенице су неспорне да се осамнаест хрватских институција одрекло Новосадског договора 1967. године, а Матица хрватска 1971; у међувремену је нестала и заједничка држава, а Србима су остале далекосежне последице, које су довеле до незавидног, у ствари изузетно тешког положаја Србског језика и ћирилице.
Међу потписницима Новосадског договора био је и „отац“ србске лингвистике Александар Белић, затим Иво Андрић, др Милош Н. Ђурић, Младен Лесковац, Милош С. Московљевић, Вељко Петровић, Ђуза Радовић, Михаило Стевановић и друге личности од угледа у србској лингвистици и књижевности. (Остаће нејасно да ли су то учинили из убеђења или по партијској наредби.)

Новосадски договор је био коначна капитулација србске културне, књижевне и лингвистичке елите пред комунистима антисрбски настројеним и хрватском елитом под снажним утицајем хрватског становишта и хрватског културног обрасца.
„Хајде, изаберите и једну позитивну последицу коју је Новосадски договор донио српскоме народу. Уништио је све што је постојало прије тога… Кад би се случајно из гроба дигао Стојан Новаковић, вјероватно би правио нову Академију, и вјероватно би правио и нову библиотеку…“ (проф. др Милош Ковачевић)

Дана 10. децембра 2014. г. навршило се 60 година од потписивања Новосадског договора 1954. г. и у Новом Саду је одржан скуп виђених лингвиста углавном србистичке оријентације са циљем да се сагледају последице примене тог договора и утврди шта је језичка политика Срба данас. Упадљиво је било да у организацији скупа нису учествовале званичне институције. Скуп је организовао Културни центар Нови Сад на челу са А. Фајгељом.

После опсежне расправе, усвојени су следећи закључци:
1) Лингвистичка србистика је негирала кључне тачке Новосадског договора и истакла штетност њихове примене током протеклих шест деценија:
а) термин српскохрватски није лингвистички утемељен – он представља преименовани српски језик и у србистици га треба задржати само у подсећању на време доминације политичких над лингвистичким критеријумима;
б) Новосадски договор је погрешним схватањем равноправности писама суштински допринео одумирању српске ћирилице;
в) данас је и у српској филологији и у институционалној српској политици неопходно поштовати уставну одредбу (члан 10) о ћирилици као о једином српском службеном писму;
2) Српска филологија и институционална српска политика морају се држати трију начела српског филолошког програма:
а) српски језички и културни простор је недељив, из чега проистиче да је сва штокавска књижевност књижевност српског језика;
б) ћирилица је идентитетска карактеристика српског народа и као таква мора се сачувати;
в) ијекавски и екавски изговор су подједнако српска наречја.

Потписници закључака су: Драгољуб Петровић, Миланка Бабић, Драгиша Бојовић, Дејан Ивковић, Ненад Крстић, Милош Ковачевић и Андреј Фајгељ.
Поједини учесници скупа су изнели следеће битне ставове о стању Србског језика и писма после примене Новосадског договора у периоду од 60 година, које због њиховог значаја треба навести и нагласити:
– проф. др Д. Петровић назвао је овај договор „удруженим злочиначким подухватом“, јер нам је узео и језик и писмо и будућност;
– Новосадски договор је због несхватања комунистичке антисрбске доктрине о великосрбском национализму и хегемонизму и погрешног схватања равноправности допринео каснијој општој крађи и преименовању Србског језика и одумирању ћирилице;
– Хрвати никада нису примењивали Новосадски договор, а Срби га се још придржавају;
– уместо договорене двоазбучности, започето је једносмерно ширење латинице, које и даље траје;
– до Новосадског договора латиница је била у масовној употреби само у време Аустругарске и усташке окупације, а данас је ћирилица у многим областима опала на мање од 10% заступљености;
– у Хрватској је деведесетих година прошлог века извршен књигоцид ћириличких књига и данас се последњи трагови ћирилице разбијају чекићима, али Србија не протествује у ЕУ него ћути да се Хрвати не успротиве прикључивању у ЕУ;
– Хрватска је одмах по разбијању СФРЈ поништила Новосадски договор, преименовала „српскохрватски“ језик у хрватски и констуисала кроатистику као националну лингвистику;
– учесници су позвали српску филологију и политику да заједно сачувају ћирилицу и да поштују Устав, а не Новосадски договор;
– Новосадски договор усвојен је у Комитету и комунисти су од почетка имали план да увођењем двоазбучности потисну ћирилицу;
– непостојање србистике као научне дисциплине донело је Србима трагичне последице: у надлежним србским институцијама нема јасних одговора на то шта је Србски језик, шта је србска књижевност, које је то србско писмо, који је србски национални програм;
– Србија се никад није успротивила против хрватског ненаучног и насилног преименовања Србског језика;
– Србија не води рачуна о стању Србског језика и писма у србској дијаспори;
– скоро да нема ни једног светског језика чији је идентитет и интегритет до те мере угрожен као код Србског језика, који је распарчан и преименован у складу са идеолошко-политичким и сепаратистичким циљевима етникума који њиме говоре;
– угроженост имена и статуса Србског језика изван Србије подразумева и угроженост србског народа који живи ван њених граница, у државама насталим распадом СФРЈ; за Србе и србски језик у Хрватској одавно је већ касно, али је зато одбрана идентитета и културног простора Србског језика у Босни и Херцеговини и у Црној Гори неодвојива од питања опстанка србског народа у тим (државним) границама;
– постоји отворена тежња бошњака да се одржавотворе кроз БиХ у целини, која је врло опасна за Србе, Србски језик и србску политику у БиХ, јер укључује и унификацију језика на државном нивоу, у корист назива босански језик, односно води ка стварању такозване босанске нације, коју би сачињавали сви који у Босни и Херцеговини живе;
– већ је институционализован босански уместо бошњачког језика и то је алармантно;
– само доследна културна политика државе Србије, као и стриктно поштовање Устава и закона, могли би да сачувају србско национално писмо од даље дискриминације и нестајања;
– Србски језик и ћирилица нису у темељима србске државности и државне идеје никад правно дефинисани;
– опадање употребе ћирилице није само последица примене Новосадског догвора, него је тај пад проузрокован у највећој мери у оквиру антисрбског тзв. „чишћења непријатеља, свих осталих колабораната, кулака и осталих“, углавном образованих и имућних Срба;
– геноцид над Србима у НДХ започет је логорским сакупљањем образованих Срба, попова, лекара, правника и осталих, да би се народ обезглавио и угрозила снага народа и он је био у том смислу претходница комунистичке чистке у Србији после рата;
– Новосадски договор био је само катализатор даљег процеса нестанка Србског писма ћирилице и процеса пребацивања идентитета Срба на југословенски ниво;
– Срби су народ који не цени и не негује свој језик и писмо и то је наслеђе комунистичке индоктринације која сигурно води нацију у пропаст и нестајање;
– србска интелигенција је делимично крива што се није енергичније супротставила комунистичкој власти која је брисала србску прошлост и традицију;
– последњи је тренутак да се подигне свест народа да се култура огледа у језику;
– класичан пример политизације језичког питања јесте Дејтонски споразум: на крају споразума се каже да је он поптисан и на босанском језику; како је у име БиХ споразум потписао А. Изетбеговић, очито је да је споразумом планиран босански језик за читаву БиХ; Милошевићев потпис споразума са таквом одредбом је још један важан не само политички него и лингвистички промашај и пораз;
– за издавање Речника српскохрватског књижевног и народног језика из САНУ дају објашњења да „морају остати лојални званичној политици“, што значи да САНУ у домену лингвистике прима политичке наредбе од потпуних лаика, у складу са њиховом политичком идеологијом;
– равноправност писама по Договору је у ствари значила – „српско одрицање од ћирилице и заправо је показатељ српске љубави према Југославији“ (како је записао Ивић) и то је било превођење србистике преко демократистике у кроатистику, односно потпуно цементирање хрватског филолошког програма;
– данашње стање Србског језика и његов положај у Србији је такав да се нигде ни у траговима у званичним институцијама не може наћи ни један једини одбор који се бави језиком;
– ћирилица није и не може бити превазиђена јер су Срби у време Ћирила и Методија у 9. веку добили нешто што други народи Европе неће добити још вековима – свете књиге на свом језику и свом писму;
– није тачно да са ћирилицом не можемо у ЕУ, јер је сасвим могућа и највероватнија теза да само са ћирилицом можемо у ЕУ (доказ су регистрација ћирилице у Унеско као јединог србског писма, упозорења из ЕУ на диграфију у Србском језику и бугарска ћирилица);
– мит да ћирилица угрожава неког је један од потпуно нетачних митова, који обрћу стварност наглавачке;
– нетачна је тврдња И. Клајна да би се избацивањем латинице из основношколске наставе угрозиле некакве грађанске слободе, јер сваки народ и етничка мањина који остваре право на образовање на свом матерњем језику и писму немају никакве везе са основношколским образовањем на Србском језику (ако похађају школу у којој се настава изводи на Србском језику, природно је да то буде на ћирилици, јер се Србски језик пише само ћирилицом као својим матичним и јединим писмом);
– ова ваниституционална лингвистика (у организацији скупа нису учествовали ни САНУ, ни Матица српска, ни Филолошки факултет, ни Министарство просвете и образовања, нпр.) хвале је вредна и корисна, али то не допире до места где се одлучује, тамо одлучује Клајн који каже да ми треба да пишемо латиницом као универзалним писмом – то се у науци зове колонизација језика и ниподаштавање малих језика и малих народа;
– Матица српска мора променити своју језичку политику и одредити се према правопису у њеном издању који садржи неуставну одредбу о два равноправна писма у србском језику…

На основу изнетих ставова лингвиста, могу се извући следећи невесели закључци о стању србске филологије и лингвистике и Србског језика и његовог писма данас:
– Однос надлежних државних органа према отвореним питањима србске лингвистике је углавном игнорантски и неодговоран. Нико не води рачуна чак ни о примени одредби Устава о језику и писму, као ни о усклађивању закона о језику и писму са Уставом. Надлежно министарство је пустило правопис у издању Матице српске у образовни процес, иако је његова одредба о два равноправна писма у Србском језику неуставна и чини немерљиву штету полазницима образовања; надлежно министарство је пустило у образовни програм бошњачки језик, који је после институционализације босанског језика у Федерацији БиХ преименован у босански језик, па се сада у образовном систему у Рашкој области неформално али јавно оперише са босанским језиком;
– Државним институцијама у чијој је надлежности брига о Србском језику и његовом писму морају се ставити велике примедбе. Одељење језика и књижевности САНУ је још под потпуним утицајем „сербокроатистике“ и политике и није, на пример, покренуло питање стављања ван снаге Новосадског договора ни 60 година после његовог потписивања, није подржало научну иницијативу за оснивање србистике као србске лингвистике и њено увођење у образовни систем, није покренуло коначно завршавање стандардизације Србског књижевног језика, и даље издаје речник непостојећег „српскохрватског“ језика уместо неопходних лингвистичких речника које србска лингвистика нема, није заузело научни став о крађи и преименовању Србског језика, није учинило све што је неопходно за заштиту србске културне баштине исписане латиницом, није се одредило према непримењивању уставне одредбе о ћирилици као званичном писму и неуставном правопису. Матица српска је издала правопис (зашто се Матица тиме бави?) који садржи неуставну одредбу о два равноправна писма и не осврће се на бројне правне и научне примедбе;
– Србски лингвистичари су подељени на „сербокроатисте“ и србисте, а србисти су се поделили у вези са одређивањем писма или писама Србског језика (једни су уставобраниоци који се залажу за ћирилицу као једино писмо, а други су за два равноправна писма). У међувремену ћирилица полако али сигурно нестаје, али лингвисте ништа помирити не може. Пресудни утицај на односе међу лингвистима има Одељење језика и књижевности САНУ које примењује и даље „сербократистику“ као србску лингвистику;
– Медији у Србији се понашају у складу са вољом и интересима својих власника и нико и не мисли на уставну одредбу о званичном писму (осим часних изузетака);
– Народ србски је индоктриниран погрешном представом о југословенству и „јевроунијаћењу“ и под утицајем свега реченог усвојио је став да је „кул“ (што би рекли одрођени мондијалисти, другосрбијанци и роџени Београџани) и на овај начин увлачити се онима који би могли утицати на пријем Србије у ЕУ, повероваши небулозној тврдњи власти да „`јевроунијаћење` нема алтернативу“. Никоме и не пада на памет да нема европске латинице, да је то понајмање хрватска латиница, и да ЕУ има став о равноправности језика и писама (доказ је Бугарска, нпр.) и да тражи званично од Србије да реши питање два писма тако што ће прихватити своје историјско писмо ћирилицу за једино писмо Србског језика;
– Неки лингвисти и други Срби су већ указали на то да је огроман језички проблем претерано преузимање страних речи (углавном енглеских) у говору и писању, а да је још већи проблем употреба тих речи у погрешном преводу и значењу…

На крају, по скромном мишљењу аутора овог текста, најважнији и најхитнији задатак србске лингвистике у овом времену јесте:
– да се оснује и констуише србистика и да се елиминише латиница као друго тзв. равноправно писмо Србског језика (под елиминисањем латинице из образовног процеса подразумева се да се одговарајућа латиница учи у оквиру наставе страног језика);
– хитно треба обуставити учење латинице као другог писма СЈ;
– проблем коришћења културне баштине исписане до сада латиницом треба оставити сваком појединцу на вољу да савлада хрватску латиницу – што није никакав проблем када се научи нека од латиница европских језика, али и решавати га покретањем масовног превођења на ћирилицу – то сада може изгледати веома скупо и недовољно основано, али се остварена хегемонија латинице друкчије не може сузбити).
После тога, све ће се разрешавати по научним методама лингвистике као науке. Збога тога, наводимо следеће цитате из чланка проф. др Петра Милосављевића под називом „Србистика пре после сербокроатистике“ (који је, узгред речено објављен на латиници?!):
„Вук Караџић, Шафарик и филолози њихова времена, који су припадали разним језицима и народима, али су поштовали исте научне принципе, сасвим јасно су идентификовали српски језик. То је за њих било штокавско наречје. Српски језик је највећи споменик српске културе и српског постојања, споменик већи и од Студенице и Дечана, и од Мирослављевог Јеванђеља и од Горског вијенца. Управо тај споменик је почела да руши и да распарчава сербокроатистика…“

Ако већ хоћемо „у Европу“ морамо знати да у Европи нема језика са двонационалним, тронационалним или четворонационалним именом. Само један европски језик, можда и најстарији од свих, доживео је ту судбину. То је Србски језик. Израз `српскохрватскословеначки`, који је био озакоњен између два светска рата, био је конструкција која се није могла дуго одржати. Тако се не може одржати ни конструкција која се употребљава у Хагу: бошњачко/хрватско/српски језик. Ако се има у виду историја овог језика и историја његових преименовања, онда се може доћи само до једног закључка: тај језик може с правом да се зове само српски језик. Изјава актуелног председника Одбора за стандардизацију српског језика у САНУ, која, како је објављено у штампи, гласи: `Саветовао бих политичарима да јединствено прихвате Б/Х/С (бошњачки/хрватски/српски) са три назива` – не може се прихватити као став који је сагласан са стандардима који важе за европске језике и народе.“

Иван Клајн и србистика

Иван Клајн је доктор филолошких наука, редовни професор Филолошког факултета у Београду, на Катедри за италијанистику, у пензији је од 2002. г., редовни је члан САНУ и члан је следећих одбора у Одељењу језика (?!) и књижевности САНУ: Одбор за Речник српскохрватског (?!) књижевног и народног језика, Одбор за српски језик у светлу лингвистичких теорија, Одбор за Етимолошки речник српског језика, Одбор за српски језик и књижевност у поређењи са другим језицима и књижевностима; главни и одговорни уредник је гласила Матице српске „Језик (?!) данас“…

Клајн је по профилу образовања италијаниста и са србистиком нема ама баш никакве везе! Међутим, он ведри и облачи у Србском језику већ поодавно и поставља се и појављује у јавности као врхунски арбитар у србској лингвистици.

То што он ради зове се клајновање србске лингвистике или онога што је од ње остало (како каже ћирилизатор Ж. Филиповић: буквално то би значило умањивање, од немачког клајн – мали, а суштинско значење је подваљивање). Користи се сваком приликом да унесе смутњу и забуну и да посеје сумње, раскол и нетачне ставове и подвале о Србском језику и његовом писму.

„Док коначно није отворио карте и јасно рекао да `двоазбучје` није никакво `богатство`, него несрећа и трагедија (што ми чувари ћирилице одавно тврдимо!), и да би се требало вратити једноазбучју, али на – латиници“. „…Клајн је бар једини искрен и отворено предлаже – пресловљавање српског народа после хиљадугодишњег коришћења ћириличног писма“ (Жељко Филиповић).

Укратко, по Ж. Филиповићу то клајновање садржи се у следећим тврдњама о неопходности употребе латинице (основне тврдње његове су „болдиране“, а образложења је углавном дао аутор овог текстаили је значајно проширио образложење Ж. Ф.):
– „латиница и ћирилица нису у истом положају, нису симетричне“: Он признаје да латиница потискује ћирилицу, али да то није последица деловања Ватикана и комуњара, него тога што „нису симетричне“, не објашњавајући у чему се садржи та несиметричност, како би подвала лакше прошла (ово је обично сејање магле). У ствари, та несиметричност се садржи у супротности ономе што Клајн протура: „Српска деца су се рађала и одрастала у инсценираном и диригованом окружењу искључивости хрватске латинице уз подвалу о `равноправности писама и богатству двоазбучја`, па су одрасла на заблуди о томе шта је `наше писмо`, па се данас туку за туђе у уверењу да бране своје, и то је довело до несиметричности о којој Клајн говори, а што он подмукло прећуткује“;
– „латиница вам је неопходна за енглески, за латински, за већину страних језика који се уче код нас“: Постоји латиница као писмо старог латинског језика и постоје врсте латиница као писма за различите латиничке језике (енглески, француски, немачки, италијански, шапански итд.). Заиста, за учење сваког од тих језика неопходно је научити и латиничко писмо тог језика. Али за учење страних језика ни чему нам не користи хрватска рогата латиница са графемима Ž, Š, Č, Ć, Đ, NJ, DŽ, а хрватски није ни страни, а још мање језик, јер је то само тзв. стандардна варијанта србског књижевног језика. Тако нам клајн клајнује – подваљује да је за учење страних језика потребна хрватска латиница;
– „латиница вам је неопходна за формуле у математици, физици, хемији“: Сад је клајновање раскринкано коначно као подла лаж: већина народа ознакама из писама својих језика означава симболе у математици, физици и хемији. Дакле, ни за ово нам није потребна хрватска латиница;
– „за дијагнозе и апотекарске рецепте“: Обично клајновање – дијагнозе и рецепти у србском здравственом систему пишу се, нажалост, на латинском језику и латинском абецедом. Ништа се у том систему не пише хрватском латиницом. У језицима великих народа, као што су Енглези, Немци, Французи, Италијани, Јапанци и други дијагнозе и рецепти се исписују њиховим језицима и писмима тих језика. Чак ни Хрвати не пишу дијагнозе и рецепте оном својом латиницом. Нећете веровати, браћо Срби, пре новосадског договора 1947. г., нпр., рецепти у Србији су исписивани Србским језиком и ћирилицом!
– „за аутомобилске регистрације“: Е, ово је већ превише срамно, јер то лудило са нашим возачима „хода“ Европом и светом и уноси забуну у области србског идентитета. Ово је оригинална будалаштина наших изумитеља, а не непостојећи налог ЕУ. Јер Срби су све до 1961. г. имали регистарске таблице на ћирилици. ЕУ је прихватила грчки, бугарски и босанскохерцеговачки метод коришћења само оних слова свог националног писма која, у истоветном или измењеном значењу, постоје и у латинској абецеди (постоји 13 таквих слова). На овај начин ми смо могли да обележимо неупоредиво већи број возила од оних која су вожњи нашим нашим путевима. Колико је познато, тако нешто је у примени и у Русији. Значи, ни у овом случају нам није потребна хрватска рогата латиница. А њена примена у овом послу доноси бесмислене ознаке на регистарским таблицама: као, на пример, ĆY?! (Нема језика на свету у чијем латиничном писму постоје истовремено ова два графема.);
– „за рад на рачунару, за адресе на интернету и и-мејлу, за СМС поруке, итд.“: Наравно – и ово је клајновање, у којем, нажалост, има нешто истине: до сада су у делатности информатике у Србији стручњаци углавном тврдили да рад на компјутерима и личним рачунарима није спојив са ћирилицом. Међутим, још пре више од петнаест година Мајкрсосфт је извршио тзв. локализацију оперативног система виндоуз на Србски језик и ћирилицу и аутор овог текста је од њиховог представништва у Београду добио одговор да је то урађено и да је програмски створена могућност коришћења виндоуза на личним рачунарима на Србском језику и ћирилици, али да није у њиховој надлежности тзв. имплементација те могућности на рачунарима. Додатно сам сазнао да је само техничко питање коришћење Србског језика и ћирилице и у програмирању. Што се тиче електронске поште, данас је могуће на свим програмским пакетима ове врсте писати Србским језиком и ћирилицом, а постоје могућности да се у неким програмским пакетима на интернету Србским језиком и ћирилицом исписују и електронске адресе. Зна се такође да се у мобилним телефонима који имају тзв. андроид оперативни систем могу и СМС-поруке исписивати ћирилицом. Иначе, ствар је државног усмерења и контроле да ли ће увозници мобилних телефона захтевати од произвођача уграђивање програмске могућности коришћења ћирилице и Србског језика у оперативном систему телефона. Значи, опет је у питању клајновање.

Недавно је Клајн у једном интервјуу тврдио да је БЦМС (нова скраћеница за некакав српски, босански, црногорски и хрватски језик), у ствари „српскохрватски“ језик, што је продаја „онога за оно“, што би народ рекао: не мисли он тако, то је прво, а друго, никад није постојао и не постоји „српскохрватски“ језик! Постоји само југославистичка и титоистичка подвала и клајновско даље сејање магле о једном народу са два имена и једном језику са два имена. А Клајн (мали о` србохрватистике) је био и остао титоиста у умешају у србску лингвистику. (Има заиста симболично презиме.)
Причом о непотребној англизацији Србског језика он је само бацио грану на прави пут изласка из безнађа „сербокроатистике“. Иако је „србанглески“ језиво ругло, то ипак није у овом тренутку најважнији поблем Србског језика. А праве проблеме и подметачине Клајн веома добро зна, али је с његовог становишта добро те теме заобилазити.

Масна је подметачина да су се „Хрвати морали још пре два века озбиљно позабавити питањем свог језичког стандарда“?! Пре два века, и врапцима на грани је познато, Хрвати нису имали свој језик, него су у администрацији употребљавали немачки или латински, а у образовању мађарски, јер тада нису имали ни нацију, ни државу, ни језик, као и ни пре десет векова пре тога! И то веома добро зна и Клајн. Али он опет подмеће када каже да су Хрвати на својој територији имали и штокавски дијалекат и три изговора тог дијалекта. А то је, у ствари, само и искључиво Србски језик! Није хрватски, не дао Бог, јер црно није бело и обратно. И нису Хрвати имали своју територију, него је то био етнички простор србског и словеначког народа, на којем је Ватикан, уз помоћ германа (старих аустријских и нацистичких хитлеровских) направио од Срба и Словенаца око Згреба верску хрватску нацију и лажни хрватски језик за потребе даљег освајања „лебенсраума“.

У вези са проблемима стандардизације Србског језика Клајн, наравно, говори само о „великом речнику“ „српскохрватског“ језика, у којем се дошло до слова „П“?! Имајућу у виду слово до којег је стигао овај југославистичко-ватиканско-титоистичко-хрватски речник – требало би стварно на том месту – ставити… тачку! И све што је до сада наштампано испоручити топлани у Београду ради практичне употребе, јер у србистици тај речник није применљив, зато што је у ствари није србски и што загађује свест оних који се Србском језику уче из њега – не може се чак ни прерадити чишћењем од тзв. кроатизама јер је у целости загађен и „на криво насађен“ (како би рекао Иво Андрић). Јер је он рак рана која се шири по ткиву Србског језика. Али, имајућу у виду ко је руководилац Одељења језика и књижевности у САНУ и његове „сураднике“ као што су Клајн, Пижурица и други, као и њихов неуставни правопис – ништа не треба да нас чуди…

Све је лаж и злобна подметачина што је Клајн рекао о тзв. двојезичности. Донедавно је тврдио да је диграфија (тзв. двоазбучност, мада то није добар термин јер је азбука ћириличко а абецеда је латиничко писмо) предност Србског језика, а сада нас смирује лажју да је латиница јача, да је због тога коначно победила и да се морамо томе повиновати. Прича о узроцима превласти латинице је одвратно лицемерна: Какве везе има латиница коју користе многи светски јези са рогатом хрватицом гај(ев)ицом?! Зашто ни једном речју не помену прави узрок увођења и форсирања латинице у Србском: наметали су је агресори, Ватикан и католичка секта, комуњарски идеолози и јевроунијаћењем расрбљени Срби. И Клајн лично је намеће својим лажним наводно стручно-лингвистичким мудровањем у србској лингвистици, јер он једноставно није квалификован за умешатељство у србску лингвистику…

Наравно, ни овога пута Клајн, као члан толиких одбора у оквиру тзв. одељења језика (којег језика, море?!) и књижевности (које књижевности, бре?), а нарочито Одбора за стандардизацију језика, није ни реч прозборио о системским проблемима Србског језика: о крађи и преименовању Србског језика која траје од Бечког договора, о заштити србске културне баштине које је исписана насилно или добровољно латиницом, о коначној стандардизацији Србског књижевног језика, о оснивању србистике као србске лингвистике, о разлозима губљења времена и средстава на узалудном раду на речнику непостојећег српскохрватског језика, о коначном укидању Новосадског договора, о издавању неуставног правописа Матице српске (аутор М. Пижурица) и његовом погубном коришћењу у образовном систему, о коначном научно лингвистичком уређивању србског језика (фонетика, фонологија, морфологија, синтакса, семантика, стилистика, речници Србског језика…).

 

3 КОМЕНТАРА

  1. О НЕПОЧИНСТВИМА ВУКА КАРАЏИЋА У СРБСКОЈ ЛИНГВИСТИЦИ
    О Вуку постојала су и даље постоје различита и спротстављена мишљења: о тзв. највећем „демократору“ наше културе до узрочника разбијања Србског језика, ћирилице као његовог писма и поништавања србског становишта о Србском језику и његовом писму. По мом скромном мишљењу то је доказ да није било све чисто нити оправдано у реформи коју је Вук спровео и да је данас последњи тренутак за преиспитивање те реформе и коначно завршавање стандардизације Србског књижевног језика.
    Појава Вука као „борца рата за српски језик и правопис“ била је историјски узрокована, али Србљи ни тада, ка уосталом никада у својој историји, нису могли да се договоре о најбољем избору и решењу реформе Србског језика, његовог писма и правописа.
    Вук је само још један доказ о фатуму у србској историји и култури: по правилу нисмо као народ у стању да се договоримо о минимуму заједништва у решавању историјских, политичких, националних и културних проблема и питања.
    Моја највећа замерка Вуку јесте да није био образовно и лингвистички зрео за самостално решавање горућих србистичких проблема, да није нашао решење заједно са србском културном и лингвистичком елитом у свом времену и да се приклонио у целости језичкој реформи по концепту и диктату германске антисрбске камариле у царствујушћој Вијени под вођством германизованог Словенца Ј. Копитара, царског службеника и цензора за словенске књиге. Могло би се рећи да је та реформа у целости ауторско дело овог мазговитог али и мозговитог копитарја, да је у служби извршавања циљева Ка-унд-Ка монархије на србским етничким просторима.
    Вук није био ни опште образовно ни лингвистички дорастао једном таквом сложеном и озбиљном подухвату, али је био погодан за све врсте манипулација у прихватању наметнутих аустроугарских циљева у језичкој реформи. Србски језик је у том историјском тренутку био зрео за реформу, јер се књижевни славјаносербскиј језик био удаљио од народног језика просто до престанка комуникације између та два језикa и народа са књижевношћу исписаном тим језиком. Просто је било дошло до декаденције културне елите у области језика и књижевности до нивоа који није трпео даље одлагање решавања тог проблема. То Вук није знао, али је знао онај копитар и лако је убедио Вука (а нарочито уз помоћ дуката) да је неопхдна реформа и да је наводно он тај који је компетентан да буде њен носилац. И тако је Вук упао у замку и прихватио искушење да напредује до крајњих граница своје неспособности. Јер је свакој будали море до колена…
    Није све у Вуковом раду било погрешно и штетно, јер је онај копитар водио рачуна да се мора поставити замка тако да народ у њу лако упадне и да поверује да је та реформа смишљена због његових потреба и у његову корист. (На пример, прикупљање и класификација србске народне књижевности су заиста од немерљивог значаја за даљи развој србске културе и језика.) Тако је Вук помогао народу да прихвату заблуду и замку да германска елита може било шта добро и на корист србскога народа смислити и извести.
    Основни циљеви ватиканске и германске реформе Србског језика и писма били су антисрбски:
    – заменити славјаносербскиј језик простим народним говором и тако га одвојити од даљег утицаја разумевања руског и црквенословенског језика у богослужбеној употреби у СПЦ;
    – прекинути везу народа са србском средњевековном књижевношћу и Номоканоном Св. Саве и на тај начин и са србском митологијом, Косовским заветом и србском историјом;
    – отворити широм врата за даље унијаћење и католичење Србства на укупним његовим етничком просторима и прозелитистичко ширење католичанства према Истоку;
    – створити неопходне културно-лингвистичке услове за стварање верске крватске нације и државе од србског етничког бића, његове културе и србских земаља…
    Тзв. Вукова реформа Србског језика и његовог писма у данашњој историјској ситуацији у којој се нашло Србство најбољи је доказ злоупотребе Вука и тзв. његове језичке реформе.
    По мом мишљењу, највеће грешке које је Вук лично учинио у смишљању и извођењу реформе оног копитарја мазговитог јесу:
    – приступио је потписивању Бечког договора апсолутно неовлашћено и то је праузрок упадања Срба у превару о језичком и културном и сваком другом јединству са крватима, као и крађе и прекрађе Србског језика, културне баштине и подметања латинизације србског језика, културе и писма;
    – он је водио рат са осталим Србљима за језик и правопис, уместо да је тражио решење и консензус унутар србске културне и духовне елите;
    – прихватио је концепт језичке реформе од бечког службеника упркос историјском искуству да су са те стране долазиле само агресије и сваковрсне несреће за Србство у целини;
    – подлегао је свим подметачинама и подметањима оног мазговитог копитарја да је он као полуписмени козар из Тршића способан да изведе ту тзв. реформу ратом против остатка Србства (тако би се његова реформа могла назвати и језичким и културним ратом Беча против Србства уз манипулацију Вуком);
    – преварио је чак подло и нечасно и великог Његоша и противно његовој вољи „печатао“ „Горски вијенац“ новим правописом…
    У књижевно-лингвистичком смислу последице тзв. Вукове реформе су катастрофалне и садрже се углавном у следећем:
    – Србски језик је требало да буде реформисан, али на друкчији начин, стручно и у консензусу свих културних чинилаца у Србству и по правилима лингвистике: стварањем синтезе између постојећег књижевног језика (који је имао око 60.000 речи) и простога народног језика (који је имао око 10.000 речи), како су то радили остали културни народи;
    – Аделунгово правило „пиши као што говориш – читај како је написано“ лажно је представљено као Вуково; (Ово правило, међутим, није примењено у немачком језику, када је спајан „хохдојч“ са народним језиком и готица замењена латиницом.);
    – ово правило је намерно примењено у Србском језику, јер је циљ био да се прекине веза са културним обрасцем и баштином на славјаносербском језику, да се стандардизује прост језик за прост народ, без културне традиције и да се изабере прост правопис за прост језик;
    – ратом за србски језик и правопис (Ђура Даничић) подметнут је трајни рат у србској културној елити који траје и данас;
    – реформа ћирилице такође је изведена према потребама простога народнога језика, а да је изабрана синтеза између књижевног и народног језика, она би друкчије и боље изгледала (иначе, ово је најмањи промашај те реформе);
    – Вук није довршио стандардизацију књижевног језика, јер је оставио два „равноправна изговора“ (екавски и ијекавски) и тако створио генератор унутрашњег раскола у Србском језику и Србству, који су Ватикан, германи и крвати веома вешто и злокобно злоупотребили;
    – Вук није спречио Ђуру Даничића да крватима преда србски речник, што је био темељ даље крватске крађе и прекрађе Србског језика и културне баштине;
    – Вукова језичка реформа послужила је веома употребљиво и корисно крватима да изврше најезду на Србски језик, културну баштину и ћирилицу, као и на србско етничко биће на просторима где су Срби унијаћени и покатоличавани…
    Срби и данас воде међусобни рат за језик и правопис, као и за писмо. Последице су следеће и озбиљно угрожавају идентитет Србства:
    – Србски језик је разбијен у оквиру србског штокавског дијалекта антилингвистички и неисторијски на језике измишљених верских нација путем једноставног преименовања;
    – истовремено извршено је и неосновано присвајање србске културне баштине на штокавском дијалекту;
    – комуњарски новосадски договор још није стављен ван снаге, односно он је у активној примени (у Србији се још примењује сербокроатистика, издаје речник „српскохрватског“ језика и примењује правопис који неуставно тврди да Србски језик има два равноправна писма, власт у Србији у образовном систему прихвата, нпр., бошњачки језик и црногорски језик…);
    – у Унеску је регистрован крватски језик (што је коначни и најтежи пораз србске лингвистике у сукобу са крватског геноцидном лингвистиком) и његово писмо крватска рогата латиница, али и то да је писмо Србског језика ћирилица;
    – јавности у Србији није познато како је у Унеску приликом те регистрације до 2008. г. извршено разграничење културне баштине исписане латиницом и да ли смо се тиме одрекли тог дела културне баштине;
    – Срби и даље листом користе латиницу и раде у корист крватског културног обрасца…
    Ових дана је обајвљено да крватски свеучилиштарци раде на присвајању ћирилице и проглашавању крватске ћирилице?! Србска јавност углавном ћути, јер племе сном дубоким спава. У Србији се, на жалост, што је утврдио проф. др М. Ломпар, не примењује србско становиште него дух сампоништавања, као и тииитоистичко југославенство и крватски културни образац.
    Не могу се отети утиску да је општа србска несрећа, а нарочито језичка и културна, „учинковито“ започета од Вуковог потписивања Бечког договора и извршене реформе језика и правописа…
    Народ који не заштити своје језик, културно наслеђе и писмо – не може одржати идентитет и пропашће као народ неминовно!

  2. АНТИЋИРИЛИЧКО ЗЛОДЕЛО ИВАНА КЛАЈНА
    Недавно су лингвиста проф. Д. Збиљић и председник Удружења ћирилица Београд Н. Видића објавили значајан аналитички чланак под називом „Антићириличко (зло)дело Ивана Клајна“, које је обајављено на сајту СНО.
    Иван Клајн и српски лингвисти нису моћни ни да спасу део душе, јер мали (клајн значи мали на немачком) као председник Одбора за стандардизацију српског језика непрекидно манипулативно и цинично говори о помору српске ћирилице, па и одговарајући на ово недавно питање новинарке „Блица“:
    На питање новинарке „Блица“ да је изјавили да „ћирилица неће нестати, али да јој прети опасност да постане архаично писмо“, Клајн (на немачком клајн значи мали) овако је одговорио:
    – „Та опасност прети одасвуда, и споља и изнутра, а почела је одмах после 1918. године. Још тада, издавачи у Србији, нарочито они левичарски и интернационалистички усмерени, помислили су: сад смо у заједничкој држави, хајде да штампамо латиницом, да нас читају и Хрвати, па и Словенци (који имају свој језик, али су одувек одлично разумели српскохрватски). Нико није размишљао о томе да ће настати први и до данас једини случај двоазбучности у Европи, да се употреба два оруђа за исту сврху тешко може одржати, и да се током времена, тек после Другог светског рата, латиница показала јачом, јер је била позната на знатно широј територији него српска ћирилица. Сада нам једино остаје да ћирилицу бранимо као што се бране угрожена културна добра, а зна се да то није нимало лако, нити се икоме финансијски исплати.“ (?!)
    Није истина да ћирилици прети опасност споља. Кад год је раније долазила оданде, Срби би стицањем слободе ослободили и своју ћирилицу. Тако је било и 1918. г. кад је славна српска војска с ћириличким пуковским заставама истерала непријатељску војску из Београда, а српска градска власт је истерала и непријатељску латиницу. Није спољашњи непријатељ наудио ћирилици ни после Другог светског рата, него домаћи комунисти. Највећа опасност ћирилици прети од САНУ и Матице српске, јер необавештени народ верује да су оне учиниле све оно за шта су задужене и плаћене како би трајало српско име, али да ћирилица не може да издржи у борби са перспективном латиницом.
    Није истина да се после Другог светског рата латиница показала јачом, „јер је била позната на знатно већој територији него српска ћирилица“. Латиница се користила на знатно мањој територији а показала се јачом зато што су комунисти планирали и спроводили замену српске ћирилице као симбола српства хрватском латиницом као симболом србохрватства и југословенства. Они су били много лукавији од свих претходних непријатеља српства, па српско писмо нису забранили отворено у законској форми, него замењујући српско име језика српскохрватским и увођењем у њега и хрватске латинице као равноправног писма са ћирилицом, дајући у старту латинском писму прво место. Тај налог комуниста спровела је институционално Матица српска 1954. г. и то политичко језичко заједништво Срба и Хрвата названо је Новосадским договором. Њега апсолутно никад не спомињу ни мали ни други језички стручњаци који печате судбину ћирилице, да би сакрили своју ондашњу и данашњу издају ћирилице.
    Није истина да „нико није ни размишљао о томе да ће настати први и до данас једини случај двоазбучности у Европи“. Управо су лингвисти и књижевници окупљени у Матици српској и САНУ смислили то двоазбучје као прелазни период латиничења Срба, али нису очекивали да ће ћирилица преживети све насиље које су над њом спроводили државна власт, језичка струка и издавачка делатност. Најтеже насиље је било повлачење из државне управе ћириличких писаћих машина и престанак њихове производње. Тако је после Другог светског рата давана силна снага хрватској латиници у српским земљама.
    А у ово време коначан инситуционални чин издаје ћирилице учинили су Иван Клајн и Мато Пижурица као главни рецензент и главни редактор последњег издања Правописа српског језика, у коме је, противно Уставу Србије, написано да је и латиница стандардно писмо српског језика.
    Новинарка „Блица“ написала је да је Иван Клајн институција српске културе. Док се он уздизао на ту висину, ћирилица је пала на најниже гране откад су се Срби њоме описменили. Зато су он и други лингвисти стручни и меродавни у питањима одбране ћирилице у оној мери у којој су је досад сачували у јавном животу. Али он и даље припрема терен за њен коначан пораз . У том смислу јавно је рекао у ТВ камере да је латиница већ победила, да је остала још само као режимско писмо и да ће се и Србима догодити једноазбучје. Али овога пута у хрватској латиници уместо у српској ћирилици .
    Па и у овом интервјуу он шаље сигнал народу да је узалудно бранити ћирилицу, „јер се зна да то није нимало лако, нити се икоме финансијски исплати“. САНУ и Матица српска још од 1945. г. раде управо оно што им се финансијски исплати, односно зашта их плаћа власт. Зато је први послератни председник САНУ могао бити исти онај Александар Белић који је оправдано јавно подржао Милана Недића, и који ће 1953. г. Речнику српског књижевног и народног језика дати име Речник српскохрватског књижевног и народног језика. То име траје и данас, и њиме се оправдава увођење хрватског писма у српски правопис.
    Матица српска је могла да спроведе наум комуниста да се полатиниче Срби, јер је њоме од 1945. па у наредних 55 година управљао Бошко Петровић, који се на свом крају представио Хрватом сахрањивањем на католичком гробљу у Петроварадину.
    Због антићириличког (зло)дела малог скупљено је преко 5.000 потписа којима се тражи његова одговорност за издају ћирилице увођењем у српски правопис и хрватске латинице. Поводом 100 година од прве окупације Српских земаља хрватском латиницом, о његовој одговорности писано је у књизи Немање Видића и Драгољуба Збиљића СРПСКА ЋИРИЛИЦА замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза. Испод наслова је фотографија окупираног Београда из 1916., на којој се види окупациона војска и њена латиница. Мали је имао прилику да коментарише наводе из књиге, јер ју је споменуо у својој колумни у НИН-у. Рекао је само толико да је наслов подугачак и помало застрашујући. Написао је да књигу још није прочитао, али је ипак навео у њој дат предлог да се решење изласка из тренутног језичког хаоса потражи на великом широком скупу језичких стручњака. Хтео је да каже како су далеко од реалности они који би таквим скупом могли довести у питање институцију звану Иван Клајн. Јер је његова институција и изграђена слабљењем стварних институција за те послове, које су националне макар по свом имену и заслугама у прошлости.
    Лажна је или узалудна свака брига о ћирилици ако се не каже да је само она српско писмо, јер јој се само тако може повратити карактер српског националног симбола и суверенитет у српском језику, који су јој одузети увођењем и хрватске латинице у српски језик.
    Клајн говори о српској ћирилици полуистине и тиме манипулише и шири незнање. Као познати лингвиста сигурно зна да не постоји никаква „снага“ латинице изнад ћирилице за језик Срба ако се она не уводи као замена ћирилици насилно, смишљено, по плану и налогу. Лако је било латиници да буде „јача“ у НДХ када је то била усташка држава која је све радила против Срба, па зато и против ћирилице, лако је било латиници да буде „јача“ у Аустроугарској и у окупацији када је та држава такође у рату забранила ћирилицу и наредила латиницу и лако је било латиници да буде „јача“ кад су комунисти донели налог о замењивању ћирилице после 1954, и то без закона о забрани ћирилице јер је њихова власт била апсолутна и нико им се није ни могао ни смео супротставити да би одбранио ћирилицу. Главну снагу давали су латиници комунисти вршењем државног насиља над ћирилицом, као што је било повлачење свих ћириличких писаћих машина из државне управе, уз престанак њихове производње у Југославији.
    Латиница и било које друго писмо само по себи нема чиме да буде „јаче“ од ћирилице у језику Срба. То су два писма од којигх је ћирилица објективно одавно изучена као савршеније и подесније писмо за природу српског језика.
    Мали академик манипулише када каже да „нико није размишљао о томе“. Још како је размишљао (има о томе много потврда у литератури, има много страдања Срба због мишљења о потреби очувања ћирилице. Има много доказа и данас да се бранитељи ћирилице називају „националистима“ и „фашистима“ и слично. Свако нормалан се бори да не буде „фашиста“ и зато се многи боје да заступају ћирилицу да не би били означени као „фашисти“. Не верујем да то Клајн не зна, а само он зна зашто о томе не говори. Вероватно зато што онда не би могао да оправда своје ставове о ћирилици као „режимском писму“, као „слабијем писму од латинице“. Не би могао да оправда своју позитивну рецензуију за последње издање Правописа српског језика Матице српске из 2010. у коме је, противно Уставу и светској пракси задржано туђе писмо из „српскохрватског језика“ и за српски језик. Не би могао да оправда своје залагање да и даље једини Срби у свету не могу да опстану у свом језику без два писма, својег и туђег.
    Наравно, Василије Клефтакис, на пример, али и многи други доказали су да је чак до 1954. ћирилица у Југославији била већинска, а у Србији стопостотна све док није почело спровођење налога комуниста о замени писма у Срба. Срби нису имали политичку моћ да се латиничењу супротставе јер су Срби практично живели у тихој окупацји под Брозом. Данас су у окупацији под Америком и ЕУ иако то није формална и званична окупација, осим на Косову и Метохији где је окупација очигледна, јер се Србији не допушта владавина над њеном територијом. Данашњи српски политичари и државници су отприллике као Милан Недић под фашистима и морају да раде шта им се налаже. Они су у позицији квислинга и не смеју да ураде за српство ни оно (увођење само ћирилице за Србе) што им се можда не би оспоравало. Квислинг, практично, иде по вољи окупатора и он у свему удовољава окупатору и сам чини, да се додвори, и више него што се од њега тражи.
    Посебно су Немања Видић и Драгољуб Збиљић у малопре споменутој књизи „Ћирилице“ (2015) сасвим довољно кратко и прецизно предочили оно на чему су пали српски лингвисти јер су они директно плаћени да чувају српски језик и писмо, а они чувају хрватско писмо у српском језику. А пошто је српски народ одавно манипулативно и насилно навикнут на хрватско писмо као основно и примарно, тј. већинско данас код Срба манипулацијама (за два писма за свој језик смо једини ми на свету „богатији“), народ не може да буде мудрији од свих стручњака и све интелигенције и не може сам да врати своје писмо и да сам спроводи уставну одредбу о ћирилици у српском језику. Народ нигде не спроводи Устав и науку. То чине институције и плаћени државници, власт и стручњаци. Кад би народ све могао сам да уради без плаћених државника и стручњака, зашто би они постојали и били плаћени новцем народа!? Неко има плату и обавезу да васпитава и образује народ преко школа посебно да би све било како треба.
    Зато је истинито оно старо правило: „народ никада није крив“. Криви су увек плаћени стручњаци и плаћени државници и плаћена интелигенција. Народ није плаћен за све послове, него су плаћени појединци и стручњаци да би народу било боље и корисније. Али када владари и стручњаци раде наопако, а имају власт и моћ да одлучују, народ не може тада ништа. Јер народ нема моћ да спроведе оно што плаћени неће да ураде. Народ нема директну власт над инспекцијама и полицијом. Њих употребљавају владари, министри и све зависи од тога како их употребљавају. Да ли то увек чине у народну, општу корист?
    Клајн је само добар манипулатор и циник за тумачење ћирилице међу лингвистима. И ми смо то директно описали и у нашој последњој реченој заједничкој књизи Српска ћирилица замењена окупационом хрватском латиницом по идеји Павелића и Броза. (Нису, наравно, то у пракси радили Павелић и Броз. То су радили они који су били у њиховој служби, у њиховој власти.)
    Српски лингвисти се у историји немају чиме опрати. Могли би једино да ублаже своје курвинско недело ако би питање српског језика и, нарочито, писма решили како смо ми предложили и како се та питања решавају у целом свету.. Тиме би спасли душу и делимично би се искупуили, али се сасвим опрати никада не могу. Могли би, дакле, само да спасу део душе, али су они и за то и даље неспремни.
    Немања Видић и Драгољуб Збиљић
    5. март 2016.

  3. Текст је беспрекорна анализа данашње српске лингвистике о српском језику. Моја маленкост је ту лингвистику у једној од 13 својих књига „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (Ћирилица, Нови Сад, 2011) назвао кла(ј)новистика.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here