Пиши и говори СрБски

„У туђини именoм се дичиш
Србскoг Рoда кoг дoстoјнo нoсиш;
њим се дичиш, а ти с’ дика сrбству,
јер му светлаш oбраз у туђинству.“
(Милица Стојадиновић Србкиња:
У Споменицу Минки Караџић)

Постоје србски интелектуалци и други људи од пера и мисли који говоре и пишу све изведене речи од именице Србин са словом и гласом б, без примене правописног правила о тзв. једначењу по звучности и преласку звучног б у безвучни парњак п: на пример, србски, Србство, Србкиња, Србче… По правилу, реч је образованим људима којима је познато наведено правописно правило, али они намерно у случају изведених речи од именице Србин не примењују то правило. Овим, дакле, они намерно скрећу пажњу на овакав изговор ових изведеница и тиме игноришу правопис који не признају. То су људи који увек пишу ћирилицом и које они који се с њима не слажу зову погрдно србуљашима.

Понекад противници србуљаша наводе примедбу: „Овај није чуо за Вука Караџића!“ Наравно, сви знамо за Вука, али многи не знају да је и он писао и говорио „србски“: „...у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичају србски.“ (У писму упућеном владици Лукијану Мушицком поводом „Рјечника србског“)

У Србском језику пре Вукове „реформе“ (да не улазимо сада у природу и вредност те реформе) говорило се и писало у круговима интелигенције и елите културне тзв. коренским – етимолошким правописом, између осталог без Вуковог једначења сугласника по звучности (фонетски правопис – онако како се говорило у „народу простоме“, што је после усвојено као књижевни стандард). Тако је било и у црквено-словенском језику и славјаносербском језику који је пре Вука био књижевни стандард (примери: Новине србске, Огледало србско, Матица србска…). (Пре облика србски писало се сербски а изговарало сјербски).

Прoф. др. Љyбoмир T. Грyjић кaжe: “Пoглeдajмo примeр сa извeдeницaмa oд рeчи ГРБ. Придeв oд њeгa je грБски, a нe грПски. Зaштo тy ниje примeњeнo прaвилo o jeднaчeњy пo звyчнoсти? Пoгoтoвo штo ГРБ није влaститa имeницa. Дрyгo прaвилo кaжe дa кaдa je влaститa имeницa кoрeн извeдeнe рeчи, oндa сe oн зaдржaвa y oригинaлнoм oбликy, тj. нe мeњa сe y извeдeнoj рeчи, кao штo сy: Србкињa, Србствo, србски, извeдeнe рeчи oд имeнa (влaститe имeницe) СРБин.”

Иначе опште је начело у новом правопису да се ни једно правило не примењује ако мења коренско значење речи (зато се каже баки, а не баци, на пример). Заиста, ако се пише и говори „грбски“, да се не би изгубило основно значење ове речи, како није начињен изузетак од правила и код најважније властите именице СРБин?!

Интересантно је да се србски у словеначком језику говори као „србски“, у руском као „сербскиј“, у немачком као „serbische“, у енглеском „Serbian“… Дакле, свуда је сачуван глас б! Зашто је то урађено? Зашто смо ми Срби променили име свом србском језику? Ово нас неминовно враћа на Вука Караџића и његов и Даничићев „рат за српски језик и правопис“. У то време за превласт на Балкану бориле су се Аустроугарска и Русија, у ствари Аустроугарска против Русије. Спор око контроле Балкана довео је и до крвавог Првог светског рата. Срби су тада били најбројнији и православни народ на Балкану, веома близак Русима. Вукова „реформа“ србског језика конципирана је у Бечу и спроведена је као геополитички инструмент спречавања даљег зближавања Срба и Руса, тачније као инструмент удаљавања Срба од Руса. Славјаносербски језик био је веома сродан језик руском језику и у то време Срби и Руси могли су се споразумевати без већих тешкоћа. У том концепту смишљена је и офанзива на ћирилицу, која је данас у одумирању. Ако нам путем реформе и преименовања језика и путем затирања ћирилице као писма тог језика, затим путем ревизије историје и неонацистичког захтева за промену свести Србства, коначно затру корене, „нeћe бити изнeнaђeњe дa зa пoлa вeкa, или вeк, нa Бaлкaнy живи мaлo плeмe Српa, yниjaтa, кojи пишy Гajeвoм лaтиницoм и свoje кoрeнe трaжe y Зaгрeбy, Бeчy и Вaтикaнy“ (Н. С. Мрђеновић).
Тзв. србуљаши проучавају древне србске књиге зване србуље писане од искона словима наше старе азбуке србице (буквице или познатије данас као ћирилица или некад глагољица). Вук је реформисао ћирилицу из руско-црквеног и славјано-сербског језика и направио фонетску азбуку од 30 графема по правилу да сваки глас има своје слово, како би применио правило Јохана К. Аделунга: „Пиши као што говориш, читај као што је написано!“ Аделунг је веома угледан филолог немачки, али ово правило није применио у немачком језику. (Упркос томе, Вукова верзија ћирилице је веома добра, без обзира на могуће примедбе које би је учиниле србскијом и лепшом.) Захваљујући тзв. „демократору српске културе“ и реформатору језика и писма, Срби су још више закомпликовали коначно решење историје свог порекла, језика и писма. Не може рећи да је Вук кривац за ово стање ћирилице као писма Србског језика, али „страданије“ ћирилице јесте барем делимично последица Бечког књижевног договора из 1850. г., који нам је временом донео непостојећи „српскохрватско-хрватскосрпски“ језик, због којег је коначно жртвована и ћирилица. Вукова тзв. реформа по бечком концепту Јернеја Копитара ипак нам је у коначној консеквенци донела и српски уместо србског (г. 1868. прешло се на „српски“ правопис по угледу на „Српски рјечник“ у издању Вука Караџића: ваља се подсетити да је Вук штампао „Горски вијенац“ новим правописом, противно договору са Његошем, што баца веома ружну сенку на његову личност).

Преко 160 година после Бечког договора ми Срби се боримо данас да докажемо да нисмо срп-ови него Срби, да разумемо да је говор дар Божји и да разумемо (словимо) да „Искони би слово и слово би к Богу и Бог би слово“ (Алиниково старосрбско четворојеванђеље из 14. в.). Сада се боримо и против тзв. „срписта“ који не разликују срп од Срба и Србе од српова, који не знају шта је „слово“. У трагању за изгубљеном историјом и понирањем у прошлост можемо доћи до винчанске културе и винчанице. Да бисмо научили да ли Б (буки) може прећи у П (покој).

Вук је у почетку заиста изговорао „србски“, али је под утицајем Копитара усвојио начело једначења б у п, у овим изведеним речима, а за остале случајеве Копитар и није баш много марио. Ово му је било најважније: да буде српски уместо србски! Копитар је био цензор за словенске и грчке књиге код бечке владе и бавио се проучавањем нарочито словенских језика. Био је заговорник народног језика у књижевности, као и једног упрошћеног правописа (за прост језик!) и те своје идеје пренео је на Вука. Од њега је Вук научио да за прост народни језик србски (који је имао око 10.000 речи наспрам славјаносербског језика који је имао око 60.000 речи) треба припремити и прост правопис. Тиме је достигнути ниво културног идентитета спустио на прости ниво „народа простога“.

(Није спорно да је Србски језик у Вуково време био зрео за реформу и стандардизацију, као што су и сви европски језици прошли криз ту фазу у свом развоју. Спорно је, међутим, то што је реформа била искључива и извршена је без компромиса са постојећим стандардним књижевним језиком, преузимањем у целости језика народа простога – без икаквог договора са научном србском лингвистиком! Тако у осталим европским језицима није рађено.)

Недовољно филолошки образован Вук није могао од Копитара научити да је исправно само СРБ (СловоРециБог), а не СРП (СловоРециПокој).
Србска азбука из црквено-словенског језика има посебно значење и смисао: „Први Творац (Аз) Бог Свезнајући (Бук) види (Вид-и) речи (Глагоље) добре (Добро). Он јесте (Јест) жива (Живит) сила (Сила) земаљског (Земље) простора Иже) и (И) зна (Је) како (Како) људи (Људи) мисле ((Мислите). Наш (Наш) Оче Небески – Боже (Он) свемира (Покој) реци (Реци) слово (Слово) потврдног (Тврдо) учења (Ук).“ (Боривој Д. Живковић)

СРБ је корен имена народа нашег СРБСКОГ, СРБИ или СРБЉИ, СРБИН, СРБКИЊА, СРБЧЕ, СРБСКИ, СРБИЈА, СРБАДИЈА, СРБО итд. Корен се не може мењати, само се наставци могу мењати. Ако се измени корен, мења се и смисао. Свети САВА је први архиепископ СРБСКИ. Тако стоји написно у Дечанима! И тако треба да се пише данас, а и у будућности!!!“ (Извор: језик.рс.ср – СРБи говоримо СРБски).

„И говори лепо, српски, ко и ја
Да ти се анђели с неба насмеше
Српски језик је поезија
Само птице певају лепше.“
(Добрица Ерић: Српски језик је поезија)

КРАЈ

1 КОМЕНТАР

  1. СРБИ И ЋИРИЛИЦА
    Свеукупно стање Србског језика и ћирилице као његовог писма је више него жалосно. Узрок томе су и наши вековни спољни непријатељи, али и домаћи издајници. Ватиканско-католичка вековна геноцидна акција за ширење католичке секте на исток (прозелитизам) имала је за основни циљ унијаћење и католичење Срба на својим етничким просторима, на којима су они у историји записани пре крвата. А тај духовни геноцид вршен је променом идентитета Србства: крађом и преименовањем Србског језика, забраном употребе ћирилице и присвајањем србске културне баштине. Тако је временом србско православље претопљено у католицизам, Србство у политичко крватство, а од србских етничких простора начињена је накаква крватска. Створена је, дакле, нова вештачка нација и измишљена верска држава крватска од србске земље, србског етничког бића и од србске културе. Све уз помоћ германске узданице Ватикана Ка-унд-Ка монархије.
    (Не покрећем овог пута болно и нерешено питање вековног пузећех геноцида Ватикана, германа и крвата над Србима који је чињен управо ради остваривања наведених циљева!)
    То су познате историјске чињенице, али је неопходно стално их понављати, јер Запад не мари за историју него за своје политичке и војне циљеве, а Срби имају кратко историјско памћење па лако примају здраво за готово и заборављају суштину свог сопства.
    Коме данас у Србији није познато да је крватска рогата латиница није србско писмо? Али већина Срба у целом Србству користи латиницу. Власти не примењују ни уставну одредбу о званичном језику и писму?! Зашто је то тако?
    Нечувена агресија на србски идентитет траје већ вековима, њу прате крвави и геноцидни ратови и Србски народ је посустао у отпору према својим геноцидним непријатељима. Сваки агресор је одмах силом уводио латиницу у употребу и кажњавао коришћење ћирилице. Укључујући и највећег сина наших народа и народности тзв. тиииту. Данас се просечан Србин већ преко 20 година бори за голи опстанак и помало, а неки подоста, заборавише на ћирилицу. (А богами заборавише и на Косовски завет, родољубље, светосавље, исторују и митове…)
    Рецимо да треба разумети обичног малог Србина у великој невољи! Али шта је са влашћу? Зашто, на пример, из Одељења САНУ за језик(?!) и књижевност кажу да и даље објављују речник непостојећег „српскохрватског“ језика јер не желе да се замерају властима?! Не морамо барем овога пута враћати се толико уназад па говорити и о грешкама краља Александра о поништавању србског становишта и паралелном увођењу крватског културног обрасца, конкордату и илузији стварања некакве југословенске нације. Све знамо о томе ко је био тииито, да никад није ни свратио у Јасеновац, да је уништио ћириличне писаће машине и производњу латиничких писаћих машина преселио на сигурније место у Бугојно. Био је прави и успешни владар југославије као гробнице Србског народа.
    Али, шта то данас раде недосманлијски представници власти (тзв. напр`дњаци): зашто не примењују уставну одредбу о званичном језику и писму, зашто нису ускладили стари закон о језику и писму са новим уставом, зашто не предузимају све што је неопходно за заустављање непосустале акције крађе и преименовања Србског језика, зашто врше политички и идеолошки утицај на САНУ и његово јадно одељење језика (ког језика, море?!) и књижевности? Зашто не чине оно што је неопходно за заштиту у УН и Унеску србске културне баштине исписане латиницом? Не тражимо од њих да они ставе ван снаге тзв. новосадски договор који је донет под комуњарском пресијом, али зашто не допусте лингвистима и културним установама да то учине?! Нема народне државе која не брине о идентитету државотворног народа, а нарочито о његовом језику и писму тог језика!
    А сад је време да се осврнем мало (или довољно) и на филологе и лингвистичаре србске. Губљење и растакање Србског језика започео је самозвани лингвиста вучина караџа, а помогао му је ђура даничић, „ратник за србски језик и правопис“, наводни, и творац речника крватског језика од речи србскијех. И даље важи оно што је овај ђура у тренутку покајања и преумљења рекао: да су србски лингвисти све што су до сада учинили учинили на своју штету и на штету народа србскога! Србистика (као србска лингвистика постојала је пре вучине, па и у време тзв. краља који не ваља, мада битно ослабљена ефектима квази србистике вучинине). У тииитино време о србистици се није могло ни зуцнути. Била је то непатворена кроатистика са примесама сербокроатистике, која је остварила своје основне циљеве у целости: да се непостојећи „српскохрватски“ језик коначно трансформише у крватски, да се преко Унеска коначно легализује постојање крватског језика (што је највећи пораз србске лингвистике и културе у историји), да се латиница региструје као крватско писмо и да се сва србска културна баштина латиничка прогласи крватском! То им је у целости успело! Код њих нема више ни трага од „хрватскосрпског“ језика, а код нас је још на снази комуњарски новосадски договор. Тај договор вампирски производи и даље деловање србокрватистике у србској лингвистици. Недавно је у Новом Саду поводом 60 година трајања овог договора скуп истакнутих лингвистика разматрао стање Србског језика и донео значајне закључке. Међутим, на том скупу није било ни једног представника власти. А није било ни лингвиста који су још под индоктринацијом србокрватистике, као ни србиста који су заговорници тзв. двоазбучја. Дакле, србска лингвистика је и даље потпуно расцепкана и подељена: на србокрватисте и на србисте, а србисти на монографисте и диграфисте. Лепота једна, касти! Србски лингвисти су изгубили све лингвистичке ратове против кроатиста (илит крватиста) и губе их и даље…
    Шта учинити, браћо Србљи, у оваквом стању запуштености и обезглављености главних оруђа србске културе?
    ЕУ нам је недавно скренула пажњу да Срби ненаучно и неприхватљиво примењују латиницу као крватско писмо и да је то јединствен пример у светској лингвистици. (Тачно је да је рогата латиница крватска и тачно је да је Срби неовлашћено, нелингвистички и на своју штету користе!) Од 2008. г. све објављено на латиници преко Унеска рачуна се као крватска културна баштина. (Непознато је да ли је и како решено питање идентификовања и присвајања србске латиничке баштине настале пре 2008. г.!) А Срби и даљу пишу масовно латиницом у корист крватске културне баштине. Машала (што би рекли тзв. „бошњаци“)!
    Не знам да ли је и како је могуће, али се, по мом скромном мишењу, мора учинити што пре следеће:
    – ставити ван снаге тзв. новосадски договор;
    – извршити усаглашавање у лингвистичкој науци о научним основама Србског језика, о оснивању србистике (србске лингвистике) и о идентификовању ћирилице (србице) као јединог писма Србског језика, као и о утврђивању обавезе и основа даље стандардизације Србског књижевног језика;
    – ослободити САНУ од идеолошког притиска власти у области лингвистике;
    – одмах прекинути даље издавање речника непостојећег „српскохрватског“ језика;
    – захвалити се И. Клајну на свему што је учинио до сада за Србски језик и његово писмо (а камо среће да није ништа чинио!);
    – ставити ван снаге неуставни правопис аутора мате пижурице и позвати га на одговорност због повреде одредбе чл. 10. Устава Србије;
    – покренути у надлежним међународним организацијама питање заштите Србског језика од ненаучног преименовања и отимања и заштите србске латиничке културне баштине…
    Користим се приликом да се још једном захвалим изузетном лингвисти и Србину проф. Д. Збиљићу на његовом истрајном, храбром и неуморном ангажовању за спасавање Србског језика и његовог писма.

    Тако нам Бог помогао!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here