Енглези су највећи дипломатски непријатељи Србије и Срба у историји. Од Косовске битке на овамо Енглези су увек подржавали Турке и заговарали србско ропство у оквиру Отоманске империје. Енглези су одувек радили на уништењу Србије, тврди историчар Д. Живојиновић. Они Србе органски не воле.

О нама су 1914. г. писали све најгоре, говорили све најружније. У нашој трагичној ситуацији водили су хајку против нас, отворено уцењивали и оптуживали за почетак Првог светског рата. Наши савезници у Првом светском рату постали су невољно због преузетих обавеза према Француској и Белгији, а после наших великих победа, када смо постали значајан геополитички чинилац – дакле из интереса.

На почетку Другог светског рата опет су прво ударили на Србе и уз помоћ фунти и домаћих издајника организовали мартовски пуч и окренули нацистичку силу директно против Србије и Срба.

Енглези и цео Запад подржавали су у почетку здушно четнички герилски устанак против нацизма и фашизма у Југославији, први и једини организовани војни и борбени отпор против нацизма и фашизма у целој Европи. Њима је тада од највећег интереса било да Дражина герила саботира војни транспорт Трећег рајха према Блиском истоку и Африци. Притом су од почетка зазирали од тога да се четнички покрет не осамостали и не ојача толико да се поново створи Југославија под србском династијом или, не дај Боже, велика Србија.

Међутим, сламањем осовинских трупа у Африци, опао је стратешки значај србске герилске војске. Тада су одмах почели енглески напади на Дражу. Почеле су лицитације са значајем комуниста и њиховог покрета отпора без обзира на стварне чињенице. Пуковник Бејли, енглески изасланик код ђенерала Драже, тешко је скривао свој презир према Србима које је посматрао као колонијални господар покореним припадницима ниже расе.

Стаљин и САД су од почетка тражили од Черчила да отвори други фронт на северу Француске, са чиме се он никако није слагао (сувише је опасно за Енглеску јер је веома близу). Међутим, с обзиром да се на Западу страховало од могућег примирја Стаљина и Хитлера, чиме би се рат пренео у Европу, Енглези су стално размишљали како да задовоље Стаљина, а да се фронт не отвори тако близу Енглеске и у којем би и они морали ратовати и гинути.

Енглези су хтели да своје учешће у рату против Хитлера надоместе ратом на Балкану помоћу Срба, па су тражили србску подршку (а не подршку хрватских партизана и комуниста). Хтели су споразум директно са Дражом, сматрајући га стожером отпора нацизму и фашизму. Нудили су му материјалну помоћ, с тим да се он обавеже да примарни отпор мора бити против сила осовине, а да са унутрашњим непријатељима мора избегавати сукобе (значи, од почетка су тражили да четници никако и никад не нападају комунисте)…

Међутим, Јовановић и Идн нису имали исте циљеве. Изненада, Дража је добио 28. маја 43. г. наредбу да све своје трупе повуче на Копаоник, а да остатак Југославије препусти комунистима!

Када је 1941. г. први пут дошао код четника шеф британске мисије, донео је поруку да „устанак у Западној Србији не сме бити претворен у борбу за Совјетски савез“. Сада се ситуација нагло мења: да би избегли отварање фронта на северу Француске, Енглези су били спремни да Стаљину препусте цео Балкан и превласт комуниста, с тим да се пре тога ипак етнички србски простор сведе између Београда и Скопља и бугарске границе и В. Мораве. Са америма се нису успели договорити о северној Француској, али ни о енглеском фронту на Балкану. Договорили су се да се прво решава питање Италије. А да се фронт у северној Француској одложи за мај 1944. г. До тада Енглези ће примирити Стаљина да не склопи примирје са Хитлером тако што ће му на тацни предати Југославију, а помоћу партизана и Тите ће сачувати свој политички утицај на даљи развој догађаја у Југославији. Дакле, отклониће опасност блиског фронта на северу Француске, избећи форнт на Балкану и примирити Стаљина на рачун Срба и њихових етничких простора.

И маја 1943. г. први енглески официр кап. Дикин спуштен је у Титин штаб. Почетком јуна испоручене су велике количине оружја и хране партизанима. И дата је наредба четницима да се повуку на Копаоник?!

Био је то политички и историјски скандал без премца у историји света! У својој наредби(!) четницима Енглези бесрамно тврде: да четници не представљају никакву значајнију борбену снагу западно од Копаоника и да су четници у ЦГ И БиХ су сарадници сила осовине…

Стварност је била потпуно друкчија: комунисти су на Неретви претрпели пораз од четника, а на Сутјесци су у сукобу са Немцима били пред уништењем; само колаборација са домобранима и усташама спасла је комуњаре од коначног слома. Упркос томе и прикљученим домобранима, они нису имали више од 25.000 бораца у целој Југославији. Четници су се извукли са Неретве без већих губитака у операцији Шварц и имали су око 70.000 бораца под оружјем и још око 250.000 људи на мобилизацијским списковима, и то на простору Србије, БиХ и ЦГ. То је било истовремено свођење Србства на Србију, што видимо да је циљ од којег ни данас нису одустали англосаксонци ни германи.

Дража је одговорио С. Јовановићу:
– да он такво решење не може прихватити јер је по Уставу Југославије за то надлежан врховни командант краљ Петар;
– да четници нису прихватили капитулацију пред Трећим рајхом, па је неће прихватити ни пред тзв. савезницима;
– да сва помоћ В. Британије чијим укидањем прете није била довољна током рата за опремање 200 до 300 бораца…
С. Јовановић је подржао Дражу, па су Енглези ускоро повукли наредбу о повлачењу четника на Копаоник. Стаљину су привремено послали само сигнал да му препуштају Балкан.
„Борба за бољшевизацију Југославије почела је у Лондону. Већ 26.6.1943. г. Енглези су савладали прву велику препреку, оборивши владу С. Јовановића… Али ни наредне две владе нису пристајале да своју земљу изруче комунистима. Због тога је августа 43. г. срушена влада М. Трифуновића, а с пролећа 44. г. и влада Б. Пурића. Черчил је најзад на чело југословенске владе морао да доведе једног Хрвата, Ивана Шубашића, предратног бана Бановине Хрватске. Тек он се, са својим земљаком Титом, договрио о успостављању новог поретка.“
Најјача мера за сламање Краљевине Југославије била је одлука да се краљ и избегличка влада лета 43. г. из Лондона пребаце у Египат.
Почетком јула 1943. г. Краљ је одржао колебљив говор и пољуљао је поверење и оријентацију народа на четнички покрет. Дражини саборци предлагали су свом вођи да образује „шумску владу“ и да више не води рачуна о енглеским наредбама и ставовима ИВЈ.

Енглези су на најпрљавији начин покушали да потплаћивањем најближих сарадника убију Дражу, али им то није успело.
Кореспонденција пуковника Бејлија и британске команде у Каиру:
„Михаиловић све сигурније спроводи успешну команду над својим трупама. Неће бити у стању да спречи своје да се боре против комуниста… Наши планови би без сумње брже напредовали кад би Михаиловић имао мање ауторитета… Један начин који би био успешан, био би опозивање од стране Краља. Његове снаге су под командом активних србских официра… Србски официри не чине ништа противно војном закону и дисциплини… Да се уништи Михаиловићев ауторитет било би потребно не само смењивање његово, него и гарантија његовим командантима да ће њихови интереси после рата бити заштићени… Не постоји друга личност са којом бисмо могли радити наместо Михаиловића…“

Енглези су, између осталог, понудили Дражи да се авионом извуче са ратног подручја у Југославији и тако спасе свој живот, што је он са огорчењем и презиром одбио.
Лета 1943. г. В. Британија и САД испоручују огромне количине оружја комунистима. Черчил код Тите шаље и свог сина Рандолфа из пропагандних разлога. Комунисти се служе пропагандним лажима да им циљ није завођење комунистичког поретка, него борба за слободу и демократију.
Коначно, од пролећа 1944. г. авиони западних савезника почели су да бомбардују четничке положаје и србске градове.

Тако се у последњој фази рата србски народ нашао у јединственој позицији: против његове војске, четника под командом генерала Драже Михаиловића, ратовале су и силе осовине са својим срадницима (усташама и другима) и западни савезници са Совјетским савезом и партизанима…
Извор: књиге М. Самарџића о четницима (обрада)
Приредио: Видоје Марјановић

1 КОМЕНТАР

  1. УЧИНАК СРБСКИХ КОМУНИСТА У СРБСКОМ БЕСПУЋУ И БЕЗНАЂУ
    Шта би србски комуниста могао у србској историји да каже да је учинио за србски народ?
    На пример, словеначки комуниста може да каже да је изнео идеју словеначке државности, а хрватски да је спречио свртавање Хрватске на страну поражених снага 1945. г., да је избегао одмазду, да је пронео идеју државности; црногорски комуниста да је обновио идеју црногорске државности, македонски да је створио идеју македонске државности…
    Учинак србских комуниста је дубоко поразан:
    – Косово и Метохију је правно изместио из састава Србије Уставом СФРЈ из 1974. г.;
    – године 1959. је без икакве потребе и разлога подручје испод Копаоника припојио Космету;
    – поништио је резултате свих ослободилачких ратова Србије;
    – пристао је на уставну дсикриминацију Срсбког језика у Хрватској (до 1974. г. постојала је идеја о хрватском језику која одлуком Уставног суда проглашена неуставном – што никад није спроведено);
    – пристао је на уставну дискриминацију србског народа у Црној Гори;
    – пристао је на дискриминацију србског народа у Македонији;
    – према попису из 1991. г. најбројнији народ су били Срби у Србији, затим Хрвати у СФРЈ и на трећем месту опет Срби изван Србије – 2,34 милиона; ко је дао легитимитет за одлуку да се око 2,5 мил. Срба државно правно измести КПЈ…
    „Ми српски комунисти објективно смо издали свој народ.“ (Танасије Младеновић, полит-комесар 2. пролетерске бригаде)
    „Поново да се родим, са свим поразним искуствима револуције, опет бих се борио против четника“ (Добрица Ћосић)
    Комунизам је однеговао посебан тип човека – то је човек без савести.
    Све што се Србима догодило, тешко и поразно, било јер зато што су њихове елите увек и безрезервно биле за Југославију.
    Главни организатори комунизације Србије и Срба били су илуминати и ционисти, уз подршку англосаксонаца, а главни извршитељ је био ђаволов ученик тииито…
    (Обрада текста М. Ломпара из „Печата“)

    „Што се српског народа тиче, нема сумње у то да је од преднемањићке епохе до краја света најгори владар Србије – Тито!“ (Мило Ломпар, „Недељник“, 24.11.2016)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here