Дан први – долазак у Хиландар

Будимо се у Какову. Синоћ смо ту дошли око пола осам, по грчкоме времену. Устадох први, још није ни шест. Бобан, Илија и Милија спавају тврдим сном. Нестрпљење да што пре крочимо на земљу Пресвете Богородице, не даде ми да спавам к’о њима.
Излазим напоље, дан још није свануо. Десно поред конака жубори поточић. Долази одозго, са горњег нивоа, мале површине, на чијем је крају мала бела црква, која се налази скоро изнад конака. Испред ње се поточић смешта у камено корито и преусмерава удесно, да је мало заобиђе, раздвајајући је тако и од монашког конака који ту близу. То ради неких два три метра, те се спушта доле, одмах поред конака за госте. Од конака наставља право, пресецајући широк земљани пут (посут камењем) и маслињак. Десно од њега, а пре земљаног пута, налази се језеро, обасјано месечином, напуњено шаранима. Лево од конака, скоро по средини овог великог имања, налази се поплочана стаза. По њеној левој страни пободено је неколико лампица, светло жуте светлости. Она иде право и зауставља се близу радничких барака и радионица, обухвативши успут својим материјалом и неколико објеката за госте, који су близу овог конака, у коме смо ми.

Одлазим у део где су радници. У просторији са тв-ом, као што сам и желео, затичем Стеву, радника из Новог Сада. Старији је човек, пријатан и фин. Дошао је да поправи цеви, попуцале од јаког и неочекиваног мраза. Разговор са њим ми је пријао, како синоћни, тако и овај сада. Могао сам свашта чути. Улази и Петар, мало старији човек – гостопримничар који нас је синоћ дочекао.

Време нам пролази у лаганој дискусији, дан полако свиће. Већ је седам сати, те кренух до сапутника да видим јесу ли будни. Јесу, још су и на ногама. Извршисмо последње припреме и са стварима на леђима упутисмо се тамо где бејах мало пре. Александар, млађи човек – гостопримничар и он, већ нам је скувао чај, који пописмо, баш као и синоћ, те кренусмо на бус, захваливши се још једном на свему.

Са седишта аутобуса, покренутог из Солуна, устадосмо после неких двадесет минута, приспевши у Уранополис – последњу његову станицу. Путници – данашњи ступаоци на тле Богородичиног Врта, полако се у њ стичу. Тискају се у бироу, где подижу као и ми светогорску визу, и ступају испред шалтера за бродске карте. Неки се ту и гурају.
Бобан је овде први пут. Помало је забринут што му је име исто тако написано и на визи, до чега је дошло мојом грешком, приликом слања молбе за благослов ради посете Хиландару. Уместо Слободан, непажњом сам написао Бобан, што је сада и на визи. „Шта ако ми сада буду правили проблем приликом ступања на брод?“ упита он. „Кад нису правили у бироу, где се гледа пасош, неће ни на броду, где се пасош не гледа“, рекох ја, увидевши да је опасност за прављење проблема прошла. И стварно, после доручка у, мени и близанцима већ познатој пекари, укрцасмо се на брод без проблема. Једино што смо мало трчали до њега, помисливши да ће можда кренути пре времена, када видесмо да је већ приспео и да се путници и возила пре 09:45h укрцавају.
На броду-трајекту људи разноразних народности, међу њима свештеници и монаси. Сви одреда попунише његову унутрашњост, где нађосмо и ми место. Ветровита палуба, коју кратко посетисмо ради фотографисања, остала је скоро празна. По где који галеб, опкољава је са стране и залеће се покушавајући да из нечије испружене руке узме себи храну; призор и ствар коју овде увек волим да видим и понекад радим. Лево од нас је жељено копно, на које се после неких четрдесетак минута искрцасмо у првом његовом пристаништу. Оно се зове Јовањица и припада нашем Хиландару.
Дан помало облачан. Ступисмо на Свету Гору, коначно, након дугог ишчекивања. Минибус послат из Хиландара по нас путнике већ је био ту, по устаљеном обичају. Његов возач поможе нам да у гепек убацимо ствари, те уђосмо и заузесмо шараге. Са нама је још једна група наших људи, њих шесторо, а са њима један млађи монах. Возимо се двадесет минута, горе доле по земљаном, кривудавом путу, и стижемо у Хиландар пре 11:00h. Аутобус се зауставља близу улаза у лавру, на поплочаном платоу од камена. Један од монаха одводи нас до гостопримнице, до које се спуштамо широким каменим степеницама, које скрећу у десну страну. Служимо се кафом, ципуром, ратлуком и водом; слушамо дневни ред и правила, и добијамо собу у конаку за госте, који је ту иза гостопримнице.

Конак је јако леп, уредан и чист. На два спрата, има све што треба гостима. Собе окречене у бело, а плафон прошаран дрвеним гредама, положеним вертикално. Намештај је дрвен (кревети са комодицама поред), такође и прозори. Грејање ради пуном паром, радијатори су топли. Волим што сам овде. Све ми много прија. Мир и спокој ме обузимају.
Пођосмо најпре у пријавницу и књижару. Обе су на улазу у лавру, прва је лево, а друга десно близу ње. На путу су нам до цркве и у ово су време отворене. У првој остависмо прилоге и имена за помињање, на шта добисмо од монаха благодарење, у писменој форми. У књижари се задржасмо, покуповавши шта је коме требало, од иконица, тамјана, бројаница, крстића… Сретој у њој оца Доситеја и отпочех разговор са њим. Он је средњих година, мало пунији и смеђ. Придружише нам се Илија и Милија, а затим и Бобан. Нас тројица смо га прошле године срели у келији Патерици у Кареји, где иначе борави, а ја сам га сретао и раније. Ове недеље је каже, чредни у Хиландару, па је зато ту.

Започе се разговор о васпитању деце и отац Доситеј нас поведе ка удубљивању у смисао те речи. Питати је уствари значило хранити, префикс вас је све, и васпитати према томе значи – „нахранити челокупног човека правим знањем“, објасни нам он лепо. Продужисмо разговор напољу, по сунчаном сада дану, на почетку порте, одакле угледасмо хиландарску цркву – први цвет Богородичиног врта који видесмо.
Отац Доситеј је баш добар беседник. Поново се уверавам у то да му је Бог дао дар да осети о чему тачно и како треба са неким да разговара. Није ни чудо што уме да дефинише појам васпитање, јер његово значење он баш лепо спроводи у пракси. Пореди наш језик и грчки. Смисао многих његових апстрактних речи, каже, сасвим је супротан хришћанству, јер своје порекло оне воде из паганске митологије и незнабожачке филозофије. Са смислом наших апстрактних речи то није случај. Оне више одговарају хришћанству. Као пример наводи и објашњава смисао речи као што су: свет, истина и срећа.

Дотакосмо се и осталих тема и после сат времена се разиђосмо. Ми кренусмо ка хиландарској цркви, да овом цвету Богородичиног врта будемо још ближе и обиђемо га около. Он мирише дивно, нашим српским мирисом. Како и не би, највећи Србин – Свети Сава га је и посадио, са својим оцем Светим Симеоном. Вечерња служба, којом се непрестано, већ осам векова сваким даном залива, почеће за сат и по времена, када буде било 15:00h, по грчком.

Дођосмо тачно у то време, пре тога се мало одморивши. Целивасмо иконе у првој, па у другој припрати, у коју уђосмо попевши се на три повећа степеника. Наос је у истој равни. Улаз у њега широк је и велики, те његов велики иконостас, полијелеј и целивајуће иконе одмах упадају у очи. Изгледа као да су од злата. На игуманском трону је икона Тројеручица. Чудотворна, велика, у стаклу, од злата; како и доликује мајци Цара над Царевима и Њему нашем Спаситељу, који јој је у наручју. Испред ње се врше три велика поклона или метаније, приклањањем колена и главе до земље. Тако исто и испред кивота у коме су биле мошти Светог Симеона. Заузесмо место на левој страни наоса. Служи отац Доситеј. Један од монаха, по послушању, одговара на прозбе. Стихире поју више њих – неки с десне, други с леве певнице, наизменично.
Осећам се растерећено и безбрижно, лако ми је и топло у души. Један од монаха, отац Доментијан, прошле године ми је објаснио и због чега је то тако. „Ове фреске овде, вековима слушају молитву која се одавде сваког дана уздиже ка небу и упијају је“ рекао је тада, док смо били стајали у припрати, показујући руком и погледавши на њих. „Она се емитује и због тога се тако осећаш.“

Одмах после вечерње на реду је вечера. Трпезарија се налази одмах наспрам цркве. Улазимо у њу, на кратки позив звона. Најпре улазе монаси, а потом ми гости. Стајемо за велики дрвени сто, први од врата десно. Он је за госте. Сви столови поређани су у три реда, зидови осликани фрескама из Средњег века, а таваница је обложена дрветом. Чита се молитва и почиње се са јелом. Данас су то качамак и парче сира. Не разговара се. Један од монаха чита Житија Светих, полако и гласно, са уздигнутог места, које је на средини уз зид. На тај начин храни се и душа. Једино што се поред тога чује, то је ударање кашика о тањир. Кад престане и последњи звук коришћења прибора, игуман позвони, прочита се молитва и обед је завршен.

Са десне стране испред врата, један од монаха благосиља све који напуштају трпезарију. Лево наспрам њега стоји један други. Он је трпезарник, који погнуте главе тражи од опроштај свих, за могуће пропусте током трпезе. У свим светогорским манастирима је овако. Обед почиње одмах после богослужења, исто овако протиче и има исти крај.

Поново улазимо у цркву. Целивају се Свете Мошти и део Часног Крста. Служи се Мало Повечерје и чита се акатист Мајци Божијој – Игуманији Свете Горе, чији трон је како кажу, овде у Хиландару.

Обилазимо после тога хиландарску ризницу. У њој разгледамо наше старе иконе и црквене предмете. Напољу мрак, који је већ покрио Врт Пресвете Божије Мајке, указа нам на једино што нам је сад било преостало – одлазак у конак на починак.

Дан други – Хиландар

Устајемо у 04:30h, звонило је друго звоно. Прво звони у 01:30h. Пењемо се ка улазу лавре, потпомогнути светлошћу лампи које су нам уз пут. Стижемо и остајемо без њих, у потпуности препуштени мраку, кроз који се пробијамо све до саме цркве. Мрак је и унутра, али не влада у потпуности. Пружају му отпор свеће и упаљена кандила са икона. Тако њихове ликове он не може да покрије, а њихово злато и сребро још више долази до изражаја. Најслабији је испред Тројеручице, где га скоро и нема. Кроз себе пропушта мирис тамјана и молитве… Цела атмосфера је симболична. Греховним је мраком покривена душа. Светлост са кандила молитве, поста и врлина, спречава га у томе да је у потпуности обузме. Божија благодат ће се удружити са њима и изгнати га, исто као што ће и дневна светлост одагнати овај мрак из храма.

Свануло је тек по завршетку трпезе. Још није ни 07:00h. Одмор, па шетња до мора. Пауза на кули Светог краља Милутина, чији врх пружа диван поглед на источну светогорску обалу. На обали је један од хиландарских скитова (Хрусија), а десно од њега источно хиландарско пристаниште. На површини између обале и куле, која је мору јако близу, засађени су хиландарски виногради. На путу до скита и назад, прођосмо поред њих, а по повратку у Хиландар почашћени бејасмо њиховим соком од грожђа, у хиландарском винском подруму.

Винар Зоран увео нас је унутра. Подрум је одмах испод трпезарије. Мислили смо да ћемо његову унутрашњост, испуњену огромним бачвама, бурадима и јаким мирисом вина, само погледати и обићи. Али Зоран је ту и домаћин, који не пушта без послужења. Има и своју гостопримницу. У десној је страни подрума, смештена за столом, испред једне бачве. Бачва је огромна, али и цела прекривена: иконама, фотографијама (славних Срба и Руса, међу њима чича Драже, Путина…) српским и руским државним и војним амблемима, поклонима пријатеља, итд. Каже нам да поседамо, налива нам вино и упушта се са нама у разговор. Старији је мало човек и родом из Чачка, срдачан и гостољубив. Овде је неких двадесет година на послушању. За то време на овим клупама је угостио многе људе, знане и незнане, и чуо је много тога. Јуче смо у ово време разговарали са оцем Доситејем, више од сат времена, о стварима махом духовним. Сада, исто толико и са Зораном, његовим пријатељем, о стварима махом политичким. „Дођите, браћо, и сутра после доручка“, рече нам на поласку, „да вам дам мало вина, да имате да понесете уз пут за Ватопед.“ Позив који нити смо очекивали, нити смо били одбили.

Као и јуче, у 15:00h дођосмо на вечерњу службу. По њеном свршетку трпезаријско нас звонце позва на трпезу, а мрак после трпезе и молитве на починак.
У конаку, друга по реду хиландарска ноћ. Не могу да спавам. Остао сам са собом. Свуда около себе осећам мир који обузима и удобно смешта у ову светогорску јаву. Он ме је и подстакао да пишем, и то баш о њему; о њему, који се излива на сваког који овде дође, са жељом да га пронађе; који испуњава ово место и натапа га собом као жедну земљу киша. О њему, кога су свакодневно вековима призивали у многим топлим молитвама, најпре Свети Сава и Симеон, и молили га да пређе у Српске земље и у њима остане.
Подсећам се због чега сам овде. Не сређују се утисци, сређује се душа.

Дан трећи – Ватопед

Устали смо баш као и јуче, били на Светој Литургији и трпези. Зоран нам је дао вино, да имамо уз пут, као што је и рекао. Натоварени ранчевима кренусмо за Ватопед. Опраштамо се од Хиландара – гнезда наше вековне духовности, смештеног међу овим увек зеленим дрвећем.

Паузу правимо у манастиру Есфигмен, на четрдесет минута од Хиландара. На истом је путу ка источној обали и на њој се самој и налази, само што се за њега одваја десно, мало пре куле и винограда. Има огромне зидине, поплочану, мало тесну порту и велику цркву у средини. Зоран каже да Есфигмен има више од сто монаха (четворица су од њих Срби). Они су увек били ту да помогну Хиландару и захваљујући њима од ватре је спасен велики део манастирског комплекса, онда када се десио пожар 2004. г.
Дочек у гостопримници исто као и у Хиландару – кафа, вода, ципура и ратлук. По изласку, у порти сретосмо човека који нас је на броду упитао, да нисмо ми Кипрани. Изгледа да је он овде радник. Рекосмо му да сад идемо у Ватопед пешице. „Браво! Јунаци!“, рече он. Током пута постало нам је јасно и зашто.

Пут је био дужи од очекиваног. Километарски можда и не толико, колико временски. По пређашњој мојој процени, на основу онога што сам сазнао, требало је да за неких четири сата будемо тамо. Међутим, ми смо лутали. На то нас је навео погрешно намештен путоказ, на првој великој раскрсници после Есфигмена. Показивао је да је Ватопед доле лево ка мору, уместо право. Тако смо добили пар додатних километара и два сата ходања више.

Ишли смо стазом Светога Саве, по којој је и он некада ходао и то без обуће. На километар, два од Ватопеда пристигли смо и два старца, који су, такође, као и ми, из Хиландара кренули ка њему. Један је омањи, од 82 године, а други висок, од 77. Омањи нам је синоћ упао у собу, чувши да идемо у Ватопед, да пита кад крећемо и да ли могу да и они крену с нама. „Једна брада, две браде, три, четири браде. Добро онда, видимо се сутра,“ рекао је пребројавши нас.

Назвах их из милоште Мали и Велики Деда, што им рекох тек сутрадан на растанку. До тада сам им се обраћао са Деда, оном мањем чешће. Чудили смо им се и ми, и у гостопримници монаси и гости, како су уопште успели да пређу толике километре и стигну. Залутали су били исто где и ми.

Стигли смо после неких шест сати хода и двадесетак пређених километара, уз прављење неколико краћих пауза. Шумском стазом избили смо на морску обалу и њоме дошли до манастира. Изгледало ми је као да се приближавамо дворцу из бајке; дворцу и на небу и на земљи, што Црква Божија уствари и јесте.

Поплочаним путем, од пристаништа, дошли смо до велике манастирске капије. Ту се укрштају неколико путева, који воде до манастира и тако заједно чине један велики, мало искошени плато, са станицом за мини аутобусе, који возе за Кареју. Код капије је и пријавница, одакле се шаље у гостопримницу. Док пролази кроз капију, поклоник ће уочити само један мали део манастирског комплекса. По приспећу у гостопримницу, пошто се успе на високе степенице, биће у стању да обухвати много више, али не и све, и да се диви разноврсности која се пред њим отвара. У гостопримници ће, као и у Хиландару и Есфигмену, бити послужен ратлуком (веома укусним), водом, ципуром и кафом. Биће му објашњен дневни ред и обавезе, а потом ће бити смештен у собу из које ће у пола четири кренути на вечерњу службу у цркву.

Прошавши ту процедуру и приспевши у цркву, ми целивасмо иконе и заузесмо место у наосу цркве. Потом, са већином света, изађосмо напоље да видимо уношење у храм иконе Богородице Утешитељке, из параклиса у коме се налазила. Дошли смо на дан када се она прославља и то је за нас велики благослов, како нам је после вечере рекао један од ватопедских монаха – отац Григорије.

По завршетку вечере он нас је пронашао и окупио у порти цркве. Са нама су били још један наш монах, млађи човек, са још једним сапутником. Отац Григорије нас је довео у наос храма и поставио испред иконе Светога Симеона и Саве, која се налази на левом стубу наоса. Говорио нам је о историји манастира, ватопедским светитељима и светињама. Моја маленкост је преводила. Сазнали смо између осталог да је манастир два пута осниван у IV, а потом обнављан у X веку. Да постоји 70 ватопедских светитеља, а да је један од њих и Свети Максим Грк, који је покровитељ манастира и насликан је заједно са Светим Симеоном и Савом на икони. Манастир данас има 120 монаха из 13 земаља света, са све искушеницима. Највећа је светиња у њему Појас Пресвете Богородице, који је једно време био у нашим српским рукама, и да га је Свети кнез Лазар поклонио манастиру.

Саслушасмо и причу о чудесном постанку иконе Богородице Утешитељке. Она је најпре била фреска. Једног јутра, у IX веку, по завршетку богослужења, лик Мајке Божије на њој је оживео и Она се обратила игуману, у намери да монахе и манастир заштити од пирата. Они се беху током ноћи искрцали на светогорску обалу и скривени у оближње жбуње, у заседи су чекали када ће се отворити манастирска капија, да би опљачкали манастир и посекли монахе. Нашем Господу, чији је лик на фресци такође оживео, није се допало упозорење Његове Пресвете Мајке и Он је испружио своју руку и њоме јој прекрио усне, рекавши да монаси треба да буду кажњени како им и доличи. Мајка Божија је онда окренула главу мало удесно и поновила је исте речи. Манастир је тако био спасен, а фреска је задржала свој нови опис, изашла је из зида и постала икона.
На крају добисмо на поклон и уље које се налази у кандилу испред ње и саслушасмо приче о исцељењима од разноразних болести (понајвише рака), дарованим његовим коришћењем и вером.

Потом одосмо на починак, са нама у соби Мали и Велики Деда. Пре вечерње службе засмејавали су нас својим причама и карактеристикама које нам је Мали Деда доделио. Сада, одмах по поновном доласку у собу, један монах је дошао да нам каже да је поред наше собе келија једног његовог сабрата и да треба да будемо тихи…

Дан четврти – манастир Христа Пантократора

У саборној цркви Ватопеда све је велико, раскошно, величанствено и блиста – појање, кађење, иконе и сам изглед храма. Смисао тога је подстицање на размишљање о томе каква ли је тек раскош у рају и на изграђивање духовне раскоши у души, ради његовог задобијања. Света Литургија је почела тек у пола седам, много касније него у Хиландару. После читања Светог Јеванђеља, још увек уморни од јучерашњег пешачења, из наоса отидосмо смо у припрату, да себи потражимо стасидије где бисмо могли сести. Иако скоро свака беше заузета, ми их нађосмо, у истом делу припрате, као и на јучерашњој вечерњој служби.

На доручку после, близу мене седе наше деде. Грци поред, неки фини људи, све што стигне најпре дају њима. Ја координирам између. Монах трпезарник иде и напомиње да се не оставља непоједен хлеб. Главно је јело риба, остало су прилози уз њу. Трпезарија је помоћна, а главна је заузета због великог броја гостију. Преко зидних звучника слуша се читање Житија Светих и молитва пре и после јела.
Илија, Милија и Бобан ми после кажу да су за време обеда гости из грчке и према њима били јако услужни, приметивши да су странци, тј. Срби. Из мог искуства гледано, Грци нас махом доживљавају као своје пријатеље, високе и крупне људе и веома нас поштују. Један млађи монах се после синоћне вечере, чувши да смо Срби, због тога и насмејао. „Лажеш да сте Срби. Па Срби су сви високи, а ви сте баш мали“, рекао је смејући се весело.

После доручка, кренусмо пут манастира Христа Пантократора. Деде одвратисмо од тога да и они пођу с нама, (што баш и није било лако), из поштовања према њиховој старости. Пре поласка ја их предадох у руке нашем монаху и његовом сапутнику, те они са њима минибусом отидоше за Кареју.

Успесмо се на неких триста метара изнад манастира, по врућини и сунцу, достигавши, што би рекао Илија – радну температуру. И ту мало лутасмо. Скретасмо са пута па се враћасмо. Покушасмо да зауставимо и пар возила која за то време прођоше, али узалуд. После неких сат и по времена хода, уморни седосмо крај пута да направимо нешто дужу паузу и осушимо се. У том наиђе један човек џипом те нас повезе. После пар минута вожње сиђосмо код путоказа, који показује да је стаза за манастир Христа Пантократора лево. Од тада отпоче постојано спуштање. Стаза узана и кривудава, била је испресецана гранама, али и целим дрвећем, савијеним и преломљеним од великог, сад већ истопљеног и неочекиваног снега. Борили смо се са њима, на свака три метра у просеку – померајући их у страну, савијајући, заобилазећи, подвлачивши се испод њих и прескачући их. Бобану је, док је савлађивао једно дрво прескачући га, у тој борби пукао каиш на ранцу. Ми остали смо прошли са мањим огреботинама од трња. Добро је што нису пошли старци…

После неких четири сата хода пристигосмо у манастир, отприлике у исто време као и јуче у Ватопед. Процедура око дочека и смештаја иста је као и тамо, једино што овде у гостопримници влада принцип самопослужења. Тако сами скувасмо кафу, насусмо по ципуру и гладни поједосмо неки осушени хлеб који се ту нашао.

Овде нема тако пуно ходочасника, монаха, а ни површине као у Ватопеду. У поређењу са њим, манастир Христа Пантократора је као лепо уређена бања (без неког зеленила), наспрам великог, лепог и добро организованог града. Све је скромно и достојанствено, без много детаља и раскоши; тако и сама богослужења.

По почетку вечерње целивасмо иконе и потражисмо стасидије у припрати. Кренуло је одмерено појање монаха. Мир и спокој обузимају душу. Време као да је стало и додирнуло се са вечношћу. Желео сам да се служба не заврши, не осећавши више умор. Као да сам укрцан на брод, који ће ме довести на место вечног спокоја, без икакве бојазни да ће потонути или скренути са пута; на брод, коме таласи и немани не могу ништа. То и јесте Црква Божија – брод који плови кроз време овога света и води у живот вечни.

По завршетку вечерње, са манастирском братијом и гостима одосмо на вечеру, па потом поново у цркву на целивање моштију и акатист. Један од монаха, чије име сазнадосмо касније, отац Теофило, човек средњих година, по завршетку акатиста, окупио је у наосу храма петнаестак грчких омладинаца (рекао бих матураната), који беху дошли у манастир; да им исприча причу о манастиру и његовим светињама. Приђосмо и ми да штогод чујемо, мало одвојени у страну; а он приметивши нас, упита нас одакле смо. Рекох да смо из Србије и њему би мило, што нам одмах и показа једним искрено драгим и радосним осмехом. Остали нас омладинци сви од реда погледаше. „Да ли говорите грчки?“ упита он, на шта ја одговорих потврдно. Поново исти осмех.

У наосу нам је говорио о светим моштима и икони Богородице Герондисе (Старице). Потом пређосмо у припрату где чусмо причу о настанку манастира у време српске Серске државе 1363. године, при чему нас опет љубазно погледа. Велики ктитор манастира била је жена деспота Јована Угљеше, што отац Теофило одмах и рече, а мене упита (не знам да ли намерно или стварно не знајући), како је било њено монашко и световно име. Ја рекох, а оно световно понових још једном на грчком – „Елени“, на шта онда сви климнуше главом. „За мене, највеће чудо од свих чуда овде“, рече отац Теофило о чудима кроз која се благодат Божија ту пројавила, „је кандило изнад гроба Светог Козме. Светлост се у њему за седам стотина година ни једном досада није угасила.“ У њега се, каже, долива уље када год то треба, али се светлост у њему не гаси. Уследила је потом његова дивна беседа о хришћанском поимању и смислу живота, поуке, и одговори на питања оних ђака. Они затим отидоше, а ми остадосмо са њим. Ја се захвалих на беседи и поукама, а он нас упита за имена, одакле смо тачно и чиме се бавимо. Поразговарасмо, а потом изађосмо из храма и опростисмо се.

Вече је јако пријатно. Пођосмо у продавницу манастира. У њој: иконе, бројанице, кадионице, кандила, крстићи, духовна литература на грчком, али и на другим језицима, итд. Изађосмо испред манастира у намери да га мало обиђемо споља, разгледамо и фотографишемо Атос, који се одатле јако лепо види. Манастирска капија, како нам тад рекоше, затвара се онда када се напољу смркне, што нам не даде много времена за разгледање, те одосмо на починак.

У соби направисмо план како сутра до Кареје. Отпешачићемо до манастира Ставро Никите (неких сат и по времена хода), тамо направити паузу и обићи манастир. Одатле ћемо друмом ка Кареји, са надом да ћемо успут, као и јуче, ухватити неко возило до тамо. Комуникација са Карејом одатле је већа, јер се тим путем саобраћа и за манастире Ивирон, Филотеј, Каракал и Велику Лавру. Самим тим, већа је рачунам и шанса да нас неко повезе.

Дан пети – Кареја и Кутлумуш

Устадох, топло се обукох, уредих и пођох. Целивах иконе и заузех стасидију у припрати. Лево, недалеко од мене гроб Светог Козме, на коме гори кандило. Стасидије између су празне. Кад год бих га погледао, обузимала би ме бојазан да ће се баш сада док сам ја ту угасити. Дођоше и моји пријатељи. Заузеше стасидије поред. Отпоче и Света Литургија. Осећај све време предиван.

Тек је почело да свањава кад се и Света Литургија заврши. Доручак ће почети у пола девет. На располагању нам је неких два и по сата да још мало одморимо. Од Грка Никоса сазнадох да је могуће у Кареју отићи и комбијем, који се позове да одатле дође по нас. Што нас више буде, то је мања цена. Неких пет евра, како он рече, било би за нас петорицу. Мени се то и допаде, осталима, када чуше, такође. Пешачење и ношење ранаца, при константном успону ка Кареји, одједном нам се учини претешким. Одбацисмо план од синоћ.

После доручка изнесох ствари испред манастирске капије и упустих се у тражење превоза до Кареје. Безуспешно. Изађох поново испред капије и ту сретох Никоса. Дођоше и моји сапутници. У том наиђе и отац Теофило и седе у џип паркиран поред. „Ја ћу до Кареје“, рече он. „Хоћете ли самном?“ Нисмо имали шта да се мислимо. Никос седе напред, нас четворица се спаковасмо позади. Илија ми седе у крило.

Отац Теофило вози и пита да ли се спремамо за рат са Косовом. Нешто је каже чуо, на што се ја замислих, споменух му онај воз који смо тамо били послали и одговорих да не знам. Лагано се успињемо. Џип осваја кривине. Наиђосмо на асфалт, отац нададе гас, а мени се оте једно-опа!. „Јесте ли се ви исповедили и причестили?“, упита он. „Не“, рекох ја, не схватајући због чега ме то пита. „Значи, још нисте спремни да умрете“, додаде. „Да није због вожње?“, упита Бобан кад им преведох. Ја упитах оца. „Па наравно“, рече, „подразумева се“. Преведох им и гласно се насмејасмо. „Оче, мој пријатељ овде је писац“, рекох мислећи на Бобана. „Све ће ово записати“. „А одакле ће записати?“, упита отац, возећи и даље као да некога јури, „одавде или одозго?“ Поново исти смех. У том и стигосмо. „Ево, стигли сте. На вашу срећу. Или можда несрећу, јер ко се овде упокоји, иде право на небо.“

Упутисмо се у Кутлумуш, срећни и задовољни због оваквог брзог и занимљивог приспећа. На тргу опазисмо деде где седе и чекају аутобус за Дафни. Окренути нам беху леђима. Избегосмо их због бојазни да нам се не придруже.

Надали смо се да ће нас у Кутлумушу примити ненајављене, што нам се, кад тамо стигосмо, мало и оби о главу. Монах у гостопримници ставио нам је до знања да то тако не може да се ради. „То што сте јуче пробали да добијете манастир је смешно“, рече он. „Ми смо овде у центру, сви би да дођу код нас“. Претходни пут, прошле године, због тога нам нису замерили. Али онда нас није као сада, дочекао отац који је пореклом Немац, што смо знали јер смо прошле године разговарали са њим. Средњих је година, висок, крупан и смеђ. Неко би рекао, па и ја, да његово инсистирање на установљеној процедури има везе са његовим пореклом. Ипак нас је примио. Сећам се да сам га прошле године једном приликом упитао одакле је. Он је одговорио из Дрездена. „Био сам једном у Немачкој и два пута у Аустрији“, додао сам тада, у намери да продужим разговор. „Шта имаш тамо да видиш“, одговорио ми је на то, чистећи метлом под у гостопримници. „Тамо нема цркава и манастира. Нема ништа…“

Вечерња служба почиње у пола четири. Тада је тек било десет. Сместисмо се у собу, исту као и прошле године, и кренусмо у Кареју. На првом тргу светогорске престонице, код Саборне цркве Успења Пресвете Богородице и зграде светогорске управе, скоро нигде никог. На другом, једно педесетак метара удесно, гужва. Одатле полазе аутобуси за Дафни и светогорске манастире. Аутобус за Дафни у 10:30h још не беше пошао, а ни деде са њим. Обиђосмо две продавнице за то време, те потом ступисмо на рашчићшени трг и кренусмо ка скиту Светог Андреја.

У продавници скита, где прво ступисмо, на нашу велику радост, као и прошле године, седи отац Никодим. Ту је по послушању; крупан и веома срдачан, мало старији човек. Кад нас угледа, устаде са своје столице и загрли нас весело и снажно. Мене пљесну по грудима. „Како да вас не препознам“, рече, одговарајући на моју констатацију како нас је одмах препознао. Упознасмо га са Бобаном и отпочесмо причу… Покуповасмо и по неке ствари. „Јесте ли били у цркви?“, упита нас он док смо плаћали. „Нисмо, оче, сад ћемо“. Он устаде да се опростимо. „Види их какви су, као две капи воде“, рече он за близанце, весело и подигнуте главе, загрливши их истовремено. Узесмо благослов и изађосмо.

Црква Светоандрејевског скита друга је, кажу, по величини на Балкану, после храма Светог Саве на Врачару. Свуда около храма је комплекс зграда, међусобно спојених, које се својом величином не би могле постидети пред њим. На некима су видљиви трагови скоријег обнављања, а на другима трагови запуштености и урушавања првобитне градње. Скит је понос царске Русије, која га је градила, што се види по стилу и објашњава његову величину. Када се духовни живот због комунистичке револуције у њему угасио, преузели су га ватопедски монаси, који и сада ту узносе своје молитве и постепено га обнављају. Богослужења у њему не врше се у тој главној цркви, него у параклису, по обиму и величини такође огромном, смештеном у згради изнад улаза и продавнице. Обиђосмо параклис и целивасмо његове многобројне иконе огромних формата.

Кренусмо у Кутлумуш, носећи са собом кесице и кесе са купљеним стварима. Време је ведро, сунчано и топло. Пред нама се јасно види Атос, од врха до пола под снегом. Његов врх, који је веома често у облацима, сада је без њих. На њему је црквица посвећена Преображењу Господњем, као и многи манастири на Светој Гори, па и Христа Пантократора где смо били, и Кутлумуш где сад идемо.
Облак се налази и на икони Преображења Господњег изнад Христа. У виду облака Дух Свети је сишао на Њега. Христос се преобразио да би нам (и тако) указао да је потребно да себе преобразимо, по узору на Њега и помоћу Њега; што је и порука и смисао хришћанске вере. Тиме се човек ослобађа од окова греха и смрти, у које га је ђаво првородним грехом везао, и уздиже се ка Богу, као Атос ка небу. Подвигом и трудом себе одева у врлине, као и Атос што је одевен снегом, и на крају бива крунисан венцем рајске славе, као и врх Атоса облаком.

Кареја је административно средиште Свете Горе. Сваки светогорски манастир у њој има своје објекте, наш Хиландар такође. У Кареји се поред црквених налазе и друге продавнице и маркети. Купити се могу разноразне ствари: храна (слано и слатко), пиће, одело, ствари за хигијену, кућна хемија, електро материјали, алати и остало. У њој су и ресторани (у једном се служе само пасуљ и макароне), полицијска станица, пошта, царина, амбуланта и још што-шта што је мени непознато.

На српском језику Кареја се зове Ораховица. Свети Сава у свом Карејском типику пише да је у њој основао Посницу. Испосница је погрешан назив и како каже отац Доситеј: „Данас може да звучи мало мазохистички“. Посетили смо је истог дана. Налази се близу саме Саборне цркве Успења Пресвете Богородице, са западне њене стране. Сад већ познатом уском уличицом, која води мало навише, после неких пар минута стигосмо до ње. Споља је то једна лепа кућа, са фасадом жуте боје. Не знам како је изгледала раније. Пре него што ступисмо пред њена врата, осврнусмо се назад. Пред нама се указа диван поглед на Кареју и Атос у позадини. Види се и море. Фотографисасмо призор и дођосмо до улазних врата поснице. Изнад врата је икона Богородице Млекопитатељнице, мало већег формата (чији се оригинал налази унутра) и испод ње речи упућене нашем Спаситељу, приликом Његовог уласка у Јерусалим: „Благословен који долази у име Господње“. Повукосмо канап да позвонимо.

Отвори нам један од монаха, благослови нас и рече: „Изволите, управо је почела вечерња“. Уђосмо и прођосмо право кроз велику фрескописану просторију, у којој се налазе велики правоугаони астал и клупе, и уђосмо у цркву. У њој још један монах, отац Никодим, проузноси молитве, и још један човек, стоји близу певнице. Заузесмо места, други монах остаде у припрати. На иконостасу цркве, десно од Царских двери, место иконе Спаситеља, налази се икона Богородице Млекопитатељнице, док се икона Христова налази од Царских двери лево. То је јединствени случај у православном свету. На то место, из велике љубави према Мајци Божијој, поставио је Свети Сава, доневши је из Јерусалима. Васељенска патријаршија дала је одобрење да ту остане. На њој се види како Богородица доји Богомладенца Христа, те се зато икона и зове Млекопитатељница. Питати је некада значило хранити, као што рече отац Доситеј. Тако се на данашњи српски језик име иконе преводи као Млекохранитељница, која је због тога заштитница мајки и мале деце.

По завршетку вечерње, отац Николај клече испред Царских двери, а са њим и сви ми, и поче гласно и разговетно да чита Свето Јеванђеље по Луки. После неколико прочитаних глава није ми било јасно када ће се цело молитвено правило завршити, али је постало јасно то да ћемо закаснити на вечерњу у Кутлумуш; чак иако сачекамо да се Јеванђеље заврши до краја. Било је већ 15:20h, а вечерња ће служба тамо почети за десет минута. Значи да већ каснимо. Помислих да није добро сад устати и отићи. „Али није добро ни каснити на службу у манастир, који нам је отворио своја врата од гостионице, цркве, трпезарије и собе за госте. Не доћи на службу, могло би да значи – показати незахвалност и непоштовање.“ Двоумих се не знајући шта да радим, те устадох и саопштих осталима да је време да кренемо, што они прихватише. Монах који нам је отворио улазна врата и дочекао нас, сада нас испрати и за нама их затвори.
Звоно за почетак вечерњег богослужења у Кутлумушу, већ је било звонило. То уствари и није звоно, него клепало – једна велика дрвена даска, која може да се носи о раме, о коју се удара дрвеним маљем. У сваком светогорском манастиру, један од монаха иде око манастира и на карактеристичан начин клепајући, позива манастирску братију да се окупе у храм на заједничку молитву и службу. Само, монах који у Кутлумушу има послушање да то ради, у потпуности је глув, што се по његовом клепању баш никада не би рекло.

Стадосмо у ред за целивање икона, те потом заузесмо своја места у припрати. Вечерње богослужење је у току. Наједном, један од гостију устаде са своје стасидије, дође до Илије који је седео поред мене десно, и даде му неколико иконица Светог Пајсија Светогорца. Да подели и осталима, чух када му рече. За тог би човека свако рекао да је јуродив или да му нешто фали. Чудан је, а чудно је и то, што смо ми планирали да тога дана, исто као и прошле године, посетимо келију старца Пајсија, која је по моме сећању на неких пола сата од манастира, или можда мало даље. Шумском стазом се долази до ње. Међутим, због грешке у корацима ми то не урадисмо, а планирали смо.
Прошле године то уопште нисмо планирали. На путу за Ивирон прошли бисмо близу ње, а да то не бисмо ни знали. Но Господ је уредио да сазнамо и одемо. Сећам се дивног осећаја и дивних ствари које сам тамо сазнао, као и најукуснијег ратлука који сам до тада био пробао – послужења без кога те не пуштају да уђеш у двориште, и хладне изворске воде која иде са њим. Сада, када нам је једини дан за посету келије Светог Пајсија пропао, ми добисмо његове иконице. Како то да схватим?

Дан шести – Велика Лавра

У три ујутру устадох да идем на богослужење у цркву. Реда за целивање икона није било. Заузех стасидију у припрати и седох. Време је споро пролазило. Било ми је хладно, но топло у души. Упоредо са тим, недостајали су ми моји сапутници. Мислио сам да ће ми добро доћи то што сам сад мало сам, али није било тако. После неких два сата дођоше и они. Ја изађох до собе да се топлије обучем. Вратих се на исто место. Још увек је свуда мрак. Слаба светлост извире из кандила са икона и свећа, а дневне још увек нема. Доћи ће са Светом Лиругијом. Монаси певају и читају молитве.
По завршетку Свете Литургије обедујемо и напуштамо Кутлумуш.

У Кареји тражимо аутобус за Велику Лавру. Он ће сазнадосмо, кренути у један, а сада је тек девет. Обиђосмо Успењску Саборну цркву. Она је најстарија црква на Светој Гори и подигао је, према предању, цар Константин Велики. Чудотворна икона Мајке Божије – Достојно јест налази се у њој. За разлику од прошле године, овога пута је била у наосу храма. Прошле године била је у олтару.
Изађосмо потом на суседни трг, одакле крећу аутобуси, и дохватисмо се једне гостионице, где куписмо ратлук и пописмо кафу.

Седосмо у минибус за Велику Лавру. Цена је седам евра, пошто нас има више од десет путника. Вози нас по чомбастом и земљаном путу и прелази потоке и реке. Вожња нешто дужа од сат времена. Спушта се најпре до Ивирона, па онда иде даље, не удаљававши се много од мора, и тако до Велике Лавре. Пут веома интересантан, мени највише због планинских потока и река, које су баш на самим кривинама, па аутобус онда мора добро да се занесе. Атос је све ближи, али из Велике Лавре се уопште не види. Оданде где сам му био најближи, нисам могао да га видим…

Лево од места где се зауставио аутобус је хелиодром. Испред нас су манастирске зидине, огромне. Прођосмо кроз огромну капију и уђосмо у огромно двориште. Испред нас је црква, не баш тако огромна. „Значи да то није саборни храм“, помислих када је видех. И није, саборни храм је доле иза ње. Припада другој половини огромне порте и до њега дођосмо лутајући, у покушају да пронађемо гостопримницу. Нађосмо је вративши се назад, десно од прве цркве, у конаку за госте, ураслом у манастирске зидине. Добисмо по ципуру, кафу, ратлук и воду. Сами попунисмо књигу гостију. Са нама су три Грузина из Тбилисија, један од њих је дечак. Поразговарах мало са једним одраслим. „Грузија се налази у центру Кавказа, баш као што се и Србија налази у центру Балкана“, рече он између осталог. „Вама Србима су Косово узели Американци, не Албанци, то је јасно. Исто тако су и Руси нама узели Абказију и Јужну Осетију. То је све део једне велике игре“, продужи он, али у исто време и заврши, јер нас беху позвали да нам покажу собе. Надао сам се да ћемо после наставити разговор, то смо били и рекли, али није било прилике. Штета…

После неких пола сата клепало је за вечерњу службу. Пристизали су манастирски оци и гости међу којима ми уђосмо први. Као и свуда да сада, целивасмо иконе и заузесмо стасидије у припрати. Међу светињама Велике Лавре, у припрати се налази велика икона Богородице Домостројитељке (Икономисе), а лево од ње у параклису, гробно место оснивача манастира – Светог Атанасија Атонског. Мајка Божија му се једном јавила када је настала глад у манастиру. Извела је воду из оближње стене и манастир напунила храном. Отада па до данас, она је економ или домоустројитељ манастира.
У цркви се на средини припрате и наоса налазе подложене пећи. Њихови се чуњеви уздижу до куполе, тамо скрећу у страну и излазе напоље, кроз неки од прозора. Скидох јакну и окачих је о стасидију поред. Убрзо затим, један омањи и старији монах дође, и заузевши стасидију поред мене рече ми да се склоним, показавши ми руком где, на коју стасидију. „Понеси и ово“, рече, показавши ми на јакну. Недуго затим, пришао ми је да се због тога извини, поновивши то два пута и рекавши због чега ми је рекао да се преместим. У намери да му саопштим да то уопште није потребно, пропустих да чујем разлог мог померања.

Монаси нас потом позваше да пређемо у лађу цркве, упутивши нас на стасидије које су за певницом. Ми гости их попунисмо, како ове на левој, где бејасмо нас четворица, тако и оне на десној страни наоса. Било ми је јако лепо. Осећао сам се растерећено и као да стојим на ивици времена. Испред мене је вечност, као што је олтар, толико ми извесна, прелепа и стварна. Ја за њоме чезнем, али је још увек неизвесно да ли ћу у њу ући.

Трпезарија у Великој Лаври заиста је посебна. Изгубих се када у њу уђох, изненађен призором. Фрескопис је, као и у Хиландару, још из средњег века. Столови, облика потковице, подељени су у два реда, од улаза па до игумановог стола наспрам њега. Између њих је пролаз, а са друге стране зидови. Столови су начињени од камена; исклесани, рекао бих из једног комада, баш као и места за седење около њих, такође облика потковице, обложена дрвеним даскама. На столовима су фиксиране плоче од мермера. Оне јесу из једног комада. Њихови су ободи ширине тањира који су по њима постављени, и нешто су виши од средине по којој је храна, ободима као да су урамљене. И столови и места за седење окречени су у бело. Површина им није равна и нагиб им није прав. Због свега тога ниједан сто са својим местима није исти. Сваки наликује оном другом, али је сваки и посебан. Подсећају ме на монахе који овде живе. Каква хармонија!

Време као да је стало, осећај као да си у Византији. Густо маслиново уље, појачало је укус бареног поврћа у кога га налих. Козији ми сир савршено приону, те ми и вино, не баш неког укуса, баш пријатно паде.
Следи целивање светих моштију у цркви, затим акатист пред иконом Богородице Домостројитељке.

Потом одосмо да шетамо. Манастирски је комплекс огроман, али не и раскошан. Не знам колико је монаха овде у Великој Лаври, али ми се чини да би могло да их живи и до хиљаду када би све било попуњено. На богослужењима сам видео свега њих тридесетак, рекао бих. Са скитовима, келијама и испосницама, које припадају Великој Лаври, манастирско је братство много веће.

Споља обиђосмо манастир, где се и сликасмо заједно, а потом и продавницу. Седосмо на клупу у горњој половини порте. Угледах запрежна кола и сено. Учини ми се да се вратих сто година уназад. Обрати нам се један човек који је поред нас пролазио. Отпочесмо разговор и схватисмо да нам пропаде план за сутрадашњи одлазак до румунског скита. Скит је посвећеном Светом Јовану, Претечи и Крститељу Господњем. Од Велике Лавре налази се седам километара јужно и припада њој. Ми бисмо отишли, па бисмо се онда као и неколико њих пре нас, вратили због блокаде пута. Ништа, вратићемо се онда сутра у Кареју, па ћемо одатле видети шта ћемо. Договорисмо се. Наиђе још један човек. И он нам се обрати и отпоче разговор. „Па јесте ли се уписали на списак за аутобус сутра?“ Упита нас када чу да ћемо сутра за Кареју. „Одмах идите да то урадите“.

Нађосмо списак у гостопримници. Остала беху баш четири празна места. Таман за нас. Мисли Бог о свему.
Сутрадан, још пре Свете Литургије, изађосмо из цркве око пола седам и кренусмо.

Дан седми – одлазак

Поново смо у Кареји. Џаба тражимо преноћиште. У Светоандрејевском скиту, Патерици и посници ситуација је иста – да нас приме не могу. У скиту ће вечерас бити пуни, рече нам отац Никодим. Отац Козма у Патерици, не прима без благослова, а отац Доситеј нам није ту. У посници исто. Непримерено је да поново идемо у Кутлумуш. Шта би нам на то рекао отац Герман који је тамо гостопримничар? Седосмо у ону исту гостионицу, да сачекамо аутобус за луку звану Дафни. Карте куписмо за Ксиропотам, последњу нашу шансу, манастир који је пре луке. У њему, исто…

По топлом и сунчаном дану пешачимо до Дафнија – последњег места где трошимо паре, купивши још по неке ствари и карте за брод.

На броду отац Марко, старешина храма Светог Великомученика Димитрија у Лазаревцу. Враћа се из Хиландара. Остаје да преноћи у Уранополису, где се и разилазимо са њим. Хватамо аутобус и излазимо у Каково где ноћимо. Сутрадан пијемо чај са гостопримничарима Петром и Миланом и оцем Кирилом који је ту. Он нас све засмејава, баш као и синоћ.

Остајемо један дан у Солуну. Купујемо шта нам треба: храну, уље, алву, ратлук… Враћамо се кући. Пуни смо нових утисака, сазнања, мисли, намера и жеља.

Лета Господњег 2017.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here