“Мада су Немци већ годинама држали концентрационе логоре, они су се ипак згрозили величином хрватског злочина над Србима. У обиласку логора Јасеновац, немачки официри су сви до једног повраћали, због усташких варварских злочина које су тамо затекли и смрада и нехигијене која је тамо владала а на коју се усташе нису обазирале, напротив они су у томе уживали. Зато је Хитлер 23. септембра 1941. године позвао на рапорт хрватског поглавника Анту Павелића. Вођење хрватског случаја Хитлер је поверио Хајнриху Химлеру, а овај генералу Александеру Леру, немачком команданту Југоистока Европе. Извештај за Хитлера био је спремљен већ 1. октобра. После Леровог извештаја, највећи део хрватске војске стављен је под немачку команду. Генерал Лер је и даље захтевао уклањање Павелића и постављање Мачекових људи на његово место. Поводом тог Леровог захтева, Глајз фон Хорстенау – Хитлеров изасланик у Загребу, шаље извештај у коме даје следећу оцену НДХ:
`Кад генерал пуковник Лер, на првом месту, инсистира на ликвидацији усташког ћумеза, он ставља своју руку на инфицирану рану хрватског државног тела. Од почетка рђаво основан усташки режим, са својом лудом политиком геноцида и својим криминалом, постао је симбол ове ружне државе.`“

Када је Хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан, др Херман Нојбахер, 1943. године почео интензивније да се бави српским питањем, најпре је покушао да стане на крај хрватским злочинима. У својим мемоарима, за хрватски покољ Срба Нојбахер каже: „Покољ Срба од стране Хрвата спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје. Доживео сам да ми се усташке водје хвале како су заклали милион Срба, укључујући ту и одојчад, децу, жене и старце.“

Према извештајима којима је располагао, Нојбахер је број закланих без одбране процењивао на 750.000.
И позната италијанска документа не говоре ништа боље о Павелићу и његовој држави: „Видим Павелића, окруженог његовим бандитима“, забележио је у свом дневнику, 25. априла 1941. године, италијански министар иностраних послова гроф Галеацо Ћано.
Италијани су се згражавали над хрватским злочинима у Другом светском рату, остављајући о томе немали број докумената. Међу најпотреснија италијанска документа о хрватском геноциду над Србима спада писмо генерала Александра Лузана Мусолинију. Ево тог писма:
„Дуче! Моја безгранична оданост према Вама ми, надам се, даје за право да, у нечему, одступим од строгог војничког протокола. Зато и журим да Вам опишем један догадјај којему сам, уназад три седмице, лично присуствовао.Обилазећи среска места Столац, Чапљину и Љубиње (измедју 60 и 130 км северно од Дубровника) – сазнам од наших обавештајних официра да су Павелићеве усташе, претходног дана, починиле неки злочин у једном селу (Пребиловци), и да ће, када се то прочује, околни Срби поново да се узнемире. Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поредјали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре!
На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао! Дечак кога смо спасили, брзо се опоравио. И чим је рана зарасла, нашом непажњом побегао је из болнице и отишао у своје село, да тражи родбину. Послали смо патролу за њим, али узалуд; нашли су га на прагу куће закланог! Од хиљаду и нешто душа, у селу више нема никога! Истога дана (то смо открили касније) кад је извршен злочин у школи, усташе су похватале још 700 становника села Пребиловци и све их бацили у јаму или на животињски начин на путу до јаме побили. Спасило се само око 300 мушкараца: једино је њима успело да пробију усташки обруч око села и да побегну у планину! Тих 300 преживелих јаче је од најелитније Павелићеве дивизије. Све што су имали да изгубе, они су изгубили! Децу, жене, мајке, сестре, куће, имовину. Чак су и страха од смрти ослобођени. Смисао њиховог живота је једино у освети, у страшној освети њих је, у неку руку и стид што су преживели! А таквих села, као што су Пребиловци, пуна је Херцеговина, Босна, Лика, Далмација.
Покољи Срба су достигли такве размере да су, у тим крајевима, загађени и многи водени извори. Из једног врела у Поповом Пољу, недалеко од јаме у коју је бачено 4.000 Срба, избијала је црвенкаста вода, лично сам се у то уверио! На савест Италије и наше културе пашће неизбрисива мрља, ако се, док је време, не дистанцирамо од усташа и не спречимо да се нама припише да подржавамо безумље!“

Сам Мусолини говорио је о апсурдној намери хрватске владе да уништи српску мањину, као и о томе да је реч о народу (Србима) који вековима живи на овим просторима.

Италијански писац Малапарте у својој чувеној књизи „Капут“, у поглављу под насловом „Котарица острига“, пише о котарици пуној очију српске деце, коју је шеф хрватске државе Анте Павелић држао на свом радном столу приликом сусрета са Малапартеом. Згранутом Малапартеу, који је помислио да су у котарици остриге, Павелић је објаснио да су извађене дечје очи поклон његових „храбрих усташа“.

Италијански историчар Марко Аурелио Ривели цитира бројна италијанска документа у вези са овим геноцидом невероватних размера. Тако је пуковник Ђузепе Анђелини, командант једног пука дивизије „Краљ“, записао:
„На хиљаде Срба беху ослепљени и зверски мучени, читаве породице су масакриране без икаквог обзира на пол и доб. Организатори и извршиоци често су славили клање весело се частећи, као кад су августа 1941. прославили убиство сина директора средње школе у Госпићу који је био њихова хиљадита жртва.“
Једном приликом је Дунавом из НДХ у Србију стигло буре, на којем је писало „Срби ево вам за пихтије“, а у бурету дечје одсечене главе, ниједно дете није било старије од 7 година.

Немачки, италијански и британски извори слажу се да су до краја рата Хрвати убили између 750.000 и милион Срба, углавном стараца, жена и деце.

1 КОМЕНТАР

  1. ХРВАТСКА ЗВЕРСТВА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

    Савремени немачки публициста Јирген Холткамп у часопису „Штерн“ од 17.10.1965. г. дао је објективан и поштен приказ књиге Карла Фалконија „Буди католик – или умри“. КИПА (Католичка међународна прес агенција) дала је оштар деманти, али га часопис није ни објавио, нити коментарисао. Овај приказ никада није код нас објављен нити коментарисан, иако се односи на најсудбоноснији период у историји Србства.

    „Последњи крсташки поход у црквеној историји свега је 20 година удаљен од нас. И у њему су биле помешане, једнако као и у прошлим вековима, вера и политика. Католички Хрвати `преверише` (преобратише), предвођени фанцисканским свештеницима, између 1941. и 1945. 240.000 православних Срба; убише око 700.000 Срба, Јевреја и Цигана. Не нацисти, противни цркви, већ католички Хрвати фашистичког `усташког` покрета извршише неописива зверства. Цео свет је о томе говорио са гнушањем. Само врховни поглавар цркве… није ни једну реч о томе изустио. Папа Пије 12. је ћутао о томе шта се у Хрватској дешава.”

    „Крсташки поход о коме даје Фалкони обавештења одиграо се у Хрватској кад је немачка војска умарширала у Загреб, прогласише тамо 10. априла 1941. хрватски националисти, који се беху удружили са Хитлером и Мусолинијем, `независну државу Хрватску`. За Србе, Јевреје и Цигане није смело да буде места у тој римокатоличкој држави. Да би се њих ослободили беху две методе: или истребљење или мисионирање. Православни Срби који су хтели да измакну уништење морали су хтели – не хтели да се на силу покрсте. Или Рим или уништење – то је била за њих алтернатива!

    Хрватски крсташи звали су се `усташе`, то значи устаници. Они су веровали у
    римокатоличку догму, у хрватску расу, у принцип вође. Са бацачима пламена и са
    машинским пушкама одржаваху чистом хрватску расу и преобраћиваху лица друге вере. Између 1941. и 1945. уморише скоро три четвртине милиона православних хришћана српског порекла…
    Њихов модел беху СС. Једина разлика: усташе беху сви римокатолици. Они ускоро започеше да Хрватску чисте од православних Срба и да своју земљу чине римокатоличком.
    Масовна уморства почињена од усташа, тако стоји у `Британској енциклопедији`… само су надмашена бруталитетом којим су искорењени пољски Јевреји.

    Хрвати су имали расну теорију посебне врсте: Ко прими католичку веру, од тог часа важи као добар Хрват, иако је пре тога био Србин. Прелаз у хрватску господску класу био је свакако забрањен српским свештеницима, интелектуалцима и вишем слоју који је нешто поседовао. Они су имали да `ишчезну`.
    Они су заиста ишчезли: од 2.200.000 ранијих Срба у НДХ било је 240.000 преведено у државну религију, 700.000 побијено. Италијански генерал Марио Роалта саопштава да су његове трупе 2. армије у последњем моменту успеле да спасу 600.000 Срба од усташког масакра претњом да ће Сарајево бомбардовати.
    Али хрватски бискупи нису се изречно изјаснили против уморства… Ниједан католички бискуп није протестовао против прогона и принудног преверавања православних.
    А Ватикан? Благоволеније због верности католичких синова у Хрватској све је друго у Риму превагнуло.
    „Папа је, пак, ћутао. Ниједан глас његова гнушања о злочинима у Хрватској није се чуо у јавности… Ипак је једанпут Пије 12. говорио отворено о злочинствима у Хрватској. `У неким деловима земље имамо да се пожалимо на убијање свештеника, на депортацију цивилних личности, на стрељање грађана без правилног судског поступка, или као акт приватне освете – то су жалосне вести.“

    За Павелића, једног пропалог провинцијског фишкала, беше та држава испуњење најсмелијих снова. Под символима `крста, ножа и пушке` марширале су усташе: против Јевреја, против српских мањина, против трулих западних демократија`, `зрелих за ђубриште историје` (Павелић).
    Према речима Павелићевог министра спољних послова Лорковића, имао је `један део Срба да буде побијен, други исељен, трећи преобраћен у католицизам`.
    При томе су се хрватски фашисти ослонили на католички клир. У једном пастирском писму је изјавио арцибискуп Степинац 23. априла 1941: `Ко би могао да нам замери да ми, као духовни пастири, помажемо одушевљење и радост народа… Иако су садашњи догађаји… врло компликовани, иако су фактори… веома различити, ипак је лако увидети руку Божју у том делу`.

    Францискански фратар Мирослав Филиповић-Мајсторовић био је толико заведен својом ревношћу , да је у концентрационом логору заузео место џелата…

    Извор: „Катена мунди“: „Хрватска зверства у Другом светском рату“, Лазо М. Костић
    Приредио: Видоје Марјановић

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here