Постоје оријентири, постоје људи попут Моравије, Камија, Неруде, који су могли покретати разне (битне) ствари. Сад је тога све мање, све је померено…“
Савремени човек све мање тражи одговоре код Гетеа, Русоа, Толстоја, окреће се Буковском, и његовој индивидуалистичкој филозофији свакодневнице “која све оправада”, и у “којој се све може”.
Буковски је без сумње велики писац, судећи по тренутном утицају можда и највећи. Међутим, шта га то чини великим?
Он је врло вешто кренуо у обрачун “са светом око себе” из перспективе обичног, малог, човека. Себи није дао задатак да брани хришћанство, ни социјализам, демократију, ни један религијски, или политички систем. Не, кренуо је да удара по свему, немилосрдно, цинично, у име “човека”, и у име “људске душе”.
Један од главних његових књижевних начина је управо у омаловажавању и демистификовању света, користећи негацију као главну креацију. Буковски је пљунуо на све, чак и на самога себе.
Како је могуће да Буковски као велики негатор свега постојећег постаје најобожаванији песник данашњице? Како је могуће да онај који највише “пљује” постаје онај који је највише хваљен? Којом то песничком магијом располаже Буковски када успева да придобије на своју страну све оне које би он први извргнуо руглу у свом животу и стваралаштву?
У времену масовних медија и деструкције људског где нестају јасни вредносни правци, као из пепела диже се Буковски својом индивидуалистичком филозофијом. Нема идеала, нема будућности, нема прошлости, нема вере у брак и отаџбину, само зло и деформације, само патологија која избија на све стране, и усамљени појединац затворен у четири зида који “чува своју душу” и који се руга свему томе.
Он се у својим делима непрекидно суочава са животним ништавилом. Не нуди попут Крлеже одговоре у комунизму, не упућује нас на Хришћанског Бога попут Достојевског, не позива, као Маркс, раднике да се боре за промену свог друштвеног положаја и за своја грађанска права. Не, не, и не. Заобилази све то, велике идеје, историју, позивање на друштвену одговорност, могућност било каквог утицаја на промене у свету, и обраћа се човеку, непосредно, директно, на ти, не обавезујући га ни на шта.
Вероватно нико у књижевности није успео до те мере да буде интиман са читаоцем као Буковски. Неоптерећен одбраном владајућих моралних норми он исписује поруке човеку. Јасне, директне, неодољиве, какав је, уосталом, и његов стил писања. Буковски не очекује ништа од свог читаоца, ни револуцију, ни понизност, ни захвалност, враћа га себи, својој свакодневници, и нагони га да истраје у изгубљеном свету.
Буковски је увео у књижевност више “живота” него било који други писац у историји, приближио обичном човеку, и изједначио живот са поезијом. Његов језик је поједностављен, нема “тешко разумљивих” речи, нема локализама, нема симбола који захтевају шире познавање уметности и културе. Све је маинстреам, све је лако сварљиво и на дохват руке, све је прилагођено и сажвакано.
Након неколико прочитаних песама Буковског свако се осећа способним да пише поезију.
Након неколико прочитаних мудрости Буковског свако се осећа мудрацем.
Буковски је у песничкој негацији, налик на Ничеа и Толстоја, само неупоредиво једноставније и ближе тзв. обичном човеку, успео да сублимира сву немоћ и разноликост људске егзистенције, и да управо у тој немоћи пронађе смисао. Он не нуди “велика решења”, код њега нема “великих идеја”, код њега нема “спасиоца”, не, само човек суочен са собом, својом срећом и несрећом, и светом око себе.
Буковски у књизи колумни “Белешкама маторог покварењака” каже – “Како можеш да сереш када ти је у дупе набијен хришћански чеп стар 2000 године? Да би схватио ствари не читај Маркса. Сувопарно срање. Молим те, схвати душу. Маркс су само тенкови који пролазе кроз Праг. Немој да те тако ухвате… Избегавај Шекспира, Фокнера, а нарочито Џорџа Бернарда Шоа, најнадуваније измишљотине века… Хоће ли Човек бити пред мојим вратима? Кога боли курац?”
Управо последња реченица у овом цитату најбоље описује свет у коме живимо, као и банализацију свега…
Буковски не качи себи ореол светитеља и мисионара, он их руши, гази по њима, и управо у том свлачењу и чишћењу од свега он постаје светитељ и мисионар за многе. Буковски рушећи богове и сам постаје бог. Читаоци се поистовећују са њим, постају он сам, осећају да то пише неко “њихов”. Појављује се као мотиватор који све прашта, као човек који све “твоје” разуме…
Како је могуће да од толиких писаца, од људи са енциклопедијским знањем, од људи који су мењали ток историје, учестовали у креирању свог времена, Буковски избије на сам врх? Неко са маргине друштвених збивања, неко ко врло свесно и умешно “пиша” и “сере” по свему?
Он упорно трчи супротном стазом у односу на водеће писце свог времена. На први поглед губитник, вечити лузер, пропалица, док је, у ствари, читава стаза његова стаза, и читав свет његов свет. Неприпадање и негација постојећег отворило му је врата припадности “свима”, и онога што тек долази. Његов стваралачки простор је бесконачан зато што је он врло вешто изашао из општеприхваћених књижевних метода и вредности времена у коме је живео. Све је окренуо наопачке, прилагодио себи, и поставио онако како одговара његовом стилу, начину живота…
Буковски се игра, смишља, измишља, прилагођава, не оптерећен било чиме, без респекта према било коме…
Његова песничка позиција, његова осматрачница, са која посматра свет испоставила се као идеална. Неоптерећен одбраном “великих идеја”, неоптерећен “променом света”, или “променом људске природе” изванредно користи простор који се отвара. Напада све око себе, извргава руглу, цинично, саркастично, изванредно духовито, а ништа не брини?
Зар то није савремени човек? Затворен у четири зида у неком милионском граду, нестабилан, неповерљив, непоуздан, спреман свему да се подсмехне? Зар то нису описи подељене личности? Човека који не зна ни где иде, ни шта ради, који не верује ни у шта, и подиже куле и градове око себе, у својој самоћи? Зар то није савремени човек у чијим се речима не осећа поштовање према прошлости, ни нада и вера у будућност?
Буковски је несумњиво победио, пошло му је за руком оно што стотинама других великих писаца није. Победио је време у којем живео, и постао глас савести, унутрашњи глас, друго ЈА, које живи у сваком човеку, и које говори кроз њега.
Теза да читају Буковског и они који не маре за књижевност говори у прилог његовој књижевној интуицији да уједначи поезију са животом, и приближи је свима… Врло вешто је искористио простор који су отворили Селин, Селинџер, Фанте, само је још додатно прилагодио стил и форму савременом читаоцу.
Буковски има милионе следбеника, симпатизера, опонашатеља, како у животу, тако и у писању. Главна и основна разлика између њега и њих је што они нису Буковски. Можда су бољи, али нису Буковски. Можда су занимљивији, али нису Буковски. Можда су образованији, али нису Буковски.
Буковски је много више од писца, Буковски је постао књижевни правац, начин мишљења, начин живота, симбол епохе у којој живимо, епохе која се обрачунава са аскетизмом, идеализмом, визионарством, и све банализује и утапа у блато свакодневнице…
Време Буковског несумњиво тек долази, капитализам немилосрдно брише људски и животни простор стварајући гомиле усамљеника који у самоуништењу проналазе своју потврду. Буковски колико год представљан као критичар капитализма представља симбол капиталистичког начина живота. Колико год се у својим песмама и текстовима представљао као праведник, рушећи све око себе, шта за узврат, као решење, нуди?
Тачно тако, не нуди ништа, осим привидног саосећања и разумевања…
Што човечанство више пропада, Буковски постаје све већи. Што човечанству буде потребнија организована људска акција, очување планете у еколошком смислу, цивилизацијски преврат, глас и подсмех Буковског у виду његових следбеника биће све циничнији.
Управо је глас Буковског глас изгубљеног човека који се дави у властитом ништавилу. Нема Бога, нема идеала, нема државе, нема револуције, нема промене, нема ничега што је свето и трајно, нема правила и закона, нема ничега.
Само човек зароњен у својим мислима, загледан у своју пролазност, своје ништавило, и свет који га окружује? Не човек као стваралац историје, не човек као духовни светионик, не богочовек, или човекобог, већ изгубљени појединац у времену и простору, пијан и незаинтересован, коме је све дозвољено, без одговорности према прошлости, будућности…
Буковски је успео оно што ни један други писац у историји није – врло вешто је ослободио човека савести приближавајући га најсебичнијем могућем себи.
У преводу, закључиће читалац, када је могао Буковски, зашто не бих могао и ја?!

БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Стефан Симић је рођен 1989. године у Параћину (Србија). Студира Социологију на Филозофском факултету у Београду. Своју прву књигу „Пустите нас“ објавио је 2012. године, а књигу „Одјеци људског“ 2013. и 2014. (друго допуњено издање).
Објављује већ годинама своју поезију и прозу на интернету, као и записе из свакодневног живота, импресије. Временом је његов интернет ангажман прерастао у нешто много шире, и све више добија на значају.
Специфичним стилом писања и отвореним начином изражавања на наступима привукао је пажњу у Србији, и земљама бивше заједничке државе.
На радост поштовалаца Стефановог писања отворили смо сајт где ће се на једном месту наћи његово књижевно стваралаштво, а и аудио и видео матерјали.
У средишту писања Стефана Симића је човек, са свим својим врлинама, манама, пороцима, заблудама и предрасудама. У књизи „Одјеци људског“ заступљена је социјално ангажована проза, поезија, љубавне приче и личне импресије, по којима је Симић препознатљив.
Емпатија коју Стефан Симић исказује не оставља никога равнодушним, она нас једноставно тера да пронађемо човека у себи, али и у свим другим људима. Ми немамо куда побећи, ми смо природно упућени једни на друге, и то је основа ове искрене и надахнуте прозе с друштвеним ангажманом и хуманистичком поруком.
Стефан задире дубоко испод тривијалности, лажних вредности и површних емоција са којима живимо, и то увек са истим циљем – да нам отвори нови видео круг стварања једног хуманог друштва.
Стефан је имао наступе у готово свим већим градовима СФРЈ-у, имао је књижевне вечери у Београду, Загребу, Сплиту, Подгорици, Бања Луци, Сарајеву, Скопју, Новом Саду…
И његова прича сваким даном добија све више на значају.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here