Анамарија Милошевић: ПОВРАТАК КРАЉЕВИНЕ

0
503
Србија, након златне владавине династије Немањића, 1389. године бива поробљена од стране Турака, који су желели да ,по сваку цену, задобију Балкан и утврде своју власт на њему. Балкан је њима представљао пролаз ка западу и мост ка Европи.
Успевши у својој намери, Србију стављају у потчињени положај,у ропство, где се над народом врше најсвирепија мучења и убијања, одузимања покретне и непокретне имовине, прописује се порез познатији као „данак“, по којем је сваки град и свако село било дужно да једном у месец дана испуни одређену материјалну обавезу у корист Османског царства. Поред тога, народ је био устукнут од школства, од образовања, а да би спречили свако описмењавање народа, књиге и сву писану документцију ( која је постојала до тада ,а која на време није склоњена и заштићена), спаљивали су. Цркве и манастири, поред свог верског значаја, у то време представљали су главно седиште и просветног деловања, али и медицинског. Ни они нису били поштеђени.
Наиме, након што су бивали опљачкани и након што је из њих било узето све што је имало непроценљиву вредност, храмови су спаљивани и рушени, а на њиховим местима грађене су џамије. Руда из сваког рудника у земљи, узимана је и одношена. Мушки део популације бивао је осакаћиван , како не би могао да се бори, док су најмлађе одводили у Османлију , преводили их у ислам и од њих правили јањичаре – војнике који би се борили за Османско царство. Женски део популације бивао је потчињаван у робље или одвођен султану и његовим људима у харем.
У таквом безвлашћу , које је трајало пет стотина година, Србија није могла да се развија ни правно, ни културно, ни верски, ни војно, али је успевала да опстане.
Вожд Првог српског устанка Карађорђе
Међутим, почетком 19 века, долази до удруживања и побуне народа, који се манифестује кроз, историјски познат, Први српски устанак ,под вођством Карађорђа, почевши прво као Буна против дахија. Буна против дахија била је израз незадовољства ,и онако већ огорченог народа, на тзв „Сечу кнезова“ у којој су сви кнежеви и истакнути људи били посечени. Једни од виђенијих Срба који су избегли „Сечу“ били су Јаков Ненадовић, прота Матија Ненадовић и Милош Обреновић, који ће касније повести Србију у Други српски устанак и ,управо, биће он тај који ће издејствовати нови и повољнији режим за поробљени српски народ. Али за тај режим , нажалост, морала је да се плати цена. Турци су од Милоша Обреновића тражили да Карађорђе буде убијен, што је и учињено. Турци су били кивни на Карађорђа зато што је он повео народ из ропства у ослобођење и зато што је због своје прекости и суровости, али и непристрасности, доследности и храбрости, истовремено уживао и стах и поштовање у народу, који га је следио.
Вођа Другог српског устанка Милош Обреновић
Након убиства вожда Карађорђа, кнез Милош Обреновић повео је Србију у боље дане.

Почетак уређења Србије

Служећи се политичким тактикама и упорном дипломатијом, успео је да од цариградског султана издејствује посебан акт, познатији као Хатишериф из 1830.год. који је омогућио Србима право на слободно школовање, право на школовање у Русији, Аустрији, Немачкој и Угарској, и истовремено кнезу Милошу омогућио и право на делимично самоуправљање у Србији и право на наследно кнежево достојанство (посебним бератом). Истовремено, и привреда у Србији је почела да се опоравља. Запуштене области, уз одређене олакшице од дажбина и пореза, даване су народу на обрађивање. У Србији је почео да долази све већи број лекара,професора и инжињера, углавном из Русије и Аустрије и по позиву кнеза. Морао је народ, који је пет стотина година био одвојен од света, да се што пре описмени и усаврши за одређене делатности, како би и земља могла да крене напред. Милош Обреновић је , после великих напора, код султана издејствовао и помак на верском пољу, тако што је затражио да се звонаре при храмовима обнове, да већим празницима и недељом звоне звона и да се народу не брани улазак у храмове. И то је било одобрено. Народ је са великом радошћу дочекао ову вест, а хроничари су записивали и да су се код већине људи појавиле сузе радоснице, јер су они ,по први пут и чули како црквена звона звоне.
Сам поредак у Србији, и власт коју је имао кнез Милош, коју је пратила самовоља, није се допала његовим сарадницима , али и народу и чиновницима, јер се осећало одсуство државног уређења, суда и правичног суђења, те су 15. фебруара 1835.год. успели да донесу први Устав српске државе, познатији као „Сретењски устав“, који је прописивао независност судова, омогућавао једнакост грађана пред судом, али и право на слободу кретања и настањивања, неповредивост стана и право на слободу избора.. Сретењски устав је и један од првих демократских устава у Европи. У њему су били изражене потребе српског друштва, првенствено национална еманципација, а затим и разбијање феудалних установа и аутократске владавине. Међутим, он није дуго био на снази, јер није одговарао великим силама. Убрзо је замењен турским уставом, по којем је формиран Совјет, којим је ограничавана кнежева власт. Кнез више није вршио самостално и управну и судску власт, чак што више судска власт је била у потпуности пренешена на примирителни, првостепени и другостепени окружни суд и апелациони суд. Извршена је подела на осамнаест округа, подељених на срезове, а срезови су били подељени на села. Правно гледано, то је био први облик стварања Уставотворне државе и централне управе у Србији. Кнезу Милошу се овакав режим није допао, те је абдицирао у корист свога сина, кнеза Милана Обреновића. Због болести, кнез Милан владаће Србијом само 25 дана. Након смрти кнеза Милана, на престо Србије долази његов брат, Михаило Обреновић.

Смена владавине Обреновића и Карађорђевића

Дошавши на власт, млад и неискусан Михаило Обреновић, а уз то и малолетан, није могао да државне послове обавља сам, већ уз помоћ Намесништва које су сачињавали Јеврем Обреновић, Тома Вучић-Перишић и Аврам Петронијевић. Међутим, његова прва владавина трајала је само три године, јер је убрзо збачен у буни коју је предводио Тома Вучић-Перишић. На његово место дашао је Александар Карађорђевић , син вожда Карађорђа. Кнез Александар у Србију се вратио као ађутант кнеза Миахила. Период његове владавине, од 1842-1858.год, обележио је велики утицај уставобранитеља, па се и цео период назива Режим уставобранитеља.
За време уставобранитељског периода извршене су значајне промене и модернизација Србије.
Илија Гарашанин
Први корак ка модернизацији било је усвајање “Начертанија “ Илије Гарашанина , које је требало да постане “тајни програм спољашње и националне политике Србије“. Свој основ Начертаније имало је у великом Душановом царству, па је у суштини и представљало политику за ослобођење Срба и осталих Словена, који су се налазили на територији Старе Србије ,Црне Горе, Босне и Херцеговине, Срема,Бачке и Баната, а који су били под владавином Османског и Аустријског царства, и припајање тих територија Србији, на којима према Гарашанину Србија полаже “свето право историческо“. Овај нацрт представљао је заједнички програм две владе, а са њим се слагао и владика црногорски Петар II Петровић Његош. Поред “Начертанија“, уставобранитељска влада донела је и усвојила и Грађански законик, извршена је реформа судства и школства, наглашавана је владавина права, еконсомске слободе и напредак образовања. Међутим, због неслагања око ограничавања власти, између кнеза Александра и Државног совјета, на чијем је челу био Тома Вучић-Перишић, после Светоандрејске скупштине дошло је и до збацивања кнеза Александра и повратка кнеза Михаила на власт.
Кнез Михаило Обреновић
Други период своје владавине, кнез Михаило започео је као доста искуснији и образованији државник, те су се на самом почетку његове владавине извршиле значајне промене у политици Србије. Сам рад и цео период своје владавине , држао је да је “ Закон је највиша воља људи у Србији“. За разлику од кнеза Александра, он није дозволио да утицај Совјета преовлада, па су га због тога и сматрали аутократом. Спољну политику започео је тако, што је сматрао да Државни Совјет не треба да буде одговоран порти,већ њему ,па је донео низ специјалних закона којима је укинуо Турски устав и спречавао даље потчињавање порти и мешања са стране у политику Србије. Водио је активну политику против Османског царства, тако да је искористио догађај на Чукур чесми, када је турски војник убио српског дечака, а потом и турско бомбардовање Београда, и захтевао повлачење турских трупа из Србије. Успео је да издејствује исељење турака,осим из Београда, Кладова, Шапца, Смедерева, Ужица и Соко града, где су остале турске трупе. Убрзо је добио, свечано, кључеве и тих градова. Водио се дипломатијом и хтео је да дипломатским путем Србија добије независност. Окренуо се православним земљама, тако да је закључио уговоре о заједничкој акцији на Балкану са Црном Гором, Румунијом и Грчком. У Бугурешту је са Бугарима закључио Букурештски уговор о заједничкој држави Срба и Бугара. Схватио је значај Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом.
И унутрашња политика кнеза Михаила донела је Србији промене. Донешен је Закон о Државном Совјету, по коме је Совјет одговарао њему, а не порти. Донети су Закон о Народној скупштини, Закон о државној управи, Закон о народној војсци,Закон о порезима. Успео је да формира војску од 90 000 војника, али је она још увек била не довољно опремљена. Помоћ око формирања војске добио је од Русије. Српска војска је формирана по угледу на руску. Установљен је Министарски савет, а на његовом челу био је Илија Гарашанин.
Почео је и културни процват Србије. 1868.донео је одлуку да се оснује Народно позориште у Београду. Међутим, те исте 1868.год, кнез Михаило је убијен у Кошутњаку. Годину дана после његове смрти , у Србији је пуштен у оптицају бакарни новац са његовим ликом. То је уједно био и први српски новац у Србији после кованица из Немањићког периода. Период владавине кнеза Михаила, историја Србије памти као Доба просвећеног апсолутизма.Кнеза Михаила наследио је кнез Милан Обреновић, његов рођак по мушкој линији.

Проглашење краљевине

Кнез Милан одбио је да учествује у Невесињском устанку, али је под притиском јавног мњења објавио 1876.год рат Турској, али безуспешно. На наговор Русије, 1877. Год поново је објавио Турској рат и кренуо у ослобођење јужне Србије. Српским трупама придружиле су се руске. Убрзо су Ниш, Врање,Лесковац и Пирот ушли поново у састав Србије. 1878. Године ,на Берлинском конресу, званично је донешена одлука и признавање тих територија Србији. 1878.година, за Србију је вазна и по томе што је те године Србија добила независност. Војска се упутила у особођање Косова и Метохије.Међутим, дошло је до промене политике Русије у односу на Србију, јер је Русија подржала стварање Бугарске на уштрб српских територија. Кнез Милан је у званичној посети цару Алесеју II Романову, дочекан веома хладно, што га је приморло да се окрене ка сарадњи са Аустро-Угарском. Између Србије и Аустро-Угарске, потписана је Тајна конвенција 16.јуна 1881.год, по којој се Србија обавезала да неће трпети сплеткарења на својој територији уперена ка Аустрији, а Аустрија се Србији обавезала за проглашење Србије за краљевину код других. Убрзо након тога, 21.фебруара (06.марта) 1882. године , кнез Милан добио је титулу краља. Србија је постала краљевина.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here