„Генерале, неће вас пустити. Сада ће убити и мене и вас. Шта год да урадите, убиће вас. Можете само часно да умрете, да одбраните своју војничку заклетву и реч“, рекао је Јоксимовић негдје на пола суђења, које је трајало од 10. јуна до 15. јула 1946. године. На крају суђења одржао је говор који заслужује да буде у свим уџбеницима, због којег је Тито дан касније јавно тражио одмазду
Многи чувени свјетски адвокати славу су стекли бранећи људе и злочине, које су и сами осуђивали. Правна наука у цивилизованом свијету каже да се и најгорима или најнесрећнијима мора дати прилика за свестрану одбрану. Др Драгић Јоксимовић, умјесто славе коју би му донела одбрана Драже Михаиловића, нашао се на удару комунистичког режима. После завршеног процеса и стријељања Драже Михаиловића, за њим су се кретале сјенке агената, пратиле су сваку његову стопу и сваку ријеч. Он је то слутио, и био опрезан, не надајући се да ће му и посјете најбољих пријатеља, током крсних слава и других верских празника, доћи слободе и главе.
Из завршне ријечи браниоца Драгића Јоксимовића, 15. јула 1946:
”…Свих седам докумената које сам овде цитирао објавио је Службени лист ове земље од 9. марта 1945. и представљају непобитне и несумњиве доказе да је југословенска Краљевска влада у Лондону све до 7. марта 1945. године била једина легална и од савезника једина призната влада Југославије. Од 17. априла 1941. године до 5. августа 1944. године Драгољуб Михаиловић био је њен овлашћени министар и орган у Србији. Све што је оптужени Михаиловић радио и урадио за време окупације, радио је по наредбама и упутствима ове владе. Југословенска војска у отаџбини, којом је Михаиловић до краја рата командовао, била је легална војска ове владе, а са правне тачке гледишта партизанска организација имала се сматрати као – илегална организација…
(негодовање у сали)
…Акција Михаиловића била је уперена на кршење и ломљење једне противничке организације чији су циљеви, према његовом мишљењу, били не само штетни, него и опасни за постојеће друштвено стање које је он желео одржати…
…Осим тога, треба да се зна и да овде остане забележено: главни циљ генерала Михаиловића је био сачувати Србију…
…Неустрашиви борац и човечни заштитник – то је прави лик његов за све време. Било то коме криво данас или не, генерал Михаиловић је суверено господарио селима, долинама и планинама Србије и заиста је био горски цар српског народа!”
(псовке, урлања, цича у сали)
Каква ће судбина задесити Чичиног адвоката, могло се наслутити још у току суђења. Дан прије доношења пресуде, Јосип Броз је, на Цетињу, на путу ка Јадран, на великом народном митингу изјавио:
– Њему је важна његова реакционарна идеологија, која се састоји у томе да народ није смио онда да се диже на оружје, јер га на то није позвала издајничка влада у Лондону. Он је, каже тај такозвани бранилац, имао право, јер је постојала такозвана законита Влада у Лондону. То је идеологија не само браниоца Јоксимовића, него и других Јоксимовића, који се крију под демократским плаштом. Овдје хоћу да кажем да то нису само људи као што је Јоксимовић, да се не ради само о људима његове боје, него да има људи и других боја, који се исто тако крију под плаштом демократије. („Борба“ 16. јул 1946)
Тај који се крио иза демократске маске, како је рекао маршал, био је други адвокат Ђоновић, такође Дражин бранилац, рођени Цетињанин, који је у родном месту уживао изузетно поштовање.
Повод за ово јавно иступање новог господара Југославије био је један детаљ са суђења када је Јоксимовић тражио да свом штићенику постави неколико питања, на која бранилац има права по свима законима свијета. Предсједник суда је на то безобзирно одбрусио:
– Тужилац је окривљеном Михаиловићу довољно питања поставио!
То је значило да се обуставља свака даља интервенција, па и браниочева. Јоксимовић се нашао у чуду, остао је без ријечи и само раширио руке. Споменути други адвокат Ђоновић се тог тренутка у знаку протеста дигао и напустио судницу. Видећи да се нешто необјашњиво дешава, бранилачком столу пришао је амерички дописник United Press-а да пита о чему се ради. Новинар је избачен напоље, иако је у претходним извештајима и тужиоце и судије описивао у позитивном тону.
У сваком случају, Јоксимовићеви дани били су избројани. Тамо гдjе диктатори упере прст, тамо се окрећу и стријеле. Шеснаестог јуна 1949. године пронијела се кроз Београд вијест да је др Драгић Јоксимовић ухапшен. Удба је у току дана банула у његов укућу, и вршила претрес скоро до мрака, и одвела га.
У ОПТУЖНИЦИ ЈЕ ПИСАЛО: „Др Драгић Јоксимовић, крајем 1948. г. па све до јуна 1949, у стану др Миливоја Иванковића, где је често одлазио ради слушања емисија страних радио-станица, и на другим местима, заједно с оптуженим Иванковићем, Савом Ђорђевићем и др Чедомиром Станковићем, у присуству других лица, узимао је учешћа у политичким разговорима, у којима је и лично тврдио да ће ускоро доћи до рата, који ће се завршити победом империјалистичких сила, да ће се постојеће државно уређење у нашој земљи ускоро изменити, да ће наша земља прићи империјалистичком блоку, да ће се на власт повратити бивше буржоаске странке, те је ради овога у заједници с оптуженим Иванковићем и Ђорђевићем, који су на себе преузели задатке да набаве статуте бивших буржоаских странака, приступио припремама за израду новог статута бивше Демократске странке“.
На основу оваквог „доказног материјала“ др Драгић Јоксимовић осуђен је „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од три године, и на казну губитка грађанских права, одликовања и пензије у року од годину дана“, што по неписаној комунистичкој пракси значило – во вјеки вјеков.
После пресуде, из Београда је пребачен у Белу Цркву, из Беле Цркве у Пожаревац, а из Пожаревца у Сремску Митровицу, у робијашницу која је називана и комунистичким универзитетом. Смештен у злогласну собу број осам… Некада давно, пре рата, у њој је био хрватски првак др Влачек Мачек, а по рату и др Драгољуб Јовановић. Он је у ту собу послат је директно из Титовог парламента. Соба је планирана за 12 осуђеника, а када је у њој чамио Јоксимовић, било их је 124.
У књизи „Титови казамати у Југославији“, Милан Рајић пише: „Када сам једном приликом у затвору срео Драгића Јоксимовића и честитао му на смелости и сјајној одбрани, скренувши му пажњу да није бранио само Дражу, него је бранио и част Србије и српског народа, рекао ми је:
– Да, да, бранећи Дражу пред очима ми је била стално Србија и српски народ. Инсценираним процесом хтели су комунисти да нас осенче и зато је било потребно да се чује глас истине, без обзира на жртве. За време суђења са неколико страна ми је скренута пажња да се не затрчавам и да не вешам ствари о највеће звоно… Комунисти су пред лицем целог човачанства извршили један тежак злочин, који ће им остати за сва времена као срамни жиг. Нисам хтео да им се уклоним с пута, а још мање да им се поклоним, па нека буде шта хоће, ја их се не бојим…“
Дражин адвокат је прошао кроз танталове муке, понижаван и вређан на сваком кораку, од злехудог оброка до тешког принудног рада. Стоички издржао све до 1. августа 1951, када се растао са овим грешним и безбрижним светом.
Између 16. јуна 1949, када је затворен, и 1. августа 1951, прошло је 775 дугих и паклених дана. Умро је 290 дана прijе истека казне. Његови посмртни остаци нису предати удовици, са објашњењем да „његово мртво тело мора на гробљу митровачког затвора да одлежи остатак робије“.
Неколико дана пошто је мртво тело „одлежало робију“ остаци др Јоксимовића пренijети су у његово родно село. Али по диктату власти, перјаник правде сахрањен је у породичној гробници, у најстрожој тајности, уз присуство удовице и двојице рођака. Сви други били су силом удаљени.
Прије пар година снимљен је документарац „Суђење столећа – процес Дражи Михаиловићу“, у режији Божидара Зечевића. И то захваљујући Стаљину, који је тражио од свог омиљеног сниматеља Блашкова да му сними читав судски процес вођи Југословенске војске у отаџбини.
– Дража је био сломљен човек. Он је једва преживео тифус, мучен је на разне начине, види се његова подбулост, безвољност. Сломљен је физички, али и психички. Он је напуштен од свих – од краља, од жене, деце, својих команданата. Сви који су могли да га издају, издали су га. И онда се одједном појавио адвокат Драгић Јоксимовић, који га је тргнуо, који је променио историју Србије. И зато прави јунак мог филма није Дража већ Драгић Јоксимовић – каже Божидар Зечевић.
„Генерале, неће вас пустити. Сада ће убити и мене и вас. Шта год да урадите, убиће вас. Можете само часно да умрете, да одбраните своју војничку заклетву и реч“, рекао је Јоксимовић негдје на пола суђења, које је трајало од 10. јуна до 15. јула. Од тог тренутка Дража је почео своју одбрану. И то ће се јасно видети на снимцима.
– Јоксимовић је био неукаљана политичка фигура Демократске странке. Он је одбијао да брани Дражу, док га он сам није замолио. На крају је одржао тај велики говор, који заслужује да буде у свим уџбеницима, због којег је Тито дан касније јавно тражио одмазду. Ухапсили су га јер је на некој слави слушао Радио Лондон и убили га у затвору. Али ни ту није био крај, оставили су га у дворишту затвора да „одлежи казну“, а на крају и похапсили људе који су му дошли на погреб после две године. Тај човек је мој херој – јасан је Божидар Зечевић.
Драгић Јоксимовић рођен је у Бачини, мирном и питомом селу Поморавља, у скромној и поштеној сељачкој породици, 18. јуна 1893. године. После гимназије у Београду, завршава права почетком 1922. и докторира у Дрездену и у Франкфурту на Мајни. Једно вријеме је био секретар Министарства финансија, а после адвокат у Београду. Затим је биран за народног посланика као представник Демократске странке.

 

Извор

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here