Миланка Кузмић: НА ВЈЕТРОМЕТИНИ ЖИВОТА

0
864
Ово је прича о жени коју је живот немилосрдно шибао, а она сваки пут све јача и јача, одолијевала налетима његових олуја, корачајући стазама своје судбине борећи се за сваки нови дан често до изнемоглости, али никад не падајући на кољена, већ стојећи чврсто као стијена, штитећи нас, своју породицу, од удараца које сваки нови дан носи са собом. Она је била наша снага, наш чувар, наша љубав, за нас унучад била је јунакиња из нестварних прича. Вољели смо да слушамо догодовштине из њене младости, и зато смо је молили да нам прича о свом животу, нарочито о ђетињству. Тако је једнога дана, док је вјетар испредао своју пјесму у гранама старог воћњака, играјући се са првим пахуљама снијега, бака почела своју причу.
„Прошла је већ година како је нашу кућу посјетио црни гавран, птица злослутница, наговјештавајући смрт наше мајке. Отишла је тихо и полако, баш како је и живјела. Јесте да је била болесна, јесте да зато нико није крив, али ми ђеца били смо исувише мали да би то схватили, кривили смо све око себе што је више нема. Дан по дан година прође. Таман када смо мислили да можемо наставити кроз живот даље, да ли од туге за мајком, или ко зна због чега, разболи се наш драги отац и умре. Погодила га она страшна болест „тифус“. Нас петоро остасмо сами, препуштени на милост и немилост наших ђеда и баке. Не могу да гријешим били су добри према нама и бринули се како су знали и могли, а нису могли пуно, и сами су живјели сиротињским животом, а нас је било пуна кућа. Додуше у тим ратним годинама нико није имао много. Биле су то тешке године. Рат је хуктао на све стране, дигао се брат против брата, комшија против комшије. Није то само било код нас, хаос је владао у цијеломе свијету. Наш стриц Саво био је у партизанима, па смо ми сирочићи баки дошли као додатни терет о коме мора да брине. Свако ново јутро дочекивала је са зебњом у срцу, страхујући да не чује нешто лоше за стрица. Вјерујте ми ђецо, у тим временима лошег је било пуно више него доброг.“
Тежак уздах оте се из груди моје баке, старом уморном руком обриса сузу у оку и настави своју причу. „Нас је остало петоро иза оца и мајке. Три сестре и два брата. Најстарија ја, имала сам тек дванаест година, Милутин најмлађи имао годину дана. Носила сам велики терет на својим нејаким плећима. Осјећала сам страх и стид што други морају да брину о нама, па сам жарко жељела и настојала да помогнем колико год могу. Схватила сам да су моје сестре и браћа сада моја брига. Ни један једини дан нисам ишла у школу, немам ни дана школе. Знате како, није се могло, није имао ко да ме школује, а и тада се вјеровало да женском ђетету не треба школа. Међутим, када су моје сестре стасале за школу, потрудила сам се да имају бољу судбину него ја. Имала сам само дванаест година, а већ сам бринула о њима. Скупљала сам плодове по шуми, плела приглавке и продавала да би зарадила који динар. Чувала сам стоку, све сам радила само да бих браћу и сестре школовала и прехранила, а ја сам сама научила да читам и пишем. Знате оне гљиве што расту на кори дрвета, е те гљиве сам ја брала, па узмем клипицу и по њима пишем слова, или пишем по прашини. Тако сам научила и да рачунам. Заврши се и онај проклети рат, стриц Саво вратио се кући, чинило се да живот креће неким бољим током. Међутин, наступише гладне године, земља порушена, ваља је обновити, изградити. Често смо у кревет ишли гладни. Скупимо се у кијеру на сламарици као петоро мачића и тако чекамо ново јутро.
Дигоше ме да идем на радне акције, градила се пруга и предузећа. Нико није марио што сам сироче, и што сам већ довољно пропатила у животу, морало се ићи. Година за годином, прође и то. Дође вријеме да се удам. Прије није било да ђевојка сама бира момка, већ су старији о томе одлучивали. Гледало се имовинско стање, није богат хтио сиротицу, нити кћи из богате куће да се уда за сиротана, није то могло. Тако и мени изабраше момка из сусједнога села. Додуше, Владимир није био ружан момак, а имао је и добру душу, али је одувијек био слабуњав, и наравно био је сиротиња као и ја. Живјели смо како смо умјели и знали. Корачали кроз живот патећи се. Почеше стизати и ђеца. Година и дијете, њих петоро. Симо најстарији, Саво најмлађи. Владимир је био зидар, а ја сам са воловима ишла и по туђим и по својим њивама. Зими када се није могло по њивама радити, радила сам у кући. Ткала поњаве, хеклала, плела приглавке па продавала. Тако сам зарађивала, избијала динар свакако.
Помислих добро је. Завршило се, прошло је све ружно у мом животу. Сада имам своју породицу, ваља храбро наставити живјети. Живот ми је показао по ко зна који пут да никад не знамо шта нас чека сутра. Једно поподне, сунце бијаше високо на небу, црни гавранови над мојом се кућом надвили, очи један другом ваде. Гледам и у себи мислим „Боже баш су ту нашли да се туку, што не иду негђе друго“. Стиснуло ме нешто ту у грудима, срце хоће да ми пукне. Све ми нешто тешко, све ми смета. Нека црна слутња сву ме обузела. Деси се, јавише ми, тада сам мислила, најгору вијест у животу. Мој Милутин, мој брат, чедо које сам на својим њедрима успављивала, коме сам била сестра, али и мајка, трагично је изгубио живот, настрадао у саобраћају. Био је у цвијету младости, двадесет једна година, тек процвјетала ружа у божијем врту, можда је зато и убрана.“
Кратки јецаји пуни бола и туге прекидоше бакину причу. С погледом изгубљеним негђе у даљину, као да сакупља огледало поломљених сјећања у беспућу живота, своју причу бака наставља. „Мислила сам да веће туге и боли од ове нема, да ово нећу преживјети. Али живот ми је показао да од горег има и горе. Вјерујте ми ђецо, заиста има. Прошле су већ године, полако сам пребољела братову смрт, остао је ожиљак али мора се даље. Опет дошло неко чудно вријеме, ударио комшија на комшију. Крвопролиће, самоубилачки рат увелико почео. Тада, те деведесет треће осјетила сам шта значи када ти откину дио срца, ишчупају дио твоје душе . Ударио ме живот јаче, болније, лупио ми шамар као никад до тад. Врели августовски дан , тај црни тринаести, однесе ми мога Симу. Моје чедо, биће настало од моје душе, настрада од туђинске руке. Бол ми кидао и срце и душу, раздирао ме живу, крв у мојим жилама од туге се ледила. Умирала сам, а била сам жива, и то сам преживјела. Нека сила те кроз живот тјера да посрћеш, али пливаш низ мутну ријеку . Заврши се и овај рат. Наставих корачати путем своје судбине више са сузом, него са осмјехом.Дође и Новембар , двадесет први, петак, деведесет седме. Добих последњи, али најжешћи ударац на вјетрометини овог живота. Син мој најмлађи, моја јабука, диже руку на себе. То је бол ђецо који ниједан родитељ не може поднијети. Умирете а живите. Настављате кроз живот а свако јутро се будите са молбом на уснама да вас Бог узме себи. Е моја ђецо, више сам у животу виђела ружног него лијепог, стотину пута сам сваку мрву хљеба залила сузом. Свашта сам у животу преметнула преко главе. Али не жалим се. Ево осамдесет седма ми је година. Не знам шта Бог самном мисли. Дочекала сам и праунучад. Било је у мом животу свега и свачега. Да су ми само ђеца жива, али њих двојицу, најстаријег и најмлађег Бог узе себи, а мени остави троје, и Владимир ме напустио. Већ двадесет седма година како је умро. Шта ћу, небо високо, земља тврда.“ Са тешким уздахом у грудима и сузама у очима своју причу заврши бака.
Живот је ову старицу шибао болом од најранијег ђетињства, па до касне старости. Године је притиснуле па погурена, тромим кораком кроз живот иде даље. Бори се, сада више не зато што би хтјела, већ зато што не може другачије. Живи и чека, чека дан када ће уморна душа отићи на неко боље мјесто. Тишина. Ћути бака, ћутимо и ми. Шта рећи послије ове тужне исповијести? Шта рећи а сузу сакрити? Ништа. Нека тишина говори сама, јер понекад неизговорене ријечи кажу много више и гласније.

БИЉЕШКА О АУТОРУ

Миланка Кузмић, рођена 1977. године у Добоју. Пјесме пише од своје 12-е године. До сада објављивала пјесме у школском часопису Економске школе (1996. године), и на страници књижевног клуба „Јован Дучић“ из Добоја, као и у онлајБИЉЕШКА О АУТОРУн часопису за књижевност „Суштина поетике“. Такође ове године своје пјесме слала и на неколико књижевних конкурса за зборник, на два конкурса сам прошла, на конкурсу за електронски зборник „Ехо добре ријечи“, и за зборник „Приче и пјесме 2017“ у организацији Асогласа. По занимању професор разредне наставе (на жалост тренутно без запослења).

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here