Бокељска морнарица се 1914. године добровољно преобукла у војне униформе, добила од Аустро-угара бојно оружје, а благослов од стране католичког свештеника пред катедралом св. Трипуна, те као пјешадија ударила на Ловћен, забадајући нож у леђа тешко рањеној Црној Гори

У уџбенику за трећи разред основних школа стоји ово: „Бока Которска је позната по знаменитостима. Ми ћемо само да поменемо Бокељску морнарицу – удружење помораца за међусобно помагање.“ И у уџбенику за четврти разред, опет је Бокељска морнарица главна знаменитост Боке! И овогодишње обиљежавање дана Бокељске морнарице (26. јуна) прошло је у знаку глорификовања ове хрватске организације.

Одлуком Управе за заштиту културних добара Црне Горе бр. 04-55/2013 од 3. јула 2013. године, Бокељска морнарица је добила статус нематеријалног културног добра од националног значаја.

Када наши политичари и историчари не уочавају подвалу, како ће је уочити обични људи. Како не би били у заблуди они које надахњују овакви текстови: „Сви завојевачи који су се задржавали у Боки, забрањивали су рад Бокељске морнарице, што најбоље говори о њеном борбеном и патриотском карактеру“ (цитат из Монографије Бокељске морнарице). Она, заиста, јесте била борбена, али против нашег народа, и јесте била патриотска, али у односу на Аустро-угарску коју је сматрала својом домовином.

Погледајте само дио онога што је забиљежио дугогодишњи вице-адмирал Бокељске морнарице, Славко Мијушковић, и све ће вам бити јасно:

„Током Првог свјетског рата, Бокељска морнарица није била укинута, јер је њена вјерност и оданост Хабсбуршкој монархији била правовјерна. Истина, у редовима њених чланова, у којима је било понајмање помораца, било је људи који се нијесу слагали са тиме што је њен адмиралитет и у вријеме рата стао у одбрану интерееса Аустрије и што је дозволио да се из њених редова, у њеним униформама и под њеном командом, образује стварни војни одред Schutzkorps Бокешка морнарица, који је постојао од самог почетка рата и који је узео учешћа у борбама против Црне Горе.“

Докле су адмиралитет и неки чланови Бокељске морнарице били прожети проаустријским духом и дјеловали против најсветијих народних интереса – најбоље говори циркулар који је адмирилитет, 18. јануара 1916. године, адресирао свим бокељским општинама, а који се у Државном архиву у Котору чува у више примјерака. Тај акт срама и издаје гласи:

„Ловћен је заузет! Весела и радосна вијест одјекује не само нашом пространом Царевином, већ цијелим свијетом. Јунаштво и надчовјечанска храброст наших чета освојило је и овог горостаса и уплело је и ову побједу у ловор-вијенац осталих наших заузећа у овом рату. Јуначки су јуришале наше храбре чете, састављене од разних народа наше Монархије, па уз Хрвата, Босанаца, Нијемаца, Румуна и Мађара, борили су се добровољци наше Бокешке морнарице.

Црногорци покушавају да одбране Ловћен , јануара 1916. године

Ово најстарије друштво у нашој домовини, јуначки је показало оружјем у руци, да врло добро схваћа своје часно гесло ВЈЕРА И ПОШТЕЊЕ. Вјера у Бога, вјера и оданост своме премилостивоме владару, руководили су Бокељску морнарицу да је и она приграбила оружје да одбрани свога Господара. Вјерно и одано борила се она прошлих дана.

Пуна поуздања у Бога, домогла се је она, уз бок наших храбрих чета, Ловћена, а под врлим заповједништвом Ритмеистера Баксе, заузела је разне позиције и заплијенила је два непријатељска топа. Са овом сјајном побједом, свануше Боки нови дани, отворила јој се и нова будућност.“

Шта је Бокељска морнарица радила у Котору, у Првом свјетском рату, испражњеном од становништва али не и од имовине евакуисаних, најбоље свједочи очевидац Перо Букилица у писменој изјави која се чува у Државном архиву Котора: „Град је био евакуисан тако да је остало само 154 особе, све обитељи морнара Бокељске морнарице. Тако су ови морнари Бокељске морнарице опљачкали цио град, јер се народ разбјежао. Тако су и мени све што сам имао покрали…“

Букилица такође додаје: „Оружје Бокељске морнарице примљено је из аустријског војног магазина. Пушке су се звале ‘einzeluladen’ једнометке, а при заклетви свирала је војна глазба.“

Букилица је додао да је церемонијал заклетве обављен пред црквом св. Трипуна и да је Бокељску морнарицу благословио неки војни капелан. Морнарица је тада била преоубучена у асутро-угарске војне униформе са натписом ’Marinerezza’ на лијевој дорамици рукава.

Бокељска морнарица, 1905. године

Бокељска морнарица је хапсила црногорске патриоте, чувала ухапшенике и ратне заробљенике Црногорце, па је и на тај начин одмјењивала туђина. Аутори који су писали о хапшењима, прогонима, преметачинама, сву кривицу пребацују на аустро-угарске власти и њихову полицију, не помињући Бокељску морнарицу. После освајања Ловћена од стране Аустријанаца, уз свесрдну помоћ Бокељске морнарице, адмирал Б. Трипковић је из Аустрије, тачније из штајерског Градеца, послао честитику препуну израза радости и захвалносит својој потчињеној братији (која се такође чува у Државном архиву Котора):

„Многопоштована господо и драга браћо, у овим судбоносним данима не могу учинити сумње а да се не сјетим вас и ваше омиљене Боко которске, па да не дам осјећајима мога срца и напрво да изразим племенитом тијелу Бокељске морнарице моје најдубље признање и неизмјерну захвалностза његово примјерно, јуначко, поштено и благородно понашање у извршењу свете дужности наспрам Држави, домовини и народности.

Сада када ае на врху Ловћена бани аустријски орао, а ви сте са Далмацијом, Хрватском и Славонијом, једно његово перо, и од најбољих и јачих његових крила, настати ће да Бог да и за нашу Боку срећни дани, дани мира и благослвоеног рада под окриљем Хабзбуршке прејасне куће.

Ловћен и Бока Которска то су вам два драгоцјена камена на аустријској круни. Били су дуго времена одијељени један од другога, ето сад се сјединише, жељни братимске љубави и слоге, нити ће их ико у будућносит моћи раздвојити. Живјели: Ловћен-брат, Бока-сестра, у вијеку се миловали, и благослов Божији њих пратио кроз будућа покољења.

Видјесте ли каква чудеса наша је момчад починила и на Сочи, и на Јадрану и уздуж свега нашега Приморја. Заблистала им на далеко слава, на утјеху, на радост нашег премилостивог цара и господара Фрања Јосипа Првог, и наше заједничке домовине, аустријске могуће Царевине.

Као што сте до сада, тако и унапријед држите се чврсто ваших грађанских дужности. Нек пред ваам лебди свегјер народни понос, а у свакој пригоди нека вам буде водичем поштење; људи поштени – Богу су мили, па уз заштиту нашег покровитеља – Мученика Трифуна, нека расте, цвета и блиста племенито тијело Бокељске морнарице. Ово су најтоплије жеље вашег старешине, који вас свијех присутне и одсутне свесрдачно поздравља.“

Штета би било да се из овога не извуку поуке. Поготову када се зна да данас Бокељска морнарица има своје подружнице у Дубровнику, Сплиту и Загребу. Те подружнице на све стране шире дезинформације о броју, угрожености, прогонима и етничком чишћењу католика и Хрвата у Боки. По њима, не само да Превлака (Понта Оштра) ни под којим условима не може остати у Црној Гори, него ни Бока која „повијесно, етнички, културно и у сваком другом погледу припада Хрватској“. На све те провокативне измишљотине, матица Бокељске морнарице уопште не реагује.

 

ПОГЛЕД ИЗ ЗАГРЕБА:
ЕВО ШТА КАЖЕ ЈЕДАН ОД ЧЛАНОВА БОКЕЉСКЕ МОРНАРИЦЕ

ИВО ШКАНАТА:
Бокељска морнарица – хрватско а не црногорско културно добро!

Иво Шканата (десно)

Написао сам двије књиге, а имам и низ текстова по другим књигама у којима упозоравам како и Срби и Црногорци својатају културну баштину Хрвата Боке которске. Цијела та прича је, заправо, дата у мојој реченици која је поднаслов прве, а наслов друге књиге: У БОКИ КОТОРСКОЈ СВАКИ КАМЕН ГОВОРИ ХРВАТСКИ. Заправо, садржај те тврдње дао је блажени (ускоро свети) Алојзије Степинац када је прије рата посјетио Боку которску: Сваки камен Боке которске довољно јасно казује високу културну разину хрватског живља, уједно је најбољи доказ, тко је заправо аутохтони елемент Боке которске.

У књигама, па и том првом чланку из 1998. споменуо сам како је Бокељска морнарица међу првима на удару. А то траје и до данашњих дана па се данас очекује уврштавање Бокељске морнарице на УНЕСКО-ву листу нематеријалних културних добара, уз дакако, међународну заштиту Бокељске морнарице као нематеријалног културног добра од националног интереса Црне Горе.

Када се Бокељској морнарици одузима национални предзнак, обично се као аргумент наводи да су поморци који су пловили на которским бродовима, као и власници тих бродова били припадници разних вјера и националности, посебице се истиче адмирал Матија Змајевић, за којега се наводи да је православног, данас бисмо рекли: црногорског подријетла.

Не сумњам у истинитост тих тврдњи. Заговорници тезе о мултиетничности Морнарице, барем они у Загребу које ја познајем, када говоре о тој теми, међутим, често бркају појмове и поистовјећују Бокељску морнарицу, односно Братовштину которских помораца (институцију) и бокељску морнарицу (опћенити назив за бродовље, поморце и поморске установе Котора тога времена).

Наравно да је међу морнарима, заповједницима и власницима бродова било припадника разних вјера и националности, али је питање јесу ли сви они били чланови Братовштине которских помораца. Прије него се категорички устврди да Братовштина, односно Бокељска морнарица нема национални предзнак требало би истом резолутношћу потврдно одговорити на питање: је ли чињеница да је Братовштина настала и да је дјеловала под снажним утјецајем Католичке цркве била привлачна припадницима других вјера и невјерујућима у толикој мјери да би постали њезиним члановима?

Је ли, с друге стране, разумно претпоставити да је управо конфесионална обојеност Братовштине могла бити разлогом да су њезино доминантно чланство чинили католици? Надаље, би ли икога изненадило ако би се пронашли повијесни извори који би показали да је у то вријеме Котор, као господарски, културно и у сваком другом погледу развијенија средина од његова залеђа, асимилирао дошљаке те да су појединци ради брже и потпуније интеграције у такву средину, поготово они који су рефлектирали на више позиције на друштвеној, односној професионалној љествици, мијењали вјеру и прелазили на католичанство.

Коначно, ако у средњем или касном средњем вијеку не можемо с великим поуздањем говорити о националној припадности чланова Братовштине, можемо ли разумно претпоставити да су се потомци тих католика – чланова Братовштине касније, када је дошло до националне диференцијације у највећем броју изјашњавали Хрватима? Притом мислим на католике који су ту вјеру примили одмах по рођењу, али и на оне који су је примили као одрасли.

И на крају, који одговор на питање постављено у наслову овога поглавља можемо дати рашчламбом повијесног податка који у књизи “12 вјекова Бокељске морнарице” износи повјесничар др. сц. Славко Мијушковић, цитирам: “Наиме, кад је Скупштина Бокеља 13. јуна (1848., оп. а.) вијећала на Прчању у вези позива бана Јелачића и Хрватског сабора за присаједињење Боке, с Далмацијом Хрватској, највише су се истакли которски и други бокељски поморци да до тог присаједињења заиста и дође”?

Јесмо ли пристрани ако закључимо да је сједињење Боке с Хрватском била жеља бокељских Хрвата? Ако је точан повијесни податак да је та жеља, међу свим друштвеним слојевима Боке тога времена, била најизраженија у помораца, значи ли то да су Хрвати били најбројнији међу њима? Ако устврдимо, што би било логично, да јесу, је ли разумно претпоставити да су и у Бокељској морнарици Хрвати били доминантна национална скупина? Одговори на ова питања намећу се сами од себе, али без обзира што тко закључио, једно је сигурно: сједињење Боке с Хрватском није могао бити израз тежњи мултиетничке Бокељске морнарице!

(из чланка „О хрватству Бокељске морнарице“, објављеног у „Хрватској књижевној ревији“ – Часопис за књижевност и културу, Загреб, 47./2014., бр. 3-4 /260)

Иво Шканата је рођен у Тивту, похађао је гимназију у Котору, а завршио правни факултет у Загребу. Од 1971. године је члан Бокељске морнарице Загреб. Једно вријеме је био секретар.

Извор

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here