Дугогодишњи епископ бачки др Иринеј Буловић надживео је многе режиме и у свакоме од њих је био сива еминенција и пожељан саговорник у тајним дипломатијама државе и цркве. Стижу и нови докази да је његова биографија неисцрпна а његови послови недокучиви и кобни и за грађане, вернике и за државу Србију

Породица др Иринеја Буловића је пореклом из данашње Македоније, из племена Були. Касније су се преселили у далматинско Косово, а одатле у Војводину. Отац му је био припадник злогласне ОЗН-е (Одељење за заштиту народа — претеча свих тајних служби), и одатле вуче корене његова нескривена симпатија према свему што је ненационално, глобално и екуменско. Исто тако, и комунизам је био само претеча глобализма, први (неуспешни) покушај стварања глобалног света.

Др Иринеј Буловић је први епископ у СПЦ који је изменио начин служења Свете литургије па данас он и његови свештеници служе неку своју литургију не обазирући се на одлуке Сабора СПЦ. Али, тај кукољ, који је посејао др Иринеј Буловић са својим истомишљеницима, послушницима и лицемерима, проширио се на жалост и на друге епархије СПЦ. Тако данас постоје сукоби у многим епархијама, између верног народа, који «брани веру својих отаца», и црквене јерархије коју штите државне структуре. Тај нови тренд у СПЦ већ добија назив «полицијско православље».

У Бачкој епархији већ одавно упражњавају заједничке молитве. Епископ бачки др Иринеј Буловић од силних заједничких молитви, са својим «братом у Христу», суботичким бискупом Пензељем, нема времена да посети неку своју парохију. Парохијски живот у бачкој епархији је замро. Неки свештеници се баве световним делима, тако да уместо духовних отаца имамо трговце грађом и дрветом, трговце аутомобилима…

Духовно усмеравање

Има још једна интересантна личност која је, поред епископа Буловића, повезана са свим српским покретима у Новом Саду. То је свештеник Бранко Журин, јереј који служи у Алмашкој цркви и на Клиси. Важи за духовног оца многих Новосађана, нарочито млађе популације. Он је духовник и Новосађанина Душана Ковачевића, идејног творца и већинског власника култног музичког фестивала Егзит. Небројено се пута похвално изражавао о великом доприносу Душана Ковачевића промоцији Новог Сада и његовом генијалном пројекту.

Он служи у цркви на Клиси већ преко десет година, тамо не постоји олтар, служи неку «модерну литургију», скраћену…

Веома је активан, много времена проводи у народу, верни је слуга владике Иринеја и човек од његовог посебног поверења. Већ преко двадесет година живи у Новом Саду, једини је свештеник који се задржао у овом граду а да није био премештен. И све то откада је владика Иринеј пре двадесет година дошао у Нови Сад. За узврат, свештеник Бранко Журин је најбољи пропагатор нове «модерне православане вере». Редовно реферише епископу Буловићу током заједничких вечерњих шетњи поред дунавске плаже Штранд, о томе како народ дише, шта се дешава у цркви и како који свештеник гледа на антицрквене новотарије.

За награду има огромну парохију и живи у центру Новог Сада и стара се о лечењу наркомана у Бачкој епархији. Своју праву улогу је показао кад је отпочео напад на епископа Артемија, јер је тада са екрана овдашњих телевизија објашњавао како су Артемије, отац Николај (игуман манастира Црна река), и отац Бранислав Перановић «лоши момци», а да су епископ бачки Иринеј Буловић, старешина манастира Ковиљ — викарни епископ др Порфирије Перић и свештеник Бранко Журин, «добри момци» који не туку наркомане.

Свештеник Бранко Журин је човек који је у цркву увео данашњег викарног епископа бачког Порфирија Перића и владику далматинског Фотија Сладојевића. Он је и школски друг владике Игњатија браничевског и Јована шумадијског, човек је из сенке, али веома, веома моћан. Чим се неки покрет почне рађати у српској Атини, отац Бранко је ту га «благослови», а труди се да га и «духовно усмерава», да случајно не би изашли изван смерница које су предвиђене по екуменистичкој повељи и стара се да се «ствари не отргну контроли». Све мора бити са благословом…

Вера у небеса кад је пуна кеса

Од када је дошао за владику бачког, Иринеј Буловић је уносио пометње међу вернике и свештенство. Од почетка је разграђивао оно што је с муком сабирао и чувао (као семе за будуће време) владика Никанор Иличић у времену прогона и тврдог комунизма.

Деспотска црта Иринеја Буловића видела се у односу према свештенству, које је ломио док није изазвао оно што је и сам рекао: «…И да дрхте када зазвони телефон из Епископије!».

Први је почео са увођењем новотарија и агресивним екуменизмом, на шта су се верници у Новом Саду бунили (још 2000. године, прим. аут.).

Он као дете Личана, окорелих комунистичких комесара (отац пуковник ОЗН-е, мајка комесарка АФЖ) из места Станишић код Сомбора, посебан анимозитет гајио је према староседеоцима.

Може се само нагађати због чега је то тако, али се намеће неколико разлога: презир према антикомунистима и оно што, изгледа, највише смета његовом карактеру: староседелачка приврженост Цркви, канонима, уређењу, поретку, знању литургије, појања…

Као такве, није могао да их калеми на своју вољу, како је то радио у местима у којима су се су цркве грађене тек пре пар деценија, и који нису имали од кога да науче шта је право а шта криво.

Као омиљени епископ Слободана Милошевића и лични пријатељ његових пријатеља и партијских другова, Кертеса, Панкова, Шиповца, па и ондашњег неприкосновеног шефа ДБ Јовице Станишића, био је, тако рећи, свој на своме: све их је китио граматама, ордењем, и хвалоспевима, а они њега посебним задацима…

У једном таквом хвалоспеву поменутим друговима, учествовао је у предизборној кампањи за изборе, док је Милану Парошком (тада популарном политичару опозиције) забранио да носи икону на славској литији око храма у родној Турији, јер «су избори близу», показујући тиме двоструке аршине и приврженост властима.

Као такав имао је једини од свих владика неограничен приступ свим медијима у Србији, као уосталом и сада…

У време кад је Милошевић држао Цркву на одстојању, владика Иринеј је добио своју емисију на ТВНС под називом «Буквар православља» која је била све само не буквар, и врвела је од интелектуалистичких, елитистичких и неутралних фраза.

Својевремено је поред надимка «Пуковник» добио и надимак «црвени владика» који је у свађама обилато користио владика Атанасије (купујући поене међу народом као неко без длаке на језику).

Његова повезаност са ондашњим властима, а посебно са директором царина Михаљом Кертесом, лакше је разумети када се види однос његовог рођеног сестрића Мирка «Хаичара» Милићевића из Суботице са СПС полицијом и царином.

Све судбоносно

Наиме владика Иринеј има две сестре. Једна је удата у месту Станишић за Мађара, а друга у Суботици, и то за Србина са Косова који је остао одани комуниста и титоиста…

Мирко је био вођа хулиганско-разбојничке групе «Хаичари» у Суботици, од које су сви зазирали, јер су сејали страх и трепет по граду.

И данас ако било кога у Суботици питате ко је Мирко «Хаичар», Суботичани старији од 15 година ће вам тихо одговорити: пазите се њих.

Али само ретки знају да је то — владикин сестрић. (Убијен је у мају 2016. године. Погледајте линк: http://www.blic.rs/vesti/hronika/likvidacija-vladikinog-sestrica-ubijen-zbog-osvete-za-smrt-mafijaskog-sina/7emckcr – напомена уредника.)

Углавном су се бавили «утеривањем дугова» и изнудама, и нико није хтео да има посла са њима… А такав посао увек прате сочне приче и митови и легенде.

Мирко «Хаичар» Милићевић је са групом својих разбојника био задужен за нека изборна места у ноћи судбоносних избора, када је Милошевић пао, 23. септембра 2000. године.

Са својим разбојницима је упадао у мађарска места око Суботице и Палића и односио кутије са гласовима, уредно их враћајући, када су листићи замењени… Пред ћутљивим и уплашеним «контролорима»…

Неки чланови изборних комисија су запрепашћени одбијали да потпишу записнике, али нико није имао храбрости да им се супротстави.

Ту «операцију» је водио и контролисао, нико други до члан ОО СПС-а и начелник СУП-а Суботица Радован Кнежевић, који је уочи 5. октобра наредио полицајцима на јавном састанку да пуцају у гуме аутобуса — који крену за Београд ујутро.

Већ наредне вечери 5. октобра увече, и рано јутро 6. октобра, био је код будућег министра полиције Душана Михаиловића и као прави превртач постао веран новим властима.

Неколико месеци после, Ђинђић га је на предлог својих «сарадника» поставио за начелника Управе за борбу против организованог криминала.

За оданост свом шефу — начелнику, Мирко «Хаичар» је имао привилегију да обавља разне послове са царином, код другог шефа — Михаља Кертеса, човека који је добио од Мирковог ујака Иринеја (Мирка) Буловића неколико грамата и похвала за своје ктиторске подухвате према Епархији, храмовима и самом владици Иринеју.

Наиме, Михаљ Кертес је као вид помоћи поклонио појединцима и установама (уочи судбоносних избора), неколико десетина, или стотина аутомобила!

Владика се свог аутомобила брзо ратосиљао после 5. октобра продајом градоначелнику Србобрана, а комби марке «вито» који су за потребе Епархије возили свештеници и монаси, волшебно је нестао испред Патријаршије у Београду

Наравно све је брзо заборављено, а владика је постао омиљен код нових власти.

Следећи ујаков пример, сестрић Мирко је врло брзо постао угледан грађанин, јапијевског изгледа (променио се учећи финансије, спрдају се Новосађани), који учествује у приватизацији са тајкунима створеним и у време Милошевића и у време ДОС-а. и купује по Суботици и шире.

Божја и земаљска плата

Један од прихода које свештеници остварују а који није незанемарљив јесу такозване поклоничке екскурзије. Оне се обављају преко званичне агенције Епархије бачке, а по мањим местима то су приватни превозници. То се једноставно не пропушта, јер ко је вођа пута тај добро и заради «уграђујући» себе у цену. И то није само да он има бесплатан пут, него вођа пута следује и дневницу која је скоро у нивоу недељне или месечне плате!

Други приход који треба поменути, свештеници Епархије бачке убирају у већим градовима где постоје црквени хорови, који имају своју зараду приликом венчања и крштења (ко хоће да му тај догађај буде свечанији). Тим хоровима народ нешто плати за свечано појање, а они то користе за своје екскурзије у неке манастире.

Епархија бачка под командом Иринеја Буловића дошла је дотле да јој римокатолици (у Суботици) улазе у олтар и беседе на мађарском (коме?), а исто је у Апатину и Оџацима јер је оданде чувени заменик бискупа Јосип Фајферпа није немогуће да се види како у сред литургије Фајфер улази у олтар и рукује се око часне трпезе са свештеницима, пролазећи испред часних двери са унутрашње стране.

Узгред, Иринејови људи купују станове по Новом Саду, појављују се као инвеститори, купују се најбољи аутомобили, летовања и зимовања се не прескачу, деца су најбоље обучена, а завист и престиж се види међу њима самима: када се окупе на славама, посебно када им владика не дође, па се распојасају, и покажу право лице после трећег пива или трећег вињака…

Треба напоменути да када црквени одбори (који немају никакву власт, сем да потпишу свештеникову већ донету одлуку) плате владики, т.ј. Епархији 25 осто од бруто прихода, и када уплате плату свештенику, коју по бодовима одреди епархијска власт са ПИО обавезама за свештеника, парохијски храмови остају на ивици егзистенције, јер им не претекне ни за рачун за струју!

Дугови се гомилају, али полтронима свештеницима је најбитније да узму своје плате, а за струју нек’ се брину парохијани, јер «то је њихов храм».

Храмови се обнављају само средствима верника, или у већим срединама то раде заводи. Ако би се нашао неки добростојећи верник са жељом да обнови храм или нешто на и у храму, њему се одмах саопшти да то може да уради само тако што ће средства уплатити на рачун Епархије, и да је немогуће другачије!

Епископ бачки Иринеј (Мирко) Буловић, стојао је или и даље стоји на челу свих битнијих установа СПЦ: као декан Богословског факултета у Београду, члан Синода СПЦ (у задња четири мандата је четири пута био члан), председник комисије за односе са другим верским заједницама, портпарол СПЦ, главни уредник листа «Православље»…

Лева и десна рука?

У Новом Саду је основан српски народни покрет «Светозар Милетић» и на његовом челу су признати национални и културни ствараоци. Овај покрет је у почетку био замишљен да буде носилац српске национално-патриотске мисли и идеје на прелому два века. Покрет све ове године живи и ради са благословом епископа бачког др Иринеја Буловића. Тачније, тавори, јер је његова воља таква.

Али, друге ствари у које је уплетен итекако су за њег важне, тим пре што су анационалне и комерцијалне… Наиме, потоњих година, препознатљиви печат српске Атине постао је међународни музички фестивал «Егзит». Покровитељ му је — др Иринеј Буловић!

Глобалисти се боре свим средствима против националних држава, а саставни део борбе су и националне цркве, поготово српска и руска, јер су раширене по читавом свету. У том погледу, данашњи владари света имају своје људе у свим деловима друштва (државни апарат, војска, црква…).

Но, епископ бачки Иринеј Буловић је и свештеник који је утицајан на врло широком подручју деловања СПЦ, али и ван тога… Треба подсетити да је без благослова патријарха и Сабора СПЦ у Шамбезију (Швајцарска) седиште Цариградске патријаршије у Западној Европи, још 1995. године потписао акт којим се све црквене парохије СПЦ, ван граница Србије, стављају под управу Цариградске патријаршије. Кад га је у Патријаршији упокојени епископ шумадијски др Сава Вуковић питао одакле му право да то потпише, само је ћутао и није ништа одговорио.

Неколико месеци после тог догађаја др Сава Вуковић је рекао једном ђакону да је уверен да га трују. Умро је убрзо потом од тровања на ВМА. Јетра није издржала.

Др Иринеј Буловић је у Равени (Италија) 2007. године, опет без претходног благослова Сабора СПЦ, потписао документ о папском првенству, документ у коме је први пут Православна црква признала да римска јеретичка организација, која себе назива црквом, има статус Цркве Христове.

Као такав, овај некада «омиљени епископ» брачног пара Милошевић-Марковић а данас «омиљени епископ» Бориса Тадића и његове власти, поставио је себе као сиву еминенцију «крчења европског пута». Све што му стоји на том путу, што имало личи на традицију, чак и чувена «Кобасицијада» у познатом војвођанском месту Турија, постаје проклето и безбожно. Познато је његово писмо претње организаторима овог догађаја у коме каже да ће сви бити привремено искључени из црквене заједнице, да ће им бити ускраћена молитва и да им свештеници неће улазити у дом…

У Епархији бачкој тече леп новац. Иринејеви послушници су плаћени између 1.300 и 4.000 евра месечно. Црквени одбори су само икебана у Епархији бачкој, и они се не питају ни за шта.

Сву власт има владика Иринеј преко својих свештеника, којима је дао одрешене руке да наплаћују свете тајне по свом ћефу, а они за узврат морају да покажу «безбедносну културу» и контролишу народ, да не буде некаквих непозваних богомољачке покрете, братстава, дружења и организовања верског живота при храмовима, да утишају било какав глас верујућег народа, и да се у међувремену спремају за згртање огромних средстава кад се буде десио повраћај земље и других некретнина, кад заживи будући Закон о реституцији…

Прави рат

На састанцима црквених одбора Епархије бачке, као и другде уосталом, требало би да су свештеници записничари, а председник и одборници који представљају верујући народ (и ти одборници су бирани као такви), одлучују о плати свештеника, организују хришћански живот, функционисање парохије и обезбеђују све потребе храма као и плате свештеника, и радника који раде при храмовима.

Али, у пракси, то није тако… Примера има довољно широм Бачке епархије. Рецимо случај Мошорина и како се тамо управља црквеним добрима, довољан је да сликовито покаже шта је владици Иринеју најмилије…

Најпре је од верника који су хтели да обнове своју цркву тражено да средства уплате на епархијски рачун (Иринеју директно, прим. ред.) пошто су парохијски рачуни сви одреда укинути! Православна црква Свете тројице у Мошорину је била без торња, без крста… Скупљан је новац од народа да би то коначно личило на цркву. Скандал је дошао у до медија. Претходни црквени одбор није радио ништа и црква је пропадала. Нови одбор је одлучио да се црква обнови, али је из Иринејевог кабинета речено да се стари одбор неће мењати док му не истекне мандат.

У међувремену је пропало све што је могло да пропадне… Киша је продирала годинама кроз оштећени кров, попуцали су зидови па је нестало и неких фресака.

И док је тако руинирана сеоска црква пропадала, у Мошорину је трајао прави рат. Представници пар хиљада православних верника састали су се са секретаром Епархије бачке Владаном Симићем, предочили му да црква пропада, да су спремни да скупе новац за обнову али да не верују да ће то моћи под актуелним свештеником.

Од разговора није било ништа. Испоставило се да је дотадашњи свештеник, извесни Алекса Курешић, био баш «по мери» администрацији владике Иринеја. Грађани и верници у њему су препознали «кешоловца» и «новотарца». Поједини парохијани су се спрдали говорећи: «…Да је он искрени новотарац, тај би већ био у Новоме Саду и тукао и до 4.000 евра, тако да док његове колеге новосадски свештеници купују некретнине и живе на високој нози, он јадан мора да навуче 1300 евра месечно, како зна и уме, јер је то минимум минимума, и ако испод тога има, онда му се колеге смеју да је неспособан…».

Стање у градовима је још горе, јер храмове обнавља држава преко Завода за заштиту споменика културе, тако да Иринејеви полтрони имају већи захват.

 

 

Извор

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here