Рецензије Милијана Деспотовића и Благоја И. Ранковића за збирку песама Верице Тадић „Пелудна тишина

0
334

Милијан Деспотовић:
БИТНОСТ ЛИНИЈЕ У КРУГУ

Ко зна шта сањају
Наши прсти
(Верица Тадић)

Има у нашој поезији, додуше мало, песника који јесу песници – сочинитељи. Оних, који више раде на језику него на „наивној“ слици, које читалац одмах „тешко вари“ , али када открије битни смисао поруке, такви му песници постају култни, једноставно. У шкртости речи остају две могућности за читаоца: или прелет преко поезије, а то значи одбацивање, или заронити у рукопис и постати стваралац (читалац од ствараоца) неке нове варијације, откривати сасвим нове могућности језика. Писац се користи изражавањем, али како каже Форд Медокс Форд он никада не сме „ губити из вида читаоца, једино то сачињава технику“. Таква техника у поезији је веома озбиљна, она поезији даје пуни смисао, одлика добре поезије је битност. Наш најзначајнији песник сажетог и битног је Момчило Настасијевић. Његова поезија – лив речи, има ток збивања. Он је тога био итекако свестан, када је дајући исти значај току и извору и ово записао:
„Непојмљива је стварност, ако у суштини није ток, непојмљив ток, ако у свим фазама себи не одаје свој извор“. Ту, у тој непрекидној присутности првобитног, у томе бити истовремено и у току и на извору, видим истину бивања. И видим је у томе, да се поред свих распредања, свих цепкања, ипак у суштини ништа није распрело, ништа исцепкало.(1)
Tакав ток је тема певања Верице Тадић (2), у књизи „Пелудна тишина“ (3), али оно што је за Настасијевића круг у кругу, то је за Верицу дуга линија у кругу. Свест је материја, свест је игра, свест је и бескрај, али о крају имамо свест. Промишљања о мноштву делти свести и покушај да се досегне сновидно и тајанствено на релацији коначно-бесконачно и издигне изнад јаве, у којој смо сви своје „одиграли“, свако понаособ, као лични доживљај, изнедрила је и ову запитаност:
Ко зна
шта сањају
наши прсти?!

Кад ово каже, Верица не мисли на стварну мисао, ма колико њена ниска архетипског стоји као обрасци које не можемо заобићи. Резултат је двојак, једнако оном што је било јесте оно што ће бити. Прсти они што нас дотичу или они који су пружени према нама могу бити стварни а могу бити и митски, и то је недељиво, јер је живот, ток живота, приказан као лептир, као пролазност, или као „лептир од свиле“ , чију пролазност не одређује чиста природа већ природа бриге. Та природа долази из нарави која се храни честицама речи, пролазних или оних спремних да саопше поетично завештање. У природу бриге спада и поезија ма колико статично изгледале речи, на први поглед, оне расту, једрају, подижу своје руке значења и глас тишине, а онда проговоре силабичким таласањем, чији ехо дотиче песнике у потиљак, док он сажима бразде валова које постају стихови: стих по стих и песма расте. На то је у својој песми „Речи расту“ јасно указао Дејан Медаковић, један од првих наших песника после Другог светског рата, који је о говорљивости речи и кроз разнородне утицаје, записао:
Што дуже смо заједно
Све веће постају
Наше речи
Непримећено
Расте њихова говорљивост
Све ређе је оно наше
Плодно ћутање
И она тиха загледаност
У очекивано јутро (4)
Песник је само „један мали створитељ“ (Медаковић) , чија градинарска снага јесте скривена, јер: „Архипелаг усана избледи и остаре речи“ (Верица Тадић). Отуда и брига ове поетесе шта ће бити кад престане да
У осмеху
сунча нам
се
сусрет?

Речима, она, додаје чаролију, сугестију, наративност, двозначност, тон, боју, емоцију, али мисли о нежности која је условљена материјалним али не спори ни митско. И уз све то згуснутост је до те мере јака да скоро сваки стих говори једна реч, чак су и везници постали стихови, о њима се читав есеј може написати и отворити њихова сублимација.

Можда је и сама форма исписивања ових стихова, визуелно- степенишна, приказ упорности да се на шкртости речи и ослобођености интерпункцијског баласта, лакше савладава, како јасна, тако и скривена импресија, којом је песникиња опчињена у одређеном атрибуту времена.

На промоцији ове књиге у чачанској галерији „Надежда Петровић“ (19. јуна 2001), књижевник Радован Маринковић рекао је и ово:
„Пелудна тишина “ потврђује да је Верица Тадић у непрекидном и непрекинутом трагању за отварањем магијских вратница тајни, које опседају, и чарају, људе, оне који „нису пронашли црну кутију“ одгонетки, а знају да је „истина довољно хладна и спремна за обдукцију“. Јесте, „у осмеху сунча нам се сусрет“ , али да ли знамо „шта сањају наши прсти“ , пошто „неискусни превару не слуте“ , а и сами смо животно неискусни, па „за нову игру“ ваља карте промешати, пошто „кроз пегаве мисли корача празнина“. Имамо ли, коначно, те карте суђенице, увек изгубљенице? А, ако их ваља дубински промешати, да ли, пита се Верица Тадић, можемо наћи „златни прах у полену праискона“ , пошто нас, „олуја (…) баца громовима у чељусти“.
Да ли смо, тада, сами чељусти громова?
Да ли смо „мала тачка на упитнику цивилизације или мистерија над мистеријама“?

Дакле, о цивилизацији је реч у поезији Верице Тадић, она још у „Острвима ноћи“ потпуно зрело и мисаоно, на основу народног искуства, на основу антрополошког пута, зачиње ту црту, каже: „Живот је влат траве / која и кад одоли / свим налетима ветра / једном буде покошена…“

Сва друга кошења са ништењем корена нису цивилизацијска, она су непогода. Верица Тадић слути људску непогоду, која своје лице никада није крила, док су други савијали главе истинске песнике су неозбиљно схватали, стога Верица и овог пута упозорава да смо на небу цивилизације све мања и мања тачка. Поезија је у тој непогоди пукотина, али и начин за преображај.
А Радован Маринковић се поново пита: „Да ли смо мала тачка на упитнику цивилизације или мистерија над мистеријама“?

И једно и друго. И „мала тачка на упитнику цивилизације“ и „мистерија над мистеријама“. Слутимо, као наша песникиња, црна јата која “ у поглед( у) тајну траже“ и нудимо се, као и она, змијама једући свој пут, а „на пољима црним ловцима сам-ми смо!-на нишану“. Но, нишан се као посумњало, кад-тад окрене оку које кроз њега гледа, које, такође, може бити оплакивно и порицано. То је та сабласна правичност.
Црни ловци. Црне кутије неодгонетки. Упитник цивилизације. Мистерија над мистеријама…
О Боже благи, смемо ли да поједемо свој пут?
Да ли, сами, постајемо црна јата?
Верица нас, и себе и теши: „Ја ћу да певам док се као мехур не распукнем“, док „галебови душе на пучини шире крила“, завршава Маринковић, ширећи руке попут крила душе.

А када сам ишчитавао поезију Верице Тадић у збирци „Пелудна тишина“ , на маргинама рукописа бележио сам њене стихове, оне који су истргнути из матичних песама, посебно задржавали моју пажњу. На крају, уочио сам да је то једна нова песма. У ствари, то је тишина која корача. У траговима тих корака јасно се види да је цивилизација почела да хода наопако и да смо сви своја места погубили и разјединили се превише, тако да нас не може саставити, како је истицао Ален Боске, ни „врачар древног сунца“. А кад смо толико разједињени и једни другима лако постајемо мета за одстрел, многе ће истине, због превара и лажи, осванути на „трновом венцу“. Судбина света, у таквим околностима, биће неизвесна и тешка. Ево те песме која би могла да понесе наслов „Тишина која хода“(где се изгуби њен глас?) или пак овај други „На трновом венцу“:
У сузи пут свој чувам
истина је довољно хладна,
у ткиву времена одмара кости.

Само понекад смејалице зацакле
у грчу вилица.

Сувишна су овде крила.

Дуге зиме слутим
у невреме столетног греха.

Неухватљивом брзином
корача празнина.

Оглашава се у глуво доба илузија
на трновом венцу.

Свевишњи би опростио
да се прича не понавља

Нову књигу пише,

Ал’ сујете мољци
странице му гризу.

Лавиринтом ехо лута.

Лаж чека у реду
И грицка нокте савести.

Ова збирка грађена је у четири циклуса: „Архипелаг интиме“, који чини шкољку, „избачену на Итаку“, „Про-м е н е об-л и к а“ које у невремену умичу „мољцима сујете“, „Каталог игара“ у коме траје игра од пламена до илузија и „Насмејане скице“ које чекају на говор, рекао бих, наше гласно читање.
Ако је у „Архипелагу интиме“ разбијала мехуре истине, у „Променама облика“ Верица суду времена предочава неправде и очекује да ће тај, неподмитљиви, суд истину одбранити и од оних што „ужарене језике за собом вуку“. Истина је увек смирена, јер је испуњена праисконском чистотом и обасјана најплеменитијом светлошћу. Узнемирени су дволичници и преваранти, који су наивно веровали, да је могу уништити, јер она се неће утопити, ма колико је пута бацали у најдубљи вир, увек ће испивати на површину:
Истина
је
довољно хладна,
хладна
и
спремна
за обдукцију.

„И кад губи неки од хиљаду својих живота, истина не губи свој идентитет, а њено божанско порекло обезбеђује јој бесмртност, које лаж, и кад тријумфује, не може да обезвреди. Ма колико пута лаж успевала да се преруши и завара или опчини својом убедљивом глумом, оне који у њу верују, једном мора сићи са сцене, а њена сцена је само земаљски живот. Будући да је истина божаска честица – део стваралачке енегије и на небу и на Земљи, она, упркос страдању, увек може да васкрсне и у зеници футура, као лазур да засветли“. (5)

Невреме је у људским душама, а то није безазлено. Верица је то невреме у истоименој песми саопштила кроз годишња доба са алузијом на човека. Човек је грешан према природи и она болује, хоће ли јој помоћи наше молитве да оздрави. Најчешће је касно или немогуће те грешке исправити, а самим тим касно и за покајање. Природа јесте створитељ, мислити на њу значи агностички мислити на човека, и улудо је пред тим чињеницама призивати опрост од Бога. Молитве јесу један од статуса духа, али оне траже пречисте душе, очишћене од њене супротности. Молити, значи чинити добро јер: „На Господа/ ко/ руку/ подигне/ први страда“.

Тезе о људском и божанском свету јесу нужне, и ови стихови иду у том правцу, пре свега зато, да би се издигла врлина, оличена у божанском, изнад сваког зла. Миодраг Павловић је у збирци „Млеко искони“ опевао нестанак богова, цитирајући Одисеја: „Богови неће више да се рађају“. Тумачећи ову поезију Љубомир Симовић каже да је „пропаст божанског истовремена и повезана са пропашћу људског“. „Право је питање да ли је човек слободно биће, као боговерујућ човек, или као атеиста? Најмање из два разлога није: ако нема границе у испољавању слободе, онда може да ради шта год пожели и да уништава и друге људе; ако слепо верује у оне који су себе прогласили мисионарима божанске правде, онда, најчешће, може бити и жртва.“ (6)
Не смемо занемарити религијски мрак у коме се верујући људи држе у покорности и верске ратове, у којима се под плаштом божанске мисије уништавао народ и отимале територије. Највећа зла (а то се кроз векове понавља) овим просторима долазила су са простора педантне теолошке просвећености. Не убија Бог, него човек, али ће се и сваки напад на њега завршити поразом.

Човек мора да се замисли до ког стадијума цивилизације је стигао, или се повлачи назад, и да у себи убије „мољце сујете“, да се ослободи варварског. Не успе ли то неће имати ко да напише „Каталог игара“ (трећи циклус у овој књизи).

Шта за свет и сваког појединца значе игре?!
„Људски живот био би незамислив без игре, јер смо и створени из симбиозе: сна, љубави и маште. А у свему томе, присутна је она безалена, племенита, окрепљућјућа, духовно обогаћена димензија игре. Један од битних услова за склад и развој биолошког и психичког интегритета неке личности јесте смисао за игру као: разбибригу, сазнајну чаролију, лепезу духовних варијација, покретачку и стимулативну основу за креативно уздизање и надградњу у сваком сегменту постојања. Људско биће је, по својој природи, дакле, предодређено да воли игру (Homo ludens).

Све друго што штети интересима, ма ког човека, или га угрожава, на било који начин, дакле игра у којој се поништава људска вредност је неприхватљива. Дијагностицирање таквог међуљудског односа је неопходно, како би се тај болесни део људске природе препознао и, ако је могуће, излечио. Или бар, направио отклон од таквог односа.“ (7 )

Верица баца у лице „лицемерну рукавицу“ сцени на којој је све дволично и часни људи падају у замку подмуклих превара. Крај овог века биће забележен трговином људи, људи се продају као у дивљачка времена. Култура добра у неке пределе света још није дошла, много се зла уротило против вековне културе и традиције. Ипак, „ово ће се кретање завршити сунцем“ уверавао нас је Бранко Миљковић, чија нас светлост поезије не напушта. Верујући Миљковићу, који је жртвовао себе за поезију и постао песничка материја, из које песници данас узимају одговарајуће симболе, па и Верица Тадић, ми данас имамо муку са видљивим чињеницама.
Обезглављеност логике, извитоперена и обесмишљена сврха живљења, загађена демонском унутрашњошћу човека, скоро да најављује напуштање принципа природно осмишљеног бивства, наговештавајући катаклизмичну еру у којој живот неће бити суштинска ствар. Шта ће од свега тога остати за будуће време, велика је непознаница. Шта нам говори тачка на упитнику цивилизације покушава да одгонетне песникиња:
Та мала
тачка
на
упитнику
цивилизације

Тромб је
у венама
еôна

Мистерија
над
мистеријама

Нико не
Зна

Колико
глагола
у ткиву
перфекта

П р е ж и в и

И како
Кроз ћелије
невидљиве

Сједињени

Улазе
у текст
будућег
в р е м е н а.

Овде бих да укажем на то да Верица „пише слободним стихом, ослобођеним једнаког броја слогова, риме и знакова интерпункције. Строфичне целине формира елиптичним стихом са нагласком на формално и логично мишљење, уз редукцију емоционалног слоја. Не ствара чврсте силабичке форме. Стихове разлаже и у визуелној вертикали ради стварања оптичког ефекта. Њен иновантан приступ стиху заснива се на оптичком и графичком разлагању речи ради усложњавања њиховог смисла. Из тих особина проистиче иновантност њене модерне поезије и ширина естетског волумена.“ (8)

Све је то као графичка мимика и гестикулација потребно у споразумевању и читању са застанцима, ради бољег разумевања прочитаног.
„Насмејане скице“, које стиховима уобличују флуидну физиономију људског лица, завршни су циклус ове књиге. Утисак који се стиче, када се читају ове песме, јасно нам указује на то да је Верица желела да од „зуба“ измами сјај, од „очију“ радост, од „уста“ пољубац, да у „коси“ види нежне прсте, „уши“ да слушају добре вести и да сваки „говор“ избегне зле речи. Све то треба да буде датум који вреди записати. Песничка уметност тежи ка том датуму, тражи га за сталну тему.

Верица Тадић је песник садашњег стања у којем је свет у страшном неспоразуму са собом. Тај неспоразум доводи у заблуду и оне који због њега испаштају. Она није „дозивач слутњи“ , она је песник доба чији је савременик, она је песник опрезне руке, руке која стихове споро и дотерано, а степеничасто слаже. То јој омогућује да се у својој ангажованој поетици успне на пристојно место.

У првој књизи (9) Верица је „сасвим одређено и јасно (говорила), о љубави, те речи су долазиле директно из душе и срца: понекад ведре и раздрагане, болећиве и разнежене, меланхоличне. Те тихе и радосно-бојажљиве речи су „сном будућег срца и душе“ директне љубавне алузије са дна најдубљих дубина, некоме ко се само наслућује“. (10)

И ово је велика књига љубави, планетарне љубави, љубави за човека уопште. А чиста и искрена љубав нам је веома потребна јер, већина драматичних збивања много је двосмисленија и него што изгледа на први поглед. Извесна мера заплета толико измиче нашој реакцији да су неопходна нека друга чињења осим естетичка – сузе и смех за које се тврди да су често превара. Треба градинарити кроз рефлектоване вредности прочишћавања. Само таква усмереност може довести до будућности од које смо, за сада, превише удаљени. Треба у све то унети више духа. Отуда и пелудни наслов овој књизи „замочен“ у мастило тишине.

„Док би за многе тишина била разарајућа, за ову поетесу она је плодотворна. У њој је она уз клијање речи уобличавала своје стихове чије су поруке једна синтеза лепог и узвишеног поимања овоземаљске пролазности (…). До овакве хармонизације двеју животних вредности она је дошла после емотивног (али и еруптивног) набоја, у коме је обитавала у једној равнотежи духа и спољашњег окружења, чинећи тако смисленијим своје тишине ма какве оне биле. Значи, у тишини, ћутањем се на неки начин едукативно уобличила да кроз стих, с лакоћом изнедри сажетост својих мисли кроз које провејавају само проверене истине једног човекољубивог бића. Свестраног бића окренутог духу својих предака, тој непресушној енергији традиционалних вредности (…) Већ при првом сусрету са овим стиховима ствара се доживљај једног духовног просветљења, баш као када човек стоји на светом месту”. (11) Не спорећи ту истину, пуну поетичку сагласност овде добијају трагови и сенке.

“На крају ‘ипак истина ће да засветли’, поручује нам једна песма, па је очигледно да је реч о изузетно доброј модерној поезији, сређивање хаоса у животу и у природи, снажан осећај смисла за детаљ, за минијатуру од које се прави помпезна аутентична песма (Трагови и сенке). Песничке поруке су као даровне снохватице песничког вјерују животне истине чији је raison d’ etre земља, преци, субјективно песничко Ја и душа човекова.“ (12)

Верица не би била то што јесте, да оно што гради не гради са душом, као подсетник себи и свим градинарима, верујући у здрав приступ свему: „И / смарагдне / куле / могу / да потамне Ако на њих / сенку баца /Рошав образ градитеља. “

Сенка која пада на ову књигу јесте вишезначна љубав аутора који жели да свет пева градинарску а не епитафну поезију. Њена слутња је, често, већ постварена мисао, гномастичка замислица једног аскете коме је у стегнутом изразу свака порука одговорна. Читалац може „уочити да је ова поетеса мајсторство грађења стиха довела до оних висина када се са сигурношћу може тврдити да је једним зналачким приступом већ досегла ниво лирске лествице и веома добро савладано знање поетског говора.“13. Сенка која пада на ову књигу јесте вишезначна љубав аутора који жели да свет пева градинарску а не епитафну поезију. Њена слутња је, често, већ постварена мисао, гномастичка замислица једног аскете коме је у стегнутом изразу свака порука одговорна. Поезија Верице Тадић се „може уврстити у апостолску, наравно по опредељењу, племићку, то јест аристократску, по стилу и језику, мотивима врсног алетофила “. 14
Баш такав читалац пристоји овој поезији.

________________
1. Момчило Настасијевић: „Белешке за стварну реч“, у књизи „Есеји“, целокупна дела, књ. VII, Београд 1939. стр. 98.
2. Верица Тадић (Доњи Дубац, код Гуче, 1949) пише савремену и хаику поезију, прозу и есеје. Објавила две збирке песама.
3. Верица Тадић: „Пелудна тишина“, Свитак, Пожега, 2001.
4. Дејан Медаковић: „Ниске“, Багдала Крушевац 1989.
5. Писмо Верице Тадић од 12. јуна 2001.
6. Исто.
7. Исто.
8. Др Милован Гочманац: „Одуховљени лирски сензибилитете – о књижевном делу Верице Тадић“ , Свитак, Пожега, 2012 . стр. 22,23.
9. Верица Тадић: „Острва ноћи“ , Удружење публициста, Чачак, 1990.
10. Милош Табић Томас: „Хармонија једноставности“, „Свитак“, Пожега, 2016. * Број 86-87. стр. 36.
11. Ана Дудаш : “Реч о речи“, Српска књига, Рума, 2002 ,стр.131.
12. Милосав Ђалић: „Тиха оркестрација матерње мелодије“, Стиг, Мало Црниће, бр.89. 2003.стр. 89.
13. Ана Дудаш : “Реч о речи“, Српска књига, Рума, 2002, стр.133.
14. Благоје И. Ранковић: „Трагови и сенке у објективу футура“, Стиг, Мало Црниће,, бр. 95, 2006. стр.104.

_____________________________________

Благоје И. Ранковић:
ТРАГОВИ И СЕНКЕ У ОБЈЕКТИВУ ФУТУРА

Падају лажне копрене,
разголићује се добро и зло.
Ноћ није мање лепа, него ли дан, није мање божанска.
У ноћи бивају Откровења.
Бездан се раскрива само у њој.

Берђајев: Ново средњовековље

Песник тражи надахнуће, а кустос чува постојеће – речи су Бранимира Доната, у есеју О родитељу хрватског поетског круга, А. Г. Матошу. А Верица Тадић је, формацијско-стилски, допрла до надахнућа, које се може описати личном сецесијом ка сфери артистичког градитељства.

Зато је, у готово константи, присутно инсистирање на економичности израза, лапидарности и симболизму: а реминисценција, тако спрегнутих речи је способност да се кондезује искуство. Ако се, пак, послужимо машицама, односно жарачима Светлане Велмар Јанковић, којима распаљује поетску пећ Ивана В. Лалића, видимо да она рационално оправдава поверење у непосредност поетског израза и у истинитост исповедног тона раних радова овог песника, не негирајући поетско искуство.

Код поетесе Верице Тадић ради се управо обрнуто – нема високе поетске пећи нити лаве, која тече кроз строфе, скидајући тако мека ткива, као кал времена. Пре је то онај самодовољан глас пророка – Ватеса, који кори сукобљене људе и Ериније, у тмини храма уметности, ординирајући корпусом дубоког поетског мора. Но, као и сваки пророк, своју центурију, опеваће, ако смем тако да назовем такву конструкцију стиха: бинарним фокусом метафоре, чије је оснажено дејство међусобном атрибуцијом и истанчаним смислом за симбол, или аналогијом бинуклеарне природе поленовог зрна, или фрустрацијом биполарног система (Сунце-Јупитер).
Узмимо пример:

У делтама руку                             У ткиву времена
Растанци се мресте       или      Одмарају се кости

Овако проширена синтагма, апстрахована је скоро до принципа депоетизације, следећи аксиом симболичне уметности, да никада не тежи схватању идеје по себи. Ту је суштинска разлика поезије креације, од поезије опевавања. И онако, и овако, симболизује предмет приказана мисао аналогијом метафоре. Отуд се, поетско ливење Верице Тадић, може сврстати у фине радове, далеко разнобразних флотација и фракционих дестилација. То доказују и стихови, рекао бих, потпуне метаморфозе, метаморфозе метафоре, у песми „УСТА“:

Ларве
Тренутка
У
Лептире
Вечности
Прелазе

И опет је ту присутан, вешто опробани рецепт изненадног обрта, од тренутка до вечности, од ларве до лептира, поново спрегнуте у бинарном фокусу метафоре, када ларва – тренутак, постане лептир – вечност. Песник се бави несавршеним временом, временима у покрету, онда можда можемо и сумњати у потпуност овог преображаја.

Свакако да овакво песништво можемо уврстити и чисту алетофилију (пријатељство истине) и гностолошки је класификовати у лексику биља, тишину, шапат, опет понављајући да је, гледано суштаствено, природа полена бинуклерна, односно по моделу гледана, сукобљена на унутрашњем плану, фисионо расцепљена од супремације ка фрустрацији.

На тим лимесима, као и код Оскара Елитиса, почива и поетска филозофија Верице Тадић, у опсегу бесконачног, у непрекидном течењу, у мељави вечности, клепсидри времена, неописивом интермедијаријуму, бесконачном низу полиметафора и њиховим преображајима.

Описано једноставним појмом, поетски глас се одликује композицијом вечне дијаморфозе:

И смарагдне
Куле
Могу да потамне
Ако на њих
Сенку баца
Рошав образ
Градитеља

(„Трагови и сенке“)

или:

Колико
Глагола
У ткиву перфекта

Тромб је у
Венама еона

(“ La mort“ )

Због експонираног мотива вечности, то јест, безвремености, ова поезија носи у себи и прегршт астралних твари отргнутих од космогоније и предегзистенцијалног поретка настанка света. У исти мах, она не показује ни мало поноса за такве сувенире универзума, идући до нихилистичких дубина, компасом слутњи (La mort), јер Верица одавно зна: да у ноћи бивају откровења, а да се бездан раскрива само у поезији каква је ова, у спознаји трагова и сенки.

Унутрашњи глас, речит, тих, вокабулар, шапат, а готово спреман да оштрицом декапитира умишљај читаоца, да се поезија узнела до латентне и опоре патетично – меланхоличне симфоније. Он познаје да, истину после Сократа и Христа, бране и граде једино песници ноћних укора, опомена, жигосаних самоћом. Тако се и поезија Верице Тадић, може уврстити у апостолску, наравно по опредељењу, племићку, то јест аристократску, по стилу и језику, мотивима врсног алетофила.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here