Вјера Гаровић: Сећањем се огрнем

0
307

ХВАЛА ТИ

Нежност малих ручица
Мекоћа коже на „гуши души“
Залечиће твоје ране, чедо моје
Исто је тако и мајка чекала тебе
И док чекамо да она дође
Мотам наш филм.

Памтим те благо жуту и ситну,
Са црном косом
Као да су те Кинези заборавили
Код мене у свиленом јастуку
Који и данас чувам.

Никад пре нисам видела
Тако танке прсте.
Твом тати сам рекла
Јер сам за тебе то већ пожелела
Да свираш клавир.

Волела си звук мотора.
Одмах би заспала уз звук кола
И два круга око улице
Украли би твој сан.
„Хајде Като“…успаванке су биле
А „Пред Сенкином кућом“.
Наше тајне криле.

Упамти ове топле летње дане
Као што се ја сећам оног михољског лета
Када је једна дивна душа
Заувек постала део мене, а ја ње.
И та прича и даље траје.
Твоја је бака морала да оде
Сад нас је опет три.
Хвала ти!

КО

Запшеничило се око
У ужеглу земљу
Хтела би да сади,
Гладна душа и празна рука.

Из амбара испадају речи
Златне, дуго закатанчене
Жедне росе и мириса зове
Несвикле на светлину.

Ко то први на њих у подне
Просипа своје. Облак кишу
Или сунце зрак? Што лучу носи
И праху предходи.

 

БУДИ

Буди моја киша
Натопи сушну земљу
Која се најпре скаменила,
Па у прах претворила
Да је ветрови разносе.

Посади у њу маслину
Која има дубоко корење
И у камену везује векове.

После можеш и јагоде…
Или пусти пчеле
Нека из цветних ливада
Крај Мораве донесу слад
За гладна уста.

Буди моја киша
Свежи пљусак у врели дан
Охлади ожиљке и боре
На огрубелој кожи
Да мање затежу и боле.

Буди и киша сећања
Врати ми успомене
На све прошле кише
Иза којих су
Ницала надања.

НЕКАД

У тишини
Бол ме савлада.
Сећањем се огрнем.

На пијаци нађох
Ситне слатке крушке
На Одушевце миришу.

И у огледалу
Магла огрнула стазу
Душа грли хладноћу.

ПРАХ САМ

Изгорећу
Од врелине
Пожара дамара,
Што се пробуде брзо
И грубо гутају жеље.

Као борове иглице,
Што жуде за граном
Са које су пали.

До њих
Кад искра стигне,
Или залута сунчев зрак
И од борове шуме остаје
Само мирисни прах.

ПРЕД ИЛИНДАН

Испод прозора калопер
На посној земљи пркосом листа
Мирисом детињство зове

У плавој конзерви црвена мушкатла
Капи воде чека. Лето је.
Пресахнуо поток који зову река
Бунар је за све. Благо и људе.

Косци клепљу косе.
После ракије, проју и сир да заложе
Према небу се гледа
Са сунцем такмичи.

Још данас. Завршиће.
Низ падину је лакше.
Сутра Илиндан. Па на Турјак!
Сабор је….
А боровнице… зреле.

ИЗАЂИ

Затворио си нечујно врата
Обрисао трагове за собом
Спустио ролетне.

Ниси питао како ћу
Ни могу ли. Умем ли
Има ли те још у мени?

Изађи и из моје песме
У њој су све боје твоје
Да боли више, не сме!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here