Петар Милатовић: ЦРНОГОРСКО СРПСТВО У ДУЋАНУ (Због овог чланка удбаши у Црној Гори лансирају најневероватније лажи о мени!)

4
959

СРБИ БЕЗ СРПСТВА И ЉУДИ БЕЗ ЧОЈСТВА!

Зашто су Срби доживели највећи морални и национални пораз у историји? Одговора има више и они су једноставни, препознаћемо их сами свуда око себе. Наиме, част изузецима, али најгрлатији „Срби“ били су: удбаши, пробисвети, профитери, моралне наказе, интелектуални пигмејци и духовни лилипутанци. Сви су они приватизовали Српство, сви они имају СРПСТВО У ДУЋАНУ које показују свету као мртву природу. На крају, све су то Срби без Српства и људи без чојства!

Митрополит Амфилохије (Радовић) даје поклон Милу Ђукановићу

Овде ће бити речи о црногорским професионалним „Србима“, дакле, о црногорском Српству у дућану! Они који су ме, што приватно, што службено, слушали пре двадесет и кусур година, а који су ми се до недавно јављали овим или оним поводом, подсећајући ме на те моје говоре, да би касније један за другим постајали професионални „Срби“, уобразивши се и сервилно шенећи пред онима од којих окрећем главу како бих сачувао менталну хигијену, упозорили су мој механизам унутрашње нужне самоодбране, јер такви су далеко опаснији од мојих јучерашњих кључара од којих сам био далеко слободнији у Титовим казаматима.

Европа и свет захтевају да се отвори за јавност Удбина архива, али удбаши на власти и у опозицији се праве глуви, а мораће све да се обелодани!

Они идеолошки кључари имали су, макар, мало достојанства, а овој булументи професионалних „Срба“ достојанство је недостижна категорија, али то им не смета да се гурају тамо где се, шаком и капом, деле безвредна вашарска одликовања за професионално „србовање“, малоумно антиумовање, сопственим заблудама робовање, док, истовремено, народ тоне на дну клоаке коју су перфидно припремили антинародни идеолози и дежурни ћутолози, а обе групе стокупљевина данас су професионални Срби, дакле Срби без Српства и људи без чојства!

УДБА КАО СУДБА

Веома малом броју људи у Црној Гори је позната чињеница да је, за време СФРЈ, или боље речено Броза, шефове и дописнике из Црне Горе постављала војна служба безбедности. У суштини Војне безбедносне службе постављале су шефове дописништава, не само у Црној Гори, него и у осталим Брозовим републикама, све до слома СФРЈ, а касније је то радила Државна безbедност Црне Горе!
Деведесетих година шеф дописништва Политике из Црне Горе био је Љубо Ђикановић. Међутим, Ђикановић се отео контроли, па је почео објављивати серију текстова о томе како Албанија користи низ наших телекомуникацијских чворишта у Црној Гори, посебно уз границу са њом. Та вест је одјекнула као бомба, али је била тачна. И брзо заташкана.

Србогладни србождер Јосип Броз, звани Тито, од мајке Марије и непознатог оца, значи копиле, и Стане Доланц, некадашњи члан Хитлер-југенда, разрађивали су увек антисрпску стратегију

Ђикановић није знао да иза тог злочина стојe нико други до Јосип Броз и Стане Доланц, једно време главни човек комунистичке УДБе у СФРЈ. Уздајући се у своје убјеђење „поштеног комунисте“ Ђикановић је претрпео егзекуцију и смену, преко ноћи је зглајзао са места шефа дописништва и на његово место доведен је Драгомир Бећировић, новинар фабричког листа из Зенице.
Драгомир Бећировић био је у потпуности, проверен Доланчев кадар и човек од посебног поверења. Толико је, политички био јак, да је био моћнији и од председника црногорске Владе. Иначе, Драгомир Бећировић је писао о добровољном уступању телевизијског репетитора на територији Црне Горе Албанији, али то питање нико никада није покренуо. Драгомир Бећировић је у сукоб са влашћу ушао много касније због тога што није добио владину донацију за куповину велелепног стана у подгоричком насељу Момишићи.
Сукоб није био идеолошке, већ материјално корупционашке природе. Уз њега за војну безбедоносну службу раде и новинари: Душко Јолић (шеф дописништва из Подгорице са завршеним курсем описмењавања и непуних осам разреда школе), Донко Ракочевић, дописник Новости из Црне Горе, Будо Симоновић, дописник Политике Експрес“, Весељко Коп- ривица, дописник неких загребачких листова, иначе новинар црногорског „Комуниста“, Боро Бешовић, новинар Радија Црне Горе, Славиша Ђорђевић, новинар Радија Црне Горе, Чедомир Прелевић, дописник „Новости“.
Као кадар ВБС (војних безбедносних служби) је и Никола Ивановић некадашњи секретар у Влади Црне Горе задужен за информисање, иначе родом из Бјелопавлића у Црној Гори, комунистички кадар од поверења иако је четнички син! Био је и комунистички, партијски кадар читаве црногорске Владе. И он је у Црну Гору (иако је ту и рођен) дошао из Босне!
Никола Ивановић је касније постао сарадник америчке ЦИА-е.
Њега Американци постављају и за главног и одговорног уредника државног дневног листа „Побједа“ са задатком да разјури неколико новинара који су личили на српске националисте. Данас живи у САД.

ЛИСТ „ДАН“ – ЛЕГЛО РАЗНИХ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ

Веома је интересантна и индикатива изјава Мила Ђукановића „Да је Душка Јовановића убила војна обавјештајна служба,“ пошто је дневни лист „Дан“ формирала Војна безбедносна служба, директно финансирајући покретање листа са 2 милиона немачких марака и то два пута. Новац за формирање и стварање листа „Дан“ у ташни донео из Београда донео посланик и бивши новинар Емило Лабудовић.

Емило Лабудовић

Још је интересантнији податак да је лист „Дан“ и данас легло разних обавјештајних служби, а највећа пикантерија је да је поред Јовановића у тренутку у тренутку убиства био Драгомир Бећировић, сада већ некадашњи шеф дописништва Политике из Подгорице, или ондашњег Титограда. Зашто нико није имао храбрости да од тадашњег црногорског премијера Мила Ђукановића затражи појашњење изјаве о убиству Јовановића, остаје тајна. Или се ту јасно показују одређене чињенице које се само логиком могу наслутити.
Сменu Драгомира Бећировића из дописништва у Подгорици извела је црногорска Државна безбедност, служба која је тамо постављала своје новинарске кадрове, као например Сита Ракочевића, личног пријатеља Мила Ђукановића, омиљеног Брозовог омладинца, а данас дописника Политике из Црне Горе, сарадника Државне безбедности Новице Ђурића.

КО ЈЕ НОВИЦА ЂУРИЋ?

Новица Ђурић је кум и најблажи сарадник Светозара Маровића (црногорски Стане Доланц), али и кум Момчила Вуксановића у „Српском националном савјету“, као и кум Илије Лакушића, некадашњег министра културе у влади Мила Ђукановића и дописника комунистичког гласила „Борба“, каснијег председника Удружења књижевника Црне Горе, кога је на том месту наследио управо Новица Ђурић који сада прма неколико хонорара за своје активности: плату из „Политике“, енормно високи хонорар као уредник електронског портала „Српске новине“ у „Српском националном савјету“, и хонорар за сараднике црно- горске шпијунске АНБ! За то се зна. О осталим примањима се може само нагађати.

Новица Ђурић, некадашњи главни и одговорни уредник „Омладинског покрета“, листа социјалистичке омладине у ондашњем Титограду, био је веома перспективан кадар кадровске комисије ЦК СК Црне Горе. Многи су га видели као могућег наследника свог ујака и познатог црногорског усташе Мијата Шуковића, иначе једног од писаца антисрпског Устава 1974. године! Везе Новице Ђурића са комунистичком и неокомунистичком влашћу никада нису прекинуте, а његово блиско пријатељство и кумство са Светозаром Маровићем (црногорски Стане Доланц), као и са малопре поменутим Илијом Лакушићем, продубило је његов рад на утемељењу сепаратистичког режима.

Да је „мали перспективан“ (како су Новицу Ђурића називали у Централном комитету Савеза комуниста Црне Горе – ЦК СК ЦГ) најбоље је осетио београдски новинар Милован Бркић кога су умало ликвидирали сарадници црногорске Државне безбедности у ходнику „Омладинског покрета“, по налогу ондашње, комунистичке власти. Уосталом, и сам Бркић касније је почео да сарађује са Војно-безбедносном службом, како многи тврде, да би заштитио сопствени живот.
Бркић се у старту преварио и поверовао Новици Ђурићу, али га је то умало коштало живота. Живот му је спасила једна жена која је, угледавши језив призор како три бандита масакрирају полумртвог човјека, почела је да запомаже! Главни организатор овог покушаја убиства био је Владимир Владо Кековић бивши шеф Државне безбедности Црне Горе. Он је касније у неколико прилика саопштио да је логистичку подршку за овај моструозни напад пружио нико други до сестрић Мијата Шуковића, жалосни Новица Ђурић. А Бркић је био у ондашњем Титограду како би прикупљао компромитујуће податке о комунистичком политичком руководству!

Временом институције савезне државе губиле су премоћ у односу на сепаратистичке, тако да су смењивани кадрови које је постављала Војска и њене безбедоносне службе.
На том таласу је за дописника листа „Политика“ из Црне Горе дошао и Новица Ђурић.
Новица Ђурић је изузетно близак са Момчилом Момом Вуксановићем и тако је запосео на још једно уредничко мјесто, као уредник електронског портала „Српске новине“ иако до краја, један другом не вјерују.

На почетку у оснивању СНС Момчило Вуксановић је у једном тајном разговору са групом српских радикала договорио Ђурићево смакнуће (сматрајући га веома повезаним са црногорском влашћу), али је након неколико месеци, Вуксановић почео да разбија Српску радикалну странку. Српске радикалне странке, која је између осталог и формирала СНС, више нема.

Између осталог и због Вуксановића. Вуксановић је, када је требало, улагао новац у растурање странке, а председницу мр. Видосаву Остојић (чији је муж Бранислав творац „црногорског језика“, а децу јој стипендира Фулбрајт и данас се налазе у САД!?) частио је авионском картом до Београда.
Ђурићев ангажман се не завршава на томе. Постаје уредник Издавачке куће „Српског националног вијећа“ и ту осим што себи обезбјеђује срамно високе хонораре, обезбеђује бесплатно штампање и рекламу својих књига без икаквог уметничког дара.

ЈА РАДИМ У ПОЛИЦИЈИ, А ВИ ЗА ПОЛИЦИЈУ

Ево шта ми о Новици Ђурићу пише његов колега чије име ћу да прећутим сада како бих сачувао његову безбедност у Црној Гори.
„ЈА РАДИМ У ПОЛИЦИЈИ, А ВИ ЗА ПОЛИЦИЈУ, речи су које је децидарно изговорио Веселин Брновић. Тада је био активни инспектор МУП. То је сада проверени податак… Милош ми није говорио истину. Можда је рекао само што је од неког чуо. Али, изгледа да ме сада избегава. Мада, то је мање битно… Скупштина је одржана осамдесетих година. Присуствовали су Илија Лаушић , Новица Ђурић и Брковић. Тада су били заједно. Илија је већ неколико мандата председник УКЦГ, и изгледа да ће бити доживотно. Јер, (наводно) нема услова, средстава да сазове скупштину… Могао је да објављује антологије. И своје књиге и књиге круга који се налази око њега. Опште је познато да је финансије дао режим, издавач – УКЦГ… Дуго је издавао неки мјесечник, „Књижевни записи“. Не знам да ли то још излази… Али, све то нису мала средства. И нема логике да се скупштина није могла сазвати… Чини ми се да је прошле године добио тринаестојулску, или неку другу сличну, за коју се ваљда овде стичу услови за националну пензију… Никада нисам присуствовао ни седници ни скупштини УКЦГ. Присуствовао сам на две скупштине УНЦГ. Од кад је Ђурић изабран за председника, нисам ни једној. Нисам био ни кад је изабран. Не знам колико је он већ мандата председник. Ваљда је и сада… Једном, на ударном дневнику овдашње државне телевизије видео сам извештај са скупштине. Камера је у великом светлу приказала Вуксановића. Он и Ђурић су као нокат и месо… Мислим да такозвани СНС постоји већ пет година. Чуо сам да је Ђурић негде рекао да он са поступцима тог тела нема никакве везе … Опште је познато да је он водио електронске новине које припадају СНС. Логично је да је он стварао и илустровани магазин, „Новине српске“ које такође припадају том телу и за које се зна да никада нису објавиле ништа против режима. Само, против опозиције… Јер, није за веровати да би их умео створити Вуксановић… Знам да су у медијима раније излазиле информације да СНС за своје активности, од државе, годишње добија више од 700 хиљада евра. Вуксановић је то правдао својим великим активностима… Ваљда сам прошле године на некој телевизији гледао округли сто ком је присуствовао и он. На питање гледаоца, да ли је тачно да је добио више од 700 хиљада, рекао је да јесте и да је објавио неколико десетина књига (не знам тачно колико) и оформио телевизију и магазин (излази месечно) и поделио стипендије… Али, то су све активности које је такозвани СНС учинио од дана свог формирања. А он је изговорио као да је све то урађено само те године… Сада им је буџет смањен и износи нешто више од 500 хиљада… Књиге штампају у „Графокартону“ – Пријепоље. Знам да је 2008. године, у тој штампарији, израда књиге од 200 страница стајало 1 евро по примерку ( и то тврди повез и сјајни двестограмски папир). Такозвани СНС своје објављује у меком повезу и на неупоредиво мање квалитетном папиру. Та штампарија је на велико откупљивала картон и папир из Турске и зато су цене биле тако повољне. Вероватно и сада… Једном, неко ми јекао да је за кабловску телевизију потребно пет-шест компјутера, пар камера. Пар рефлектора, каблови… И да су негде на периферији Подгорице закупили неки простор у коме је та телевизија и редакција тог магазина. И ти закупи су одавно овде много јефтини. Вредност некретнина је драстично пала… Рекао ми је човек, Србин, да је његова кћерка која је била одличан студент, једном, на име те стипендије добила 50 евра. И више ни цента… Претпоставља се да се све те активности могу мерити у десетинама хиљада евра. А какав су новац примили за све ове године, то су, као што сам ти рекао, објављивале овдашње електронске медије. Сигурно и штампане… За то, много су јавно оптуживани. То овде није никаква тајна… Навелико се прича да за „одбрану“ србског језика и права Срба у Црној Гори, траже и налазе донације у Србији. Можда и у дијаспори… Ђаво је увек гладан. Никад се не може најести… Ни у Матицу никад нисам ушао. Знам да су тамо исти људи – Ђурић и Вуксановић… Све су то бивши скојевци, заклети чланови КПЈ који одвећ у Црној Гори воде „србске“ књижевне, новинарске кругове….“

НЕ МОГУ ЗЛИ ДА СЕ ДОГОВОРЕ КО ЈЕ ГОРИ!

Вратимо се Момчилу Вуксановићу, самозваном председнику „Српског националног савјета“ у Црној Гори и његовим малверзацијама!
Вуксановић је у „Савјету“ увек радио незаконито, али, за чудо уз пуну подршку чланова СРС и наравно својих кумова, пријатеља, интимних сарадника.

Момчило Вуксановић, председник такозваног „Српског националног вијеће“ којег финансира Влада Црне Горе из буџета

Неки који су отворено почели да постављају питање: куда иде не мали новац који се добија за заштиту српских националних права одмах су отерани.То је понајпре изрекао Гојко Раичевић, некадашњи главни секретар „Савјета …“ и онда је против њега покренут линч! Наиме, Раичевић је истрагом утврдио да је Вуксановић новцем „Савјета“ плаћао своје службенице у приватном грађевинском предузећу, али и дугове те фирме. Тако је утврђено да је Вуксановић присвојио значајну суму новца која је била намењена за заштиту права српског народа у Црној Гори. Раичевић, који је документовано доказивао тврдњу да су паре СНС покрадене, умало није линчован и пребијен. Спасио га је само његов габарит.

Члан „Савјета“ извјесни Ранитовић у пијаном стању је причао да је „Вуксановић велики лопов и да је новац Савјета уложио у изградњу неких зграда у Подгорици.“

Да ли је то тачно, тешко је знати, али се зна да је побуну у Савјету припремао и адвокат Младен Мићовић, из истих разлога, али је он убрзо тешко оболео и преминуо.

Познато је да је рођени брат Момчила Вуксановића, Данило био подпредседник Савезне Владе док је председник био Момир Булатовић.

Момчило Вуксановић је преко брата Данила код Милошевића испословао да добије сву технику за једну ТВ станицу у Црној Гори и приде теретни камион. Техника је стигла са ПИНК ТВ коју је даровао тадашњи јуловац Жељко Митровић.

Вуксановић је обећао да ће формирати српску телевизију, али од тога тада није било ништа. ТВ техника чим је стигла у Црну Гору продата је Гојку Митровићу власнику ТВ Елмаг за цирка 200.000 немачких марака, а камион за неких 30.000. Новац од те технике поделили су браћа Вуксановић.

У Црној Гори, у времену транзиције, формиране многе тајкунске, лоповске фирме које су живеле и богатиле се по принципу пијавица. Једна од тих компанија, могуће и најјача и најштетнија била је „Вектра“ чији је формални власник Драган Брковић. „Вектра“ је имала монопол на куповину алуминијума у КАП-у (Комбинату алуминијума Подгорица), а КАП је тада годишње зарађивао и по 500.000.000 евра! Највећи део добити сливао се у приватне џепове. Најпре Мила Ђукановића, али је списак „корисника“ био подужи. Оно што се стално заташкава јесте да је Данило Вуксановић, тадашњи генерални директор КАП-а, директно учествовао у свим тим пословима. У „Вектри“ је на значајним местима, радио и део породице Данила Вуксановића који данас зида зграде у Подгорици, перући паре зарађене у В“ектри“.
Синовац Момчила и Данила Вуксановића ради као прво и најближе обезбеђење Мила Ђукановића, који је увек бирао оне најверније!

СВАЂА ОКО ПОДЕЛЕ КОЛАЧА

Гојко Раичевић

Гојко Раичевић, повратник из Велике Британије и приватни предузетник (имао фабрику намјештаја), одмах је прихватио идеју о формирању „Српског националног савјета“. Сукоб са Мандићем, који се јежио од помисли на све српско, био је фингиран. Уосталом, у тадашњој Српској народној странци била су формирана два политичка крила, две фракције. Прву је предводио Андрија Мандић, сарадник америчке обавјештајне агенције, а другу Горан Даниловић стари комунистички Титов идолопоклонички кадар.

Сукоб је стално тињао, иако је Мандић уз помоћ америчке обавјештајке Лизе Мек Лејн имао превласт у странци из које су протерали предходног лидера Божидара Бојовића.

Раичевић је са солидним међународним везама постављен за Даниловићевог заменика и то на месту заменика председника Извршног одбора. Наравно да је Даниловић био председник. Тај тихи и стални сукоб Даниловића и Мандића траје и данас, иако данас у оквиру Демократског фронта Даниловић има јаснију и јачу позицију код лидера Лекића, од Мандића док Мандић параноично поставља своје „верне“ кадрове на кључна места у странци.

Раичевић је са препоруком из Велике Британије прихваћен и код неких кључних људи Миловог режима. Истина је да је тај сукоб Мандића и Даниловића уродио плодом да Раичевић „коначно“ напусти Српску народну странку и да крене у формирање „Српског националног савјета“ са Момчилом Вуксановићем и делом Српске радикалне странке.
Раичевић је уређивао електронске новине 4 С, које уређује и данас.
Сукоб са Вуксановићем започео је буквално одмах након формирања „Савјета“, а радило се о класичној „подели колача“.

СУКОБ РАИЧЕВИЋА И ВУКСАНОВИЋА

Основни мотив сукоба Вуксановића и Раичевића није био идеолошке природе, иако то они осталим људима у СНС-у нијесу тако приказивали.
Вуксановић је објашњавао да је „Раичевић енглески шпијун и шпијун Андрије Мандића у СНС-у“ док је Раичевић за Вуксановића свуда причао како је он „класичан лопов“.

Вуксановић је објашњавао како Раичевићу издваја велики новац за рад електронског портала „4 С“, а Раичевић је увидом у документа из банке „сазнао“ многе компромитујуће детаље.
Дошло је до отвореног и најжешћег сукоба у коме је Вуксановић однео победу.

Никада нико није сазнао шта је било са 160.000 евра које је „Савјет“ добио за свој рад. Раичевић је оптуживао Вуксановића да је тим новцем плаћао своје службенице у приватној грађевинској компанији, да је плаћао дугове своје приватне фирме и још понешто. Али пара није више било на рачуну. Испариле.

Друго, веома велике оптужбе, на рачун Вуксановића, изрекао је војни коментатор из Београда Милован Дрецун који је од стране Вуксановића био ангажован на формирању српске телевизије. Дрецун је објашњавао на многим мјестима „да је куповина техничких средстава за ТВ станицу била одлична прилика Вуксановићу да се одлично материјално окористи“.
Веома је индикативно да нико из режима, од надлежних служби није ни покушао да уђе у траг разним аферама у „Савјету…“. Пресудиле су „тајне везе“.

Како је време показало, Раичевић је јавно заговарао и подржавао политичку опцију Демократског фронта, односно Андрије Мандића, али показао и још неке ствари, да се налази на његовом платном списку као што се налазе и неки новинари и уредници у дневној новини „Дан“.

Иначе, „Дан“ је, како сам напоменуо, легло неколико обавјештајних служби и чвориште шпијунског рада. Међу уредницима се налазе најближи сарадници режима и његових служби: Никола Марковић, Славица Јовановић и Младен Милутиновић, једна новинарка која прати економију ради за хрватску обавјештајну агенцију, новинар који се потписује са Д. Ж. хонорарно ради за АНБ црногорску, неки који су раније радили за војну обавјештајну и безбедоносну службу су у „стању, мировања, неки су напустили…

Никада се није јавно сазнало ко је у вече убиства убицама јавио кад из редакције излази Душко Јовановић, уредник. То је неко урадио и по основу техничких могућности лако се могло утврдити. Али црногорски режим, који све зна око убиства, заштитио је „дојављивача“.

Битка око новца у „Савјету…“ Вуксановића и Раичевића текла је и након одласка Раичевића из Савјета.. Пренела се на терен Владе Србије у којој су и један и други имали помагаче и то баш у министарству за дијаспору, или за Србе изван Србије.
Раичевић је „енглеским возом“ стигао до Срђана Срећковића, министра (СПО) док је Вуксановић имао подршку од Симона Ђуретића. Овај Ђуретић је био некадашњи градоначелник Љубљане, за вријеме СФРЈ, провјерени комунистички, Титов, кадар.

Њега је касније Милошевић поставио за министра у Влади и то министра за Србе ван Србије. Његова веза са Вуксановићем и са највишим црквеним великодостојницима у Црној Гори па и шире, трајна је јавна и садржајна. Чак се и претпоставља да чини једно од спона повезивања Цркве у Црној Гори са Вуксановићем. Елем, и Раичевић и Вуксановић тражили су новац од министарства за Србе ван Србије. Ту је у сваком случају боље прошао Раичевић, без обзира на Вуксановићеву подршку од стране Симона Ђуретића.
На финансијском „црногорском тржишту“, победу је, нешто раније извојевао Вуксановић, показујући ко је газда у држави Црној Гори!

СРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ „БРАНЕ“
КОМУНИСТИ, ДЕНУНЦИЈАНТИ,

КРИМИНАЛЦИ И НАЈГОРА ОЛОШ

Момчило Момо Вуксановић је направио политичку каријеру уз помоћ свог моћног брата Данила, који је дуго година био високи функционер Савеза комуниста, па онда ДПС-а и СНП-а. Ипак је највећа зарада била док је Данило био генерални директор КАП-а. Упоредо са стварањем тајкунско мафијашке компаније Вектра , „власника“ Драгана Брковића, Данило је у ватру гурнуо брата Момчила и младог инжињера металургије Андрију Мандића направивши им погон за израду алуминијума на Биочу. То је у то вријеме био импозантан објекат са мини ливницом и неким другим пропратним али веома скупим машинама.

Како неки кажу, Данило је са овим објектом и овом компанијом требао да конкурише Вектри и Брковићу, али је Ђукановић то пресекао пошто му је „Вектра“ доносила огромне приходе. Тако је погон за прераду алуминијума на Биочу продат неком приватном лицу за 700.000 немачких марака и тај новац је материјално окрепио како Вуксановића тако и Мандића.
Струју коју је трошио КАП плаћали су сви грађани Црне Горе пошто је била субвенционисана и КАП је плаћао само 30% њене реалне вриједности.

Да Електропривреда Црне Горе не би отишла у стечај и да не би банкротирала, рачуни за електричну енерију су повећавани грађанима. А највећу корист од тога су заправо имали Мило Ђукановић, али и тадашњи генерални директор Вуксановић није остао кратких рукава.

Момо Вуксановић никада није објавио ни један текст иако у рукама има и издавачку кућу „Српског националног вијећа“. Себе сматра за интелектуалца иако је завршио Факултет физичке културе, па је након тога магистрирао и докторирао у Новом Саду са темом која је далеко од свега интелектуалног.
Као човек стабилне комунистичке прошлости и каријере постављен је за председника Синдиката црногорске просвете. Са тог места, опет туђом заслугом, изабран је за савезног посланика у СР Југославији, а након тога као председник племенских главара у Црној Гори (Српско народно вијеће) налазио се на посланичкој листи Српске листе коалиције која је направљена од Српске народне странке, Српске радикалне странке, Српског народног вијећа и Народне социјалистичке странке. Суштина и идеологија ове коалиције била је комунистичка.

Најзначанији сарадник Момчила Вуксановића у „Савјету..“ и „Вијећу …“је бивши власник компаније „Минић предузеће“ Никола Минић који је својим радницима остао дужан огроман новац за плате, здраствено осигурање и друге зараде. Минић је постао најближи бизнис-пријатељ Миомира Мугоше, бившег подгоричког градоначелника, али своје пријатељство са Вуксановићем никада није изневерио. Али ни Вуксановић са Минићем.

Вуксановићев, повремени пријатељ је и Радан Николић просветни инспектор у министарству просвете и председник удружења ратника 1990.године. Онда када добија донације од Вуксановића онда стаје на његову страну, али онда када пресахну фијурини, или еври, Николић по подгоричким локалима баца дрвље и камење на Вуксановића, алудирајући на његово „поштење“.

Садашњи састав „Српског националног савеза“ је још гори неко прошли. Сви они који су нешто значили у ширем укружењу отерани су. Извршилац те замисли је нико други до Момо Вуксановић. У „Савјету…“ нема више иоле значајнијег историчара, јер их је отерао Вуксановић. Иначе, српски народ у Црној Гори има веома мало стручног кадра, или је тај кадар и ти људи увидели да су челна места у српском народу у Црној Гори заузимају режимски денунцијатни, криминалци и олош. То није средина где могу опстати нормални људи. Значи тешко, или све теже стање, непоштовања националних права Срба у Црној Гори нимало није случајно. Све је планирано у врху црногорског режима.
Окружење Вуксановића и персонални састав показује да ова прича има потпуну потпору у истини и чињеницама.

КАД ЦРНОГОРСКИ УСТАША
„БРАНИ“ СРБЕ У ЦРНОЈ ГОРИ

Данас, у Црној Гори нема никакве организације која се бави правима Срба. „Нова српска демократија“, чији је председник Андрија Мандић, политички још опстаје само због чињенице што се налази у коалицији Демократског фронта (ДФ). Ту коалицију предводи Миодраг Лекић, бивши југословенски амбасадор у Риму и професор на некој вишо римској школи италијанског језика.

Лекић се одувек ограђивао од Срба још као комунистичко комитетски кадар, па је заједно са чашицом црногорских усташа формирао Либерални савез. Чланови Либералног савеза Црне Горе су одмах након формирања узвикивали познате усташке пароле :Србе на врбе (неке кошаркашке утакмице у Никшићу, Цетињу…) Лекић се никада није одрекао тих поклича, иако данас највише црногорских Срба гласа за његову политичку опцију. Срби га гласају и због реченице коју је изјавио у једној ТВ емисији у којој је учествовао као амбасадор СР Југославије – „Југославију не треба бомбардовати!“

Амбасадор земље коју представља треба да учини много штошта више, за своју земљу, од једне реченице коју је изрекао, а свака месечна плата му је премашивала 5000,00 евра!
Интересантно да Лекић, онако феминизиран, безусловно и највише подржава и геј параде у Подгорици, па са тим добија подршку неких прозападних агентура!
Национални Црногорац и левичар по вокацији, Лекић, по мишљењу многих са вишком женских хормона, није успео у својим политичким намерама да се наметне као значајан политички чинилац, иако је за Мандића, Медојевића и Даниловића политички Монт Еврест. Да није Лекића поменута антисрпска тројка не би прошла цензус на било којим изборима, али су сада у самртном грчу са њим, јер им само савез са Лекићем гарантује још коју годину у црногорском парламенту.

СУДАР МЕЂУНАРОДНИХ ШПИЈУНСКИХ МРЕЖА

Дуго година у Црној Гори најутицајнија НВО (агентурна организација)јесте МАНС или мрежа за афирмацију невладиног сектора.
Многи су знали да је предсједница, или представница, ове организације Вања Ћаловић у емотивној вези са једним енглеским обавјештајцем, као што је америчка обавјештајка Лиза Меклејн на вези имала неколико црногорских политичара. По задатаку. Мандић је био један од њих.
Међутим одједном, подсредством Милове тајне Службе, на Yоутјубу се појавио снимак на коме се јасно види да пресједница МАНСА општи са кућним љубимцем, сорте Далматинац.
Она је данас без икаквог политичког утицаја, али и несвесна да јој јер неко од најближих сарадника поставио камеру. А све ово на насловној страни бар мјесец дана објављује Информер, дневни лист који је власништво Бебе Поповића, или боље речено Станка Суботића.
Али то је само мали судар „међународних шпијуна са црногорском УДБОМ, са којом су иначе у сасвим солидном сагласју.

ВЕЛЕИЗДАЈНИК АНДРИЈА МАНДИЋ

Андрија Мандић је издајник ранга Новака Килибарде. Имају исти морални профил и исту политичку тежину. Оба су у млађим данима били заклети Титови комунисти па су се касније, по потреби службе убацивали само у српске странке и организације.

Момир Булатовић бивши председник Црне Горе отворено каже да је на чело Народне странке ,деведесетих година“ доведен сарадник Државне безбедности (ДБ) Новак Килибарда. Каснији след догађаја показује погубност таквог деловања агентуре на српско национално биће.

Новак Килибарда је још 1975 године, на комунистичком активу у Никшићу предложио да се у Црној Гори уведе „црногорски језик“, што је изазвало политички потрес без обзира што се радило о комунистима. Бива избачен, због тога из партије, а онда га деведесетих година УДБА поставља на место председника Народне странке (где је руку на срце, било још агената режима) али га представљају као „српског мученика кога су због српства избацивали из партије!????“
Народна странка се практично одмах распала, али је касније своју агентуру слала и у друге странке.
Тако је Андрија Мандић постао једно јутро, председник Српске народне странке пошто су из ње најурили Божидара Бојовића, дугогодишњег најближег сарадника Новака Килибарде.
Мандић је у партију примљен веома рано и веома рано постао сарадник ДБ-а. Са оцем и братом је зидао куће у тадашњем Титограду, али је преко ноћи постао значајан, прво као сувласник фабрике алуминијума на Биочу (са Вуксановићем), а након тога као кум са Милом Ђукановиће, па онда као кандидат за посланика у усташкој и прохрватској партији Анте Марковића и онда је по вољи неког из УДБ-е аванзовао у „Народној странци“, па потом и у „Српској народној странци“. Његова кумовска веза са Ђукановићем обележила је његову политичку каријеру. Као председник „Српске народне странке“, Мандић постаје љубимац и љубавних Лизе Меклејн, америчког шпијуна. Мандић годинама одлази у Албанију и отуда до подгоричког аеродрума вози америчке агенте који су завршили одређене послове у Албанији. Он није председник опозиционе странке, већ таксиста са дестинацијом у Скадру и Тирани.

 

МАНДИЋЕВА ПУДЛИЦА ЗВАНА ДОБРИЛО ДЕДЕИЋ, ПОЛИЦИЈСКИ ДОУШНИК

 

Јосип Броз Тито је увек имао по једног вучјака и по две пудлице, али је Мандић увек имао само једну – Добрила Дедејића! Толико полтронства, сервилности одавни нико није гледао међу политичарима.
Кажу да му је Дедејић помагао и код мокрења а Мандић био мртав пијан…
Он је о Мандићу знао многе појединости које је изрекао тек кад су се разишли.
Мандић га је одбацио као употребљен тоалет папир, а овај и данас пени али о Андрији Мандићу. Оно што говори Дедејић је, на жалост, сува истина, али и показује кога српски народ у Црној Гори има за „предводника“.
И сам Дедејић је сарадник црногорског МУП-а. Увек је показивао манијакални карактер према женама, тако да је једну девојку премлатио и то крваво. Она га пријавила МУП-у и онда му „узму меру“ у Бетоњерки и од тада је Добрило Дедеић постао њихов одани сарадник, али је у суштини смешна и жалосна појава која није значајна ни за спомињати.

 

МОЈЕ ОТВОРЕНО ПИСМО
АНДРИЈИ МАНДИЋУ

 

Вратимо се Андрији Мандићу, професионалном „Србину“ који права Срба у Црној Гори чува као што коза чува купус. И најнеобавештенијима ће све бити јасно кад се прочита моје отворено писмо Андрији Мандићу које сам му упутио 29. новембра 2008. године, аа које је објављено у електронског часопису ИСТИНА број 237, Беч 30. новембар 2008. Године, као и у
мојој књизи „УЛОВЉЕНИ ЛОВЦИ“, Београд 2009., стране: 279, 280, 281, 282, 283, 284 и 285, а то писмо у целини гласи:
Да ли би Кнез Лазар на Видовдан 1389. године штрајком глађу умилостивио Турчина Мурата? Да ли би Карађорђе штрајком глађу умилостивио дахије у ондашњем Београдском пашалуку? Да ли би Свети Петар Цетињски штрајковао глађу пред најездом агарјанског зла? Да ли би Дража Михаиловић штрајком глађу умилостивио Хитлера?
Беч, 29. новембар 2008. године
Господине Мандићу,
С обзиром да се равно 40 година борим против једноумља, обмана и лажи, разуме се, на бранику српских виталних интереса, сматрам се комптентним да вам, искључиво из српских разлога, јавно поставим неколико питања јер се нико не усуђује да то учини, а ја сам одувек хтео оно што други није смео!
Да вам се представим. Петар Милатовић из српске Црне Горе, пореклом испод Острога, рођен у Бјелопавлићима, главни и одговорни уредник изузетно читаних српских интернетскх новина „Истина“ у Бечу, које имају вишемилионску читалачку публику. Још 2006. године обајвио сам у „Истини“ интервју са вама и при том сте прећутали много тога, што је сада повод да вам јавно поставим неколико питања.
Међутим, пре него пређемо на круцијална питања, дозволите да вам се ближе представим, јер, претпостављам, ви не можете све да памтите, нарочито после прошлогодишњег „Молитвеног доручка“ у Вашингтону са којег се Срби, који тамо залутају, враћају зомбирани и с обзиром да после „Молитвеног доручка“ у Вашингтону пате од амнезије кад је у питању зналачка одбрана српских виталних интереса, што у вашем случају чак и слепци виде.
О себи вам могу рећи да су ми 1964. године у даниловградској полицији, кад сам имао 14 година, ломили руке и ноге да би од мене изнудили признање да сам изгорео Тита, али ја сам им објаснио да, на моју жалост, Тита нисам запалио већ његову слику заједно са сликама: Блажа Јовановића, Коче Поповића, Пека Дапчевића. Карла Маркса, Фридриха Енгелса, Лењина.
Кад је 1971. године даван помен 300 година упокојења у Господу Богу Светога Василије у Острогу, био сам принуђен да лијем своју крв, а и туђу, бранећи српску светињу од партизанских синова који су мокрили са Острошких стена у правцу запрепашћених ходочасника. Тада сам поломио девет партизанских синова и полиција ме касније ранила да би ме савладала. (Да овде направим дигресију: ја и данас, у мојој 59-ој години живота, могу у свако доба дана и ноћи да кроз мушке шаке пропуштим 10 појединаца моје тежине и да их испратим у болницу, јер сам тако нормиран као добар познавалац борилачких вештина.) Као заклети национални антикомуниста три пута сам достојанствено робијао док је србогладни србождер Броз био на врхунцу моћи. Емигрирао сам 29. новембра 1983. године, кад је велики део мог жалосног народа славио парастос Српству.
Наиме, на дан смрти Марије Терезије зликовац Броз је у вртлогу Грађанског рата 1943. године повампирио све аустро-угарске снове о брисању свега српског на Балкану у чијој реализацији и ви данас здушно, изнад сваке бездушности, учествујете господине Мандићу! О себи вам могу рећи још толико да сам аутор 30 књига на српском и неколико на немачком језику у српску корист, да сам организовао и предводио много националних антикомунистичких масовних демонстрација… Даље, због моје елаборације „Предлог за нацрт српског националног програма“, објављене 13. маја 1989. године, окружно јавно тужилаштво у Подгорици против мене је покренуло судски процес, а ондашњи МУП ЦРне Горе расписао савезну полицијску потерницу 11. јуна 1989. године, а за то време моје књиге су штампане у отаџбини у по неколико издања, што режимски ћутолози сервилно прећуткују.
Због мојих доследних одбрана српских виталних интереса аустријско правосуђе је против мене водило три судска процеса за последњих 25 година и сва три пута сам катастрофално поразио педантно аустријско правосуђе и добијао јавна извињења од оних који су ми копали раку у напону моје животне снаге.
Претпостављате, господине Мандићу, да спадам у ретке Србе из српске Црне Горе који имају морално и историјско право да вам јавно поставе неколико питања, јер ви персонификујете „српску“ линију у Црној Гори, а ја сам се за Српство доследно борио још онда кад сте срицали прва слова, али националну азбуку још нисте научили!

ВИ СТЕ ТРОЈАНСКИ КОЊ
КОЈИ ЈЕ ОСТАВИО 
МАГАРЕЋЕ ОТИСКЕ
ПО ОБРАЗУ ЧАСНОГ НАРОДА!

Почнимо од вашег недавног штрајка глађу после срамног дукљанског признавања друге шиптарске државе на Балкану и то на Косову и Метохији, најсветијој српској тапији!
Господине Мандићу, да ли би Кнез Лазар на Видовдан 1389. године штрајком глађу умилостивио Турчина Мурата? Да ли би Карађорђе штрајком глађу умилостивио дахије у ондашњем Београдском пашалуку? Да ли би Свети Петар Цетињски штрајковао глађу пред најездом агарјанског зла? Да ли би Дража Михаиловић штрајком глађу умилостивио Хитлера?
Да вам појасним , господине Мандићу, глађу штрајкују само неке жене. Људи не штрајкују глађу него се лавовски боре да нико не буде глада! Овде постоји изузетак ако је човек у затвору коме су ускраћена сва елементарна права и у том случају штрајк глађу је једино цивилизацијско средство! Јунак на слободи не штрајкује глађу, он се бори да ослободи и уједини зликовачки поцепан народ који је, у српском случају, поцепан по Хитлеровим и Титовим границама које ви признајете у складу са Хитлеровим и Титовим тестаментом!
Лидер једне странке на слободи не штрајкује глађу у парламенту као што сте ви то радили док сте добили пролив, него напреже све своје потенцијале да сруши тиранију!
А како се ви борите?
Кад је ваш кум Мило Ђукановић, настављач црних идеја Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића, признао криминалну независност Косова, ви сте организовали митинг у Подгорици!
Какав митинг, црни сине? Не митингује се у том тренутку него се руши тиранска власт, остатак последњег комунистичког бастиона у Европи.
И када је двадесетак људи добило батине од полиције, мада је режимска полиција добила дупло више батина од народа, ви сте се уплашили и послушали наредбу потурице Јусуфа који је забранио даље митинговање.
Онда сте кренули са штрајком глађу у црногорском парламенту. Чак и на тај начин сте чували вашу срамну материјалну привилегију уместо да сте се, применом препородитељског начела: хтети, смети, умети, рушили тирански режим Мила Ђукановића!

МАНДИЋУ, КУМ НИЈЕ ДУГМЕ, А ВИ СТЕ САМО ОБИЧНО ДУГМЕ НА ЂУКАНОВИЋЕВОМ КАПУТУ

Али, јадац, вама се није рушио ваш кум Мило Ђукановић! Господине Мандићу, зашто српској јавности не објасните у каквим сте кумовским везама са Милом Ђукановићем?
Зашто срској јавности не објасните са којим полицајцем сте у Подгорици отворили ноћни бар „Сцена“ у којем је стални гост био ваш кум Мило Ђукамовић са комунистичком и неокомунистичком свитом и зашто финансијској полицији никада нисте казали колико вам је сваке зоре исплаћивано хиљада марака из црне кожне торбе коју је носио Ђукановићев телохранитељ док је народ у Црној Гори буквално гладовао са месечном платом од 5 марака?
Зашто српској јавности не објасните како вам је 1990. године, када сте најурени из реформистичке странке професионалног антисрбина Анте Марковића, помогао ваш кум Мило Ђукановић да почнете шверцерски бизнис?
Зашто српској јавности не објасните како вам је ваш кум Мило Ђукановић помогао да у Биочу отворите ливницу алуминијума, како сте пословали са тајкунском „Вектром“ која је кумовала пропасти гиганта Алуминијумског комбината?
Пошто је ваше кумовско мешетарње са алуминијумом акумулирало незаконити капитал и пошто је то почело да боде очи вашим комшијама, рођацима, братственицима и свим осталим часним људима у Црнојх Гори, ливницу у Биочу сте продали и као политички анонимус, по наговору вашег кума, учланиле сте се у Народну странку да будете Тројански коњ који ће оставити магареће отиске, што се касније заиста десило по директивама вашег кума Мила Ђукановића!
Господине Мандићу, знамо сви да кум није дугме, али ви сте само обично дугме на Ђукановићевом капуту и сутра на његовој робијашкој униформи!

ГОСПОДИНЕ МАНДИЋУ, ДА ЛИ СТЕ ЛУПЕЖ?

Својевремеоно вас је др Божидар Бојовић јавно оптужио да сте у странци проневерили 400 хиљада немачких марака које је Народна странка добила од Срба из расејања. И мој новац се ту налази, господине Мандићу, који сам дао лично Бојовићу 21. децембра 1991. године у Бечу у присутсву многих часних људи који су се тада затекли у мојој кући. Шта је са тим новцем господине Мандићу? Ако није истина да сте тај новац проневерили, зашто нисте тужили др-а Бојовића за клевету? То никада нисте урадили. Склон сам да поверујем да сте заиста суму од 400 хиљада марака криминално отели од Народне странке. То се зове лоповлук, а ви знате да у Црној Гори најмању вредност имају лупежи, шпијуни и курве! Незгодно је да на челу Српске народне странке буде обичан лупеж. Зато под хитно докажите да нисте лупеж, како тврди др Божидар Бојовић.

 

НЕМОЈТЕ ДА НАС УЈЕДИЊУЈЕТЕ,
АКО ЗА БОГА ЗНАТЕ

 

Чујем да су вам мегаломански апетити порасли после прошлогодишњег „Молитвеног доручка“ у Вашингтону. Вашој мегаломанији мала је СНС и хоћете да будете „ујединитељ“. Лепа замисао, али на матрици исувише ружне праксе. Ушли сте у Народну странку по налогу Ђукановића и његове тајне политичке полиције и разбили сте је. Борили сте се за очување државне заједнице са Србијом тако да вам је, заједно са Предрагом Булатовићем, најзахвалнији Мило Ђукановић што је данас Црна Гора независна – од памети! ´Бем ти Црну Гору коју стварају Турци и Шиптари! А како сте се борили? Довољно илуструје следећа шокантна чињеница.
Уочи шашавог блеферендума позвао ме ваш поверљив човек из врха странке, коме ви безрезервно верујете јер сте од голаћа направили репубичког посланика који је први пут у животу обукао пристојно одело. Том приликом питао ме, као искуснијег, за савет: како да се спречи Ђукановићева предстојећа манипулаија са шиптарским и муслиманским гласачима који нису држављани Црне Горе, а истовремено ускраћено је то право држављанима Црне Горе који живе у Србији.
Дао сам једноставну рецептуру, јер је највеће савршенство најсавршенија једноставност. После пола сата моје мишљење, дато вашем поверљивом човеку из врха СНС, било је на столу Мила Ђукановића.
Да сте поступили по мом ондашњем савету не би могли Шиптари и Турци да стварају Црну Гору која је независна од памети!
Идемо даље. Знатно пре блеферендума тужио сам Европском суду за заштиту људских права у Страсбуру Мила Ђукановића, Филипа Вујановића, Ранка Кривокапића и комплетну антисрпску политичку олигархију у Црној Гори.
И уместо да СНС слично поступи, као и Покрет за очување државне зајединице Србије и Црне Горе, на чијем је челу Љубомир Тадић, стари партизански штеточина и зликовац из Смријечна у Пиви, отац жалосног председника Србије, ви сте храбро ћутали и дозволили сте да вам Шиптари и потурице стварају независну Црну Гору.
Сада ви, у стилу оног ђавола који је плакао после самоубиства детета у шуми, али не зато што се несрећно дете обесило у шуми, него због тога што се то трагично дете није убило на тргу да сви виде (!), хоћете да будете „ујединитељ“ Српства у Црној Гори.
Много је мачку глава лава! За време вашег политичког деловања Срби у Црној Гори су доживели највећи морални и национални пораз у историји. То је чињеница и неће моћи нико да буде амнестиран због злог чињења и нечињења. У вашем случају, господине Мандићу, присутно је и једно и друго. Зато немојте да нас уједињујете ако за Бога знате, јер свака чорба у којој сте били мирођија отровна је по српски национални корпус у српској Црној Гори.

НЕ БРУКАЈТЕ ЛОВЋЕН

Видим на сајту ваше странке с леве стране петокраке Европске Уније, нове Вавилонске куле, а с десне Његошеву капелу. Петокрака је петокрака. С том разликом што је црвена петокрака симболизовала проливање крви на свих пет континената, а ова жута боја петокраке симболизује проливање зноја и не знам да ли вам је неко дошапнуо да је жутица болест прљавих руку! У оба случаја учинак је катаклизмичан по српски нардо и истинске вредности. И како се онда усуђујете да сипате прашину у очи? Ја живим у Европи деценијама, а не ви. И ова заробљена Европа, окружена вашим жутим петокракама, хтела би да емигрира из ове наметнуте Вавилонске куле коју су Европљанима подметнули црни мапокројачи из Билдерберг групе и Трилатералне комисије, они исти пред којима сте сервилно шенили на прошлогодишњем „Молитвеном доручку“ у Вашингтону!
Доста нам је „европејаца“ који Европу познају само на географској карти. Нарочито нам је доста „европејаца“ са турским манирима!
И како то мислите да будете данашњих „чувар европских вредности и српских националних интереса у Црној Гори“ кад српски интереси никако не могу бити компатабилни са данашњим европским европским вредностима у оквиру новог светског поретка, који се у длаку поклапа са оним Хитлеровим „Новим поретком“?
Разлика је искључиво геополитичке природе. Да вам појасним, онај Хитлеров „Нови поредак“ усредсредио се био на Европу, а овај нови фашистички „нови светски поредак“ усредсредио се на свет! Како да спојите неспојиво и да оправдате оно што је за сваку осуду?
Зар ви мислите да можете за нос да вучете Србе у Црној Гори у којој се деца рађају са малом матуром? Неко вас је, господине Мандићу, дебело омнауо да јесте оно што нисте! Нисте аутентични тумач српских националних интереса у Црној Гори, већ обичан Ђукановићев потрчко, који припрема терен за Ђукановићево „србовање“ кад то буде актуелно после повратка из казамата хашке инквизиције мог кума др-а Војислава Шешеља, само што ћемо тада сви отворити очи и нећемо дозволити никакво подметање кукавичјег јајета и изигравање Српства у српској Црној Гори, а тај процес је већ почео са овим мојим отвореним писмом вама!

НИСТЕ ЧАК НИ ВОЈВОДА ОД ТРПЕЗЕ!

Четник Мило Ракочевић из Париза, нека му је лако рајско насеље, уочи смрти саставио је списак од двадесетак нових „војвода“, самоиницијативно је написао „указ“ и послао у Србију где су примили војводска звања многи, али ви се нисте појавили на Равној Гори да примите титулу „војводе“.
Право да додељује војводстав имао је једино Илија Трифуновић Бирчанин који је уочи смрти то право пренео на Војводу Момчила Ђујића, а он је то право пренео на Видовдан 1989. године на Војводу др-а Војислава Шешеља који је у чин војводе произвео неколико добровољаца који су се часно борили за спас Срба од усташког ножа док сте ви у то време били потрчко професионалног антисрбина Анте Марковића и бавили се ситним шверцом који вам је омогућио ваш кум Мило Ђукановић. Нисте смели доћи на Равну Гору од вашег кума Мила Ђукановића, што значи да ви нисте чак ни војвода од трпезе!
Ово отворено писмо вам пишем 29. новембра кад се пуни равно 25 година моје емиграције и закључак извуците сами.
С вером у Бога и у Српство!
Петар Милатовић

 

(Одломак из књиге „СРПСТВО У ДУЋАНУ“)

НАПОМЕНА АУТОРА

Све ово, без обзира на сијасет изнетих чињеница, само је детаљ из црног мозаика злоупотребе Српства у Црној Гори од стране трговаца са Српством, оних који су приватизовали Српство у Црној Гори са својим Српством у дућану које показују свету као мртву природу. Опширније о свему овоме се бавим у документраној књизи СРПСТВО У ДУЋАНУ.

Захваљујући немоћи и незнању „бранилаца“ Српства у Црној Гори, Срби су национална мањина сведена на ниво Цигана, или других; српски језик је уставним путем протеран; ћирилица је од јуче малтене забрањена у Црној Гори, да не набрајам даље. Због свега овога нико неће бити амнестиран пред српским потомством, како због злог чињења властодржаца, тако и због очигледног нечињења опозиције, нарочито оне „српске“! Да закључим, Мило Ђукановић и остали, имају све разлоге да „браниоцима српских интереса у Црној Гори“ подигну споменик трајне захвалности!

4 КОМЕНТАРА

  1. Богу хвала да неко јавно проговори о ономе о чему многи срамотно ћуте у Црној Гори, а ћуте зато што су они изданци комунизма и Удбе. Браво Милатовићу. Свака ти је реч златна. Жив нам био. Удри из тешке артиљерије по злотврима!

  2. Бога ми Милатовићу да сам на Вашем мjесту побринуо бих се за своју безбједност. Чувајте се, молим Вас, јер ови удбашки жбирови су помахнитали данас, видио сам својим очима. Не бих ни ја знао да нијесам чуо хистеричну вику против вас у двије подгоричке кафане и питах о чему се ради и дадоше ми овај линк и кад прочитах одушевих се, па рекох да Вам јавим да се чувате јер ове кукавице комуњарске су у стању да Вас убију с леђа као што су њихови преци убијали 1941. године, јер иста је то жгадија.
    Позрављам Вас и молим Вас да се чувате јер требате Србима!

  3. Господине Милатовићу, ово вам црногоркси удбаши који глуме „Србе“ неће никад опростити. Сад ћемо бити свједоци да сикћу и сипају лажи против вас, али нико им не вјерује, сад сви знамо послије овог чланка ко су и шта су, па им нико ништа неће вјеровати. Наставите и даље да их раскринкавате. Потомство ће вам бити захвално. Они су на издисају. Не помаже им више ни мечке да воде као Цигани на вашарима!
    Хвала господине Милатовићу што отварате очи овом народу! Превише су нас обмањивали

  4. Није ни чудо што је српство у Црној Гори пропало.
    Пропало је захваљујући оваквим идиотима, пас им се поганскога меса најио, стока безрепа удбашка, комуњарска!

    Милатовићу, до неба ти фала што си их јавно разобличио.
    И треба фукару комуњарску свуда раскринкавати јавно.

    Сад ћу овај диван чланак да копирам и умножим, подијелићу свим мојим пријатељима по Подгорици и ђе год стигнем, слаћи свуда гдје будем мога овај линк, нека народ чита. Народ је жедан истине. Доста му је лажи, обмана и крађа!
    С нестрпљењем очекујем да се појави цијела књига.

    Бог те чува ђе гођ стига!

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here