Слободан Ћировић: КАКО ЈЕ ПУКОВНИК СА ДУНАВА БРАНИО БЕОГРАД (Одломак из романа „Летопис Христифора Лепеничког“)

0
265

Као предратни погранични официр, капетан М. М. је те задње године рата неко време провео код чувеног команданта Крајишке војске, лутајући данима и недељама по влажним и суморним шумама Хомоља и Мироча. Понекад би се штабни официри састајали код Марковог камена. Често би одатле Капетан посматрао издалека немирну обалу Дунава, који је сваке ноћи претио да се излије и да поплави далека поља, и живе људе у прастарим насеобинама уз реку. А они су, Крајишки четници, као погранична војска ту боравили недељама чекајући Немце који су долазили реком однекуд са истока и, како се говорило, бродовима довлачили огроман ратни плен. Ђенералштабни пуковник је као командант Крајишке војске добио задатак да са својим Крајишницима спречи немачко повлачење кроз теснац размакнуте и аветињски искежене планине.

Ђенералова наредба је гласила: Попеску не сме допустити ни по каквој цени да немачке топовњаче доплове под Београд…
Капетан није знао да је његов командант, ђенералштабни пуковник, у Врховној команди уписан под шифром „Попеску“. Њему је, опет, све то изгледало као да се чекао неки посебан дан, нека народна светковина којом ће неки људи изаћи из таме и влаге мирочких пећина. Кад ће велике рибе изаћи из воде.

Све је, заправо, отпочело на Видовдан у питомом гружанском крају. Никада раније није помислио да ће се једног дана наћи у планини у којој живе демони и постоје прастаре, обичном човеку непознате звери. Код манастира Каменац у Честину гружанском, за Видовдан четрдесет четврте организована је војна и цивилна свечаност поводом отварања шумске војничке касарне, у којој је требало да се обавља војна обука регрута. За команданта касарне постављен је академски официр, капетан Јанићијевић из Белог Поља гружанског, а обуку је требало да обавља баш он, погранични капетан М. М. који је због тога прекомандован овамо из Лепеничке бригаде. Међутим, после литургије и причешћа регрута у цркви Манастира, Капетану је у порти пришао овдашњи командант, мајор Смиљанић, и представио Ђенералштабног пуковника са Дунава. Био је то официр са Краљеве академије, далеки потомак пиперских војвода, сада командант Јуришног крајишког корпуса.

Капетан М. М. тада није слутио ону тмину и привиђења од којих је, чинило му се, боловала читава крајишка војска. Са собом је повео једног поднаредника из Груже, који је пре рата био шумар у тим крајевима и за кога су му рекли да зна тамошње шумске путељке и пречице, али и многе тајне чудесног подунавског света. Четници би застајкивали у пролазу и загледали у његово штофано одело. Брич панталоне са испегланом предњом ивицом, војничка блуза са нараменицама, на којима су на оба рамена пришивени поднареднички чинови. Ретко је било то одело од кангарног штофа у овој војсци са сукненим панталонама које су имале закрпе на коленима и ушивена ојачања на задњици. Зато су и задиркивали Шумара. Бре, поднаредниче, ти са тим кангаром имаш веће чинове од капетана.

Поднаредник Алексијевић се касније редовно држао у близини свог Капетана, откако су пошли испред Манастира у Гружи. Придржао је за узду коња док би Капетан узјахао, а онда се сам попео на свога дората и одмах се примакао уз бок са десне стране Капетану. Ћутао је и изгледао у лицу забринут, као човек који познаје пут којим су пошли, и који зна да је то пут којим се нико од њих неће вратити. Као да је вазда слутио неки злокобни дан у коме ће сви они отићи, и све што су до тада стекли у једном дану све изгубити.

Шумар је добро познавао планину у коју су одлазили. Кренуло је њих петнаест на коњима. Читав тим, рекао је у шали мајор Смиљанић кад су полазили из манастирске порте.
Имате баш тим стручњака, господине пуковниче.
Збогом, Смиљанићу, мани се зајебанције, одговорио је озбиљно Пуковник.
Коњи су фрктали и нервозно глодали ђемове, избацујући преко њих зеленкасту пену из уста. Као да су и они већ одатле осећали непознату звер у далекој шуми.

Тако се Капетан, заједно са бившим шумаром из Добраче гружанске нашао почетком лета са новом и необичном војском у чудесној планини, кроз коју су даноноћно, како легенда казује, многим вековима хучале неке небеске и подземне воде, и дували ветрови са свих страна. Неко време би ноћивали са војском у месту званом Караташ на обали Дунава, тобоже заштићени урушеним зидовима прастаре тврђаве у којој су спавали, лежећи на голој ледини. Ветар би кроз рупчаге латинских зидина цвилео по читаву ноћ као рањеник. Као да сваке ноћи неко у њиховој близини умире. Није се могло спавати мирним људским сном, јер су до свитања цијукали ти зли, врели и ледени ветрови, понекад као да у шуми плачу изгубљена деца. Шумар би понекад бунцао неразумљивим речима и гласом који је више личио гласовима из планине него људском говору. Спавао би на ледини скотурен као змија, ослушкујући тај подземни свет непознатих вртача и пећина, те би га Капетан дрмусао и будио да легне и да спава као сви други.

Какво је ово ђаволско легло, господине Потпуковниче, питао би крајишког команданта, који би сваког јутра и сам изгледао поднадуо и неиспаван.
Ово ти је, Капетане, кажу, била тврђава неке римске богиње Дијане, за коју веле да је разговарала са шумским зверима као што се ми међу собом споразумевамо. Легенде о необичним зверима и шумским вилама, дакле и о немуштом језику, нису само бапске приче, мој капетане. Овде је све могуће. И данас се овде чују њихови гласови… Овом месту су Агарени, како кажу старозаветници за Турке, наденули име Караташ, и рекли да је то место где ветрови дувају… Него, ми смо већ свикли на те приче, капетане, јер је овај наш рат гори од свих прича и прошлих зала која су нас налазила. О томе и сам продумај, што би рекли браћа Руси.

Пуковнику, у ствари, никада рано изјутра, како је дошао у Крајину, није било до дугих разговора. Први пут би са Капатаном проговорио више, и овај је схватио да га је мучила мисао на шта ће све то изаћи.
Познајеш ли ти добро ове крајеве, поднаредниче, упитао би у недоумици Капетан шумара Алексијевића.

Беше и сам запазио како се он још на оном дугом даноноћном путу од Груже до војног бивака у Крајини непрестано примицао уз њега, као да се и сам плаши нечега што ће их овде затећи. Ноћу се и овде у тврђави прибијао уз Капетана, као какво напуштено, зимогрижљиво псето. На свако питање би само поново завртео главом и одмахнуо руком.
Е, мој Капетане! Ову планину и ову воду још нико није упознао.
Крајишници би, опет, свако јутро на смотри љубоморно загледали и додиривали његово штофано одело у коме је дошао из Груже.
Кангар, брате, нема шта!

Пуковник је једног јутра, тек што је свануло, сазвао хитан састанак штаба и свих команданата бригада који су са својим јединицама ноћивали по планини у близини места у коме је био штаб Крајишке војске. Курири су већ у току ноћи јурили на све стране, зором, кад се и вода на реци умири топотали су њихови коњи. фрктањем и копитама будили војску, којој никад доста спавања. Ни тог сванућа злехуди цвилећи ветар није престајао. Стигли су официри са Кучаја и са Хомоља, специјалне четничке јединице са врха Мироча. Капетан за многе од њих беше чуо, али никога од њих није лично познавао. Они као да су излазили испод земље. Настао је жамор, људи су испод зидина тврђаве стајали по групама и гласно разговарали. Довикивали се и смејали кад би се угледали и препознали. Називали су једни друге необичним надимцима… Где си, бре Туто!… Из коју си рупу јутрос искочио, Зекоњо!… Само је Капетан био усамљен и потиштено је ћутао. Неки би од придошлих препознали његовог пратиоца, наредника Алексијевића… Бре, бре, Шумаре, ала си се нагиздио!…
А Шумар се није мицао од свог капетана, па би се придошлице углавном јављали и војнички их обојицу поздрављали. Већина њих, опет, само би махнули руком Шумару, као да не виде Капетана са шубаром на глави… Где си, бре, Шумаре! Где набави то оделце, наредниче!…

Дакле, овако стоје ствари, војско, започео је Пуковник тај изненадни јутарњи састанак. Време је да вам кажем, да није добро. Тужно је и тешко ово што ћу вам рећи, али наши савезници више нису наши. Коначно нас остављају на милост и немилост црвенима…
Поново жамор и смех, као да је Пуковник казао неку војничку шалу.
Он се испео на столицу на којој је до малочас седео.
Сад се мало смирите и уозбиљите се, бога му!… Кажем, остављају нас! Како овима што долазе низ Бели Тимок, од Ниша и Књажевца заједно са Бугарима, тако нас остављају и овима што долазе са истока и журе да прегазе Дунав!…
Изнова комешање и жамор. Престаје смех. Довикују му питања…
Шта је са Енглезима, господине пуковниче?!
Пуковник подиже обе руке небу, као да ће позвати Бога у помоћ, па повишеним гласом надјачава насталу галаму. И сам је био озлојеђен и бесан на Енглезе, па је наставио своју суморну причу о њима. Шумар је седео погнуте главе поред Капетанових ногу и као да није слушао о чему прича Пуковник. Онда је почео да шапће, као кад трабуња у сну.
Њихов су долазак преносили пси са бачија и колиба, то сам ја знао!…
Кога, бре Алексијевићу?! Шта си то знао?
Тако кучад код колиба у планини својим лајањем најављују долазак гладних вукова. А кад изгладнели курјаци арлаукну са висова, чобански пси заћуте и завуку се у брлоге и пећине.
Да ли ти још спаваш и бунцаш, поднаредниче?
Зар не видите, господине Капетане, велике слепе мишеве изнад зидина ове рушевине? Видите ли како лете и избацују неке пламичке из својих уста?…
Капетан се сагао и положио му своју шаку на чело.
Ти си сав у ватри, човече. Хајде, лези ту поред мене и ћути док се састанак не заврши, па ћемо ти после скувати неког чаја.
Шумар се мирно скотурио поред његових ногу…
Долазе… Долазе, господине капетане!…
Пуковник је у међувремену испричао окупљеној војсци како их је и енглеска мисија са мајором Гринвудом већ напустила. Из десетина уста, стотине питања. Зашто су они долазили код нас, господине пуковниче?… Долазили су да бране златни рудник, браћо!… Они су раније из многих земаља скупљали злато. Они су проклети похлепници. Овде су дошли како не би у Борски рудник стигли Немци пре њих. Због рудника и због злата су долазили, ето зашто. Зато су долазили, да нас наговоре да својим мртвим телима затворимо све прилазе, да наши мртви војници затрпају улаз у златни рудник!
Ама, ту нема више пишљивог грама злата!…
Шумар се нагло пробудио и скочио на ноге.
Да се тог часа није нагло пробудио, умро би и не би више дисао, рекла је касније врачара Јаворка са Мироча.
У праву сте, браћо, наставио је Пуковник свој говор. Енглези су, у овом рату показали да су само обични трговци, и то за јефтину куповину људске крви.
Негодовање војске са свих страна. Урлање и псовање. Непристојне и грубе речи. Војник поред Пуковника чита депешу команданта Брзопаланачке бригаде.
Делегација савезничке мисије тражи од нас за исхрану скупе намирнице у великим количинама. Захтевају храну која се код нас врло тешко набавља. Мајор Гринвуд је открио Немцима наш положај на коти хиљаду и сто деведесет, како би нас гурнуо у ватру. Тражио је да нападнемо немачки гарнизон у Бору, а дали су нам неке американске пушке са по сто метака, са којима смо могли само да се поштапљемо кад изгоримо ту муницију. Према нама је кренула немачка јединица Штетнер, која је бројала три до четири хиљаде војника!…

Командант Млавског корпуса показује летак немачког фелдкоманданта из Ниша, којим се народ обавештава да је стрељано десет четника зато што су… О, Боже мој драги, скоро да је крикнуо командант… Зато што су покушали да беже из затвора, објашњавају четници са Млаве. Није никаква бежанија у питању, браћо, него су их само извели везане и стрељали у кругу затвора!…
Немци растурају по народу измонтиране фотографије четничког клања цивила, чиме себи обезбеђују улогу заштитника нашег народа. А слике, господо Краљеви официри и подофицири, одговарају и црвенима и бугарским фашистима, чије су контрачете пре тога, као и у претходним ратовима, силовале српске девојке и поклале читава српска села уз границу!…

Шумар Алексијевић се повратио из бунила као из самртничке постеље, и стојећи несигурно поред Капетана чуо је све те говоре о издаји и пропасти која их чека, па се само ућутао у ватруштини која га је најзад поново оборила. Скотурио се поново поред његових ногу.
Зато се и оно место зове Девин скок!…
Капетан се поново сагао према његовом лицу.
Опет нешто причаш? Где је то место, Шумаре?! О чему то бунцаш, поднаредниче?…

Девин скок је код извора. Код свете воде у планини. Ја свако јутро, пред свитање, чујем то јецање. Плач ми тај раздире сан, и груди ме боле после читав дан. Не могу слободно да дишем, мој капетане!… Мени је црни Бугарин закуцао ексер у главу!…
Коме, војниче, богаму?!… О каквом сад ексеру трабуњаш?
… Дошли су преко шуме, у зору… Ухватили су ме на извору, везали и одвели у црни подрум. Тамо су ми закуцали ексер у главу и одузели ми говор и корак. Да ништа не проговорим, да никуда не одем. Да никоме ништа не кажем о злату… Нисам више могао ништа са собом…

Мораш у постељу Алексијевићу, рекао је Капетан најзад, и повукао за рукав једног војника испред себе.
Трчи, војниче, потражи санитет и доведи их овамо!
Узрујани Пуковник је, као човек пун очаја, настављао свој говор, који је у том његовом узбуђењу ишао и мимо војних извештаја, депеша и упутстава Врховне команде, која је уз сваку наредбу упозоравала – будите опрезни са Енглезима!…
Ја сам знао, браћо, шта нас чека од стране Бугара. И сами сте чули и видели, на планини Девици и дан данас стоје стене које личе на окамењене девојке. То су оне девојке, каже народ, које су Бугари напаствовали. О томе се овде од детињства слушало и за то знало, али се од Енглеза овоме нисмо надали. Када ми је мајор Гринвуд саопштио да се мисија повлачи, да се сва њихова помоћ пребацује црвенима, следеће ноћи нисам спавао, а њега су напали Бугари у планини. Као да сам их ја наговорио. Мајор Гринвуд је и сам тако мислио, да сам их ја позвао, али је опет мене молио за помоћ. Ми смо се са једном бугарском четом читаве ноћи ломили по планини. Тукли се као да бранимо рођеног брата. Разбили смо Бугаре, имали смо и двојицу рањених. Спасили смо мајора Гринвуда, а он нас је напуштао заувек.
Војска је псовала.
Требало је и њега ту јебати, па га оставити да се окамени!…

И поред сазнања да су остали сами, Пуковник је у сагласности са својим официрима, командантима бригада и батаљона, остао решен да се у клисури нападну Немци и да се ту блокира пролаз немачкој ратној флоти која се повлачила Дунавом из Црног мора. Већ се беше договарао тајно и са Румунима на другој обали, који су се спремали да напусте савез са Немцима. Онда су вратили у земљу свог Краља, а он истог дана објавио рат Хитлеру.
Да знате, браћо, рекао им, кључ је од пролаза клисуром у нашим рукама!
Треба нам муниција, Потпуковниче, не треба нам кључ!
Пуковник се љутито окренуо.
Знаш ли ти, војниче, ако их ми не зауставимо да ће сто двадесет њихових ратних бродова бити под Београдом!
У војсци мук.
Пуковник дуго ћути. Као да ђенералштабни пуковник, потомак чувених пиперских војвода, ослушкује из Мироча глас мајора Гавриловића из прошлог рата… Војници, Београд мора бити слободна варош!
Није својој војсци хтео да каже садржај депеше из Врховне команде, коју је добио тих дана, а у којој се наводи порука црвеног команданта са Виса својим комунистима у Србији, како националну Србију треба покорити да би комунисти најзад узели власт у Југославији...

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here