Олга Лалић-Кровицка: Као да свијетске власти теже искорењивању хришћанства

0
477
Насловна стране књиге "Христос у Цариграду - на путу за Рим" О. Л. К.

Име књижевнице и преводитељке Олге Лалић-Кровицке веома је добро познато овдашњим читаоцима. Рођена 1980. године у Шибенику, а већ две деценије настањена у пољском граду Дукла, на Карпатима, она пише песме, кратке приче, хаику и драме на српском и пољском, језику своје мајке. Завршила је студије славистике на Јагјелоњском универзитету у Кракову, била стипендиста Министарства културе Пољске 2007. и 2011. године и добитница 15ак књижевних награда на свим меридијанима. Поред петнаест ауторских књига, приредила је Антологију савремене словенске уметности „Између Охрида и Буга“ (2011) и Словенску антологију љубави (2012). И сама превођена на све значајније језике и заступљена у бројним антологијама широм света, Лалић-Кровицка је са пољског и на пољски језик превела готово 50 дела стваралаца из Србије, Пољске, Хрватске, Македоније, Словеније. Оснивач је и уредница портала „Поезија“, а са успехом се бави и визуелним уметностима.

Непосредан повод овог разговора је, по много чему особен, драмски текст „Христос у Цариграду – на путу за Рим“ Олге Лалић-Кровицке који су публиковале Књижевне новине „Свитак“ из Пожеге. У рецензији тог рукописа, чија радња је смештена у далеки 5. век, песник и критичар Милијан Деспотовић истиче да је „ово један од књижевних бисера, мали молитвеник за спајање раздељених царстава у једно – Царство Љубави“.

Као и Ваша претходна књига – бајка „Славенским путом“ – и ова најновија драма, још изразитије нас суочава са духовним темама. Имате ли увид у којој мери је данас литература и уопште уметност таквог садржаја пријемчива, посебно младим генерацијама?

– Постоје веће групе младих у свијету који још увијек вјерују, али постоје и они који то исмијавају. Тема је много, па и о хришћанству, нове књиге се појављују из дана у дан. Зато још више треба учврстити младеж која вјерује у Бога како не би отишла на странпутице, а истовремено се и молити за оне који су већ скренули с тога пута. Како то већ иде, ваља се молити и за пријатеље, и за непријатеље. Добри нека остану у добру, док зле нека Бог благослови захваљујући нашој молитви, а највише Господу. Позната је молитва за пријатеље и непријатеље светог владике Николаја у којој је написано да су непријатељи наши сурови пријатељи. Ради се о томе да сурови пријатељи у нашим тешким тренуцима својим злим понашањем учвршћују нашу снагу и стрпљивост – зато: Боже, благослови наше пријатеље и непријатеље. Но, када генерално говоримо о односу човјека нашег доба, односно Трећег милиенијума према хришћанству, морамо констатовати да је човјек једно забрљало дериште које уништава баш оно што му пружа смиротрпљивост и љубав.

Другим речима, онда, може се закључити да поштовање Богочовека у савременом свету није на високом нивоу, да је у некој врсти дефанзиве.

Олга Лалић – Кровицка

– Хришћанство се данас налази у кризи. Омржено је са многих страна, као да свијетске власти теже његовом искорењивању. Уствари, према мени, хришћанство је од самог почетка постојања било омржена вјера. Хришћани су истребљивани и протјеривани у многе дјелове свијета и, када би кренули даље, не би увијек били дочекивани са радошћу. Нажалост, многе данашње секте и неке скривене религије раде на томе да хришћанство пропадне или нестане. Много лоших вјести чујем о њему, али ако је Христ говорио да су њега замрзили прије нас и пљували на њега, ми, хришћани морамо се борити кроз поштовање своје вјере и других да би опстали, и када нас пљују и лоше говоре о нама. Данас смо опет исмијавани, али тога се не треба бојати или се брзо предавати онима који нас према томе воде.

Сматрате ли да хришћанство може понудити одговоре и решења за противречности и актуелне недоумице савременог света?

– Да, хришћанство има одговоре на сва питања. Можемо их пронаћи у Светом Писму.

А да ли, по Вашем мишљењу, хришћани у будућности опет могу бити јединствени, као у време пре Раскола 1054. године?

– Иако се много тога промјенило, тешко ће доћи до неког јединства, али када би поједине институције, које стварају збрку у глави вјерника, нестале, људи би живјели сасвим друкчије јер не би било оног фактора који буди мржњу међу њима то јест вјерницима. До раскола није дошло одједном, та подијела између Западног и Источног царства трајала је неколико стољећа. У Пољској говоре да се Источно царство прво одјелило од Западног што је једна велика грешка коју западне институције шире. Није дошло до Источне шизме, већ до Западне. Западна хијерархија је уводила промјене у хришћанском животу, а не Исток гдје, на пример, није дошло ни до каквих измјена у литургији. Ништа се није мјењало много стољећа, све је као на почетку, како су хришћански Оци уводили. И сам Символ вјере, такозвана ствар филокве, друкчији је и један од највећих разлог због којег су се подијелила два царства. Римско-католичка вјера увела је да Дух Свети потјече и од Оца и од Сина. И Христос је код Источног царства намјестник Цркве, а не папа како то иде код Римокатоличке цркве.

Распад Југославије био је, и за Вас лично, трагично животно искуство. Постоји мишљење да је тај процес могао бити мање суров и крвав да сукобљене стране нису окренуле леђа вери, као и да су сви ови силни ратови који се тренутно воде широм планете последица губљења поуздања у Бога?

– Људи који нису упућени у црквени живот и науке не знају заиста шта нам вјера придоноси. Бог није убијао жртве, већ људи. Људски је убијати, а не Божје. Бог нам пружа спасење душе и здравље. Кад бисмо сви вјеровали у Бога онако како то треба, не би долазило до ратова. Бог није измислио ратове, већ мрзовољни људи. Владика Николај Велимировић је спомињао у својим књигама да када не би било материјализма живјели бисмо много боље. На небо нећемо понијети материјалне тековине, већ душу. Бог нам неће судити за то што смо стекли материјално, већ добрим чиновима.

Олга Лалић-Кровицка

Шта је на Вас пресудно утицало да своју визију хришћанства изнесете у форми драме „Христос у Цариграду…“?

– Док сам писала драму видјела сам је на сцени. Опис свега пренијела сам у једну малу, мени блиску сцену, све што се дешавало у драми пролазило ми је кроз жиле. Мислим да сам се држала неких граница које се не смију прећи. Одлучила сам се за ову врсту књижевности једноставно зато што сам помислила да ће бити одговарајућа, цијелокупно моје виђење смјестило се у малу просторију. Хтјела бих једног дана видјети како се одигравају сцене из драме, на пример пловидба дјеце Илије и Теодоре према Западном Римском царству или како би на сцени изгледали Константинови бедеми. Можда ћу сама бити режисер драме, или неко други коме је оваква тема и форма ближа.

И раније сте писали позоришне комаде?

– Моји ранији драмски текстови нису били у тој мери духовног карактера, већ у њима постоји много ироније и гротеске. Неки од њих везани су за живот људи који обољевају од психичких болести. Та тема ме дира. Често читам о томе у књигама славног пољског професора психијатрије и доброг пријатеља пацијената Антонија Кенпињског. Он је увијек понављао да љекар мора да буде пријатељ своме пацијенту. Савремени хрватски љекар психијатрије др Роберт Торе такођер је изјавио прије три године: „Наиме, ми психијатри нисмо власници особа с психичким поремећајима, они нису пуки објекти нашег поступања већ партнери у заједничком креирању политике менталног здравља.“ Психијатрија је веома широк појам, па нам се чини да то што се дешава у њеном свијету понекад карактерише умјетност, поготову слике и драме. Психички болесник је болни умјетник који увијек доприноси нешто ново и индивидуално свијету. Психијатрија би се требала још више развити у томе смјеру, од терапије ка умјетности. Чињеница је да је то повезано, међутим исмијавање болесника доводи их у још већу болест и затвореност. Они никога не исмијавају, ни здраве ни болесне, већ њих исмијавају такозвани „нормални људи“.

Живите на Карпатима који су, не само због своје висине, поднебље за које би се могло рећи да је ближе Небу.

– То је заиста идеално поднебље које буди вјеру. Сама бајковитост дрвених цркви и капела на брдашцима подстиче у човјеку осјетљивост и радост. Макар према мени. Понашање Русина и њихов став према цркви је пун љубави и свијетлости. У њима зрачи вјера.

Тренутно радите на једној новој, чини се, изузетно занимљивој књизи.

– Та књига ће бити посебна. Ради се полако, ћутке и у миру. Како је то пјевао Џони Штулић.

Откријмо, за сада, бар да се у њој ради о великом научнику Николи Тесли, што је, у неку руку, опет рукопис са духовном основом, будући да је он био син православног свештеника.

+ Никола Тесла (Смиљан, 10. јул 1856 – Њујорк, 7. јануар 1943)

– Од великог Тесле можемо се научити смирењу и унутрашњој радости. Све његове мисли и начин рада показују нам како тежити према своме властитом свијетлу. Вјеровати дубоко у оно што је човјеку најдраже и не мислити о материјалним стварима. Тесла је био такођер хуманиста. Његове мисли су ми помогле да се учврстим баш онда када наступа момент неке личне зрелости, јер: „Сви ми морамо имати неки идеал који ће управљати нашим понашањем и задовољити нас, али он није материјалан, без обзира да ли је вјера, умјетност, знаност или било што друго, само је важно да дјелује као нематеријална сила“. И да очува нашу љубав и храброст. Такође: “Морамо ослободити мисли од ограничења која намеће простор и вријеме, али и сачувати главне значајке”. Док: „Извор већине болести је у духу. Зато дух и може да излијечи већину болести”.

Разговор водио: Душан Видаковић

Душан Видаковић, новинар и писац, рођен је 1969. године. Уређивао је часописе “Ваљевска књижевна радионица” и “Књижевна реч”. Од средине девете деценије XX века, публиковао је неколико хиљада новинских текстова, највише у српским дневним листовима (“Блиц”, “Демократија”, “Борба”, “Данас”, “Балкан”, “Дневник”). Био је извештач током НАТО агресије на Србију. Специјалност су му разговори са књижевницима и другим уметницима.
Аутор је песничких колекција: “Брзином воза” (1992), “Књига о Ходу” (1994), “Екстрасистола” (1994), “Исцрпљивање ничим” (2003) и “Балкан/Балтик” (2010).
Један је од приређивача сепарата “Srbska literatura” који је, на словеначком језику, изашао у љубљанској ревији “Apokalipsa” (1999), као и тематског блока “The tanka of Southeastern Europe” штампаног, на енглеском језику, у америчком часопису “Atlas Poetica” (2013).
У иностранству су издата два избора из Видаковићеве поезије: на словеначком језику “S prebolene obale” (“Са прежаљене обале”, 2005) и на пољском “Na rozdrożach” (“На раскршћима”, 2014). Песме и интервјуи су му превођени још и на енглески, руски, немачки, мађарски, шведски, словачки и македонски језик и заступљене у више десетина антологија и зборника у Србији и свету.
Добитник је награде књижевне манифестације „Момини дани“ (2016).

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here