КЊИЖЕВНИ ПОРТРЕТ ПЕТРА ПАЈИЋА (1935 -2017)

0
273

СА СВИХ МЕ СТРАНА СЕВЕР СТИЖЕ
/Избор из поезије, прозаида и прозе /
Приредио: Давид Кецман Дако

ЛЕДЕНИ БРЕГ

Пишем вам из престонице леда.
Овде се глас кочи. Вид сужава.
Овде курјак залеђен спава
у небу које је као креда.

Нек се спасава ко то може.
Из ваздуха ничу оштре секире.
Около чујем звекире.
Кристали ми расту испод коже.

Пишем вам далек од свега.
Чујем глас: тамо иди
где се ништа друго не види
само сјај леденог брега.

 

ЗИМСКИ СЛОГ

Боже, опет зима. Бело име.
Мећава у слогу. Север у души.
Залеђене звезде и хладне риме.
Ватра снега која се руши.
Боже, опет зима. Бело име.

Речи од леда су у слуху.
Изговорени слогови звоне.
Мрзну се гласови у ваздуху
и руком могу да се склоне.
Речи од леда су у слуху.

Свет се претвара у кристале.
Заустављају се птице од стакла.
Залеђене ватре се пале.
Време је белог, тихог пакла.
Свет се претвара у кристале.

 

CEBEP

1.
Мраз плете своје бодљикаве жице
преко суровог северног неба,
у крутом крилу гордог јастреба,
у тврдом месу дивље лисице.

Север чува своје прилазе
секирама модрога леда,
ваздух, настањен псима, уједа
бегунце који наилазе.

Бичеви шибају по пределу
бескрајне мећаве, бескрајне зиме,
север ковитла своје риме
и ледом пуни небо ко зделу.

2.

Нити гоничи северних стада,
нити копачи горућих руда,
нико не прође још овуда,
кроз бели пакао који влада.

Нити стражари у потери,
нити убице које беже,
нити ловци да вешто мреже
разапну овде за дивље звери.

Нити мудре, одважне вође,
нити војници срчани, смели,
нико не дотаче предео бели,
нико до севера не дође.

3.

Север забада бодеже у лице,
оштро реже преко живог меса,
док са паклених северних небеса
слећу невидљиве птице грабљивице.

Север поставља замке и препреке,
север затвара своју страну света,
испред освајача, испред дрских чета,
леден и глув и пун залеђене јеке.

Остаје сам у пределу чистом,
одвојен од свега, нетакнут погледом,
сачуван ледом, одбрањен ледом,
али и заробљен у том леду истом.

ВИСОКА БЕЛА ПЛАНИНА

Далека планина, осунчана високо снегом, као седи старац који се смеши… Сатима већ седим на земљи и гледам у ту планину.
Јутро је. Македонска поља шире своје лепезе младог, зеленог жита. Шума нема нигде около.
Да ли бих могао да живим без ове високе, светле планине, коју већ називам својом? Она је од сада цео мој живот. Она је испред мене као моја једина сенка. Тај залеђени мирни врх, иако у сунцу пун је олује.
Понављам себи, по ко зна који пут, да је тај залеђени комад део мога срца и да га носим одувек међу људима, кроз свет, иако сам га први пут видео тек овог јутра. То чисто, хладно сунце, желим да ставим у поезију.
Да ли је то крај света или има нешто иза тога? Ако неко може даље да иде, ја објављујем да не умем и да се за мене свет завршава том планином. У њеном залеђеном, осунчаном врху, сјајном у ваздуху, који се надноси над цео овај видик дајући му смисао.

АКО СЕ ТРАЖИ ТО ЧИСТО ДОБА

Ако се тражи то Чисто доба, стиже се међу ледене, беле горе где осим заустављених, укочених предела, нема ничега. Храмова никаквих нема.
Тада почиње да се мучи наш говор. Глаголи престану да се преврћу, именице се ломе као да су од стакла, придеви се сударају са леденим бреговима и падају у дубоке беле амбисе. Цео наш говор бори се да не би био заробљен. Настаје величанствени тренутак кад наше речи хоће да се спасу. Оне се, осветљене, туку против огромних белих купа, које досежу до звезда. Снежна прашина, помешана са звезданим зрацима, пршти свуда около.
Ако се већ стигне до Чистог доба, онда је све прекасно. Мора се заволети његова света суровост и ући у идеално јутро леда.

KPAJ

Ca свих ме страна север стиже,
са југа, истока, са запада,
из смрзнутих небеса пада,
из залеђене земље се диже.

Стегао је своје обруче.
Расте у срцу. Крвоток стеже.
Ломи ми чело. Уши ми реже.
Ножеве преко зеница вуче.

Ни да се макнем више не да.
Држи ме његова све чвршћа рука.
Препун сам бола. Препун сам мука.
Претварам се у комад леда.
_____________________________

Избор из прозног опуса

ПОНОС

После брачне препирке, супруга је спаковала ствари и вратила се у свој девојачки стан, а Пип је запалио цигарету, пустио радио и легао преко кауча. „Јавиће се она телсфоном“, рекао је и почео да чека. Смирио се и правио колутове од дима. Поподне је споро пролазило. Пред поноћ, попушио је и последњу цигарету. Телефон није звонио. Није звонио ни сутрадан. „Ја је први нећу звати“, био је одлучан. Лежао је и даље, чекајући. После недељу дана да се погледао у огледало, приметио би да је почела да му расте брада и да је блеђи него обично. „Чекаћу и даље“, одлучио је и престао да броји дане који су свс брже пролазили. Није више бројао ни месеце. Кроз прозор се видело како се сваки час смењују годишња доба. Час је падао снег, час су цветале љубичице, час су падале кише, час је сијало сунце. У соби су пауци од таванице до пода исплели мреже. Пип је, већ костур, и даље лежао преко кауча. Брада, одавно седа, била је дужа од њега. „Не, не смем први да попустим, јер ћу све изгубити“, мислио је последњим делићем свести. Телефон ни даље није звонио.

 

КУЋА

Пип је зидао кућу. Да би се обезбедио од лопова и осталих пробисвета, није оставио отворе за прозоре. „Биће довољна само врата“, рекао је. А потом, да би потпуно био безбедан, решио је да зазида и врата. Стајао је унутра, весело звиждукао и ређао циглу на циглу. Био је сунчан дан и зраци су у великом снопу улазили у кућу. Међутим, са сваком новом циглом сноп се тањио и смањивао, а када је Пип ставио и последњу циглу, што је значило да је зидање куће завршено, утрнуо је и последњи зрак и Пип се нашао у потпуном мраку. Зазидао је самога себе. „Коначно сам потпуно безбедан, сигуран и слободан“, рече задовољно и са олакшањем.

ПЕСМА

Пипу ништа није полазило за руком. Почињао је многе послове, али све је било узалуд.
Покушао је да оре: сломио му се плуг.
Хтео је да запали ватру: угасила се.
Почео је да носи воду: просула се.
Кренуо је да зида: срушио му се зид.
Сваки други човек да је био на његовом месту, сео би и почео да кука.
Међутим, Пип је урадио сасвим супротно: сео је и почео да пева.
Песма је привукла много света који је долазио да га чује.
„Благо Пипу“, говорили су, „тај не зна ни за какву муку.“

СИЗИФ

Пип је поправљао ограду бунара.
У једном тренутку, непажњом, нагнуо се више него што је смео и упао је унутра. Нашао се на дну мрачног и хладног бунара, у леденој води. Обузео га је неописив страх.
Почео је да виче: „Упомоћ! Упомоћ!“
Како никога километрима није било у близини, нико није могао да га чује.
Покушао је сам да изађе. Хватао се рукама и одупирао ногама о влажно камење, стигао је скоро до излаза, био му је потребан још један замах руком, али – оклизнуо се и поново се нашао на дну. Тако други, тако сваки следећи пут.
На крају дана, уморан, без снаге, хтео је да дигне руке од сваког даљег покушаја да изађе. Стојао је на дну мрачног бунара, у хладној води, помирен са судбином. „Ово је сизифовски посао“, размишљао је, филозофски.
Тада му је синула спасоносна мисао:
„Али, ја нисам Сизиф!“, узвикнуо је скоро радосно. „Ја нисам никакав филозоф!“
Кад му је то постало јасно, кренуо је да се пење и врло лако, скоро без напора, изашао је напоље.

ЛОГИКА

Пип је рекао девојци: „Увек када се састајемо, ја сам тужан.“ Девојка га је погледала зачуђено:
„Зашто?“ упитала је.
„Зато што увек када дођеш – знам да ћеш и отићи. После сваког састанка долази растанак, а то ме растужује“, одговорио је.
„А има ли тренутака када си радостан?“ питала је зачуђено девојка.
„О, како да не! Наравно, наравно да их има! Увек када се растајемо ја сам радостан. Знам да ћемо се поново срести и ја се томе унапред радујем“, рекао је Пип.

ЖЕЛЕЗНИЧАР

Пип се запослио као железничар. Обукао је униформу, узео фењер и пошао на посао.
„Још немамо станичну зграду“, рекао је шеф станице. „Тек треба да је подигнемо.“
„А када ћемо је подићи?“, питао је Пип збуњено.
„Чим се изгради пруга“, одговорио је шеф станице.
„А кад ће се изградити пруга?“, питао је Пип још збуњенији.
„Чим то буде испланирано и одобрено“, одговорио му је шеф станице. „Доста је било питања. Ајде сад на посао, већ касниш!“, додао је.
Пип је видео како се шеф станице задубио у књигу возног реда.
Изашао је на улицу и потрчао да не закасни.
Однекуд, наишао је воз и згазио га.

РАЗМИШЉАЊЕ

Пип је цео дан седео и мислио.
Ништа није смислио.
„Глуп сам“, рекао је увече.
Али, синуло му је кроз главу: глуп човек то никада не примећује. Тако нешто може да призна само онај ко је паметан.
„Па, онда сам паметан“, рекао је.
Сада је имао два мишљења о себи: да је гуп и да је паметан. Она никако нису могла да иду заједно. Била су негација једно другом. Морао је да се одлучи за једно.
Закључио је овако:
„Глуп сам само у тренуцима кад мислим. Чим престанем да мислим, ја сам паметан.“
Задовољан, легао је, чврсто решен да већ од сутра почне да живи мудро и да престане да мисли, како би сачувао памет.

KAKO HE ЗАЛУТАТИ HA ПУТУ

Пип се хвалио да никада није залутао и изгубио се на путу.
„Имаш добру оријентацију?“, питали су га.
„Не“, одговорио је Пип. „Напротив! Оријентација ми је никаква!“
„Држиш се плана?“, питали су.
„Ма какви!“, одговорио је Пип. „У те планове и скице уопште се не разумем.“
„Па како онда успеваш да не залуташ?“, питали су радознало.
„Врло једноставно“, објаснио је Пип. „Човек може да залута једино ако зна где је пошао и ако има циљ. Пошто ја никад не знам где идем, мени се никад не може ни десити да залутам.“
„Па где тако стигнеш?“, питали су га.
„Увек стигнем тамо где дођем, а не где пођем“, одговорио је.
„Дођеш ли некада до циљ?“
„За циљ сазнам тек кад стигнем до њега. Он ме увек чека ма где да се нађем. He могу да га промашим“, објаснио је.

ПОГИБИЈЕ МОГА ДЕДЕ

Чим сам ушао у собу, приметио сам да нема деде. Питао сам где је, а мајка ми рече да је у подруму. Осетих хладноћу око срца. He волим кад деда није у соби. Њега увек склањамо кад долазе опасна времена. По њему најбoље знам каква је ситуација у свету и да ли се нешто спрема.
Мајка примети моје нерасположење и рече да је Каћа деду ставила у подрум, иза бурета, и да ra је лепо увила у целофан.
Отац, палећи цигарету и не гледајући ни у мене ни у мајку, рече да је био против тога и да је све то за њега глупост.
Мајка му не даде да заврши:
„Неће му ништа бити доле“, рече она, „уосталом, он је мој отац и ја знам најбоље шта радим.“
Никада ми није било јасно зашто смо с дедом увек имали проблема. Њега, у ствари, нико у кући није ни познавао. Мајка је, како су јој причали, имала тек две године кад је он отишао. Било је то, кажу, једном у поноћ, кад су на сеоској цркви залупала звона. Деда је спавао дубоким сном и кад су га пробудили и питали зашто лупају звона на цркви, скочио је и говорећи: „Ил’ је опет погинуо краљ, ил’ се опет заратило“, брзо се обукао и онако по мрклој ноћи отишао у Ваљево да се јави команди. Сутрадан су већ сви знали да се заратило и да је деда ступио у рат.
Гореле су куће и умирало се од грознице. Ишло се у бежанију. Јело се млевено чокоће. Деда није долазио. Јављао се редовно војничким дописницама Увек је горе, уз датум, писао „на положају“, а затим је следило меколико редова да је добро и да за њега не брину. Писао је из ровова. Једном се јавио из штапске канцеларије. Никоме није било јасно откуда он у канцеларији, да ли га кажњавају или га награђују. Два пута се јавио да је контузован, једном да га је граната затрпала земљом до гуше, једном да су погрешно мислили да је погинуо, па је „и Риста конзул“, тако је написао „плакао“.
,,Ако вам команда јави да сам погинуо“, писао је деда, „знајте да је грешка — жив сам!“
Неко време на фронту је завладало затишје. Тада је писао баби да иде на одмор у бању Врњце и да одседне у вили „Амбрел“. Она још није успела да се одлучи да ли да крене, а рат је поново постао страшан. Мајку су два пута, пo зими, остављали у шуми, не знајући шта са њом да раде, па се затим враћали и поново је водили са собом. Сада се умирало од тифуса, шарлаха и глади.
Опет се јавио деда. „Добро сам“, писао је, али дан-два после тог његовог писма Српска команда из Грчке обавестила је преко Црвеног крста да је деда умро и да ће му отаџбина бити вечно захвална. Послали су и његову заоставштину. Ту је био перорез, календар, лула, један нотес у који је бележио „све несреће и тегобе“ кроз које је пролазио и једна војничка фотографија. Деда се сликао код неког фотографа на Крфу, у целој пози. Ту фотографију су увеличали, урамили и окачили је на зид. Она је заменила живог деду у кући.
„Ништа му неће бити доле у подруму“, поново је рекла мајка.
„Добро, добро“, рекао је отац одмахујући руком, „то је твој отац, па ради с њим шта знаш. За мене је то обична глупост што сте гa склонили.“
„Јадна сам ја поред таквог оца“, рекла је мајка, „никако добро од њега нисам видела.“
По ко зна који пут опет сам чуо причу о томе колико је недаћа претрпљено у кући због деде, а да он ни најмање није био крив.
Његова фотографија у војничком оделу и у целој пози висила је на зиду и онога дана када су у кућу ушли Немци.
Видевши српског војиика, разбили су стакло и сломили рам, а кундацима испребијали бабу зато што га чува. Мајка је била још дете, али је догађај добро упамтила.
Деда је, затим, негде склоњен.
Мећутим, чим се рат завршио, баба га је однекуда поново донела и, он је опет, под стаклом у раму, истина мало изгужван, заузео своје место изнад свих на зиду.
Онда су дошле мирне године и нико на деду није ни обраћао пажњу. Скоро да је био потпуно заборављен. И ко зна шта би се са њим десило, да се није поново заратило.
На то да деда постоји, подсетили су нас Бугари, кад су једне вечери упали у кућу.
„Ко је то“, питали су, показујућп на деду.
„Мој отац“, рекла је мајка, „Мртав, лежи на Крфу“, додала је, „јунак“.
„Не“, рекли су Бугари и сад су они разбили стакло и поломили рам, а мајку испребијали кундацима.
Деда је опет нестао са зида као да је у земљу пропао.
Мислио сам да га више никада нећу видети, али већ првог дана ослобођења деда се поново појавио у нашој кући, на свом месту на зиду. Било је сунчано септембарско јутро када је отац укуцавао ексер у зид, а мајка, бришући кецељом ново стакло и рам, додавала му дедину слику.
„Тако“, рекао је отац.
„Мало је крив“, рекла је мајка.
„Сад је добро“, рекао је отац силазећи са столице на коју се био попео.
Изгледали су обоје врло задовољнп кад су задовољни посао око слике.
„Деда је опет ту“, рече отац.
Гладајући у слику, открих тог јутра, изненађен што раније то нисам запазио, да наш деда, у ствари, и није деда, и да су и отац и мајка доста старији од њега. Деда је био врло млад, имао је скоро дечачки израз. Био је у ставу мирно, одевен у сиво војничко одело. На глави је имао велику војничку шајкачу, која му је падала преко чела и задржавала се на ушима. Био је мршав, упалих образа. Уопште, изгледао је веома јадно. Није нимало личио на јунаке какве сам до тада замишљао. Пушка, коју је наслоњену уз ногу држао за цев, чинила се толико тешка да сам ја могао да посумњам да је он имао снаге да је носи.
„Сад више није опасан“, рекла је тада мајка са олакшањем.
Хтео сам да питам зашто је деда опасан, али отац рече:
„Он се сигурно бавио неком политиком кад гa сваки час забрањују. Политиком се не би требало никада бавити.“
Мајка, подржавајући оца, додаде:
„Био је то светски човек. Није умео да гледа своја посла.“
Мислим да су отац и мајка тек тако рекли да се деда бавио политиком и да је био неки светски човек. Он је само био обичан војник чија је судбина била да неколико пута погине. Увек кад смо његову слику склањали, говорили смо о њему као о покојном, а кад смо је враћали на зид, он је постајао поново наш укућанин. To што је гинуо, то је била његова војничка дужност.
Деда је био добар војник. На дописницама које је слао волео је често да напише: „Ево ме, јуришам.“ Пошто га нико од нас није знао, ми смо га увек замишљали у јуришу. Чак ни онда, кад је преко Црвеног крста стигла његова заоставштина са бележницом, из које се могло прочитати кроз какве је све „несреће и тегобе“ пролазио, из чега смо се могли уверити да је он у ствари стално одступао, ми га другачије нисмо могли замислити осим у јуришу. Ни ова фотографија с Крфа, на којој смо могли да видимо колико је деда био јадан, није нас нимало разувернла да он није непрестано јуришао.
Сада је деда опет доживео нову погибију. Лежао је у подруму, иза бурета, увијен у целофан. Нисам знао шта се десило и да ли поново долазе мутна времена.
„То је обична глупост“, понови своју реченицу отац, „због моде га је стрпала доле у подрум.“ Мислио је на Каћу која је деду склонила.
Сазнао сам да је она желела да уместо дедине фотографије, на онај ексер окачи неку уметничку слику. Каћа јесте брбљива и човека може увек да изненадн немогућим идејама. Увек нешто измишља. Али, и поред тога, мени паде терет са срца. Добро је, помислих, само кад не долазе она времена у којима је деда опасан. Тада не ваља за нас.
,,Xoћe“, наставио је отац, „блеса једна, да стави некакав пејзаж, некакву буру на мору. Хоће морске таласе! Врагове нек стави!“
Мајка није хтела да се свађа.
„Пусти је“, рече она, „шта ти смета, проћи ће је, знаш ти њу.“
Отац нас није гледао. Седео је окренувши главу према прозору. Неко време је ћутао, а затим рече, пребацујући мајци:
„И мој је отац погинуо у истом рату као и твој, само што је то нешто сасвим друго. Он, човек, није оставио фотографију, па са њим нисмо имали никад никаквих проблема.“
Хтедох да се насмејем, али видех да је мајка то озбиљно примила.
,,Шта ја ту могу“, рече она уздишући, „као да је мени лако, шта сам све претрпела у животу због њега. Иди па га исцепај, ако хоћеш.“
To, наравно, није падало нпкоме ни на крај памети.
Тако је изгледала последња дедина погибија. Била је помало недостојна ратника, јер се десила у миру, и нису га убили ни Немци ни Бугари већ глупа Каћина мода. Једно кратко време боравио је у подруму иза бурета, увијен у целофан, а затим се поново појавио у кући. Каћу су, што се и очекивало, потпуно прошле лутке.
He знам ко је деду вратио, али то није ни важно, неко би од нас то увек учинио. Није било никаквог церемонијала, али чуо сам оца и мајку како се договарају да му купимо нов, лепши рам, јер је овај стари никакав. Углавном, деда је на свом месту на зиду, и ко зна какве га још војничке погибије, или можда почасти, очекују.

Аутопоетични запис о стварању

У ТАЈНИ РЕЧИ

– Прву песму написао сам у четвртом разреду основне школе. Дуго сам крио од свих да пишем песме и било ме је срамота да их некоме показујем. Оне су представљале моју највећу интиму. Од тада, па до данас, упорно покушавам да уђем у тајну поезије.
– Слажем се са онима који мисле да поезија није ни уметност ни филозофија. Она је категорија за себе – поезија – према којој се могу одређивати и из које се могу изводити друге духовности.

– Многе песме написао сам не знајући њихова значења и поруке. Једноставно, док сам их писао, знао сам само толико које речи могу да уђу у песму, у њен звук, слику и емоцију, a које не могу. Проналажење тих свих речи је, у ствари, рађање песме.

– Дуго сам веровао да је поезија најближа музици. Међутим, сматра се дa су поезија и сликарство у најтешњем сродству. Ово се доказује и податком да су многи велики песници имали и сликарске таленте. Сродство између поезије и сликарства може се потражити и у чињеници да свака реч у себи носи слику, да је реч изговорена слика. Вокали, као што је у истоименој песми, »трагајући за узроком њихових тајних постања«, певао Рембо – имају своје боје. Вокали су боје у речима. За Рембоа: А – црно, Е – бело, И – црвено, У – зелено, О – модро. За мене или некога другог то може бити различито, али свако може открити своје боје. Свака реч у себи крије по једно сазвежђе, тако да је и тајна поезије сакривена у тајни речи. Свака реч je сама за себе цела песма. Песма је скривена у свакој речи, као што је плод скривен у семену.

– Моја страсна песничка опседнутост Севером, дуго ме је задржавала у свету симбола и путоказа према чистој страни света, према Чистом добу. Као у Кервудовом роману, залутао сам у бескрајне снежне просторе, по којима ковитла мећава, звезде се леде, мраз све кочи. До оног идеално чистог, непорочног и безгрешног простора нисам стигао, али сам га наслутио, као што сам и сазнао да се до њега не може стићи. Критика није приметила, али ја сматрам да су моје песме са симболиком севера и леда, прво религиозне, па су затим, нешто друго.

– Религиозност се у модерној поезији изражава кроз нове симболе, као што се и национална осећања откривају кроз нове слике.

– Пишем мало, кад ме песма нађе. To су тренуци великог задовољства.
/ 1990/

__________________________________________

 

ОКОМ КРИТИКЕ

/Фрагменти/

Михајло ПАНТИЋ

ПЕСНИК И ПРИПОВЕДАЧ ПЕТАР ПАЈИЋ

Петар Пајић сврстао се у ону малобројну групу савремених српских писаца који се са подједнаким интензитетом и са приближним успехом огледају и у поезији и у прози. (…) Пајић je почео као песник, и то je у претежној мери остао целим током свог стваралачког рада, али због тога не треба подлећи стереотипу тврдњом да je и у приповедању остао лирик. Напротив, његове приче нису ништа мање нити ништа више поетичне од прича других писаца који су се бавили и стихом и реченицом: коренску разлику та два типа језичког изражавања никада не треба сметнути с ума, јер да je њу могуће до краја укинути, и проза и поезија постали би излишни. И док се у Пајићевој поезији хумор понекад претвара у гротеску, у оној мери да би се могло рећи кaкo je песма начин да се успостави увид у алогичку изобличеност света, у прози Петра Пајића хумор се не објављује у тако екстремном, граничном виду. Хумор je, иначе, готово обавезни пратилац Пајићевог приповедања, интонација која до извесне мене ублажава трагичну горчину доживљаја: хумором се пригушује и чини подношљивијим извештавање о нечијој смрти или нестанку, пa би се рекло да je хумор илуминаторно средство, a не коначни ефекат приповедног чина.
Приповедни свет Петра Пајића je свет лаке, меланхоличне, благонаклоне, опраштајуће, маштом и поетичношћу надахнуте визије која je и у свом корену и у свом крајњем изданку увек похвала животу, и увек пуна љубави за малог, анонимног човека из малог места у великом, немилосрдном свету и још већем и немилосрднијем историјском времену. Скупа са Пајићевим песмама тај свет чини лепо и тихо (у смислу: неизвикано) место савремене српске књижевности.

Драган ХАМОВИЋ
ЛИЦЕ ОЦА И ЛИЦА ОТАЏБИНЕ
У ПОЕЗИЈИ ПЕТРА ПАЈИЋА

(…) У средишту Пајићевог песничког исказа, у којем налазимо и довољно других тема и тонова од хиперборејске симболике до реске сатире и срчане лирске еротике управо јесте присна и баснословна слика намучене и несмирене отаџбине, кроз време и безвременост предања. Али на тему отаџбине овај репрезентативни потомак ваљевске нахије не би написао ни једног поштеног реда да je Huje припремио, најавио кроз лирску тематизацију свога оца. Песма у прози „Лице мога оца” (Љубав у брдима, 1962) заметак je Пајићевог отаџбинског певања. Подсетимо се њеног финала: „Било je чисто, у миру и у његовој дубини могао сам видети све крваве злочине који су почињени. Хиљаду заклане деце лежало je у очевој руци. Свет се превртао у јаду. Отац висок и прав личио je на саму смрт. Никада нисам сазнао на шта ме подсећало то лице. Да ли на пораз или на празник. Лице мога оца. Лице мога оца. Његову трагедију понео сам ja у живот.” У застрашујућем откривењском виђењу, на лицу оца стиче се сав удес народа којем припада, отац постаје оличење отаџбине. Недоумица између пораза и празника даје завршници ове песме кључну семантичку двосмерност, или дволикост, отвара врата парадоксалном смисаоном исходу, као некаквом природном разрешењу у граничним доживљајним подручјима попут описа у „Лицу мога оца”. У песми „Опело за Луку Пајића” (Песме, 1967) још се одређеније изражава посредничка улога умрлог родитеља између личног и општијег искуства: „Искуство твоје смрти у мојој крви / Помера ми сећање у време пре рођења.” Чије je време пре рођења ако не предачко, актуализовано у часу када се и сопствени отац прикључује сакралној заједници отаца?
… Основни песнички став Пајићев што je можда најочитије у прозама с тематском потком детињства у родитељском дому може се описати као некакво мудро безазленство, no обрасцу јеванђељског здруживања одлика змије и голуба (Мт. 10,16). Али такав опис, још увек, није довољно одређен. Послужићемо се поређењем с поетиком Вилијама Батлера Јејтса кога, нимало случајно, Пајић рођачки смешта, у једној песми, за своју светојовањску славску софру. Наводимо речи Јејтсовог српског преводиоца и тумача, Милована Данојлића, који истиче тежњу великог ирског песника за откривањем „првобитне, рајске, незагађене постојбине човекове, у којој су земаљско и онострано у неразлучном јединству, где се смрт наставља животом, живот смрћу“ . Истородан напор, у основи, чини и Пајић, у стварању свога песничког мита о Србији, сачињеног од градива рајских ликова најближих из непревладаног детињства. Задатак je то, јамачно, потекао и од његовог неумрлог исписника Бранка Миљковића, нужни подухват песничке обнове националних симбола…

Радивоје МИКИЋ
ОДБРАНА ОД ТРАЈАЊА

(…) Истичући да „у развојној линији Пајићеве поезије нема великих промена, скокова нити заокрета”, Слободан Ракитић, можда и мимо стварне намере, упућује песнику једно признање да његова поетика има системски карактер и да, отуда, није подложна споља видљивим променама. Нема сумње да због тога што би се кроз Пајићев песнички опус, no речима Ракитића, могла повући „равна линија” и може да се говори о „извесној статичности Пајићевих лирских симбола”. Указивање на то да je поезија овог песника „сазревала изнутра, слој пo слој, нијансу пo нијансу” има за циљ да релативизује оцену о статичности „лирских симбола” и о оној „равној линији” у поезији Петра Пајића, мада je ту реч и о чињеници да je Ракитић био свестан чињенице да песнички свет Петра Пајића није јединствен, да у поезији овог песника постоји неколико токова и да оно што се може рећи за књигу Чисто доба не може у једнакој мери да важи за неке друге књиге Петра Пајића… Тако се, заправо, у поезији Петра Пајића реализује онај симболички потенцијал воде на који су указали Шеваље и Гербран, истичући да „за разлику од ватре, вода je јин, одговара северу, студени, зимском солстицију” и да „у неким случајевима … вода може значити смрт”. Слике воде, севера, леда, зиме у поезији Петра Пајића не могу се адекватно разумети ако се не узме у обзир она димензија слике света која подразумева сасвим особено разумевање људског живота. To разумевање људског живота Петар Пајић je у лирски опис увео на два начина. Најпре у једном облику који непосредније открива страх од нестанка, смрти, краја било ког вида постојања (примере налазимо у песмама „Ваза од керамике”, „Побуна”) a потом и у крајње симболички заснованом типу лирског говора који има доминантно место у низу песама које говоре о води, леду, северу, зими („Ледени брег”, „Север”, „Зимски слог”, „Кристали”, између осталих). A то значи да у Пајићевој поезији срећемо исконску лирску тематику, само што овај песник теми пролазности људског живота приступа на један особен начин. Уместо да, попут романтичара, тугује због тога што ће све проћи (младост, љубав, људски живот, лепота која даје вредност важним тренуцима тог живота), Петар Пајић, говорећи о побуни ствари које желе да изађу из постојања, да пониште своју егзистенцију, дочарава дубину драме која се одвија у лирском субјекту a коју изазива свест о протицању времена. A опет као песник симболистичке оријентације, Петар Пајић користи и могућност да одређене тематске аспекте у својој поезији реализује користећи особен тип лирског описа. Лирски опис који он користи допушта да се успостављају симболичке аналогије у којима читалац испод видљивог наслућује скривене смисаоне слојеве. Тако je дошло до врло необичног померања односа између једног тематског комплекса (пролазност, смрт) и начина његовог лирског описивања. Говорећи о одбрани од трајања, Петар Пајић, у ствари, говори о страху од нестанка и смрти, али тако да из лирског говора нестану и патетика и меланхолија које су дуго пратиле овај лирски тематски комплекс.

Милосав ТЕШИЋ
ОСТАТИ ЧИСТИХ РУКУ

„Ако се већ стигне до чистог доба,
онда je све прекасно.
Мора се заволети
његова света суровост
и ући у идеално јутро леда.”

Петар ПАЈИЋ: „Ако се тражи то чисто доба”

6.
У Пајићевом песничком опусу видно место, пo чувењу несумњиво најистакнутије, заузима његова патриотска поезија. Taj лирски род он предано негује још од друге своје песничке књиге Љубав у брдима, коja се завршава троделном избегличко-сеобном песмом Сеоба Србаља. To лутање „за Чарнојевићем, лица невесела” опевано je у суморним тоновима, суморним до безнадежности: „На Северу нема наде” („Сеоба Србаља”, I).
Уз меланхолично-иронично-хуморни став, што понекад прелази и у гротеску, Пајић види српску историју у овоземаљској крхкости и пролазности, у сенкама све тањих успомена или као дограђивање сопствене гробнице, при чему се посредно доводи у питање и смисленост споменичких обележја: „У недељу, на старим тврђавама, / зидамо ћеле-куле од наше кости, /спуштамо танки лист у гроб вечности. / Споменик на тргу стоји. Година копни и рђа” („Победник на Калемегдану”).
Са друге стране, песник, дубоко осећајући племенитост и благородност родног тла где „насред тамне земље Тамнаве, / трепери ко птица Брезовица” – открива да: „Све je код нас спремно да нас брани и сачува. / И наш говор и наше ћутање / и наши предели и наша имена” („Буквар земље”). У тај национални пејзаж, „тачно испод Млечног пута”, уградио je Петар Пајић у песми „Наша кућа у планини” нашу тајанствену небеско-земаљску планинску кућу, која „мирише на јабуку из чиније”. У тој чаробној песничкој грађевини, са упаљеном звездом и благородном старицом у тој кући „што се ноћу види a дању je нема, / дању je шума или брдо” – као да се под кључем држи тајна постојања и одржања једног народа. До те куће, следећи песникова водичка лукаво-шеретска упутства, не може се стићи: она je подједнако и пред нама и иза нас, и на небу и на земљи.
У најчувенијој Пајићевој песми „Србија”- од очајања гротескној, ироничној, црно-хуморној са ојађености – одсликало се тамно лице Србије: „Под земљом сам ти видео лице, / Србијо, земљо небеснице”. Шта све није виђено и на шта се указало у тој подземној Србији: стравични призори библијских димензија; онеспокојавајуће митске слике; крвави владарски обрачуни; народна неслога и разједињеност; братоубилаштво; замирање пољских послова и земљишна опустелост, тј. раслојавање и изумирање сеоског становништва („Дувар пуко са свих страна, / a у кући сама Нана”); најновија ратна разарања и погибије невиних.
He тражећи неупоредиво драстичније примере, како под сурово тачну и голу констатацију „Србије je стално мање” („Србија, 4”) подвести ову изјаву Вукајла Мишића, српског ратника из Првог светског рата, a из песме насловљене његовим именом: „Из Струганика сам пошо ко дете, / a вратио се ко стар човек, / двадесете?”
Знамо на које се поље мисли када прочитамо ове мајчински тешке стихове из песме „Црно поље”: „Поље je наше, сине, / и сенка je наша на њему”. Тек за утеху je Пајићева молитвена песма „Пред Тројеручицом” – кратка, једноставна, простодушна, чиста и као таква, ваљда, најделотворнија:

Пресвета Богородице,
нека нас одбране
Твоје Ручице.

Оно што не могу војничке чете,
нека учине Ручице Твоје свете.

Испред непријатеља наших стани,
Ти нас одбрани.
*
У песми „Чисте руке”, у тој оностраној пројекцији Пајићевог песничког бића, измакнутог, очишћеног и слободног од овога света, исијавају коб и лепота песничке уклетости, јер дошло се до стања да „пламен чистих руку иза зида стоји / и чува ме негом свог великог бола”. Ту се у апсолутној чистоти – a и у њој ваља истрајати! – обликовао у пламен горки чин и учинак Пајићевог песничког прегнућа са идејом и чежњом „чистих руку, / сличних месечини коja je горела / у неком тамном, непознатом звуку”.

Белешкa о писцу:

Петар ПАЈИЋ (Ваљеву 1935, Београд 20179 Књиге песама: ДАН (1958), ЉУБАВ У БРДИМА (1962), ПЕСМЕ (1967), ЧИСТО ДОБА (1968), СВЕТЛЕ ГОРЕ УЗ МОРА (1978), АКО ПОРАСТЕМО ДО ЗВЕЗДА (избор, 1981), ОСЛОБАЂАЊА ВАЉЕВА (драмска поема, 1989), ЧИСТО ДОБА (избор и нове песме, 1990), СРБИЈА ЈЕ НА РОБИЈИ (избор и нове песме, 2002), БЕОГРАДСКА ЈАБУКА (избор и нове песме, 2003), НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ ПЕТРА ПАЈИЋА (избор и предговор Слободана Ракитића, 2004), РИМЕ (2007), КАД СУ СРБИ ЧИТАЛИ УШИМА (2009), ПЕТАК У ЈЕРУСАЛИМУ (поезија и поетика, 2013), ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ (2014).
Књиге приповедака: ПОГИБИЈЕ МОГА ДЕДЕ (1978), МАШТА СВИХ ГАВРИЛОВИЋА (старе и нове приче, два издања на српском и једно на македонском језику, 1989, 1990), СЛИКЕ ИЗ ДЕТИЊСТВА (1995), ПРИЧЕ (избор, 1998), ПРИЧЕ О ПИПУ (2001), НЕБЕСКИ НАРОД (изабране и нове приче, поговор Марко Недић, 2009).
Књиге сатиричних текстова: ДНЕВНИК НАШЕГ САВРЕМЕНИКА (1992), КО ЈЕ КО У СРБИЈИ (сатирични лексикон, 1998).
Књига за децу КАКО СЕ ГРЕЈУ ПАХУЉИЦЕ изашла је у више издања.
Књига малих есеја, разговора, колумни НЕШТО КАО (2007).
Награде: Политикин забавник, Невен, Јован Хаџи Костић, Типар, Бранко Ђопић (из фонда САН-у), Златни крст кнеза Лазара, Повеља Mopaвe, Златни беочуг, награда „Десанка Максимовић“ и др.
Поезија и проза Петра Пајића превођене су на више страних језика и заступљене су у бројним антологијама.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here