Бранко Микашиновић: Срби Крајишници и њихова улога у Аустроугарској војсци као историјски оквир за роман Милоша Црњанског, Сеобе

0
537

Роман Сеобе Милоша Црњанског и књига Ђура Затезала, Михајло барун Микашиновић од Змијског Поља, пружају сликовит увид у живот Срба средином осамнаестог века у Војној крајини. Обе књиге осветљавају многоструке аспекте страдања и борбе Срба у контексту историјских дешавања у Крајини. Кључна димензија њихове борбе може се пронаћи у улози српских официра у Аустроугарској војсци и њеним дејствима у овом делу Аустро-Угарске Монархије.

Људско “страдање” често се може срести у литератури у оквиру породице, у професионалним релацијама, у верским и политичким прогонима, оснажујући идеју “сеоба,” или бекства, као коначни напор у циљу остварења промене и среће. Књиге Милоша Црњанског и Ђура Затезала осликавају стање и положај човека уопште и потврђују значај ових тема у контексту савремених дешавања.

Проглашено за једно од најбољих дела српске литературе двадесетог века, ремек дело Милоша Црњанског, Сеобе, преведено на енглески, поседује симболичну, аутентичну и универзалну поруку која важи у сваком времену. Као што је нагласио енглески уметник и писац Џон Бергер, Сеобе представљају “квинтесенцијално искуство нашег времена.” Миграције су драматично промениле људску историју у смислу мешања различитих народа или коегзистирања и, током тог процеса, мењале обичаје и навике, као и саму цивилизацију. Црњански, који је објавио Сеобе 1929, као да је, пишући о ономе што се десило у прошлости, предвидео оно што ће се десити у будућности зато што је људска историја, за Црњанског, бескрајни процес сеоба.

Насловна страна документарне књиге Ђура Затезала „Михајло барун Микашиновић од Змијског Поља“

Браћа Вук и Аранђел Исаковић, у роману Сеобе, представљавају два различита персоналитета и два различита погледа на свет. Као и барон Михајло Микашиновић у Затезаловој биографији, Вук је такође официр у војном граничарском пуку, родољуб и особа спремна да се жртвује за српски народ и за његову веру. Вук и Михајло, затечени су на раскрсници две империје; Аустро-Угарске у којој живе и Отоманске с којом се граниче.

Вук, командант Славонско-Подунавског пука Аустроугарске војске, сања да се врати у Србију ослобођену од Турака, док се Михајло бори за српска права и преживљавање у Крајини и жели да остане где јесте. За Михајла, Војна крајина је његова отаџбина и домовина, док Вук замишља и сања, ако већ не мозе да се врати у слободну Србију, да емигрира у далеку Русију где би могао сачувати своју православну веру и идентитет. За Вука, Русија је визија спасења, насупрот Аустро-Угарској у којој су његова вера и национални идентитет у сталној опасности.

Вуков брат, Аранђел, представља другачији поглед трговца који припада новој грађанској класи и не жели да се врати у Србију већ да остане успешан пословни човек у Аустро-Угарској. Привржен просветитељској Европи, том напредном и цивилизованом континенту, Аранђел војску и све базирано на вери и традиционалном животу сматра превазиђеним. У Сеобама, браћа Вук и Аранђел суочавају се са избором да остану, што Аранђел зели, и да изгубе веру и идентитет, или да напусте Крајину и оду у обећану земљу Русију за коју Вук верује да је једино место које може заменти Србију.

Фелдмаршал – поручник, Михајло Микашиновић вон Шлангенфелд, како је био познат на врхунцу своје каријере, нашао је себе у сличној ситуацији као и двојица протагониста у роману Сеобе. Историјска личност, Микашиновић, представљен је у Затезаловој биографији као образован и напредан Србин који је говорио неколико језика и представљао српску елиту тога времена. Иако је био потпуно посвећен војном позиву у служби царице Марије Терезије, Микашиновић је чинио све да у исто време помогне свој српски народ. Као и главни јунак у роману Сеобе, Вук Исаковић, Микашиновић је живео средином осамнаестог века и учествовао у борбама које је Аустро-Угарска империја водила широм Европе, а не само на границама с Отоманском империјом против које је Крајина и успостављена.

Рођен у имућној породици старог племства, Микашиновић је стекао образовање на Војној академији у Бечу и, по завршетку студија, придружио се Аустроугарској армији. Током своје каријере доспео је до чина Фелдмаршала – поручника и до племићке титуле барона. Он је био први Србин који је добио племићку титулу барона, а да се није претходно одрекао своје вере и прихватио католицизам. Ово истиче хабсбуршку дилему испољену у балансирању потребе за Србима као граничарима насупрот притисцима католичке цркве да потисне православну цркву у оквиру својих граница. Иако је Микашиновић одбио да прихвати католичанство, он је ипак добио чин и племићку титулу за изузетне војне успехе.

Епископ Данило Јакшић (1715 – 1771)

У међувремену, Микашиновић је помагао изградњу српских цркава, као што је чинио и Вук Исаковић, мада је због својих просрпских активности морао трпети прекоре са двора Марије Терезије. Када је, на Црквеном сабору у Сремским Карловцима 1769. године, отворено стао на страну свог народа и гласао за просрпског епископа Данила Јакшића, уместо за аутријског кандидата, уследила је осуда са двора Марије Терезије. На крају, био је присиљен да се пензионише и врати у Беч где је умро ослобођен свих илузија. Барон Микашиновић је био велика и, може се рећи, трагична историјска личност са дубоким националним убеђењима и угледом.

Сличности између Михајла Микашиновића и Вука Исаковића заслужују пажњу: обојица су били активни у Аустроугарској војсци половином осамнаестог века када се и одвија радња у роману Сеобе; обојица су Срби православне вере с високим чиновима у Аустроугарској војсци; обојица су родољуби који траже начине да сачувају свој идентитет, као и идентитет свог народа; обојица су одбили да прихвате католичанство и обојица су страдали због својих напора да поправе положај свог српског народа.
У роману Сеобе, као и у Затезаловој књизи, Барун Микашиновић од Змијског Поља, налазимо бројне сличности у личностима од којих су неке и идентичне, као што је српски епископ Ненадовић. Такође, у обе књиге опширно се описује специфична присност између српских војних званичника у Аустроугарској војсци и чланова Аустроугарске војске и племства. Ове сличности укључују и имена пукова која, иако нису иста, географски се подударају као, на пример, Карловачко-Вараждински пук и Славонско-Подунавски пук.

Као и Вук, Михајло се кретао и борио у саставу пограничних јединица Аутроугарске војске, у исто време бранећи српске интересе. Од четредесет чланова у широј породици Микашиновић, који су имали високе војне чинове, двадесет је погинуло борећи се за интересе Беча. Међутим, као што је Вуков брат, Аранђел, био трговац у Сеобама, тако су и Михајлов брат и неки блиски рођаци били трговци више усредсређени на приватне послове него на национална питања.

Михајлов живот, као и Вуков, био је тесно везан за породицу и за две жене мада се не зна довољно о Михајловим супругама осим да је његова друга жена била млада и елегантна Ана, ћерка команданта Бродског пука, Михајла Продановића, који је такође припадао аустријском племству.

Уз изванредне описе тешког и сувише изазовног војничког живота у конфликтима уздуж европских граница, Црњански нуди бриљантне описе ликова, нарочито Вуковог брата Аранђела и жене Дафине чија љубавна веза с девером Аранђелом изазива и убрзава њену прерану смрт услед компликација изазваних трудноћом. Неуротична и намучена жена, Дафина воли свог мужа али се осећа напуштеном и запостављеном и, као таква, подлеже безобзирним и упорним удварањима и опсесивној пажњи коју добија од Аранђела. Њено неверество узроковано је чињеницом да је увек била остављана да чека, као жена, свога мужа, а да ипак буде немоћна да реагује, као што је нагласила Кејт Веб у свом приказу 1994. године у лондонском Гардиану.

У ствари, сва три лика су описана у сталном стању чекања: Вук је у сталном ишчекивању, желећи прво да оконча своје пограничне преласке, премештања и борбе; Дафина чека повратак свог мужа; Аранђел чека разрешење својих животних неприлика. У таквим околностима, као једино могуће решење за сва три лика у роману Сеобе, намеће се бекство или миграција – за Вука, то би било напуштање војничког живота и одлазак у Русију коју идеализује, мада као да слути да се његов сан неће остварити; за Дафину, раскид везе с девером, а за Аранђела да на неки начин побегне од Вука. У Сеобама ниједан од ликова не успева да оствари свој циљ: Вук остаје у Србији, Дафина умире, а Вуков брат, Аранђел, завршава у Аустрији.

После читања Сеоба бивамо надвладани осећањем истинске трагедије јер је сам роман исказан у драматичној форми која садржи потресну причу чији главни јунаци поседују злокобне црте и недостатке у карактеру. И поред суморних описа животних тешкоћа тога доба и лоших животних одлука главних протагониста, роман Сеобе јесте дело епске лепоте.

Затезалова биографија о барону Микашиновићу, с друге стране, јесте дело засновано на документарној грађи која засеца у историјско ткиво разоткривајући податке из живота угледних Срба у Аустро-Угарској империји тога времена. У овом случају, стварност је пођеднако чудна колико и фикција јер је и Микашиновићев живот показао и трагичне и херојске аспекте. Једном је Марк Твен запазио да је “стварност чуднија од фикције јер фикција мора да има смила,“ што стварни живот барона Микашиновића донекле потврђује.

Ако бисмо се запитали коју су поруку писци ових књига желели да нам пренесу, као и која је порука саме историје, могли бисмо лако закључити да је садашњост последица серије догађаја из прошлости. Ови догађаји, често су дириговани од стране појединаца или група повезаних заједничким интересом, проистеклим из несрећних околности, у циљу побољшања свог положаја и друштва као целине.

Мада није свако у могућности да активно утиче на животе других људи, ипак остаје могућност писцима да, приказујући тешкоће из живота својих породица као и целе нације, послуже као инспирација будућим генерацијама у борби и раду на поправљању положаја човека уопште.

Са енглеског превео Дејан Стојановић

 

(1) Zatezalo Đuro (2011). Mihajlo barun Mikašinović od Zmijskog Polja. Zagreb: Euroknjiga.
(2) Crnjanski, Miloš (1994). Migrations (Michael Henry Heim, Prev.) Njujork: Harcourt.
(3) Webb. K. ‘Sad Serbs’ (13. 12. 1994). London: Guardian.
(4) Web, Kate. ‘Milos Tsernianski, Migrations – Guardian.’ http://katewebb.wordpress.com/1994/12/13/milos-tsernianski-migrations-guardian/

О аутору

Бранко Микашиновић

Бранко Микашиновић је један од истакнутих слависта српског порекла у САД; основно, средње и добар део вишег образовања стекао је у отаџбини; факултет (Б.А. Дегрее), на Рузвелт универзитету у Чикагу 1965; магистратуру (М.А. Дегрее), на престижном Северозападном универзитету у Еванстону, држава Илиноис, 1967; докторат из упоредне књижевности, на Београдском универзитету 1984.
Од 1968-1975. предавао је руски језик и књижевност на Тулејн универзитету у Њу Орлеансу, а затим на Њуореланском универзитету. Од 1975-1988. бавио се јувелирским бизнисом, а од 1988. ради као новинар у српсксој секцији Гласа Америке у Вашингтону. Током своје богате и занимљиве каријере био је на неколико проминентних положаја у разним академским и професионалним организацијама. Од 1972-1975. био је председник Луизијанског одсека Америчког удружења професора за словенске и источноевропске језике. Од 1979-1982. био је члан уредништва издавачке куће Твејн у Њујорку. Од 1979-1982. био је члан уредништва издавачке куће Међукултурне комуникације (Цроссцултурал Цоммуницатионс) у Мерику, држава Њујорк. Поред десетина запажених и широко познатих, утицајаних и стручно цењених пирказа и критичких оцена низа истакнутих писаца по разним књижевним часописима у САД и Европи, објавио је на енглексом и знатан број вредних и корисних књига из своје струке: Увод у југословенску књизевност (Твејн, 1973), најрепрезентативнија антологија југоловенске прозе и поезије деветнаестог и двадесетог века; Пет модерних југословенских позоришних комада, јединствена збирка драма написаних између 1945-1979. (Цирко Пресс, 1979, Њујорк);“ Модерна југословенска сатира која је добила награду за ‘ Најбољу књигу 1979’ коју додељује цасопис Либрарy Јоурнал, као и Пусцартову награду В ( Пусхцарт Призе В) за најбољи наслов (књигу) малих издаваца; (Цроссцултурал Цоммуницатионс, 1979); Југословенска фантастика, прва антологија југословенске фантастике на енглеском (Проеџ, Београд, 1991) и Југослвија: криза и распад, (Плирома, Милвоки, 1995).
Барон Михајло Микашиновић, који је помагао отварање српских школа у Крајини и био добротвор српских манастира у осамнаестом веку; Стефан Микашиновић, учитељ Доситеја Обрадовића, једне од водећих личности периода Просвећености и његов отац, Сава Микашиновић, инспирисали су у великој мери литерарну делатност Бранка Микашиновића.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here