Давид КЕЦМАН ДАКО: ОГЛЕДАЊЕ ДУШЕ (Лирски списи при бденију)

0
308
Манастир Острог, српски Јерусалим

СВЕТОМ ЗЕМЉОМ, ОДАСВУД

( Крик Тишине )

/1./
По свему судећи, овде се ветрови, након похода, по ранијем договору, неприметни, збирају и пишу извештај о Свеучинку. Један другог, при том и растопле и одзебу. Све по мери / захтеву новог изласка на Чистину / Ветрометину кад, како и колико то Земља, у сагласности са Звездом, с Небом, у том трену од сваког захтева.

За њима, и у одласку, а тек при повратку, стижу честице праха. Видљиве само при погледу у косину јутарњих зрака у зачетку Хоризонта, када Сунце кришом пије росу с листа, с влати траве, са крила тек разбуђене птице, пчеле, лептира…

На месту у даху тек испијених капљица, слеже се зраком прах и бива још један, ал’ свежији слој над оним што ветрови са овог места никад и ником не (о)дају. На оно што јутром не измагли сећању из видела, а што би Ноћ без трага у бесцење да распе.

Увек је Неко, међу ветровима, олујним и лахорним, студеним и развигорним, ту, најмоћнији, а најтиши, увек на једном месту, а Свеприсутан и Свевидећи.
Ту, изнад Бездна, гледа ли се трепет Звезде оком пчеле, или испод, следи ли се одјек последњег крика Тишине, у сваки облик прахом ил’ капљом од Неког нечујно сливен.

Наизглед, најмоћнији, а најтиши, склад свих (з)бивања.
Исправља (по)згрешења.
Надграђује ил’ смањује.
Све по мери оног што ветровима, при одласку, а тек при повратку, п(р)оход не омета, а Звезди сјај увек видљивим и плодним чини. Прекомерно узрасло, бунилом преко свих надвито, преморено, у прејакој светлости обневидело, све у сан свој нежношћу приклања. Неутешне сузом / росом да озари. Од Несна, у бунилу насталог, да избави.

/2./
Пред оком Белог анђела бивам. Изнова, ходом / повратком тлу Свете земље, изнова бивам дете у трену кад се склопљеног капка мајчиног млека дугим подојем заситило и сад, нетремице, осмехнуто / озарено гледа у то лице, у око, у живи златокруг.

Дамаром Душе види себе у огледалу које не магли, на које честице, у тами, а тек при пуној светлости, прахом у зенитној вертикали, не падају.

Себе у Њему, кад се, благости и жедан и гладан, нагледа и распозна, Мајци с преслицом у рукама, сав предан светлости, Безречну молитву, мирним погледом, чист, наизуст, равномерним дахом, неосетним дамаром Привид – самоћом под Сводом милешевским, исказује.

Жубори, жубори Косанчица.

Изнова, све што детињим / анђелским погледом / билом до Њеног срца / ока допре, уснама својим и врховима прстију с леве руке у вуну, што је на преслици за сваког довољно има, шапне, у нит испреда. Све за пут којим неумитно одлази. Да чини што му је, при збирању свих ветрова, на тлу Свете земље, одређено, даром пре/дато, а тако да се путовањем до себе, као и до другог, свему коначном, од шапата мајчинског / анђелског до Неслуха не удаљи.

Повратак преслици обличјем капљице росе / сузе покајнице, или честицом праха, оног од планине, капља / праха понад стене / врха где изниче винова Лоза острошка, где сва зла тихну, одакле ми, ма где да јесам, Раздан стиже, следом нити што се кретањем истањи, кад пресахне и последња капља, земна, исписана треном уочи отварања ока под склопљеним капком.

/3./
Повратком – Бескрај. Изнова отворен цвет. На цвету лептир затечен треном кад гусеница више ни одсен сна није.

Светом земљом, одасвуд цвркут, светлосним лахором оним часком / дашком кад крик утихне и све мине под окриље Оног испред и иза, испод и изнад свега. Који бдењем надгледа (не)склад свих (з)бивања. Грешке прекомерне, талог сувишни, процепе неразумне, чворне тачке, пре/ломе на истањеној нити с преслице Мајке Човечице да исцели.

(У мисли / поврaтком Острогу, из Бескраја ослушнуто, а руком мојом само забележено да не ишчезне заборавом, на Дан Светог Василија Острошког, 12. маја, Лета Господњег 2002. у Сомбору, треном само)

ДАХ ДОБРОТЕ

( Трен у коме настаје реч за песму, а песмом – молитва )

И у болу, дугом патњом, кад се укаже трептај незгасле наде, јави се, управо болом изазвана мисао, или ехом давно доживљене, па сећањем у видик испред себе дозване, реч нечија која трен патње учини сношљивијим.
Попут песме о љубави, истовремено је то и одјек, онај тихи, једвачујни, некад неком пружене, или некад од неког узвраћене Доброте.
То се кроз навиљке најгушће таме и туге, можда управо оне најтеже, промаља Озарје васељенско, зрачак и гласак божанског, свечујног и свевидећег.

„Љубав долази од Бога кроз душу” ¬– казује у својим записима „О истини, злу и добру” владика Николај Велимировић. „Кад дужност сустане, закон је замењује.”
И намах – упитност: Којим то следом дужност стиже и да ли је то истовремено и обавеза којој се мора удовољити? Или је дужност остварење изазвано љубављу?

– Дужност долази од душе кроз разум! – опет би владика Николај. И већ бива потпуно јасно како је у свему овоме једино реч о Тројству. Оно је у самој основи слова „О истини, злу и добру”.

Тројство које је срж оног суштинског и у микрокосмосу које се Човеком зове, заокружује се светлосном нити која круг чини кругом, љубав добротом, оним што је свесност, што је логичност и што је правило праисконско, постојано, засигурно, и пре изговорене речи. И оно безречно јасним бива када је (и ако је) Љубав постојана, када се Доброта Душом и даје и прима.
То је тај закон, али тек речима бива разум, а не намет и казна, јер, изнова слово Николајево: – Закон долази од разума кроз речи.

Оваква „деоба по следу” није разлучивање по битности, него указивање на пут сједињења три луче у једну светлост.
Љубав је свему полазиште, док је анализа разлучивање које би без слова о доброти било сврха самом себи.
Хладно, рационално анализовање оно је што доиста убија љубав, те је управо с тога наука тако хладна. Изостане ли раздељење, „отпуштањем интелекта као непотребног шпијуна” (Владика Николај), достиже се управо онај трен сједињења три луча: Ума, Срца и Душе.

Догађа се трен када их само љубав у један плам сажима.У таквом трену, ма како болан био и ма каква суморна мисао разум да магли и зверове до дна самог себе човек у болу / у невери тиме да намамљује, исходиште је само у љубави и у доброти. У том складу који је „Закон од разума ка речи.”

Од таквог трена (кад се укаже трептај наде и настане мисао и реч која бол чини сношљивијим) јавља се поглед благости пун. Јавља се, ма и слутњом, додир са значењем / дејством мелема: Светлост из даљине, плам који је видљив и п(р)огледом кроз нераскрчену шуму, као и кроз спуштене ролетне, светлост из града који је наврх Горе.

Од таквог плама, у сједињењу три луча, Ума, Срца и Душе, у Једно, сливена је и молитва која је спона / нит за ход бескрајем васељенским. А споном? И ход, и лет ка Тишини која претходи болу, па је зато и сама Тишина Љубави блиска, Срцем дубока, а Душом – недодирљива. Тишина прозирна, а оку недогледна. Непосредна, а без видљивог средишта. Нежна, а кораком / летом, ма и у мисли, увек достижна Тишина. У сваком је трепету, а тако безгранична.

Тишини бол, а бол, очито, предходи Љубав.
Трен је то у коме настаје реч за песму, а песмом-молитва.
Молитва је тихи плам којим се твори / настаје процеп тамом, оном спољном, оку сваком видљиве таме, а потом тек оном унутрашњом невиделицом која се једино нeзгаслом надом од Потопа, од свакојаког ништавила / ништења брани, те плам у средишту ока, крвотоком, речима / звуком молитвом о(п)стаје, заувек, у нама.

Молитва одшапутана себи у недра, или у скупини под црквеним сводом, хором вишегласним, до другог Ума, до другог Срца и до друге Душе допире тек када је (и ако је) Искреношћу изнедрена, Вером у Свет(л)ост изговорена, с надом у разум – ослушнута.

Молитва нема цене. Она не признаје рачунице, јер није роба за широку (зло)употребу. Молитвом се парлог од мисли и од наума зверињег, око нас и у нама самим, у Тишини рашчишћава.

Молитва је и дах и осмех Доброте.

Љубав! Молитва! Доброта! И ето оног благодатног, тиховног трена. Ето и Свет(л)ости која нам у тами налази лице. Ето и трена у коме, као у песми „На дну” Васка Попе, човек с надом бива живи пешчаник: „На живом песку / нема раскрснице / У недоумици (…) Пустиња румена / Али све што у њу доспе / Смислом пропупи / Надом процвета.”

Умом, Срцем, Душом, треном у коме све то, али само Љубављу један пламен чине, јавља се излаз из скривалишта под властитом сенком. Јавља се провид кроз студен, њиме и могуће приспеће у топлину загрљаја, кад руке оног који је Љубав – у нашим рукама сањају. Приспеће / загрљај бива „Сан свих озвезданих руку”.

И није варка осмех блажени који нам се, и у патњи, оком, углом усана појављује као златни зрак / одбљесак наде. „Кад подне сазрева” – у таквом би трену Васко Попа – „У самом срцу поноћи / Громови питоми зује / На влатима тишине.”

Песмом, тиховањем, у Љубави и у Доброти бивамо „свих светова свет”.

Ходом / Молитвом кроз бескрај да се дозовемо.

ОГЛЕДАЊЕ ДУШЕ

Omnis mundi creature
Quasi liber et pikture
Nobis est in speelum*
Alan iz Lila

Најлепши час у животу и биљке и сваког другог живог створа јесте онај трен кад се догоди потпуни склад / јединство и спољашње форме и оног што је њоме / обличјем скривено, ушушкано, од свега подједнако заштићено, свеједно да л’ од преурањеног или од прејаког жара звезданог, или од несносног, увек могућег ветра студеног.

Трен је то блиставог отварања / обелодањивања зрелости једног плода и семена у њему. Као цвет руже ил’ невена, сочна јабука ил’ грозд, блиставим крилом лептир или птица, лаким ходом ил’ бистрим оком кошута ил’ девојка, бојом, мирисом, осмехом маме / призивају додир / дослух знаковљем немуштог језика.

Чежњом, слутњом, потом и неизбежним додиром отвара се путања семена, а семеном и Бесконачност свега живог.

Трен је то зачетка васељенског ткања, утапања или поринућа, срастања са оним што се именује као Вечност.

Трен је то у којем све блиста озарењем у Светлости.

И није залудна Нада да то што бојом, мирисом, звуком, обличјем, трептајем готово заслепљујућег трена, Истину о себи самим собом и свим у себи одгонета, никада неће згаснути.

Трен / часак само у коме се догађа то што се зове Живот у Вечности, трен је Среће.

Пут до Среће невидна је путања Љубави.

Пеплитањем две путање, путање Љубави и путање Среће, управо у трену присног споја два непрегледа у једну Бескрајност, тачком додира свих даљина отвара се простор и време Недогледа и Нечуја.

По окончању додира / споја све постаје Тишина. Невидна. Недодирна. Безбојна. Безмирисна, а земаљским шаром и под сводом недохватним у свему постојана, Тишина је станиште свих душа. И моје, и твоје.

Трен и Вечност. Срећа и Љубав. Беконачност и Безмерност. Плод из Семена и Семе из Плода – огледало Душе.

Само је то у нама и после нас – непролазно. Неукротиво. У вечном току капљом, прахом, зрачком из једног, тек згаслог, у други, тек зачети живот.

___________
*Алан из Лила: Сва створења овог света
за нас јесу књига и слика
за нас су огледало

ИШЧЕЗАВАЊЕ / ПРЕ ПОТОПА

/Сантом између земље и неба/

Иноверци, а ко би други тако вешто, у одорама сиромашка који стиже издалека, са згаришта из Недођије, земље свуда и свагда могуће, тако вешто, с магленом/пакленом тугом у оку, пред којом сви ничице падају и без сумње се саучешћу у болу сваком предају, на танак лед нас воде безмерно широке / бездано дубоке, лагашним ходом сени наводно једног нам претка из прапостојбине, подно планинског масива што студеном ружом ветрова једно копно на два континента и на три вере дели,лукаво намамише /смислено омамише.
И кад бисмо на сред невидног понора, кад их топлином са свих страна окружисмо, дахом/топлим дланом да их од свих зима, од свих недовида/ишчезнућа живим штитом одбранимо / у срце своје угнездимо, занавек, винуше се вертикалом дo средишта галаксије, из догледа нам измакоше, озвездани измилеше, божанским нам се гласницима причинише.
– То нису чиста посла! – рече Старац с највише ожиљака на
по целом телу. И отпоче Оченаш, углас, тихо и како при зебњи слутњи могућег једино и доликује.
– И ја бих крила да имам!- рече Дечак који до овог трена честито ни проходао, ни проговорио није.
– У пламену обе нам обале! Лед нам се за леђима са свих страна топи!- рече Мајка са одојчетом на сиси.
– За мном, сви! Ка средишту санте, где они малочас бише!– рече Средовечник гласом вође који не трпи поговоре.

Зби нам се то и тако бездатумно давно, пре великог потопа. И пре него што два ледена доба, оно пре и оно после нас, у немости, и пасаше, и насташе.

Сантом између земље и неба плутамо / лутамо.
Од тад нам се топи језик рашчеречени.
С места се, оног њиховог, не померамо.
Све више и више – у тихост тонемо.

У Сомбору,
4/5. јануара 2006.

 

 

Белешка о писцу

Давид Кецман Дако

Давид КЕЦМАН ДАКО (28. септембра 1947. у Рајновцима, код Бихаћа), песник прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар. По завршетку студија савременог српског језика и југословенске књижевности радио је најпре у школи, а од 1974 до пензионисања у новембру 2011. у свету је новинарства. Био је главни и одговорни уредник омладинског листа «Покрет» (1974-1978), новинар-уредник области културе и образовања у листу «Сомборске новине» и у програму Радио- Сомбора.

Аутор је двадесет и две књиге поезије, прича, поетске прозе: Реч на леду, (1976), Претпоноћни воз, (1980), Ноћни риболов, (1980), Распад мозаика, (1989), Зидари светилишта, (1991), Калем, (1992), Трептај (хаику, 1988), Небески гласник, (1994) (хаику, на српском, затим и на мађарском језику (1997), Озарје, (1999), Столетна вода, (2001), Сам као суза (избор, 2003), Тамнина, 2008, Хор сенки (2010), те збирке приповедака Леђ (1982), као и три романа мозаика: Кад дуња замирише (1995), „Река за један дан“ (2014) и „Жива слика“ (2016).
Запажен је и као аутор књига за децу и младе: Сањам, сањам чаролије (приче и песме, 1994), Хоћко и Нећко (1997), Даљинама преко света (2003) и Неко само тебе тражи (2006).
Члан Уредништва суботичког часописа «Луча», од оснивања 1993. године, а од 2013. до 2016. био је главни и одговорни уредник часописа «Домети» у Сомбору. Сада је члан уредничког колегијума«Словословље»
Сарадник многих листова и часописа. Превођен на десетак језика. Заступљен је у антологијама и зборницима како за одрасле, тако и за децу.
Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења књижевника Српске. Станује у Сомбору, а живи у својим књигама.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here