Јурата Богна Серафињска: Три мини есеја

0
233

У ПАУЧИНИ ТЕКСТА

Обично се сматра да се филозофска концепција Жака Дериде налази под утицајем филозофске мисли Фридрика Ничеа. Ипак, Дерида је о Ничеу, између осталога, написао да он мијења мишљење у односу на позицију тијела. Знајући да Ниче није само говорио, већ и писао ствари много себи противне, Дерида је једноставно морао прихватити да нема ичега таквог као што је Ничеова истина.

У поглављу Позиције читамо: – У скривању текста Ниче се мало губи, тобоже као паук који није једнак томе, што од њега је потекло.

Дерида прескаче такве ставове ничеовске као што је воља моћи, вјечни повратак, надчовјек, нихилизам, ресентимент; прихваћајући ничеовски став према тексту ослобођеног од зависности од смисла. Не полемише са тиме шта и како Ниче говори, чиме се бави или не бави, како је то Ниче приложио, урадио, написао, интерпретирао… Дерида је склон томе убјеђењу Ничега да не постоје факти, већ интерпретације. Читање је непрестано одгонетање без краја, тобоже, шифре конституише шифрама. Упућено према тим знацима, шифрама и играма ријечи пронаћићемо у уводу Богдана Банасјака Дериде – Ниче(-га себи). Увод је мало ремек-дјело који допушта схватити текст францускога филозофа.

У даљњем остајемо само ми и Деридов текст, који смо, сугласно са филозофијом аутора, дужни некако интерпретирати. Ту ће нам добро доћи деридењски појмови о дјелу О грамтологији, такви као деструкција, различитост и Χώρα (хора).

Кроз читаву књигу провлаче се појмови и мотиви жене или истине, или жене и истине, а можда жене истине, а такођер воал, накит, претварање, позиције итд.

– Ако је стил мушкарац, онда би то писмо било жена – пише Дерида.
Проналазимо такође стилове, мамузе (чије?) и наравно Ничеов заборављени кишобран, а можда Деридин, а можда наш кишобран, а можда не кишобран него само то што он симболише.

– Не претварајмо се да знамо шта је то заборав – пише аутор у последњем поглављу, а прије тога: – Да би се наизглед десило, треба писати у растојању између два стила. Ако постоји стил, онда – управо нам сугерише жена Ниче(-га себи) – требао би бити више од једнога.
И тиме управо (интерпретисаним или не) стилу наговарам на лектиру.

———————
Jacques Derrida, Ostrogi. Style Nietzschego, Oficyna Wydawnictwo, Łódź 2012

СЛОБОДА И ТАБЛИЦА МНОЖЕЊА

Чини нам се да смо много ствари открили тек ми који живимо у XX веку. Међутим наши проблеми били су такође познати претходним генерацијама. Техника нам пружа све новије генерације „играчака“ и тај факат замагљује наш став према стварности. Играмо се доступним нам реквизитима и чини нам се да бирајући нпр. модерне „супер“ мобилне телефоне реализујемо наше право слободе. Тиме, међутим, купујемо себи само следећу играчку и то играчку од које постајемо зависни, и како већ данас саопштавају медији, врло штетну за наше здравље.

Иначе, проблем слободе одувек је постојао. Тачно га је још у 13. веку анализовао Тома Аквински – Трактат о човјеку, Квестија 83 „О слободи одлуке“. Слободна воља или слобода одлуке, тј. слобода избора је у стварности само средство за достизање истинске слободе. У нашем времену заборавља се да је истинска слобода испуњење умног живота, живота интелекта и живота воље. Слобода аутономије (називана друкчије слободом од кривице и биједе) је такође важна, или чак важнија од слободе присиле, на којој се концентрише савремени човјек. Суштински елеменат слободе није избор, већ радосна слобода у најпунијем реализовању природе која посједује слободу.

Неко, ко не зна таблицу множења има велику могућност избора, уколико пожели да одговори на питање о резултату конкретног деловања, али то мноштво потенцијалних одговора се на никакав начин не преноси на слободу управо стога што слобода наших избора бива ограничена: одоздо, када материјални фактори парализирају наш умни живот, као и одозго, када расте наше знање. (прмјер са таблицом множења је инспирисан поговором Стефана Свјежавског о „Трактату о човјеку“ – издавач Кęтy Антyк 2000.).
Према св. Томи Аквинском. корење сваке слободе је разум. Свака наша свесна делатност је спојена преплетеним поступком интелекта и воље. У ужем значењу, слободи је додељена само воља.

 

ЂОКОНДИН ОСМЕХ

Не добијамо увек све оно што бисмо хтели. Најчешће не добијамо. Треба некако успевати у томе да би смо могло функцонисати. Можда то изгледа чудно, али често је то могуће у мисли принципа, да то што те не убије, ојача те.

У критичним ситуацијама покушавам себе ојачати и ићи напред. У томе ми увек помаже добро изабрана лектира. Недавно сам патила од лошег расположења које је захтевало да се ојачам и кренула сам да читам романе Франсоаз Саган. Дела писана у другој епохи … пре више од пола века. Другачија времена, другачија клима – могло би се рећи да је неко дезорентисан … али делом је Франсоаз Саган победила време. Проблеми које покреће још увек су актуелни. Осећаји које описује дешавају се у истом облику.

Читајући роман имала сам утисак да се радња збива у савременом добу. Ипак, роман Добар дан туго први пут је објављен 1954. г.одине, а Известан осмех 1955. када Франсоаз Саган још није била напунила ни двадесет година. Њена јунакиња показује нам женску зрелост, делује много старије, њена реакција на завршетку романа није типична за двадесетогодишњу девојку, али тиме се потврђује генијалност списатељице са огромним предосећајем. Разумевала је и знала је много више од тога што би се судило или очекивало „само” на основу њеног матичног броја. Зато су њена дела и тада била изнад „свог” времена.

Последњи део романа Франсоаз Саган Известан осмех подсећа ме на осмех Мона Лизе овјековечен скоро петсто година раније, захваљујући Леонарду да Винчију. Леонардо је употребљавао кист и палету, а Франсоаз Саган – речи.
Исти ванвременски осећаји и страст – друго средство израза, други временски период, а ипак … све је јасно.

Радујем се што сам приметила ту красну појаву – тај тајанствени осмех осликан бојом речи.
Моја пријатељица говори да све нечему служи.

                                               Превод с пољског: Олга Лалић-Кровицка

 

Белешка о ауторки:

Јурата Богна Серафињска

Јурата Богна Серафињска – пољска књижевница. Завршила је Филозофски факултет на Универзитету Стефана Вишињског у Варшави. Тренутно пише докторат из филозофије. Објављивала је у многим пољским и иностраним часописима. У Србији је објавила три књиге: „Између сна и јаве“ (поезија), (2011) „Горак укус чоколаде“ (проза, 2012,) и „Боје Апејрона“ (поезија, 2014)), у издању Књижевног клуба „Бранко Миљковић“ и све у преводу Олге Лалић Кровицке.
Лауреаткиња многих награда, између осталих и почасна значка „Заслужна за пољску културу“ Министра Културе Пољске.
Живи и ствара у Варшави.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here