( ИЗБОР КРАТКИХ ПРИЧА)

 

КОМЕДИЈАНТ

Навуче кловновско лице и пође у свет.
Тирани су га сматрали за луду. Ипак, и најжешћима успева да измами одавно невиђени осмех.
И стидљиви би заиграли са њим. Маколико да им је то у почетку изгледало луцкасто, већ после неколико тренутака нису осећали никакав стид.
Разбарушен, безбрижан, по прашњавим крчмама охрабрује понизне да га увреде. И док му се још смеју, просто зачуђени одакле им толики кикот, он већ увелико хита на путу ка другом граду.
Понекад, ноћ га задеси на путу. И тамо, у трави, наспрам звезда, скида маску. Полако, као занесен, прелази дланом преко свог лица.
Да се не заборави.

ПИЛОТ

Пилот се полако пење степеницама, премишљајући се пре сваког корака. Док не стигне до трособног комфорног стана на највишем спрату, његова жена има довољно времена да се још једном страсно прилепи уз тело свог младог љубавника, да га угура у лифт, врати се у стан и да чека још два, три минута…

Пилот следи спуштање лифта, а онда задихан стиже до последњег спрата.
Она трчи ка вратима, притиска кваку. Баца му се у загрљај, још узбуђена, топла од љубавникових миловања, и пита: – А шта си ми лепо донео са пута?
Пилот отвара путну торбу из које вади минијатурне биљке са још мањим плодовима, бамбусову фрулу, прозрачне лепезе, шарене папирне птице са покретним крилима и сличне тајанствене дарове са лета на Далеки исток.

 

ВЕРНИЦИ

 

Уопште узев, разликујем две групе верника. Богате и сиромашне.
Прва група – госпође обавијене крзном, ћерке које весело чаврљају. Њихови ћутљиви пратиоци који дилеме решавају као укрштенице (са полуосмехом, сигурни у своју шему). Жене у игри налазе задовољство флерта, наговештај забрањеног воћа. Иронија им је мека, широм отворених очију гледају напоље, у променљиви свет, као у лепу опсену.
Друга група – аморфни талас дођоша. Одбија се о незаинтересоване бедеме добростојећих, али и даље упорно бучи и кљује.
Тек тада схватам да је надмоћ првих само привидна.
Они су одвојени, не због равнодушности, него су отсечени због страха. Са горким илузијама, опроштајима, мртвима.
Углађени господин са дугим белим шалом и глатким лицем подсећа на клошара. Жена у годинама збуњено се осмехује као преплашена студенткиња.
Започиње свечана литургија.

 

ЛЕСИ

 

Записујем још једну причу, или, боље речено, писмо о љубави.
Крај мене набрекло кубе Даут-пашиног амама препунило такорећи цео прозор. А у ресторану, на четвртом спрату: колико су наспрам ове камене дојке сви ови људи око столова са замашћеним чаршавима магловити.
Ипак, ово је једина просторија у згради која није празна. Сва четири спрата су глува, са запуштеним салама и канцеларијама, са прашњавим фотографијама почившег председника, настрадалим у нејасном зракопловном инциденту. Кажу да су ту некад радили људи. Ја никога не видим. Сломљена стакла на вратима прекривена су старим новинама. Цепам их. На столу пепљара, у њој пикавци. И све друго – уредно повезани документи на полицама, по фотељи, тепиху. Само што су посути малтером, како то и бива после бомбардовања или земљотреса.
За суседни сто седају тројица, робусних, згодних, дуге косе скупљене у репове.
Убрзо на мене насрће њихов жамор пропраћен музиком спирално завијајућег звука.
Покушавам да им се осмехнем, не узвраћају ми. Ето и љубазног Арапина. На металном послужавнику приноси ми шољу врућег, тамног, густог чаја. Ипак, није тако лоше: могу да пишем, окрепљујући се с времена на време топлим напитком и погледом на амам.
А на суседном прозору – камени мост. Пролазници смењују лица. Само дугодлаки шкотски овчар остаје исти. Чим одозго погледам, куче је увек тамо – неговано, лако се провлачи кроз гужву. Леси ми личи на једног од оних порцуланских сувенира, а гледан са четвртог спрата, још је крхкији. Као да је стигао из оне француске дечје песмице: “Un petit chien, dans la vitrine, av, av, un tout petit chien, a l’oreille blanche, av, av“.
Та фигурица, тако горда и без страха непрестано шета, те не издржах и намћорастим момцима предлажем да је и сами погледају. Један једва и да подиже главу, лењо процеди: – Ма откуд ти пас у оној гужви…
Јасно, момак није способан да види.
Леси ми се дешава као и све видљиве појаве: арапски ресторан на четвртом спрату испражњене зграде, гутљаји топлог напитка из шарене шоље на прљавом кафанском чаршаву, она жена у браон сакоу, са дугим белим шалом око врата, која упија своје дете у себе усред уличног метежа, округла купола амама, заустављена за трен пред потресом…
Све је онако као што се и мора десити, те је и моје учешће веома предвидљиво: остајем за столом, пишем писмо о љубави, а пролазим онуда, герилац умањен на величину фигурице од порцелана, разливен кроз десетине призматичних огледала.

ОРМАН

 

Помажући Шукрију да пренесе орман низ степенице, помислих – не треба се чудити што сам сањао Мајку.
Сан је ишао својим током: прво степенице, дрвене, у старој кући, па се кроз тесно предсобље улази у кујну са столом постављеним као за ручак, са шареним, уштирканим, ручно извезеним чаршавом, соларником на средини и са четири тањира уоколо, потом на десно, према соби у којој сам спавао са Мајком. Ту, она – лежи у кревету, до пола прекривена јамболијом под којом се назире волумен њеног крупног тела.
Ипак, можда су они у праву – просторија би могла да се искористи као дечија или дневна соба, (Шукри товари орман на бицикл са приколицом), зидове ћемо поново окречити (Шукри одлази, гледам у ноге како окрећу педале, колико пута ће му требати до угла?), а на месту ормана сместићемо софу или нешто слично за седење (само 17 или 18, мени је изгледало много даље), нешто комфорно, елегантно, а практично.

 

КЉУЧАОНИЦА

 

Кад би је нацртали, кључаоница личи на платнену дечију лутку без руку и ногу.
Звиркало, нагнут, са избеченим левим, а склопљеним десним оком, ишчекује пред прозирним телом кључаонице-лутке и адолесцентно испуњава делимични призор са насладом.
После десетак минута, можда и пола часа, Звиркало се исправља и уместо кључа, његов растреперен пенис пенетрира у кључаоницу.
Нацртана, кључаоница личи на шаховског пиона.
Последњи пион на табле, стиже на седмо поље, треба му још само корак до величанственог преображаја у црну краљицу.
Нацртана као део браве, кључаоница личи на доброћудна уста (горњи штрафови на очи, доњи на рупицу на бради, квака на Пикасов нос), увек спремна, полузинута у О.

НЕДЕЉНО ПОПОДНЕ

Обавезан правац води према Центру. Црвено на семафору раздражује машине док се матадорски крећем пред њиховом напетом жестином.
Кораке усаглашавам у ритму Дугопрстог, пропалог студента медицине.
Дирке клавира просто се лепе за његове дуге прсте неоствареног хирурга и њихово отегнуто дозивање доводи ме до Центра.
Ту видим неколицину генерацијских другова који ме очекују због групног портрета.
Намештам се између њих, као некад на школским приредбама испред фотоапарат..
Ишчекујем само оно: “Клик!”.

ДВОЈНИК

Окренух се ка брату. Његово равномерно дисање на трен ме умири. Спавао је мирно, са лицем према мени и руком испод јастука.
Склизнуо сам са кревета и кроз полуодшкринута врата провукох се напоље.
Зачудило ме је колико је осветљено. Као да су по дрвећу окачени фењери.
Мало потом зачух мукло јечање. Заправо, више нешто што подсећа на гласно стењање.
Зурио сам у светлу ноћ.
До мене поново допре јечање. Долазило је са леве стране дворишта, из угла код бора. Само, сада је деловало слабије и беспомоћније, као дозивање тешког болесника.
Заборављајући на опрез, приближих се бору.
Међу доњим, широким гранама лежао је човек.
Да, био је то мој брат.
Нагнух се над њим, положивши дланове на његов грудни кош.
Пажљиво га подигох и кренух према кући док ми је његов испрекидан дах палио образ.
Спустих га на кревет, онако као што је најчешће спавао, лицем окренутом мени и са руком испод јастука.
Са олакшањем издахну и затвори очи.
Лепо сањај, мили мој брате!

КРУГ – ЛУТАЛИЦА

Једном је један круг, који је, иначе, више од свега волео да путује и, уопште, да трага за новим територијама, пустоловинама и свакојаким задовољствима, одлучио да се подели.
Ова драстична одлука није била донета тек тако и на пречац, већ после дужег разматрања. Наиме, раздвајањем би радознали круг дуплирао могућности за доживљавањем.
Идеја је била – свака половина би тако сама за себе упијала нова сазнања и искуства која ће се после извесног времена опет сјединити при новом спајању.
Одабрали су чак и место сусрета – на врху једног троугла. И онда су кренули свако на своју страну: лева половина на Исток, а десна на Запад.

Путовања су била непоновљива.

Сусрети и доживљаји надовезивали су се у низу најнеобичнијих изненађења.
Обе половине су, независно једне од друге, али веома јако, постале свесне да се налазе на богатој испаши искустава пред којим је и оно њихово раније и заједничко неосетно бледело и нестајало у магли заборава.
Тако су временом, заробљене у чаробним пределима нових светова, две половине потпуно заборавиле на заказани повратак и спајање на врху троугла.
Заборавиле су и то да су некад припадале истом кругу и да су у његовом склопу путовале и притом свашта заједно, као Једно, доживљавале.

А нису се више ни осећале као половине.
Биле су потпуно убеђене, чак су то тако силно и упорно тврдиле, да им је израсла и друга половина и да су потпуно самостални кругови.

Круг-луталицу на Истоку и круг-луталицу на Западу ускоро је почела да копка једна те иста мисао: – Како би било да се поделим и да удвостручим своју страст за Новим?

Превод са македонског:
Јелена Прокопиева

Белешка о писцу:

Александар Прокопиев

Александар Прокопиев (1953, Скопље) је македонски приповедач есејиста, хаику песник. Дела су му преведена на енглески, талијански, пољски, турски, арапски, јапански, као и на све балканске језике.
На српском су до сад објављене неколике његове књига прозе, међу којима и Ars amatoria – десет прича о љубави, Она воли Чехова, Посматрач, Човечуљак, бајке из левог џепа, (ова збирка прича добила је угледну међународну награду „Балканика“ за 2011. годину).
У младости је свирао рокенрол, касније га је ангажовало алтернативно позориште, а сада се, осим књижевности као примарне и најважније своје делатности, бави и писањем сценарија ѕа анимиране филмове.
Ради као професор на постдипломским културолошким студијама при Универзитету у Скопљу.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here