Дејан Стојановић: УЛОГА ПОЛИТИЧАРА У ДРУШТВУ

0
277

ДА ЛИ ПОЛИТИЧАРИ ПРИМАЈУ ВЕЛИКЕ ПЛАТЕ?

Енглески термин: public servant, јавни слуга, најбоље објашњава шта би политичар, по дефиницији, требало да буде. Међутим, ако пратимо развој људског друштва од старих Грка и Римљана до данас, можемо приметити ерозију овог позива који, сам по себи, не би морао бити синоним за нешто супротно од свог првобитног значења. Зато не изненађује да је једно од равноправних значења речи политичар и оно да је политичар неко ко преваром или надигравањем других остварује личну корист (енг: One who deceives or outmaneuvers others for personal gain). Политичар се тако претвара у нешто супротно од своје првобитне улоге што бих окаректерисао термином private servant или selfish public servant, себични јавни слуга, који служи само личним интересима или интересима оних који му омогућавају да дође на положај; ужим партијским, идеолошким или другим групацијама (пословним) чије интересе представља.

Политика у смислу организоване друштвене делатности настаје с појавом града-државе (polis) у старој Грчкој. Зато није случајно да су Аристотел и Платон творци идеје и термина политичка филозофија. Могли бисмо рећи да је сваки политички ангажман, у свом оригиналном смислу, морао, пре свега, бити базиран на правди и на идеји правде. Ако се сетимо и старог Рима, аутоматски се намећу имена врхунских мислилаца као што су били Цицерон и Сенека који су били политички ангажовани. Пратећи ову нит, долазимо до простог закључка да политичар, или јавни слуга (public servant), мора бити неко ко на неки начин делује из чисто алтруистичких побуда представљајући мање или веће групације људи вођен идејом правде и жељом за њеним остварењем на највишем могућем степену.

Ипак, оно што изазива конфузију јесте ерозија не самог термина већ политичке праксе као такве. Ова ерозија није почела данас већ је постојала и у најстаријим временима. Корупција није нова појава и постојала је одувек и у сваком друштву. Проблем се јавља када дође до поремећаја односа у вредносном смислу и када они, који би морали бити тзв. „елита друштва“ толико огрезну у корупцији да доведу у питање и саму улогу политичара која се, макар у смислу како на њих гледа народ (већина), данас (исправно или не) своди само на оно друго значење: служење личним интересима. Међутим, немогуће је да у било ком друштву, и у било које време, сви политичари буду онакви каквим их данас сматра већина народа у многим земљама, а не само у Србији. Сасвим се оправдано може рећи да су многи политичари, у неким земљама, изгубили много више политичким ангажманом него што су добили приватно. Многи амерички политичари, на пример, имали су успешне пословне, адвокатске, докторске каријере пре уласка у политику. Један од њих, Џон Едвардс (бивши сенатор и кандидат за председника Америке), био је успешан адвокат који је направио милионе долара радећи на случајевима повреда на раду. Тешко да је њему политика била потребна у смислу личне материјалне користи. Или Бил Фрист (William Bill Frist), амерички доктор, пословни човек и политичар, који је два пута биран за сенатора и служио као лидер већине у Сенату. Иначе, његов отац и старији брат Томас основали су 1968. године Hospital Corporation of America; брат Томас спада у најбогатије људе на планети са преко осам милијарди долара. Очигледно је и у овом случају да лична материјална корист није могла играти улогу у жељи за политичким ангажманом Била Фриста. Оваквих примера у Америци има много. Један од најочигледнијих јесте Нелсон Рокфелер који је био потпредседник Америке и кандидат за председника.

Политичари су, ипак, омражени људи у скоро свим данашњим друштвима и у том смислу Србија није изузетак. Друго је питање да ли је ова омраженост у потпуности оправдана и до које мере одражава праву реалност. Ово су све питања која захтевају озбиљну анализу базирану на чињеницама али нас, у овом случају, занима да ли су стварно политичари у Србији плаћени довољно. Ако занемаримо потенцијалну корупцију, предрасуде, могуће зараде од приватног бизниса које су остварене независно од политичког утицаја, просто поређење с другим земљама, и то пропорционално а не само номинално, показује да српски политичари нису довољно плаћени и поред предрасуде да јесу.
Пођемо ли од идеолошке потенцијалне позадине или одлуке да политичари намерно примају мале плате да би послужили као пример, ипак, ни ово не би био довољно убедљив доказ да тако треба, или мора бити, узимајући у обзир модерни контекст, а нарочито контекст српског друштва и државе.

Живећи скоро двадесет и пет година у Америци, готово да ме никада није занимало колико политичари зарађују или у каквим и коликим становима или кућама живе. Оно што ме је првенствено занимало то је да ли довољно добро врше своју улогу као представници (конгресмени, сенатори) одређених групација и колико су у свом ангажману искрени. Такође, потенцијална криминална делатност политичара, што би аутоматски морало изазивати истрагу, може пробудити додатни интерес, али никако сама чињеница да неко поседује велику кућу или прима релативно велику плату. Наиме, морамо се понашати и живети у складу с претпоставком да је свако невин док се не докаже да је крив. Није исправно осуђивати, да не кажем масакрирати, људе у медијима пре него што се докаже да су криминалци, било да говоримо о политичарима или о било ком другом, а то се, готово по правилу ради у Србији. Отуда ће вам свако у Србији отворено рећи да министри не живе од плата и да је то цело питање смешно што другим речима имплицитно значи да су сви министри „лопови.“ Ипак, највероватније да је српски политичар, у ствари, просечан српски грађанин са свим манама и врлинама.

И у Америци има доста парадокса, тако да на локалном нивоу многи одборници имају плате које једва достижу 100,000 долара годишње док поједини директори агенција или сличних организација у јавном сектору зарађују више. Али, базична плата чланова Америчког конгреса и Сената јесте око $180,000, плус бенефиције. С друге стране, плата председника Америке јесте око 400,000 долара годишње. Али, неко би могао рећи, америчка економија је 18.5 трилиона долара годишње, што је око 60,000 долара по глави становника. Српска економија је око 40 милијарди долара номинално, или око 112 милијарди (PPP, purchasing power parity) по куповној моћи или око 16,000 долара по глави становника по истом критеријуму. Ипак, амерички политичари у просеку (претпостављамо и српски) раде много више од просечног запосленика било да говоримо о корпоративном или државном апарату. Америчка економија је око 450 пута већа од српске, номинално. Међутим, Америка има и око 45 пута више људи, тако да је америчка снага пропорционално десет пута већа по глави становника од српске. Ово исто поређење важи и за све остале високо развијене западне земље, па се може рећи да је пропорција слична у поређењу Србије с било којом западном земљом од Немачке до Финске.

Председник Америке прима тридесет пута већу плату од председника Србије, а типични амерички члан Конгреса или Сената прима, са бенефицијама, око двадесет пута већу плату од типичног српског посланика или политичара и, што је најгоре, чак и типичног српског министра. У овом смислу поставља се питање да ако је, на пример, по глави становника Америка десет пута јача од Србије, да ли је исправно да плата председника Србије буде тридесет пута мања? У другим западним земљама, ова плата је мања али је још увек најмање десет пута већа од плате српског председника.

Износимо неколико примера плата светских лидера. Убедљиво највећу плату има председник владе Сингапура с платом од око 1.7 милиона долара. Следе генерални гувернер Аустралије са преко 400,0000, или председник Владе Аустралије са преко 500,000 долара. У Аустрији је плата око 370,000 долара; чак је и у Грчкој председничка плата преко 150,000 долара. Општи је закључак да је у већини западних земаља плата председника или председника владе до 200 хиљада долара или изнад 200,000 (случај Ангеле Меркел). У Ирској, на пример, председник прима 340,000 долара, док председник владе прима око 210,000 долара. Чак и председник Албаније, са 24,000 долара, има већу плату од српског председника. Поента је у томе да морамо поћи од претпоставке да је свако занимање поштено само по себи и да осуда било ког занимања или човека мора доћи тек ако се утврди нека погрешна радња или делатност. Приватни животи политичара, па чак и њихово имовинско стање, уколико се не ради о доказано бесправно стеченој имовини, не би смели бити у фокусу јавности пре него што се докаже да су имовину, или било шта друго, бесправно стекли.

Али можда најважнији разлог зашто бисмо морали размишљати здраворазумски о овим стварима лежи у достојанству, у могућности или немогућности да се важни послови (а нарочито државни) обављају добро ако нису довољно плаћени и ако појединци који их обављају немају додатне изворе прихода. Такође се поставља питање да ли би, и да ли ће, најспособнији појединци прихватати ову врсту послова у будућности уколико нису адекватно плаћени и колики је губитак ако најбољи нису на најважнијим и најодговорнијим местима. Иако ове ствари нису лако мерљиве, резултати и потенцијални губици могу бити погубни и стотинама пута већи од зарада о којима говоримо. Уколико смо се сви борили за победу капитализма, мада ретко ко швата шта капитализам у суштини јесте, онда бисмо се морали борити и за адекватно награђивање у зависности од доприноса и положаја појединаца у капиталистичком друштву. Сами смо тражили да комунистичка, или социјалистичка „уравниловка“ мора бити замењена бољим системом и изборили смо се за промену старог система.

Уколико стварно желимо да нови систем буде бољи од старог, ми га не можемо учинити бољим, или унапредити, ако наш ментални склоп остане у старом систему или ако се храни идејама старог система и начином мишљења старог система. У старом систему било је срамота поседовати неколико кућа и бити богат. У капиталистичком систему, то није срамота. У капиталистичком систему економије, а нарочито у западним земљама, људи зарађују лако по пет или шест хиљада долара месечно (петсто, шесто хиљада динара), а доктори, рецимо, у просеку праве око 20,000 долара месечно у Холандији или Америци (преко два милиона динара месечно), док чувени неурохирурзи, на пример, чак и 100,000 долара месечно. У тим истим западним земљама плате, на сат, иду и до 40 долара у просеку, а то ретко ко прави у Србији за цео дан. Минимална годишња плата, рецимо у Швајцарској јесте око 15,000 долара, а у Холандији око 23,000 долара. Било који српски министар био би срећан да има минималну холандску плату, а зна се, свуда у свету, да минималне плате значе границу сиромаштва и да, најчешће, они с минималним примањима имају права на додатне бенефиције од државе.
Опет се поставља питање да ли је исправно да политичари највишег ранга у Србији, под претпоставком да немају никакво приватно власништво и да су поштени, имају тако мале плате посматрајући целу ствар из једног ширег контекста светске сцене и међународних односа? Између осталог, ови људи представљају своју земљу и њене грађане и очекује се да буду задовољни да би могли да се довољно добро боре за интересе своје земље и њених грађана. Али, чак и свако питање ове врсте осуђено је на покуду и пропаст a priori јер се у српском друштву подразумева да су министри и политичари „непоштени људи и лопови.“ Док не дође до промене размишљања у главама већине људи и док се не ослободимо неке врсте параноје која нас паралише на сваком кораку, тешко да ћемо моћи, у скорије време, да конструктивно размишљамо о проблемима и изналажењу решења.

Ово су све реалности данашњег света и резултати компаративне анализе, међутим, неко ће одмах рећи, „ово је земља Србија и ми се не можемо упоређивати са западним земљама“. Пронаћи ћемо стотине разлога да бисмо избегли суочавање са једном једином реалношћу онаквом каква она јесте. Ако неко жели да постојећу реалност учини бољом, он, она, или они, то могу постићи само искреним ангажманом (политичким, или било којим другим) усмереним ка мењању не само постулата постојеће и задате стварности, већ чинећи да та промена стварно води ка бољем у смислу последица које ће из таквог ангажмана проистећи. Сви су се у прошлости декларативно борили за бољу, ткз. светлу, будућност, која је често, и независно од намера, постајала и остајала мрачна садашњост.

Ако пођемо од претпоставке да је политичар, министар, на пример, поштен човек који нема никакву посебну приватну имовину, чак ни стан у свом власништву, поставља се питање да ли он стварно може да обавља своју функцију и да служи држави не само довољно достојанствено, него добро, с примањима од око 100,000 динара месечно. Многи ће рећи да је то велика плата, али то је чиста демагогија. Таква примања и људи с таквим примањима спадају у најсиромашнију категорију и ослобођени су чак плаћања пореза у земљама као што је, нпр. Америка.

Поставља се питање, под условом да политичар нема додатне приходе, потпредседник Владе на пример, како може да обезбеди и пристојну гардеробу, узимајући у обзир међународне контакте, а да не говоримо о нечем другом, са таквим примањима. Иако ово може звучати банално, ипак, није, јер је врло важно ко нас представља у свету, како нас представља и како нас може представљати ако је приватно угрожен бригом о плаћању високих рата кредита и рачуна. То свако ради и требало би да ради, то је истина, али питање је велико да ли неко на највишем нивоу, под условом да је поштен, а нема наслеђену имовину, може са постојећом платом обезбедити себи и својој породици приватно достојанствен живот, што би морало бити база довољног степена обезбеђености да би се професионална улога, или функција, могла обављати професионално и достојанствено. Одговор ове врсте није потребан и био би унапред јасан у свакој развијенијој земљи, али у Србији би се на такав одговор, да је немогуће обављати ове функције довољно добро, под наведеним условима, нашло безброј против-одговора да је то не само могуће већ и исправно и пожељно јер зашто би народ у просеку примао 400 евра, а министар више од 800. Никога не занима чему води таква логика.

Иако не волим реч морамо (морати), ипак се морамо навикавати да живимо као сав остали свет и да прихватимо неке постулате стварности како су они прихваћени свуда у свету. У садашњој стварности нашега друштва чини се да нико неће регистровати или неће довољно марити за нешто што је изазвало губитак милијарди долара, можда и десетина. Рецимо, само пљачкашка приватизација. За ову пљачкашку приватизацију нису били криви уопште службеници Агенције за приватизацију, често врхунски стручњаци у својим областима, већ политичари. Све одлуке које су на крају омогућиле, да не кажемо тоталну пропаст привреде, биле су политичке. Али шта се десило с политичарима који су одговорни за срозавање српске привреде до готово њеног уништења? Ништа се није десило, јер је тешко било идентификовати и квалификовати очигледни криминал као криминал у условима какви су били и са законима какви су били. У Србији је тако, својевремено, дошло до свеопште пљачке и, што је најгоре, легитимизације те исте пљачке. Као резултат такве појаве и стања имамо такозване тајкуне и бивше политичаре, а данашње богаташе, који су главни кривци што ће се, највероватније, и у следећим деценијама на сваког политичара или министра у Србији a priori гледати као на криминалца или лопова.

Уништење банкарског система, по мишљењу тадашњих политичара и министара, било је нужно, а сама њихова логика, нпр. Ђелићева, била је благо речено нелогична. Он, наиме, тврди, да су старе банке морале бити уништене, али признаје да је и у садашњем банкарском систему потребна корекција. На овакав начин сам потврђује да уништење старих банака није било нужно, јер ако је било нужно зашто се онда и сада не прибегне уништењу нових банака већ је само потребна корекција. Ово потврђује да је било могуће санирати и стари систем корекцијама, а не уништењем. Овакве очигледне нелогичности говоре о арогантности, да не кажем глупости оних који су управљали нашом свакодневицом и, коначно, нашом судбином.
На крају, питање на које би сваки грађанин морао да потражи одговор јесте, да ли због једне овакве катастрофалне и криминалне хипотеке претходних политичара и министара, стварно желимо да наставимо на исти начин и са истим критеријумима меримо стварност или желимо промене у складу са реалностима и потребама живота свих нас, укључујући и политичаре и министре? Уз то, а можда и најважније од свега јесте да упитамо себе да ли можемо да замислимо како стварно функционише свет капитализма. Да ли стварно можемо замислити да, нарочито у земљи као што је Србија са још доста неприватизоване и нерешене имовине, улога, или добар рад појединаца на највишим позицијама може значити разлику која се мери милионима или чак стотинама милиона долара? Ако ово замислимо, онда можемо закључити да у таквом случају, ако би стварно постојао појединац који би држави обезбедио добитке вредне десетине милиона долара, престаје да буде релевантно да ли је он, или она, зарадио 1.000 долара или 10.000 долара месечно. Резултати његовог или њеног рада могу водити ка додатном запослењу стотина или хиљада људи и повећању зарада. Свако ко додатном вредношћу унапређује оно чиме се бави и доприноси општем напретку, а јесте частан и некорумпиран човек, заслужује, по сваком критеријуму нормалног и здравог друштва, да буде адекватно плаћен. Не треба ни говорити о томе колико је неморално часног човека називати лоповом, а то раде сви они који a priori говоре о целим групама људи као о лоповима.

Коначно, ако способни и паметни не буду довољно плаћени, у држави ће и на највишим позицијама, биле оне чисто политичке или не, остати само медиокритети. Али нама као да је важније да стално пратимо да није неко зарадио коју хиљаду више, не узимајући у обзир ширу слику. У том смислу, можда у најопасније групације у данашњем друштву спадају ултранационалсти. Они су подједнако разорни, ако не и разорнији, од доказаних и очигледних Србофоба или плаћеника у редовима такозваних српских активиста. Ултранационалисти су најопаснији зато што они стављају тапију на Српство, проглашавају сами себе наследницима и преносиоцима светих идеја од Немањића до данас, и залажу се, као и комунисти, за сама по себи добра начела правде, чувања образа и сличног. Међутим, иако често ни сами нису свесни овога, они злоупотребљавају припадност својој нацији јер се на неки начин нелегитимно идентификују не са нацијом него са оним што они мисле да нација јесте и треба да буде. Или, боље речено, они шватају да манипулишући овим идејама могу придобити одређени број присталица, потенцијално можда и велики број. У томе, са логичког и филозофског становишта, лежи нека врста фалсификата и могућности за демагогију која, у крајњој инстанци, води ка превари. Јер, само они који резултатима буду доказали да се поправио положај српског народа, и материјални и друштвени и политички, јесу они који су најискренији борци за остварење српских интереса свуда у свету, а не они који сами себе проглашавају спасиоцима Српства и који на себе гледају као на месије независно од тога што то ничим у пракси нису никада доказали. Врло је лако стављати вербалну тапију на неко наслеђе. Међутим, много је теже поднети хипотеку тога наслеђа у правој борби где властите идеје и напори говоре боље и више од петпарачких слогана који рачунају на рањивост и пуке емоције код других. Још увек смо далеко од друштва које ће оперисати без новца и које ће бити регулисано чисто алтруистичким побудама појединаца. До тада, морамо се управљати здравим разумом, чињеницама, статистиком, а пракса напредних земаља нам може служити као пример.

Белешка о писцу:

Дејан Стојановић

Дејан Стојановић рођен је у Пећи 1959. године.Дипломирао је на Правном факултету Универзитета у Приштини. Објавио је књиге песама:
Објевљена дела: Круговање, Народна књига – Алфа, Београд, три издања – 1993, 1998. и 2000. Сунце себе гледа, НИП Књижевна реч, Београд 1999. Знак и његова деца, Просвета, Београд, 2000. Творитељ, Народна књига, Београд, 2000. Облик, Граматик, Подгорица, 2000. Плес времена, Конрас, Београд, 2007. Антологија: Изабране српске драме (Selected Serbian Plays), САД, 2016. Пенталогија Свет у нигдини, Озар, УКС, Београд, 2017. Свет и Бог, УКС, Београд, 2017. Свет у нигдини, УКС, Београд, 2017.
Свет и људи, УКС, Београд, 2017. Дом светлости, УКС, Београд, 2017.
Књигу одабраних интервјуа Разговори, објавио је 1999. у издању НИП Књижевна реч, Београд. Књига је награђена наградом „Растко Петровић“ Матице исељеника и Удружења књижевника Србије за интелектуални ангажман.
Готово четврт века живео је и стварао у Чикагу. Данас у Београду.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here