Слободан Ристовић: Писмо брату

0
158

Добри Брате, мало ми се ко рута и перута крштеница. Жутнула по рубовима, па се рашива. Испада трина /танког ибра/ који се најлепше пушио у полуткама, пола ждиш, а друга половина за капу. Сад, богме ни ибра ни капе, Гологлав ко гранични камен на Проклетијама. Са једне стране њини, а са друге нема наших.

Крчим и кркљам ко „Космај“ радио. Истег`о ми се конац на казаљки. Хватам по неку станицу, са антеном међ ребрима, не знајући да л` је копље, или оломак који су ми оставила браћа.

Малаксао сам, прешао сам и премилео ко зна колико проломина. Остало ми по које дугме на кошуљи, која је срасла са прсима, па кад је скидам, чини ми се да дерем кожу.

Усољава ме снег. Савија бог стоку и ајдуке у своје торове. Неке да остави за пролеће, а неке да лакше повата и приведе. У суботу вече сам говорио у Рудом. Урадио сам то ко пред часним судом: Да ми Отац који седи на прозорској рези у виду бубе не би замерио. Казао би: ил´ ради ил´ батали.

И деца ми веритизна Жена громуља лепше од дробилице за камен, који ће за у кречану или нови Скадар.

Наликујем ратној репарацији, фарбан сам ко зна колико пута. Избијају ми пликови и подлупине. Када се пробудим ,сав сам у рушевини, кола стрвоља около. Хвала Богу да нису слова, ко зна шта би се њима исписивало.Било би ми бадава, што ме мајка из петровског венца исчупала. Када се остало биље спарушило.
Ја ко свекар, ложим ватру. Правим се да ми је добро.

Ето, ваља ће ти ова артијица уз кафу. Ма љушни и ракијицу. Кога су још лекови излечили,оси, моју покојну мајку и Оца… Ха. Здрав да будеш. Твој брат слобо.

Још бих ти писао, али сам окашљавио. А, и рачунам колико ми треба патоса, и како да патосим. Па шапућем. Тепам некоме кога нигде није…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here