ЗБИРАЊЕ СРПСКИХ ТРАГОВА

0
356

Драгомир ДУЈМОВ: Будимпештом српски знамeн; Задужбина Јакова Игњатовића и Српска народносна самоуправа у Ержебетварошу; Будимпeшта, 2017.

Прелиставањем/прочитавањем књиге „Будимпештом српски знамен“, у аутору овог дела Драгомиру Дујмову, песнику, прозном писцу, преводиоцу, документаристи, фељтонисти, врсном познаваоцу историје Срба и њихове баштине на тлу Мађарске, професору српског језика и књижевности у Српској школи „Никола Тесла“ на пештанском Тргу ружа, истовремено стичемо и водича који нас на веома занимљив начин, рођачки питомо, надасве зналачки, подједнако и друмом широм отвореним, али и затрављеним путељицима (од)води не само кроз просторе да(в)нашње „будимске и пештанске вароши“, него и кроз времена давнопрошла и скорашња. Иначе, о Будиму и о Пешти, реч ли је о ширини и исцрпности информација, о свему што путника-намерника, као и читаоца/радозналца увек занима, знатно више налази се на страницама многих, такође зналачки уређених туристичких информатора, али у њима нема никакве, а тек топле речи о, иначе, видљивим српским знамењима, као што је, примера ради, у средишту мађарске метрополе, у Вацкој улици, здање Ангелинеум, прво српско девојачко васпиталиште, задужбина Лазара Дунђерског, богатог Србина и добротвора из Сентомаша (данас Србобрана). Књигом новинско-књижевног, знатнијим делом и документарно-историјског, али и белетристичког карактера, тематски богатог и разноврсног/разуђеног садржаја, стижемо до мноштва сазнања како о здањима која су и те како битна за историју српске просвете и културе у целини, а не само на тлу Мађарске, тако и о мање знаним, али такође веома занимљивим информацијама – непознаницама из живота (најчешће из доба младости) српских писаца, просветитеља, научника, сликара, великана који су ту рођени и читав живот делали, или су се школовањем/, стицањем знања за живот и своју велику мисију, а на ползу рода свог српског, у овом европском велеграду припремали, ту започињали епохална открића, као Никола Тесла на почетку студија, стицали високо образовање, попут Вељка Петровића, Јована Стерије Поповића, или су ту довршавали велика дела, као што се до догодило песнику, драмском писцу, преводиоцу, некадашњем пештанском и гимназијалцу и студенту права Лази Костићу, који је последње строфе у лабудовој песми „Santa Maria della Salute“ исписао у старом Хотелу „Хунгарија“ почетком јуна 1909. године… О свему томе, али откривачка реч више од оног што је многима већ знано, на страницама управо ове књиге.

Драгомир Дујмов (лево) и Давид Кецман Дако (десно) на промоцији књиге „Будимпештом српски знамeн“ у Будимпешти

Ход Будимпештом као лавиринтом, а застаје се само тамо и тада где се по науму водича/казивача има шта српско препознати, или о нечем важном из српске повести дознати, подсетити на то кад су и како овде подигнута велика и по историју Срба у целини и те како значајна здања српских, некад горостасних, а данас, углавном, заборављених добротвора. Таква су и подсећање на дела српских писаца рођених на тлу данашње Мађарске (Видаковић, Витковић, Пачић, Игњатовић, Вујичић…), указивање на здања где су биле чувене будимске и пештанске кафане у којима се током 17. и 18 века окупљала млада српска интелигенција. Драгоцене су такође информације писца Драгомира Дујмова, сада и у улози публицисте, историчара–истраживача, о томе кад и како су у Будимпешти излазиле српске новине које су покретали Димитрије Дојин, Милан Петровић, Никола Марковић Ердељан, или Антоније Арнот, уредник „Србских новина“, а касније професор Лицеја у Крагујевцу, под презименом Арновљев, преводилац Цицерона и Сенеке, аутор је драме „Виргинија“…

Значајнија пажња посвећена је садржајима/незаборавцима из историје Српске православне цркве посредством слова о нашим видним и невидним (срушеним) храмовима. Показујући/откривајући видне и невидне, тек ту и тамо у неким књигама и списима словом постојане трагове у овом молитвеном здању православном, Драгомир Дујмов књигом „Будимпештом српски знамен“ (прво издање објављено 2012. године) обелодањује и мало знано појединости о српским сликарима, Стевану Тенецком, зачетнику барокних тенденција у српском сликарству и првом аутопортретисти у нас, о Лазару Милићу, Арсенију Теодоровићу, као и о Христофору Жефаровићу. Сви су делом/знаменом и данас живи/присутни у Српској цркви пештанској.

Вацком улицом и ход до обижњег Текелијанума и слово о великом задужбинару, „високоблагородном Сави Поповићу Текелији од Визеша и Кевермеша, као и о Матици српској, такође основаној под кровом овог, недавно обновљеног здања великог српског хуманисте. Томе предходи и занимљива прича и о Савином прадеди, Јовану Поповићу Текелији, капетану српске милиције који, а данас о томе мало нам је знано, у Араду подиже православни храм. Ту је и слово о оном што и данас у Будимпешти праве зналце подсећа на пештанске животне епизоде сликара и песника Ђуре Јакшића у атељеу код Марастонија, на песника и дипломату Јована Дучића, чијом заслугом је здање Амбасаде с погледом на Трг миленијума и данас српско. О сликару Петру Добровићу као доследном инаџији и непомирљивом бунтовинку, или о Ђоки Дунђерском, том легендарном „пештанском урагану“ који је горопадно, обесно, на сваки начин испољавао своју неукротиву нарав са упориштем, наравно, у баснословном иметку. Слово о заборављеном српском песнику Јовану Пачићу, коњичком капетану, учеснику Наполеонових ратова, полиглоти… О данас многима незнаном Петру Аси Марковићу, (судији, али, нек’ се занавек зна, и великом мецени српских списатеља Стерије Поповића, Јоакима Вујића, Доситеја Обрадовића), једном од првих присталица/заговорника оснивања и деловања Матице српске, о човеку који је већи део своје за та времена богате библиотеке даровао Кнежевини Србији 1833. године. Или сазнања о данас мало нам знаном, неправично заборављеном Јосифу Миловуку, трговцу-књижару, потписнику оснивачког акта Матице српске, Србина под чијим окриљем су штампана дела Доситеја Обрадовића, Аврама Бранковића, Симе Милутиновића Сарајлије, Петра Соколовића, Јована Пачића, Владислава Чикоша, Јована Стерије Поповића… Миловук је, као велики поштовалац Вука Ст. Караџића, о свом трошку издавао „Даницу“ и таквом потпором значајно дипринео афирмацији Вукове реформе српског писма и језика. И не рече залуд Вук овим, Миловуковим, а и другим поводима који су у знаку љубави /подршке и од судбинског значаја за српски народ и његов свакојаки опстанак: „Ако свако уради онолико колико је кадар, неће народ никад пропасти.“

Књигом „Будимпештом српски знамен“ сабрани су одговори на многа питања, а изостану ли, белином хартије, или између редова, уместо давно избрисаних, или ветром „маџарцем“ давно разнетих трагова, могуће је да се посредством и ових касних а никад сувишних спознаја о њима, ослушне нечујни крик, или у срцу, да се попут леденице осети убод узвичника. Као што то, примера ради, бива при читању садржаја о нестанку српског гробља у Пешти на чијем се месту данас у небо дижу вишеспратнице. Гробљу ни помена. Ништењем српских трагова вечна упитност попут ових на које упућује писац Драгомир Дујмов: Где се, након премештања костију у заједничку гробницу на Керпешком гробљу, без новог обележја денуше многи гробови, међу њима и кости српских књижевника Јована Мушкатировића (1743-1809) и Милована Видаковића (1780-1841)? Где се крију трагови давно срушене српске Саборне цркве у Будиму? Или: Каква је и колико значајна улога у историји мађарске државе припада Јелени Српској, кћери великог жупана Уроша II, жени слепог угарског владара Беле II, која је задуго и битно одређивала судбину Угарске? Шта је то подстакло мађарског писца Кароља Оберника, пријатеља песника Петефи Шандора, који се мргодио на сваки помен његовог, по оцу српског порекла, да 1857. године напише драму о Ђурђу Бранковићу, а десетак година потом и мађарског композитора Ференца Еркла да напише оперу „Ђурађ Бранковић, деспот Србије“? Ко се то крије иза имена Кароља Гашпара, који је 20. јула 1590. године на мађарском језику објавио превод Светог писма? Бивамо при томо изненађени, истовремено и усхићени сазнањем из пера Драгомира Дујмова да је „реч о помађареном Србину, реформаторском пастору који се старином презивао Радичић, а и крштен је по православном обичају.“

И кад је већ реч о кобним последицама мађаризације, на страницама ове књиге, као и раније у понеким од његових књига приповедака, писац Драгомир Дујмов, уз све друго подсећа и на неке од највећих злотвора који су се одрекли српског рода и свога крштеног имена и, заузимајући у своје време значајне позиције у војци, или у власти, починише велика зла. Председник марионетске Владе Краљевине Мађарске, Деме Стојаи, рођен као Димитрије Стојаковић, у Вршцу, 1883. године. „Под тим именом је четири године ратовао као аустроугарски официр а после се и помађарио. Током Другог светског рата био је најпре министар иностраних послова, потом и премијер Мађарске. Осусуђен је на смрт и стрељан. По злу чувени а такође помађарени Срби на које овом књигом, дакако, с разлогом и с мером подсећа Дујмов, били су и велики мађарски националиста-србомрзац Саво Вуковић, министар правде у Угарској 1849. године, те Петар Чарнојевић, који је се „прославио“ крвавим походом на српске устанике у Банату 1848. године. У исто време, на страни Кошут Лајоша нашао се, нимало случајно, и Јанош (крштено Јован) Дамјанић, заклети србомрзац и осведочени зликовац у време велике буне 1848. Њему је, да и овај апсурд не буде заборављен, 15. марта 2011. године, у Ади (Војводина), уз велику помпу, праћеним залудним негодовањем тамошњих Срба, откривен споменик. Из сасвим других разлога помађарио се и католичанству приклонио Теодор Магро, својевремено почасни члан Матице српске, управник Текелијанума, доктор филозофије, медицине и хирургије, Дарвинов познаник… Дезертирао из српства, јер је одбијен на конкурсу за професора на катедри за природне науке у Београду, када је на то место примљен Јосиф Панчић

С великим поштовањем је на страницама књиге изаткана и прича о браћи Вујичић, Тихомиру, српском композитору и данас, деценијама после одласка у свет небесника (погинуо је у авионској несрећи), веома цењеног у Мађарској, те о Стојану Вујичићу, песнику, преводиоцу, антологичару, значајном истраживачу и чувару српске духовне баштине на тлу Мађарске, аутору многих студија о српским, али и о мађарским књижевницима, човеку-мосту између мађарског и српског народа…

Обимом невелика, али садржајем, мноштвом информација, међу којима је подоста и таквих које би будуће истраживаче могле да изазову на нове подухвате, дело „Будимпештом српски знамен“ доиста заслужује реч добродошлице. Остварена је пажљивим и строжим избором из богате ризнице ауторовог (са)знања о Србима кроз векове на тлу Мађарске, у Будимпешти као њеном средишту. Тамо где се збило много тога кључног, од судбинског значаја за српску државу, његову историју, посебно када је реч о образовању, науци, медицини, култури, књижевности, новинарству, књижарству… Ово дело написао је човек који Будимпешту, као и Мађарску, осећа својим домом, а народ свој српски својим јатом у коме има чиме и зна кад и како да се огласи, на српском и на мађарском језику, подједнаку на ползу дому и матичном јату, избегавши тако злу коб да буде човек између два прага, па нит је тамо нит је амо, ничијом земљом, туђи свима, а саби највише. У истој позицији као и песник Михаило Витковић, јунак из приче „Вечера код два пера“ са страница ове књиге. На питање госта Иштвана Хорвата да ли је више српски или мађарски песник, Витковић је овако поступио: Узео је лист хартија, два гушчија пера и истовремено, левом и десном руком ставио свој потпис. Један на мађарском, а други на српском. Без икакве разлике, у истом маху, користио се ћирилицом и латиницом. Одмах је написао строфу од четири стиха. Опет се користио и десном и левом руком. Беше то иста песма писана на два језика. Витковић је потом и даље ћутао. Коначно, уместо одговора поставио је питање:- Која је песма оригинал? Наравно, нико од присутних није умео да му да ваљани одговор. Једини могући и прави одговор био је и остао он сам – Михаило Витковић.

Давид КЕЦМАН ДАКО

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here