Мића М. Тумарић: Боли их брига

0
101

МОЈ НАРОД

Ја волим мој народ! Веома. Ценим га и поштујем. Изузетно.
Мој добри народ.
Мој народ је најнароднији. Он је најпаметнији. То је народ над народима!
Мој народ је моја инспирација. Моја звезда водиља. Све моје најдраже.
Народе мој добри!
Народе, дико!
Народе, слико!
Народе, народе, народе!
Народе!!!
Народе, нану ли ти твоју простачку!
Народе, стоко, слушаш ли ти мене?!

БУЛУМЕНТА

Нигде светлости у државици. Само тама. Надвили је црни, застрашујући облаци. Ноћ прогутала дан. Људи у црнинини. Долетела јата црних гаврана. Злокобни весници смрти слећу на многе домове. Градови и села делују аветињски. Народ се затворио у куће и станове. Свуда спуштене ролетне, замрачени прозори. Мрак пред очима, у срцу и души.
Убијена нада и сваки трачак светлости.
Ненормално постало нормално.
Лудо стање наметнуто од стране мрачњака на власти.
Угнездило се страшно време. Идеално за повампирене политичаре. Владајући просто блистају. У тами. Сијају од пакосног задовољства. Док грађани масовно умиру.
Влада несташица хране и воде. Нема лекова.
Ни струје ни огрева.
Бензинске пумпе затворене.
Путеве прекрио коров.
Железница не постоји.
Улице одвратно прљаве и смрдљиве.
Реке и језера загађени.
Шуме претворене у ловишта за богаташе-лопове.
Чемер, јад, туга…
Овим простром, где су дошла зла времена, завладали чудаци разних врста. Сподобе. Незнана чудовишта. Разни демони. Ђаволи у људском лику. Опаки змајеви. Вешци. Чохана. Немани. Гуланфери. Булумента бездушних лажљиваца и осионих превараната. Алави ждерачи народне имовине.

БОЛЕСТ

Једна је једина државица, пуна лудих чуда, где је већина властодржаца болесна. Баш се поразбољевали. Од минулог рада и прекомерног залагања.
Симу, министра спорта и разоноде, некадашњег радника без занимања, страшно боли десна нога, у пределу скочног зглоба. Она којом је некада, као навијач и професионални силеџија, немилосрдно шутирао политичке неистомишљенике. Због тога је више пута био у гипсу, што му се рачуна као борачки стаж.
Петар, високи саветник у влади, у кабинету, пре доручка, испија пету чашу љуте шљивовице испечене у његовом сеоском казану. Снуждено се жали сарадницима да га мучи десна рука, да је тешко покреће. Иста она којом је, као полицајац, својевремено дивљачки тукао људе на протестима против покрадених избора.
Марко, као од брега одваљен, бивши избацивач на сплаву, сада управник престоног позоришта, јада се инспицијенту на несносну главобољу. Она му је професионално обољење. Том великом и чворнатом главом ударао је неподобне новинаре, писце, глумце и друге непослушне уметнике у време претходне владавине садашњих шефова.
Зорану, бившем чувар затвора, данас управнику музеја, тресу се шаке. Својевремено је са обе руке пендреком пребијао ухапшене студенте и друге учеснике протеста против владавине осионих.
Јован, министар саобраћаја и културе, екс боксер, дојучерашњи аутопревозник, има проширене вене на ногама и пати од болова у шакама. Некада је лудачки јурио оне јаднике што нису хтели у рат и уз пут им голим песницама мењао лични опис. За такав „ручни рад“ више пута је награђиван.
Болестан је и Радивој, главни за финансије. Има сталну упалу мишића. Свакодневно лопатама товари новац на свој и рачун својих улизица.
Сличне здравствене проблеме, због ранијег делања или професије, имају и многи други из владајуће номенклатуре.
А сви имају и једну заједничку бољку: боли их брига за народ.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here