ПОРТРЕТ ПЕСНИКА НЕБОЈШЕ ДЕВЕТАКА (1955- 2017)

0
75
+ Небојша Деветак (1955 – 2017)

/Приредио: Давид КЕЦМАН ДАКО/

НЕЖНОГ ГАВРАНА ПОЈ

ИЗГОВОРЕНА РЕЧ

Одакле се враћаш, изговорена речи
Са зебњом пуштена у етар
Разумеде ико одјек ти
Којим се поигравао ветар

Одигра ли савршено ролу
Дотаче ли и једну дубину бића
Или остаде само лепет крила
У слуху оног ког си походила

Зарони ли у мутљаг мочваре
Дотаче ли трулеж давно мртвог биља
У освит, док се капи росе
Очајно одупиру сунчевој јàри

Пожеле ли да кроз кланце
Утростручиш ехо
Или да се уморна спустиш
На белину хартије, да лелујаш
У причи или песми

Или би радије у уста
Оног што те изговори
Да се вратиш у оно што си била
О непцу да висиш, наглавачке
Мешавина труња и пљувљчке

НЕЖНОГ ГАВРАНА ПОЈ

Преко чаролије твога гласа
Из слушалице његов глас се јави
Занемех, на трен од саблазни
Као да авет измигољелу видех
Из Поовог кавеза или гроба
Срећом – само то и ништа више

Не чух лепет крила, само осетих узлет
Као да и мене са њим понесе невидљива сила
А твој глас – свицима опточена свила
Оста да осветљава згасле успомене
И гле! Из пепела тог осмех ми се јави
Сев муње. Пупољак расцвали
Ведро небо прекрили нас
Стотинама километара удаљене

Какав обрт из кљуна који збори
Какво чудо умилности крика
Кроз небеске прозоре твоја се помаља слика
Под благошћу твојих прстију
Топи се страх од страшнога лика

Смушено гледам око себе
Није ми јасно шта се зби
Да ли то стварно глас гаврана слушах
Или анђеоски шапат Анабел Ли

БЕЛА ПЕНА

Више не знам у коју собу да уђем
А да њој не препознам твоју сенку

Или отворим врата а нахрупи бела пена
Бела пена са милион твојих умножених ликова

И прво што помислим – то је лепa смрт
Та пена у мојим рукама
Да – то је лепа бела смрт
Какву сам увек замишљао

Симетрија твојих портрета сенчи моје тело
Никакав бол не осећам
Само звезде светлуцају и та светлост ми цури
Низ чело, низ лице, низ груди

Да ли то умирем
Или се наново рађам?
Трудим се да останем на ногама
Око којих се хвата измаглица
Око којих су обриси твојих подлактица
Твоје шаке са прстима од порцелана

Видим да ме дотичеш, али додир не осећам
Само сечиво погледа осећам на врату
И топлоту која ме напушта
Грушајући се у белу, белу
Самртнички белу пену
Као кад крвари снег

ГРАДУСА – ЧИТАЈУЋИ ЦРЊАНСКОГ

Прикрадаш се, плахо, кроз октобра десен
Огрнута магле сивим хлорофилом
Преко Стражилова домами те јесен
Да би закуцала моје крви билом

Отресаш пепео помрчине с плашта
Прошупљеног хицем злотвора скаута
Опрљена језом осипа се машта
Пред криком јејине узмиче флаута

Страсно је овако, ноћу, шапутати
Стихове Црњанског, стишане – piano
Са сребрним луком кроз тебе лутати
Не додирујући лишће успавано

Кумулусно кубе, прозрачно, над тобом
Гледам како тамни, нагло, безизлазно
Попут воштанице згрануте сеобом
Док јој плама титрај исијава – празно

Овдје нема тајни, овдје влада тајац
Овдје се сплеткари сновима и гробом
Овдје сам понизни, странствујући пајац
Млијечне стазе сјај што гасне за тобом

ПРАЗНИНА – ИГРА СА ДУШОМ

Волим отићи у место где никог не познам
Где ме нико не зна
Где ником нисам ни отац, ни супруг, ни љубавник
Ни патриота, ни издајник
Где ми душа лебди анђеоски слободна и раздрагана
Где могу да се смејем, да плачем
Да пијем и да се трезним а да се то никога не тиче
Да се радујем бесциљности свога постојања

Није то никаква одважност
То је очај од кога покушавам да побегнем
То је празнина коју узалуд покушавам да попуним
И да напишем песму по мери сопствене душе
Коју све више доживљавам као странца
Који случајно у мене залута

Нелагодно јој у мени, осећам то; ту стегу што је спречава
Да се разбашкари, незаштићена од бола и чекања
Не разумем зашто је још увек у мени
И како подноси ту ноћ са којом се непрестано бори

Кад погледам озвездано ноћно небо
Осећам како се шири, спремна да напусти мрак у мени
Препуштам је радо тој васељенској светлости
Бар нешто да је осветли
Бар на трен да блесне у свој лепоти

А ујутро, поглед ми тоне у дубину подножја брда
Посвуда само сенке, сенке…
Растер нејасности, шум лишћа коме не распознајем боје
У том шỹму нестајем као кап росе
Под врелим диском сунца
Радујући се бесциљности свог постојања

КА ДРУГОЈ ОБАЛИ

Тихо је у Хароновом чамцу
Само се завеслаји чују
И покаткад, испод весла
У тами заискри вода

Ту је све приведено крају
Рачуни су сведени на новчић
У згрченој шаци
Који ће, кад за то дође час
Својим металним ударом о дно
Ставити тачку на све што смо били
На овоме свету

ПАХУЉА НА ДЛАНУ

Да не гледам месечине белу паучину
И не сањам ти руке беле
Дoк по мени не падају пахуље
Кроз које сам ти кожу мирисао
Не бих ни знао колико сам се осамио
Да нисам живео, већ само дисао

Божанска тихост у сред вејавице
И пахуље беле, беле, беле
Осмехом си топила траг у снегу
Несвеснa искре опојног даха
Грејах ти промрзле прсте
Док си треперила
Као поглед пут небеских висина

Халуцинација у зимском дану
Пренута јавом, одблесцима страха
Иронијом судбине призвана, непорочно чиста
Пахуља, сан, магија, Пастернакова Лара
Што ињем опточена, уз пламен свеће блиста

А све је био трен, краћи од значења те речи
Само фасцинација, сен
Топио ми се на длану безнадежно брзо
Космос страсти, нежност чула
Екстаза лепоте, згуснутог бола

Сад из дубина подсвести све ово израња
Не знам дишем ли или само сањам
Тек, на мирис твог тела
Подсећа ме ружа бела
И на отвореном длану кап бившег кристала
Сведочи да си, у магновењу, ипак постојала

ОПСЕНЕ

Нек теку реке нек теку реке нек теку реке
нек носе што носе
нисам овде да продајем зјала
да плачем над изгубљеним илузијама …

Душан Матић

Помислих
Овде бих могао написати песму
Све је ту, тако податно
Тако јасно као у огледалу
Тако природно као кап росе
Склизнуле са листа на подлактицу
Бешумно као узлет утве
Са мирне површине воде

Међутим
Није исто видети и виђено описати
Волео бих да знам како се осећа сликар
Кад му не полази за руком
Да на платно нанесе жуђену нијансу

Узимам чашу са стола
И кроз њену облину гледам
Исто што сам малопре гледао без ње
Невероватно, како се све мења
Како се простор сузује и шири
Како ствари мењају облик
Како висећи мост одједном додирује реку

Једним окретом чаше измениш
Не само замишљену песму
Већ читави рукопис

Спуштам чашу на сто
И даље је вртим међу прстима
Пратим покрете сопствених зглобова
Присећајући се да су се око њих
Тачно на данашњи дан, пре петнаест година
Склопиле лисице српског полицајца
Чаша се сама од себе зауставља
Гледам како се у њу спушта тама
Не ова моравска
Већ она са Дрине, на Рачи
Од пре петнаест година
Зачудо, нимало промењена
Нимало избледела

Стиже конобар са хладним пивом
Сипам га у чашу по којој се нагло хвата роса
На хоризонту, видим, севну муња
Биће невремена

Нек теку реке
Нек носе то што носе

Овчар Бања, 6. августа 2010.

ГРОБЉЕ У ГРАДУСИ

Овдје је крај путовању
Овдје је крај свијета

Палим свијећу на мајчином гробу
А затим на гробовима родбине, пријатеља

Много времена је прошло
Од посљедњег нарицања које сам овдје слушао
Сад трепере тополе
И змије плазе кроз густиш

Гледам око себе
Нагло расте зид затварајући видик
Иза зида чујем давно утихле гласове, смијех, пјесму

Окрутни шамар тишине ме тријезни:
Све је ово прошлост, све је довршено
Трулеж и рђа су засијали своје сјеме
Одавде се и будућност, сива и у дроњцима
На прстима нечујно искрада
У крхотини споменика зурим јој у изборано лице

Ријечи су излишне
Оне изречене давно је прогутала испуцала земља
Из ријетких су израсли грмови дивљих ружа
Чије латице, кад се сасуше, разноси вјетар
Те латице су овдје историја
И само оне обнављају вријеме
Које се маскира у обнављању околиша
Које су самоћа и невиност
Којима се, ујутро, умивају душе мртвих

Градуса, 20. августа 2007.

Из библиографије:

Небојша Деветак (1955 – 2017)). Прву песму објавио је 1970. године у часопису за децу Курир, у Сиску. Писао је поезију, прозу и књижевну критику.

У Републици Српској Крајини уређивао новине Српски глас. Био је главни и одговорни уредник часописа „Траг“ (Врбас), председник Удружења књижевника РСК од његовог оснивања фебруара 1994. све до пада Крајине.
Био је члан Удружења књижевника Србије од 1989, а Друштва књижевника Војводине од 1996.године.

КЊИГЕ ПЕСАМА:

• Пресудна жеђ, Јединство, Сисак, 1980.
• И друге болести, Књижевна омладина Сиска, 1980.
• Непожељни гости, Просвјета, Загреб,1984.
• Заустављена пројекција, Просвјета, Загреб, 1988.
• Кључаница, БИГЗ, Београд, 1991.
• Жуђено војевање, Књижевна заједница Новог Сада, 1995.
• Расуло, СКД Просвјета, 1997.
• Лицем прена наличју, Народна књига / Алфа, Београд, 2004. (избор)
• Кораци без одредишта, Завод за уџбенике и наставна средства, Српско Сарајево, 2004. (избор)
• Боре и бразготине, Филип Вишњић, Београд, 2005.
• Узалуд тражећи оно чега нема, СКД Просвјета, Загреб, 2008.
• Као кад снег крвари, СКД Просвјета, Загреб, 2012.
• Омча за воштаницу,Калиграф, Врбас,

КЊИГЕ ПРОЗЕ:

• Разгртање пепела, СКД Просвјета, Загреб, 1998.
• Непристајање на понуђено, Народна библиотека „Данило Киш“, Врбас, 2009.

ПРИРЕДИО ЈЕ:

• Антологију српског пјесништва у Хрватској двадесетог вијека, СКД Просвјета, Загреб, 2002
• Друмови су наша отаџбина (песме српских песника о сеобама, изгнанству, избеглиштву и осталим несрећама бездомничким), Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево, 2006.
• Знам да нас има (избор најлепших песама Фестивала југословенске поезије младих од 1968. до 2008), Културни центар Врбас, 2008.
• Манојло Грбић: Карловачко владичанство (репринт издање), Топуско, 1990.

За поезију је награђиван на Ратковићевим вечерима поезије, Борским сусретима балканских књижевника, Златном струном Смедеревске песничке јесени, Печатом вароши сремскокарловачке, наградама Браћа Мицић, Милан Ракић и Змајевом наградом Матице српске.

РЕЧ КРИТИКЕ
/Фрагменти/

Ненад ГРУЈИЧИЋ
НИШТАВИЛО КАО АМБЛЕМ ТОТАЛИТЕТА

(…) Песнички свет је овде, заправо, слика катастрофе у њеном заустављеном стадијуму, у тачки где њен развој задржава негативне аспекте без могућности да се преобрази у виши, позитивни облик. Дакле, Деветак предочава несрећу која нема аспект катарзе, препорода и ускрснућа, а што би се у њеном иницијацијском напредовању могло очекивати. Насликана је цементирана фаза несреће, ништавило као тишина тоталитета, као статус љуо. Сви облици и потенцијали што воде ка обнови су искориштени и исцрпљени, заувек згасли. Чак и Бог узмиче, скрива се и бежи пред онима што га траже около, а не у себи. Тиме је досегнуто стање одрицања од Бога, а што је, у ствари, одрицање од самог себе. Јер, живело се само на материјалној и анималној равни. Отуда дубоко потонуће у пакао: У понирању тоне се дубоко,/ из провалије и гроб је високо. Пандан овом Деветаковом дистиху јесте пламичак из Књиге о Јову (17, 14): Гробу вичем: ти си отац мој. Смрт као привилегија и предуслов вишег живота, дакле. Претеча оваквом виђењу света јесте велики Деветаков земљак, Сава Мркаљ, који је завршио а да му се ни кости нису саставиле. И Мркаљ је писао сонете, и он је опевао ништавило, оно из прошлих, али и из будућих времена. Ево његових стихова: Јао! јао! јао триста пута!/ Пала нам је, пала коцка љута;/ Море зала ов је свет!/ … Зло је мучно садашње поднети,/ Зло нас бивше пече у памети,/ Будуће веће једе нас… Јесмо л без зла који час?/ Човек, страва човеку ах! већа. Можда је Деветаку пало у судбу да, носећи сличан песнички крст, допева оно што Мркаљ није стигао. Једно је сигурно: да се од Мркаља до Деветака, по тематској и температурној равни језика, може исцртати особен лук у српском песништву, лук чији спектар боја негује стас (В. П. Дис) и дах једног поднебља.

(Небојша Деветак, Расуло, СКД Просвјета, Загреб 1997)


Зоран ЂЕРИЋ
ИЗМЕЂУ ТАМО И ОВДЕ

није исто/ Место Орфеја сад пева Мефисто,стихови су који поентирају песму насталу Овде, „Врбаски ноктурно“, а могли би се узети као мото одабраног песништва. Ни Овде, у Војводини, не престају бриге о оном Тамо, у родном крају, тако да Деветак, јасно је већ из наслова, пева и даље о Крајини, Градуси (поред Сиска, на Банији, где је рођен). Нису нимало веселе песме „Избјегличка собица“, „Искувавање веша“, као ни друге у овом циклусу. Индикативна је песма „Србији“, која кореспондира са Дучићевом, или Црњансковом, као и сваком другом емигрантском одом завичају, са последњом строфом у којој се мири и опрашта, али не и заборавља.

Небојша Деветак, Лицем према наличју (изабране и нове песме), Народна књига / Алфа, Београд 2004.



Бојана СТОЈАНОВИЋ ПАНТОВИЋ

ПЕСМЕ ЗРЕЛОСТИ И ГОРЧИНЕ

(…) Туга, бол, очајање, осећај пораза који се указују у низу прецизних слика – као да су непрестани подстицај да песник победи садашњу празнину и ублажи равнодушност постојања: „И благости туге се сећам/ што ме окруживала у тим тренуцима осаме/ Јер да ње није било не би било/ ни ових сећања/ Туге омамљујуће и непосредне/ Као природа на издисају/ Туге безразложне, а моћне/ Туге неописиве као дисање„ („Сећам се касних магли”). Чиме испунити празнину када си суочен са „Мајстором Смрти из Њемачке”, који се обрушио на песника и његове сународнике? Деветак томе не даје тужбалички, патетичан или апокалиптичан тон, већ настоји да проникне у механизам властитог разумевања како свог бесмисленог положаја („Недељом сам празнина”), тако и читавог колектива („Оборена погледа”, „Воз”, „Олупине”, „Потрага”).

Небојша Деветак: БОРЕ И БРАЗГОТИНЕ, „Филип Вишњић”, Београд, 2005.


Александар Б. ЛАКОВИЋ
ГОРКИ „ЧАСОВИ САМОСПОЗНАЈЕ“

(…) Садржај Деветакове књиге, награђене престижном Змајевом наградом, илуструје ауторова дилема око наслова, која је, сва је прилика, трајала до последњег часа, уочи штампања књиге, јер, поред тога што је званични наслов на корицама саме књиге – “Узалуд тражећи”, у књижном блоку, уздужно је постављен њен шири наслов – “Узалуд тражећи оно чега нема”. Зато се читаоцима намеће питање шта то песник Небојша Деветак нема и шта то он узалуд тражи?
Да, песник је изгубио завичај, али то није све. Песник се не сналази ни у додељеном му времену. Песник, наиме „гледа, а као да му се причинило“, али и закључује: „са огледала воде ишчезава наш лик“ односно пред нама је „огледало у коме безнадежно/ ишчезава“ песников (и наш) „лик“. Штавише, песник Деветак је забринут за очито удвајање и располућивање појединца (али и националног корпуса), на шта асоцира, иако на први поглед апсурдна и неоуобичајена игра двојности и контраста између светлости и сенке: „И сачувај ово светлости/ Што те веродостојно одсликава у тами/ Јер само сенка је поуздан облик/ Заобљен и нечујан/ Само је она небо и земља/ Саздана од дисања анђела/ Само она трепери/ Док све друго гасне у теби//“

Небојша Деветак, Узалуд тражећи, СКД Просвјета, Загреб, 2008.


Саша РАДОЈЧИЋ
ДИМЕНЗИЈЕ ОДСУТНОГ

(…) У знаку обнове, „као да отпочиње(м) нови живот“ (тако гласи стих којим се завршава уводна песма збирке Узалуд тражећи), може се читати и претежан део нових Деветакових песама. Цена која је морала да буде плаћена за нови живот није мала, а увећава је свест о реткости — још боље речено, о изузетности тренутака „када око Створитељево гледа умилно“. Насупрот тим тренуцима, на егзистенцијалном кантару стоје „дуги часови страћени у ништа“, „углавном узалуд потрошене речи“.
Деветак често посеже за таквим и сличним сликама расапа, растакања, проћердавања времена и живота, које можда искупљује само још искуство патње. То је неизбрисиво искуство, и оно је у једном готово парадоксалном обрату постало гарант целовитости и трајности индивидуалног постојања. Имам ожиљке, дакле био сам, гласи верзија цогито коју нуди ова поезија. Искуство патње, које је у ранијим Деветаковим песничким књигама било приказивано као изгнаничка судбина, као нескривљена казна која појединцу припада јер је члан заједнице на коју се сручио гнев историје, у збирци Узалуд тражећи је интериоризовано, из историјског преобразило се у метафизичко искуство.

Небојша Деветак,Узалуд тражећии, СКД „Просвјета“, Загреб 2008.


Анђелко АНУШИЋ
РИДАЊЕ У ДВА ПЛАЧА

(…) Управо инспирисан овом спознајом, удивљен и истовремено духовно/голготски распет нареченим манастирским/сакралним перивојем као топосом вечности којега Време (које потиче од Сатане) не разграђује — Небојша Деветак „отиснуо“ се у песничко (и верско) ходочашће, „са укусом лимуна“, како вели у једној песми, чији је резултат књига опомињућег наслова Омча за воштаницу. Реч је о несвакидашњој песничкој збирци, књизи-посвећеници, поезији завештајне природе и ако смемо рећи намене, која је опевала (преосталих) једанаест српскоправославних манастира у Хрватској: Крупу, Крку, Лазарицу, Драговић, Оћестово, Гомирје, Комоговину, Лепавину, Пакру, Јасеновац и Ораховицу. Осим изванредних, колор-фотографија у гро-плану и нутарњим пресецима/детаљима поменутих манастира (светих жилишта, како је некад певала босанска монахиња Јефимија), Деветак је своју књигу „опремио“ — следом и логиком самог песничког поступка/рекреирања сакралних споменика — и прегрштју „документарних детаља“ којима читаоца потанко упознаје са овоземаљским генералијама сваког светилишта.

Небојша Деветак, Омча за воштаницу, „Калиграф“, Врбас, 2009.


Давид КЕЦМАН ДАКО
ПАКЛЕНИ ЧАСОВНИК

(…) И у овој књизи реч је управо о томе, о стању испарчане душе, сатрвене животом, безнадежне, далеке од тренутачности лепоте и радости због којих вреди живети, „јер све је био трен, краћи од значења те речи/ Само фасцинација, сен“ („Пахуља на длану“, стр.. 24); душе
уморне од залудне наде како ће човек пробуђен / избављен из кошмарног сна или буновне јаве, у огледалу изнова видети свој и самом себи препознатљив властити лик. Јер, макар и у сну, спасоносна је жеља да га је изнова доживљена/ сном препозната љубав узела за руку и одвела га с места страве било где другде и непорочна му топлим дланом са слепоочнице обрисала „место где је била ирислоњена цев/ Са мирисом барута“ („Сусрет“, стр. 26).
Промишља ли о љубави, о души чијим лавиринтом ходи нетремице и о свему на сав глас, јетко, понекад и гневно, обрачунски говори, изазван поразима, разочарањима, изгубљеним илузијама, варљивим успоменама, као да се живот пређашњи једва снио, о трену бола и безизлаза из немилице увек садашњег трена, Небојша Деветак је књигом „Као кад снег крвари“ пред читаоцем као пред огледалом. У исповедном монологу наспрам свога у магли лика, у непрестаном (само)обрачуну са ништавилом, са празнином у души, лирским монологом при (само)обрачуну са смрћу која је увек ту негде, под покривачем. Празнина и смрт, попут лаве, чим отвори врата простора у који улази и где бива изложен леденицама самоће, јављају се у виду „беле пене са милион умножених ликова. И прво што иомислим – то је лепа смрт/ Та пена у мојим рукама/ Да – то је лепа бела смрт / Какву сам увек замишљао.“ – како казује у песми „Бела пена“ у чијим завршним стиховима је и кључ енигме, скривене или обелодањене, свеједно је, насловом овог дела: “ Видим да ме дотичеш, али додир не осећам/ Само сечиво иогледа осећам на врату / И топлоту која ме напушша/ Грушајући се у белу, белу/ Самртничку пену/ Као кад крвари снег/.

Небојша Деветак: Као кад снег крвари, СКД Просвјета, Загреб, 2012.


 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here