Др Хаџи Мирјана Н. СТОЈИСАВЉЕВИЋ: ЋИРИЛИЦА И ПРАВОСЛАВНО СЛОВЕНСТВО

1
286

Тешко се човјек може спасити од људске злобе
и ограничених људи који познају само оно што су их научили.

Милош С. Милојевић

Рат за наш ум

1. Јесенас се навршило сто година од октобарске револуције (1), тог најкриминалнијег чина у историји свијета, а не само православног словенства и Свете Русије, када су устаници предвођени јудеомасонским антимонархистима кренули у напад и заузели Зимски дворац (Ермитаж). У страшном терору бољшевичких звијери према “класном непријатељу” пострадало је шездесет и два милиона људских живота, а у самој Руској православној цркви убијено 40.000 епископа, свештеника, монаха и монахиња, док су цркве и манастири одреда били порушени и опогањени. У Великом рату двије највеће њемачке царевине против мале православне Краљевине Србије Русија је одлучно стала на страну Срба да би у њему изгубила и царство и цара. Толика жртва никад се не заборавља, као што се не смије дати забораву да је Србија претрјела највеће губитке од свих земаља које су учествовале у првом свјетском рату изгубивши трећину становништва. На то нас опомиње вјечно будни Свети владика Николај ријечима: “Велики је наш дуг пред Русијом. Може човјек да дугује човјеку, може и народ народу. Но дуг којим је Русија обавезала српски народ 1914. године је толико велики да њега не могу да врате ни векови ни поколења. То је дуг љубави која везаних очију иде у смрт, спасавајући ближњег свог. Сам Христос је рекао да нема веће љубави од оне када неко положи душу своју за пријатеље своје. Руски цар и руски народ, ступајући неприпремљени у рат за одбрану Србије, нису могли да не знају да иду у смрт. Али љубав Руса према браћи својој није посустала пред опасношћу и није се уплашила од смрти.”

Срби би у свакоме погледу морали бити достојни толике голготске жртве Свете Русије и Светог цара Николаја, највећег нашег заштитника у овоме свијету и великог молитвеника пред престолом Господњим у ономе свијету, тако што би непоколебљиво свједочили вјеру Христову, какву нам је Син Божији у насљеђе оставио, а која ће да остане иста до Његовог другог доласка. Подједнако тако, као народ морамо бити свјесни да је већ читав вијек православна словенска култура изложена отвореној и перманентној агресији славенофобног Запада како би се кроз насилну атеизацију и озападњење националног идентитета промијенио вјероназор и свјетоназор, како код Руса тако и код тих “малих Руса”, како западни србофоби доживљавају Србе. Једна од метода, поред осталих, је и та да се староставно писмо православних Словена, ћирилица, замијенило папском, а данас већ отворено натовском латиницом. На дјелу је системска латинизација, јудеокатолизација и глобализација српске као дијела словенске културе која се проводи кроз својеврсни рат за наш ум, путем школства и националне науке о језику и књижевности претворене у лихварску тезгу на којој је у бесцијење тргује српским светињама.

Упитамо ли се ко то тјера од нас нашу ћирилицу и намеће нам латиницу мислећи да нас тако преведу у Хрвате, а српске земље претворе у предзиђе јудеокршћанства, одговор је више него очигледан: они који су за улазак Србије и српских земаља у НАТО. Ко је за Запад, тај је без сумње против Русије; онај Запад за који је њен предсједник отворено изјавио: “Ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци. Нећемо им бити добри чак ни ако им дамо цијелу нашу земљу, а себе претворимо у њихове робове. Нас би одавно уништили, засули би нас ракетама и бомбама, кад би тамо, на Западу, вјеровали да зато као одговор не би добили по зубима.”

2. Ријетко да у свијету има народа који је толико духовно и културно разбаштињен као што је народ српски, а све путем лажних научних протокола. Подједнако тако, нема у свијету појединца који је у научном погледу толико покраден као што је један Србин, по имену Никола Тесла, коме је горда западна наука преотела најмање десет Нобелових награда. И тај народ и тај појединац покрадени су под истом клеветничком оптужбом – оптужбом за псеудонауку. Наиме, када су великог Теслу питали одакле му енергија, одговорио је: “Из етера. Хладим етер и претварам га у енергију!” Тврдио је да се енергија може пренијети било гдје и проводити без проводника, на било ком растојању, а да се не користи ни угаљ, ни нафта ни гас. Након тог сазнања, експоненти тајних владара свијета који преко банкарства управљају свим људским и природним ресурсима на планети Земљи, хитно су сазвали засиједање владе САД која је донијела одлуку да Теслину технологију па и саму ријеч етер и све у вези с етером прогласе за псеудонауку. (2) Само због тога што је Тесла открио непресушне изворе енергије које је хтио да бесплатно подари човјечанству, што свјетски јудеобанкари предвођени Ротшилдима, финансијерима свих свјетских револуција па и октобарске, нипошто нису смјели да дозволе. Како би сачували у својим рукама монопол над потрошњом и наплаћивањем енергије на планети земљи, резолутно су забранили финансирање било којег патента на принципу perpetuum mobile и тиме све Теслине епохалне експерименте осудили на смрт. (3) Од тада па до смрти, више од четири десетљећа, по наређењу јудеобанкарске мафије, Тесла није могао да проводи своје експерименте чиме је његов божански дар у многочему био ућуткан.

Трагична судбина генија српског рода и највећег добротвора васељене истовјетна је са судбином Срба. Наиме, онога часа када је на крилима оживјелог славјанофилства у деветнаестом вијеку утемељена српско-словенска аутохтоничка школа настала као одговор против менталног покоравања хабсбуршком дрилу, бечко-берлински културтрегери организовали су под плаштом царевине нордијску квазиисторијску школу фалсификата која је требало да опорекне ово учење као псеудонаучно и доведе до духовног пада свеколиког српства и словенства који је био помно припреман. Срби су на брзу руку проглашени за дођоше који су стигли на Балкан као варварско племе у седмом вијеку и освојила га `без опаљеног шамара`, све у циљу како би се заташкала античка историја Срба на Хелмском полуострву и опорекла страроставност српског писма, чија су 22 ћирилична знака идентична онима из винчанског словног писма, насталог у VI миленијуму, што непобитно посвједочује аутентичну писменост подунавске цивилизације као `епицентралног подручја ране европске цивилизације` (Р. Пешић). Када се у нашем времену још једном кренуло у обнову учења српске аутохтоничке школе међу Србима, тај чин је поново дочекан на нож и то од стране обновитеља вуковске србистике који су још једном бечку лаж претпоставили српским аутохтонистима, пренебрегавајући да у науци нешто може да се узима за истину док се она не опорекне. Када се другачије докаже, претходне чињенице узете за истину неизоставно се проглашавају за лажне, попут оне у науци о српском језику која је неопростиво дуго била заробљена узама бечке филолошке школе која је Србима, под плаштом науке, узурпирала суверенитет над српским језиком и писмом, натјеравши их Вуковим и Даничичевим латиничким потписом на Бечком књижевном договору, да тај суверенитет дијеле не само са покатоличеним и потурченим српским конвертитима, већ и са Несебима, изворним Хрватима чакавцима и Новохрватима, кајкавцима. Већ непуна два вијека Срби забијају главу у пијесак лажне науке о националном језику и књижевности не желећи да погледају истини у очи и спознају због чега су двојица српских аустрослависта пристала да потпишу догогор са Хрватима о једном безименом језику будући да је покровитељ договора, Аустроугарска царевина, чије је интересе штитио професор Бечког универзитета Словенац Франц Миклошич, фарисејски изоставила да именује језик над којим је проводила реформу.

Копитар-Вукова реформа имала је свој јавни и тајни циљ који се корак по корак реализовао до данас повлачећи нити наше судбине и српског опстанка на Хелмском полуострву у амбис и биолошки нестанак. Неколико пута судбина Срба довођена је у питање, само у прошлом вијеку и увијек је била у најтијешњој вези са књижевнојезичком реформом, тако што је у плану за уништење традиционалних народа какав је српски, колонизатор као оруђе напада ставио у дејство манипулативне технологије путем науке. Требало је времена да се расвијетли та мистериозна квазинаучна закулиса инсталисана од стране западних крижара према српском језику и књижевности. Наша сазнања о наличју Вукове реформе смјело износимо у циљу расвјетљавања пуне истине о овим трагичним догађајима којим нам је на крајње подао начин украден суверенитет над српским језиком, књижевности и писмом и додијељен у највећем постотку умишљеним српскојезичким Хрватима штокавцима. Њихову праву етничку идентификацију чине покатоличени Срби, који су се пркосно представљали као Хрвати (4) правећи се да не знају како је `најгори вид моралног пропадања саообмана`. Њој су допринијели и они који припадају микројезичкој заједници изворних Хрвата чакаваца и оних новохрвата-кајкаваца творећи једно хигридно генеолошко стабло данашњих Хрвата које је производ мудровања правих аустро-њемачких окулиста.

3. Откриће тајног Копитаревог списа од прије неколо година разобличава до темеља праву природу тзв. Вукове реформе коју нам је саопштио покојни Предраг Драгић Кијук, стављајући на испит нашу савјест јер смо знали да морамо бескомпромисно ићи до краја, зарад спаса српског језика, не обазирући се на недостатак колегијалне солидарности. Наиме, какав је уистину био изворни карактер Вукове књижевнојезичке реформе, упечатљиво свједочи његов јересоучитељ, велики архитекта аустросрбистике, Вартоломеј Копитар, кроз признање написано чак двадест и три године прије фамозног Бечког књижевног договора, 1827. године, из којег је видљиво да је Вук био само оруђе Беча у програму распарчавања и католизовања српства. Копитар том приликом истиче: „Српска православна црква чувањем старог језика Светог Саве жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке.“ (5)

Да ли је вјерни Копитарев шегрт, хроми Вук са турским фесом на глави, уз то унијата који је обредно признао папско преимућство и масон, који је поклонио српски језик Хрватима без икакве накнаде са супротне стране, ово икад сазнао, а вјерујемо да јесте? Може ли се говорити о Вуковој заблуди када је у питању Бечки договор, судбоносан по губљење српског суверенитета над српским језиком и српском народном поезијом? Да ли и даље да мнијемо када је у питању велеиздајничка улога коју је у превођењу Срба у католичанство одиграо овај гркокатолик? Ко би се након ових сазнања која су Србима доступна од 2012. године и даље усудио да титулише Вука за „горостаса“, јер је све највредније предао западној „браћи“, а да их заузврат није обавезао ни на минимум поштовања српског имена већ је српски језик и српска народна поезија одмах кориштена под хрватским именом? Тако је Матица хрватска убрзано штампала збирке српских народних пјесама под именом „хрватских народних пјесама“.

Имају ли иједан контрааргумент да наведу наши обучени агитатори обновљене вуковске евросрбистике када запјењено промовишу бечко лажиучење подмазано извана, из САД и Велике Британије, о чему свједоче највише награде додијељене горљивом англофилу Милошу Ковачевићу? Управо он је одмах у години послије НАТО бомбардовања, када су га у Лондону тапшали по рамену, држао предавање уприличено на Кембриџу, након што је уврштен у интелектуалца године и интелектулаца XXI вијека, да би у глорификацији Вукове велеиздајничке улоге кроз квазинаучни спин звани “Срби сва три вјерозакона” и оне о благодети двоазбучности протекло и овогодишње његово предавање уприличено на бечкој славистици? У исто вријеме Радмило Маројевић, лажисрбистички гуру у програмираном хаосу, представљајући се као чувар српског духовног блага, бесрамно је укоричавао своју провуковску књигу „Српски језик данас“ коју му је штампала Српска радикална странка у фототип „Крмчије“ Светог Саве, премда је под Србима поимао не светосавце него измишљене вуковске Србе сва три вјерозакона. Тиме су ови дорадници атлантокртије бласфемично упаковавши вуковску англоамеричку србистику у светосавско рухо, спријечили да се коначно деидеологизује Вукова велеиздајничка улога у брисању језичких разлика између римокатоличких и православних “Јужних Словена” ради нашег лакшег католичења и прекрштавања српског језика у бројне вјештачке језике, хрватски, бошњачки , црногорски језик.

Дошло је на срећу вријеме да се престане са прањем мозга генерација српских студената од стране домаћих неохабсбуршких спин-доктора. Тако је још велики Милан Будимир, класични филолог и академик, родом из Мркоњић Града, тврдио да је “прошло време Вукововом половном и половичном пансербизму и Старчевићеву тоталну панкроатизму.“ Вуков половни и половични пансербизам огледао се управо у хабсбуршком концепту Срби сва ти вјерозакона, при чему су оба тоталитарна покрета изашла испод окриља србомрског хабсбургизма са само на први поглед антагонистичким програмима, а уистину истим програмом. Будимир као да није видио да и Вуков пансербизам води ка истом циљу попут Старчевићевог панроатизма – претварању свега српског у хрватско. Путем вуковског пансрбизма чије је мрачно наличје било панкроатизам требало је да се проведе планирана унитаризација прво језичка, а потом и вјерска, католика и православаца, која би на концу водила ка тоталном панкроатизму. Управо на овој расколничкој тези почивао је пројекат тзв. обновљене србистике коју су већ 20 година промовисали дречави комунотурбосрбисти, Радмило Маројевић, Милош Ковачевић и Петар Милосављевић.

4. Мој одговор на катастрофално стање у српском језику и писму био је апел за потписивање Београдског књижевног договора, упућен Српској академији наука и уметности, Матици српској, Удружењу књижевника Србије, Удружењу књижевника Црне Горе, Удружењу књижевника РС. Осјећајући дубоку одговорност пред српском филологијом покренула сам организовање Београдског књижевног договора који би скупио расуто и усправио посрнуло јер потомство нема ништа од кајања предака, а нарочито ако се зна да је кајање прекасно схватање. Погођена степеном сервилности појединих српских филолога који су загазили у најмутнију воду националне велеиздаје, обратила сам се српској јавности позивом који за мото имао народну мудрост која гласи: Изгубљено је само оно чега смо се одрекли!

Као народ Срби више не могу да бјеже од самоодговорности као ни од самоспознаје да нас је Запад давно жртвовао и као народу забранио да артикулишемо отпор и коначно спознамо ко нас је то увео у истинску драму губљења суверенитета над својом културом, у првом реду над језиком и књижевношћу као и српском ћирилицом, што је све корак по корак запосједано од стране хрватских филолошких грабљиваца, одавно попримивши размјере културног геноцида – културоцида пројектованог од стране србомрског хабсбургизма, чији је први плијен био српски језик и писмо и епске народне песме. Новосадски договор (1954) значио је наставак тог антисрпског деловања иза кога су стајале неохабсбуршке, кроатокомунистичке силе предвођене највећим похрваћеним јањичарем непознатог порекла званим Тито. Намјера Хрвата била је да `Срби прихвате хрватску компоненту у имену језика, чиме би хрватски легитимитет на књижевни језик на штокавској основи био потпуно остварен`.
Дижући глас против трагичног стања у укупној српској култури и духовности, а нарочито у погледу судбине српског језика и књижевности те српског писма, ћирилице, што је све у новој прерасподели духовних добара засвојатано без остатка од стране хрватских монополизатора, ми устајемо против политике „самоотуђења“, а уистину, „самопљувања“ коју нам је дуго наметала новолингвистичка клика када је у старту омеђила свој такозвани „филолошки рат“, усредсредивши га искључиво против католичког филолошког програма, али не из Загреба као мјеста уроте него преусмеривши га у правцу Београда и Српске академије наука и умјетности. Сада знамо да је то био стратешки заокрет у обликовању својеврсног протестног покрета отпораша, те помно инсталисане шесте колоне новосрбистичких дорадника у нашим властитим редовима, без чије помоћи се не би могао реализовати амбициозни пројекат промене светоназора код Срба у правцу натконфесионалног вуковског српства сва три вјерозакона, спинованог по захтевима идеологије глобализма. Та нихилистичка идеологија узела је за циљ да легализује сва претходна империјална освајања Запада на штету српског народа који је био присиљен да прихвати нордијско тумачење наше историје на шта смо се обавезали Берлинским конгресом 1878. године, забранивши нам сваки покушај ревизије те и такве историјске „истине“ у данашњици уколико намеравамо у ЕУ. Исти захтев испоручен је и по питању Бечког књижевног договора, инсистирањем на вуковском натконфесионалном српству Срба сва три верозакона уместо аутентичном светосавском српству.

Српско становиште

1. Српско становиште, политичко и културно, које би значило одбрану наших права на културну, етничку и државну самобитност налаже да као народ морамо да повратимо изгубљени суверенитет над српским језиком, писмом и књижевношћу, руковођени начелом да један народ може само један језик да има и једну књижевност, а не да се измишљају народи и вештачки кроје национални идентитети. У то име Срби се у установљању система српске књижевности морају да позову на систем на којем почива свачија књижевност у свијету, а то је језик те да то правило досљедно примијенe и на нашој књижевности коју одликује високи степен језичке јединствености који се не може доводити у питање. Сваки писац улази у корпус једне књижевности не по месту рођења него по језику којим пише, то се стога писац сврстава у књижевност искључиво по језику као српскојезички писац, ма колико та књижевност била конфесионално разуђена. Српско становиште освијетлило би својатање српске филолошке, историјске и културне баштине од стране Хрвата, потом Бошњака и Црногораца, отпочето прво на простору бивше Аустроугарске Бечким књижевним договором као почетним стадијумом у гусарењу по српској баштини. До данас, оно се незауставиво проширило на цјелокупну српску духовност, при чему су хрватски несузбијани апетити на све српско у међувремену нарасли до етноцида.

Организовањем Београдског књижевног договора за који се залажемо, ставила би се тачка на настојања Хрвата да реализују свој циљ уништења српске православне културе на Балкану, што се инсистирало још од времена бечког двора. Овим чином би се стало у крај спровођењу старих планова Запада о преотимању српског културног и националног идентитета од стране у највећем постотку лажних Хрвата, тих покатоличених Срба и лажних Бошњака, исламизованих Срба, као и псеудоконвертита Црногораца. Сви ови планови у садашњости се проводе под надзором лажних Јевреја, Хазара, о којим је писао и масонски конвертит Андрић који је прешао у Србе с циљем хрватизовања српске књижевности, тако што је поред осталог и мртвом оцу године 1951. србизовао име у личној карти прекројивши Антона у српског Антонија. Управо су творци тезе о Србима као тринаестом племену Израеловом намјерили били да од Срба, тог старог аутохтоног европског народа који је другим народима Европе подарио највеће цивилизацијско чудо, писменост, преотму атрибут народа најстаријег у име горде самоизабраности и тако духовно покоре овај до данас непокорени дио Хелмског полуострва.

2. Једно знамо: „наше небо почиње овдје“, у организовању Београдског књижевног договора који би био пандан Бечком књижевном договору. Српско становиште нас поучава и усмјерава да је изгубљено само оно чега смо се одрекли, а не оно што су својевремено, заверенички и далеко од отаџбине, испројектовали и преотели традиционални српски непријатељи, Аустроугари и њихови колонијални поданици, хрватски и српски аустрослависти, са апсолутном превлашћу првих, чија су недјела према српском народу била управо геноцидна. Том Бечком договору након цио вијек од његовог потписивања начињен је био каиновски брат близанац у још горем Новосадском књижевном договору који су организовали насљедници хабсбургизма – “црвени” хабсбурговци, титоисти и кроатофилски југокомунисти, обновивши завјет да ће до краја да заврше посао који су у конспирацији покренули србомрзачки њемачки колонијални геостратези у циљу њиховог продора на Исток.

Данашњи српски нараштај има задатак који му је вријеме поставило да коначно спозна проблеме `српско-хрватске релације` и успостави систем српске књижевности која је духовни ресурс српског народа који се не може подвести ни под чије лажно етничко име. Ако је својевремено Вук можда повјеровао камуфлираним лажима бечке администрације да такозваном књижевнојезичком реформом чини добро српском народу, то ми који смо искусили благодети НАТО агресије јудеоатлантиста и нуклеарни напад звани „Милосрдни анђео“, морамо коначно да се ослободимо лажи и градимо свој спознајни систем на чињеници да је то била неопростива грешка с којом се Срби никад не смију помирити већ је треба протјерати из српске културе као трагичну одлуку заврбованог Копитаревог лакеја. Тек онда може да отпочне процес попуњавања празнине истином: да је Вукова једина „заслуга“ што је према Копитаревом признању `поништио језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена чиме је главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство била заувијек уклоњена`. Шта је заузврат добио? Српски народ ништа, него је ушао у погибељни процес губљења националног суверенитета брисањем српско-хрватске етнографске границе преко заједничког језика.
Сва српска духовност у прошлости сведена је захваљујући лажним учитељима вуковске србистике на кратки “предвуковски” период, при чему је забрањено и оцрњено учење српских и словенских аутохтоничара предвођених Милошем Милојевићем, потом академиком Миланом Будимиром, подржаним у данашњици од стране Олге Луковић Пјановић и академика Радивоја Пешића. Истинском духовном препороду српске филологије несамјерљиво је допринио академик Предраг Пипер радовима на пољу теоријске лингвистике, семантике, русистике и лингвистичке славистике. Професор Пипер је на сваком мјесту истицао потребу “очувања и развијања здравог српског идентитета у коме посебно место има однос према српском језику”. “Ко се боји или стиди да открије свој идентитет тај је само на корак да га заувек изгуби”, опомиње нас овај родоначелник српског филолошког програма савјетујући да “ћирилицом ваља писати увек кад се пише на српском језику”, зато што је “ћирилица израз националног и личног самопоштовања”. Отварајући научни скуп при САНУ посвећен стопедестогодишњице од Вукове смрти 2014. године, академик Пипер је под кровом најутицајније српске академије наука изрекао опомињуће ријечи:
“Циљ језичке политике аустроугарског двора у односу на Србе – и у XVIII вијеку, а и касније – био је, пре свега да Србе колико је могуће више, удаљи од Православне цркве, од једнородне Русије, од културне традиције и на њој заснованог идентитета, тиме што ће се они приморати или приволети, да пишу само на простонародном језику (а не народном, у ширем, доситејевском смислу, ни славеносрпском) и латиницом (што је учињено указом из 1779, и на друге начине; уосталом, већ је Бечки договор 1850. био написан и потписан латиницом, а српски језик се у њему и не помиње). Колико је до данас тај циљ остварен и какве су њене посљедице, свако може лако да просуди. Њено остваривање имало је ширу политичку подршку и у време идеологије аустрославизма, затим – југословенства, па “братства-јединства”, а и касније.” (Вук Стефановић Караџић, 2015, XIII)

Истинотражитељима србистике припада и академик Александар Лома, класични филолог, индоевропеиста и ономастичар, са капиталним дјелом под насловом “Пракосово. Словенски и индоевропски корени српске епике” (2002). На пољу славистике предњаче знаменити слависти и русисти свјетског гласа, Рибаков, Грињевич, Асов; којима се у борби за истину о староставној словенској цивилизацији придружио Олег Н. Трубачев, водећи словенски етимологичар и ономастичар који је рехабилитовао подунавску теорију поријекла Словена у књизи ”Етногенеза и култура старих Словена” – лингвистичко истраживање, коју је касније развојем генетике потврдио водећи руски генетичар са Харварда Анатолиј Кљосов. Трубачов је, ослањајући се на Шафарика у својој етногенези доказао да Словени, па тиме и Срби као најстарије словенско племеме, потичу из подунавске прапостојбине из које исходи сва индоевропска култура и цивилизација (6) те да Срби у Панонију и средње Подунавље нису дошли већ да су ту одувијек били.

Управо су оклеветани аутохтоничари, изложени “завјери порицања” (Р. Пешић) доказали да је предћириловско писмо србица било алфабетско те да је код свих словенских народа писменост постојала чак двије хиљаде година прије доба кнеза Растислава и Солунске браће. Ови неуморни прегаоци на славенској духовној њиви враћаји нас нашој заједничкој античкој историји, језику и писму, након двовјековног лутања по беспућима западне науке “која јуриша на небо” (Св. Јустин Новојављени); приближују нас српском и словенском филолошком становишту које је по диктату пало у насилни заборав интевенционизмом ватиканско-илуминатско-германске школе мишљења.

3. Беч и Берлин систематски су поништавали сваки допринос словенске православне културе укупној европској и свјетској цивилизацији, а нарочито цивилизацији слова, затирући истину да је у ћирилици, том најсавршенијем алфабетском писму, сачуван коријен европске и свјетске писмености. У том погледу Србима и Русима предстоји метаноја, промјена ума кроз покајање, како бисмо се као братски народи са истога генетског стабла, уз то са најсјајнијом националном историјом и културом усправили и ослободили етноинжињеринга домаћих марионета без чије помоћи нам страни непријатељ не би могао ништа. Стога је ова студија својеврсни некролог тим креатурама глобализма, како се никада не би заборавила њихова злодјела. (7) По гнусности се посебно издваја то што су тровали душе сломљене српске младости која се кроз голготско страдање (8) у посљедњем грађанском рату, а уистину рату новог свјетског поретка против Срба у Републици Српској, враћала светосављу, а они је, дијелећи школу од цркве и ругајући се здравом разуму, потчињавали и преваспитавали. Подметали су јој у обланди светосавља Вука за једног од “свете тројице српског језика и српске књижевности” (Р. Маројевић), устоличујући булу о његовој непогрешивости; успут брижно његујући прљаву неохабсбуршку лаж о вељесрпству без обзира на вјерозакон, све како би на тај начин српску младост на универзитетима, претвореним у инкубаторе за преодгајање светосаваца у евроатлантисте, ослобађали вјерских “предрасуда”. Умјесто завођења теистичке културе која у себи чува “свети мирис памтивека” (Лаза Костић), србистичке лармаџије су гушиле вјерски препород и урушавале предачко светосавље маскирајући се у њега. По измишљотинама палог разума наставили су да проводе у дјело Копитареву вјерско-језичку “револуцију” код Срба, устремљујући се на Београд, како би, према давнашњим пројекцијама, `сам од себе` пао у руке евроунијата. Са својим половним пансрбизмом сва три вјерозакона, спречавали су истински духовни препород проводећи рабинизовање српске културе обнављањем Вуковог култа да му се клањамо као јеврејски фарисеји некоћ златном телету.

Сва биједа ев-робске србистичке перестројке била је управо у томе што је једино од Срба тражила да наставе политику уступака и реинсталишу антиправославну културу која толико подсјећа на ону југословенску, на коју Срби никако да буду имуни мада им је узела душу и карактер. Њен заштитни знак је латиница која је попут канцера обручила српске земље поткопавши опстанак ћирилице, декретом укинуте у све више натовској Црној Гори. Идентичан “азбукопротрес” (С. Мркаљ) одвијао се и у некадашњим братским руским републикама након распада СССР-а, у којима је по директиви Запада проведена хитна латинизација, прво у Азербејџану, Узбекистану, Казахстану, потом у Украјини, а исто се покушало и са Курдистаном, Киргизијом и Молдавијом. Руски одговор на агресију западних крижара да промијене национално писмо био је државнички: сви народи у Руској Федерацији имају да користе искључиво ћирилицу за своје језике.

4. Задатак који је ово апокалиптично и чини се, предантихристовско вријеме поставило освијештеним србистима и славистима те семиотичарима словенске православне културе гласи: да удруженим снагама склопимо мозаик од разасутих забрањених истина о Вуковој реформи, како бисмо реконструисали систем по коме је посљедња два вијека провођено обезбожавање и колонизација свијести код Срба с циљем да се сакрије њихов прави идентитет садржан у вјери Христовој која ће остати неизмијењена до краја – до Христовог другог доласка. Систем је тражио послушнике и нашао их у “просвијећеним” језичким (над)националистима чија се недјела најбоље могу описати Цицероновим ријечима да `ништа није одвратније од поступака оних који се за добре људе издају онда када врше преваре`. Управо су ови лажни учитељи учинили антихришћански преврат и преко контроле свијести хтјели да измијене светосавски вјероназор што нису успјели да учине ни титокомунистички кабалисти, а све кроз промјену свјетоназора, промовишући свој сурогатни језички национализам који се, не без највеће подлости, издавао за православни.

Да би се очистиле Аугијеве штале српске филологије скупа са Вуком реформатором из српске филологије треба коначно прогнати надриучење западних агената од утицаја, англоционистичког совјетофила Радмила Маројевића и послушног англоамеричког брбљивца Милоша Ковачевића, промотора „дречавог комуно-турбонационализма“ који је 2001. године од стране Велике Британије, најљућег непријатеља Срба и Руса и творца новог англоционистичког поретка који води рат култура против наше православно-словенске цивилизације, проглашен за свјетског интелектуалца године из области друштвених наука у Великој Британији, а то значи за највећег школованог српског издајника у тој истој години! Уз то га је Амерички библиографски институт номиновао 2003. за “Дом славних” на чијем конкурсу није прошао као што му је пропала и кандидтура за АНУРС упркос томе што су ове вуковске сумашедлије по посљедњи пут извукле његово вељесрпство из нафталина назвавши га „горостасом“. По чему другом ако не по горостасној лажи коју нам је уз помоћ „добрих пријатеља“, све одреда илуминизираних масона, Гетеа, Хердера и браће Грим, некоћ давно сервирао, поништивши језичку разлику између православних и римокатолика, не само у црно-жутој царевини већ и изван ње, како би тим лакше Срби светосавци били преведени у папештво. Тиме је била отворена хрватска хајка, коју у Босни зову „јагма“, на све што је икад било српско, хајка која траје до данас.

Таквоме Вуку, чије обновљено лажеучење само што није постало режимско у Републици Српској, ових дана поклоници евроатлантског окупационизма у првој српској држави послије Котроманића с лијеве обале Дрине, подигли су споменик испред Филолошког факултета у Бањој Луци. Он опомињуће свједочи како Београд још, додуше, није сам од себе пао у руке Рима и Брисела, али би зато већ ускоро могла да падне српска филологија у Републици Српској и призна стандардизацију заједничког полицентричног језика вуковских тзв. Срба сва три вјерозакона у дејтонски растављеној Босни и Херцеговини. Тај рестандардизовани језик за кога су правила стандардизације већ написали нови србисти у “Слову о српском језику” нипото се не би звао српским, као што није ни на Бечком књижевном договору, јер тако нешто не би подржала остала два конститутивна народа, али зато би се могао да зове – бехаесом или, скраћено, босанским језиком.

Опомињући догађаји који нас пресрећу у садашњости појавом обновљене србистике која садржи опасне лажи, поставши заштитини знак идеологије евроатлантизма, намећу потребу хитног установљења стратегије српске културне политике на целокупном српском етничком простору зарад успостављања њеног покиданог континуитета. Овај важан задатак могуће је реализовати путем пробуђених појединаца спремних да крену у обнову аутохтоничке србистике као језгра свих будућих замисли са обновом српске самосвести. У то име, а због доказаног антисрпског карактера озападњене вуковске србистике утемељене Бечким, а потврђене Новосадским књижевним договором, тим спектаклима псеудоуједињења, намеће се задатак организовања Београдског књижевног договора који би значио наше променоумље и покајање за силне грешке почињене од Вука до наших дана према српској култури, које посведочују да се радило о системском подривању на штету српског православља. Договор би почивао би на минимуму заједничких културних и националних интереса Срба у српским земљама и значио одбрану и очување српског језика екавског и ијекавског изговора, српског писма, ћирилица као и књижевности написане на српском језику. Београдски књижевни договор обавезивао би на „повратак српском становишту“ (М. Црњански), као императив у самоостварењу српске културне политике којом би била озакоњена српскојезичка књижевност. Њој би се, коначно, вратио украдени и засвојатани суверенитет, у првом реду од стране укупне прохрватске културне политике перфидно провођене кроз читав XX вијек од стране масонско-папске јереси. Увредљиво дуго она се понашала по принципу да се „једном одређено као хрватско сматра таквим, да не подлијеже икаквом накнадном разматрању, док је све што је именовано као српско или заједничко остало заувијек проблематично, осјенчено сумњом и вазда подложно преиспитивању“ (М. Ломпар).

Овакво опредмећење српске културе катастрофално се одразило на обеспућену српску духовност која није имала чврсто изграђену културну политику која би почивала на националном становишту. Да би се дјелотворно могло одговорити на мондијалистичко политичарење које води ка преосмишљавању наше духовности у западну хемисферу, неопходно је не само разоткрити и изнијети у јавност намјере нових колонизатора него и институционално стати у одбрану српског језика и писма те саме књижевности како би се коначно зауставило њено десуверенизовање. Посебно у околностима у којим у Широком Бријегу, мјесту највећег усташког отпора антифашизму од стране фрањевачких фратара, предводника клероусташтва, хрватски крсташи подижу споменик такозваној хрватској ћирилици, како би се и она митолигизовала као хрватска и засвојатала, за почетак у Федерацији БиХ, у којој се штампају Андрићева књижевна дела у систему хрватске књижевности у БиХ као и оне у Републици Хрватској. На тај начин се Нобеловом наградом овјенчани српски писац представља за највећег хрватског писца. Стога је најхитније потребно делотворно одговорити на овај србофобни удар којим се прекрајају темељи српске културе претећи затирању српског националног идентитета од стране еунијатских Хрвата.

5. Приједлог текста договора гласи: „Београдски књижевни договор пандан је Бечком и Новосадском књижевном договору којим је Србима на превару био отет суверенитет над српском књижевношћу, српским језиком и српским писмом. Сваки народ па и народ српски треба једну књижевност да има и један језик да има и једно писмо да има. Гледајући како нам је књижевност раскомадана на српску, хрватску, црногорску и бошњачку и још раздељену по азбуци и правопису, одлучни смо да се све учини како би се у књижевности Срби коначно сложили и ујединили, а ујединиће се у књижевности као и сви други европски народи путем језика српског, једног писма, српске ћирилице и јединственог правописа.“

Договором би се поништиле све штетне одлуке донесене од стране српских непријатеља о проглашењу лажних народа, лажних држава, лажних језика, хрватског, босанског и црногорског језика и истих таквих књижевности, на рачун српског народа, његове језичке и културне баштине и српског етничког и државног простора. Овим би се ставила тачка на дуго узгајани ропски менталитет код православних хришћана те поништиле све штетне одлуке Бечког и Новосадског књижевног договора, устоличењем јединственог српског језика и српског писма, ћирилице као уставне категорије уз поништавање свих декларација о проглашењу лажних језика.
Неповратно је прошло вријеме када су Хрвати, да не би признали да говоре српским, наш језик проглашавали југословенским или српскохрватским, а српску књижевност за југословенску књижевност, да би потом вођство ХСС-а Хрватима 1939. обећало потпуну ликвидацију Југославије што је у дјело након пола вијека провео Стипе Месић.

Ако је Месић могао да ликвидира Југославију у коју су Срби унијели две националне државе, зар Срби такође не могу са највећим правом и по истом принципу да пониште резултате два апсолутно штетна књижевна „договора“? Ниједан писац не може да се сврста у српску књижевност на други начин него по српском језику, за шта му није неопходно да мијења личну карту и пасош, а посебно не да властитом мртвом оцу србизује име. Довољно је да ствара на српском језику тако да је сваки такав писац по природи ствари српскојезички писац будући да улази у националну књижевност онога народа на чијим језику ствара.

Српска престоница Београд, као центар некадашње мултинационалне Југославије, исувише дуго је била неосјетљива на гласове који су дизани како бисмо постали свјесни да нам је српски језик и књижевност као и традиционално писмо ћирилица, та наша српска чуваркућа, под окупацијом. Дошло је, чини се, вријеме да се српска духовност ослободи злочиначког панхрватског пројекта осмишљеног од стране србомрских хабсбурговаца, који су раскомадали српски језик, културу и књижевност у коју је улазио ко је хтио и узимао шта је хтио. Срби коначно морају престати да буду Дон Кихоти на Хелмском полуострву и схвате да је српски језик и писмо наша отаџбина, а она се никоме не поклања. Српска вишемиленијумска духовност није ничија прћија коју било који појединац може да својата и њоме тргује. За њено ослобођење од погубне унутрашње окупације наших препознатих шестоколонаша, без којих нам спољни непријатељ не би могао ништа, морамо бити спремни на дуготрајну борбу, без обзира на личну жртву, јер се у супротном, као староставни европски народ који генетски припада словенству и мироносном православљу, нећемо успјети да сачувамо.


(1) Октобарска револуција се није одиграла у октобру већ 7. новембра 1917. године.
(2) Од тог времена Теслини патенти почели су да се повлаче из библиотека, а његово име наједном је ишчезло из штампе. Такође, најстроже је забрањен сваки вид финансирања Теслиних патената који су најавили еру енергетике без горива коју је он назначио 1903. године када је пронашао резонантни трансформатор и добио на излазу много већу енергију него на улазу.
(3) Зато се зна само за Теслине проналаске до 1900. године, али не и за касније, током четрдесет и више година, настале у зрелој фази његовог стваралаштва, да би највећи проналазач васељене умро, de facto, од изгладњивања и под крајње сумњивим околностима. Онај који је међу првим ушао у Теслину собу након његове смрти, за коју се спекулише да је била наслна, и који је изузео документе из његовог сефа, поред осталог и знамениту црну свеску која је нетрагом нестала, био је стриц данашњег америчког предсјединика Доналда Трампа, Џон Трамп, физичар и професор МИТ-а, који је радио за војно-обавјештајну службу која је имала научно одјељење .
(4) Иза те конструкције у којој је стваран измишљени хрватски идентитет на темељу покатоличених Срба стојали су јудемасонски Нијемци и Аустријанци, чији су генетски насљедници данас успјели да покоре и Ватикан те да папа Франциско као промотор револуционарног католицизма, тзв. јудеокатолицизма љуби руку банкарском могулу Рокфелеру.
(5) П. Д. Кијук, Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2011, 379. Упркос овоме недвосмислемом цитату, академик Мирослав Пантић изјављује да је Јернеј Копитар „Вуку и нашој култури уопште учинио највеће услуге“. „Били бисмо незахвални кад бисмо велики и несагледив допринос Јернеја Копитара нашој култури тако тумачили, а да не истакнемо његове заслуге“, резулутан је у своме отпадништву од истине овај Копитарев бранилац и српски академик.
(6) На српску староставност указао је израелски премијер Бењамин Нетјанаху 2. децембра 20014. године изјавом да “пријатељство јеврејског и српског народа сеже хиљадама година уназад, још из доба римске републике”.
(7) Познато је како Срби олако опраштају и брзо заборављају, што је знао и Џејмс Шеј, портпарол НАТО-а када је изјавио: “Србе треба спокојно бомбардовати јер ће све брзо заборавити.” Тако су заборавили и ријечи адвоката Срђе Поповића, једног од потписника захтјева свјетских интелектуалаца за бомбардовање Београда, које је забиљежио “Глобус” 1994. године, да “нема мира док Србија не буде војно поражена”.
(8) Република Српска плаћена је животима 30.000 српских младића. Слава им!


ЛИТЕРАТУРА

Воробјовски 2002: Воробјовски, Јуриј. Западни пут у апокалипсу. Цетиње.
Зб. Вук Стефановић Караџић 2015: Београд.
Зб. Копитар и Вук 1980: Београд.
Кијук 2011: Кијук Предраг Драгић. Хришћанство без Христа. Београд.
Маројевић 2001: Маројевић, Радмило. Нови рат за српски језик и правопис. Београд.
Маројевић 1991: Маројевић, Радмило. Ћиирилица на раскршћу векова, Горњи Милановац.
Милосављевић 2006: Милосављевић, Петар, Српска писма, Бања лука.
Пипер 2014: Пипер, Предраг, Лингвистичка славистика, Београд.
Стојисављевић 2015: Стојисављевић, Мирјана. Србистика и коментари. Бања Лука.
Стојисављевић 2015: Стојисављевић, Мирјана. На крају западног пута. Бања Лука.


Аннотация

Последняя антисербская война имела соотношение войны култьуры и цивилизации с целью провинциализации и подавления сербской правйславной культуры за каторой следовало изгнание символа православного славянства кирилицы и её замена папской и натовской латиницей. Вместе с латинизацией и хорватизацией Сербов со стороны вуковской сербистики непрерывно проводилось перевоспитание новых поколений с целью изменения Светосавкого мировоззрения в неправлении многоконфессиональност и через неогабсбуржзкую концепцию «Все три вероисповедания Сербов«. Под её воздействием на протяжений неполных двух веков проводилась добровольная католизация всего что составляет нашу националную культуру.

1 КОМЕНТАР

  1. Свака Вам част и велика хвала, госпођо Стојисављевић! Последњи је тренутак да се збрише и ова тамна мрља са нашег идентитета…

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here