Љиљана Павловић Ћирић: О „Крилатој земљи“ песникиње Зорице Живановић

0
536

Свако је од нас, макар једном у животу, мислио о некој посебној земљи где би се могло побећи од овога живота. Према Библији, то је Обећана земља; Црњански је имао своју Суматру; Васко Попа је некада певао о Усправној земљи. Но, тешко да се могло наћи оно за чим се трагало. А трагало се на све стране, у оба смера – и на земљи и под земљом. А када се ни тамо није нашао одговор какав се очекивао, једноставно се све одрицало.

Још је у сумерско-вавилонској књижевности приметна могућност нихилистичког поимања живота после смрти. „Ако бих ти открио закон земље коју сам видео, ти би сео и заплакао“, каже са онога света дух Енкидуа кога је пријатељ, Гилгамеш, призвао. Тамо, куда идемо, није добро. Тамо куда сви идемо – нећемо наћи живот који тражимо. „Можда бих умела, да није очију, да бљештим као зрак у роси“, Овако песникиња Зорица Живановић почиње своје песничко ткање. Оно што видимо, ослепљује нас да деламо, да постојимо. Утолико је Човеку теже да бива, преостаје му само да мисли и осећа. Тако и у овом песничком првенцу Зорице Живановић песме су претежно мисаоне и љубавне, прожете филозофским и социјалним смерницама

Крилата земља ауторке Зорице Живановић саздана је од љубави према животу, не од жеље да се од њега побегне. Има ту жала за минулим, али је он контролисан богатом палетом осмеха, боја и осећања. Колико је само лепоте у њеним стиховима! Колико неба, воде, живота! Колико оних малих понављајућих скокова да се са дна ружне и често немоћне свакодневице изађе мало, макар лицем, макар погледом нагоре, изван свега! Изван површине смоластих проблема који се. Хтели ми то или не, лепе за наше прсте и некако пребрзо, слично епидемији, шире беспоштедно и грубо око нас. Хронотоп у поезији Зорице Живановић jасно је и питко одређен: „…Ту, на земљи, под окриљем ноћи“… Тихо, умилним тоном, али сигурно и музички допадљиво, ауторка започиње своју поетску причу, као што дадиља, пуна љубави према детету, започиње бајку за лаку ноћ. Најпре мотив земље, „прикованост“ за ноћ и прилог „ту“, уместо очекивајућег „тамо“ јасно нас уводе у бајколику филозофију садашњег тренутка. Али, насупрот ноћи и земљи, ауторка ће пролазности живота супротставити лепоту те пролазности оличену у белини и нежности и лакоћи прецветалог маслачка. Борба у изгубљеном = лепота у минулом. Она ни у самоћи није сама; ту је месец, са(бе)седник у ноћи и невољи: „Месец ме к себи дозове, пробеседимо кроз поноћ муку“ Мука је на крају ове мисли, што нас упућује да је нешто непожељно, али истовремено и неважно, јер оно о чему се ћути – чини се да не постоји. У први план је стављен месец. Има се коме, има ко, да саслуша, има се са ким поделити мука. Алитерација у њеним стиховима није случајна; саткана је претежно од задњонепчаних сугласника К, Г, Х и асоцира на гутурал, на угушеност и пригушеност свега нежељеног у животу. Подсећа на оно што се ћути и гута. Дакле, пригушити (умањити величину бола) и сасвим угушити (искоренити) бол и патњу. Само, негде тамо, у дубини бића, ломи се, руши и пада стабло живота, прште му гране. Песникиња је борац; Амазонка у њеној души не да да оборено стабло падне узалуд. Она од обореног, натрулог дебла без ослонца, издуби најлепши арсенал словотворина,. И тек се у њима назиреправи живот. Оне заживе, заиграју, најпре опрезно, по устаљеном кругу, а потом још живље, откаче се од своје матице и заврте, заталасају и нестану на различите стране светаразнисећи своје малена песничка јеванђеља. Једноставна идила ове песникиње плени својом чистотом и једноставношћу. То су ствари наизглед мале, доступне, а ипак тако далеке, недодирљиве и недокучиве. Душану Васиљеву, у време рата који је харао земљом (и светом), било је довољно „мало млека и беле јутарње росе“; ова песникиња, у време рата који хара душом (и телом), читав свој свет плете од цвркута птица, латица цвета и „пурпурних сновиђења“.

Ова је поезија пуна боја, а посматрачки приступ стварима и појавама такође је више сликарски него приповедачки. Мир песникињин је у сликању, јер на сликама она држи конце у рукама, управља сегментима живота уклапајући их у жељену целину. Тад и тако заборавља на време. Док слика, она ,,дубоко дише и осећа свемир душом врелом“. Она загрли слику, слика загрли њу и уз палету из које извире жива вода сигурно и безболно корача са животом у живот. Слика је њено би́ло, жила куцавица. Макар провирила у кроз сликарско платно, она налази покрет и преокрет, налази снагу за помак, па ма он био само у очима (најпре физичким, а потом и духовним). Само ће човек сит духовно остати имун на телесну глад. „Проворим кроз подерани лист хартије, узмем ваздух и вратим се назад у марљиво уређену дневну рутину крај извора, жедна“. А када се преко воде жедан иде? Или када је мисао завриштала и ставила свој капак на биолошке потребе којима робујемо, или када је Крозводуходивши сит посредствомј духовнога изобиља. Треба умети бити аскета када живот то тражи од нас. Ова песникиња то уме.

Мотив воде чест је у песмама Зорице Живановић. Вода, која обично представља симбол живота, крштења, почетка и протока, кружења неке енергије, у њеној поезији добија другачије значење. Вода је симбол мртвила, устајалости, непокретности и непомичног трајања. А истинско трајање – време, постаје живо: „Прелије се богатство живог тренутка, ишчекујем, непокретна попут облутка..“ У животној борби која подразумева милион битака у току једног дана, песникиња води најтежу на једном посебном фронту, на непочин-пољу: „Све ми је, понајвише од свега што ми је, неће сан на очи“ То непочин-поље на коме се бију одлучујуће битке узима свој данак грубо: ,,Жеља за макар мало одсуствовања са овог будног путовања бива неуслишена“

Опрека душа – тело, младост – старост и постојаност – пролазност протеже се кроз читаво песништво Зорице Живановић. Некад и сад лирскога субјекта у потпуном је контрасту: „…Трчах брзо, са ветром у коси, лаконога, витка…“ А онда процеп, у тренутку се срушила кула од карата: „Ноћ поједе снове, усправне кринове очас смлати“. Слично невремену кад упропасти и у неповрат однесе златну жетву. Изненада, бритко, без најаве и одлучно, све је покошено. Све посиви. Сасвим некарактеристично за поезију, јави се каткад он – форма, као подсвесна жеља да се то застрашујуће падање ( у дубокој, крвној интимности пред самом собом) не дешава њој, већ неком другом. Као да, негде, између редова, лирско биће вришти: ,,Зашто, небеса!“ Има се утисак да лирски субјекат живи одвојено од свога ЈА. Као да, по инерцији, тело наставља да живи и да се буди а ЈА, можемо рећи душа, остаје непомична, непробуђена и заробљена, без сагласја са телесним: ,,Буди ме дрско ово било без мира, одзвањам тупо као звоник без звона“ Нешто недостаје. Све што би исплелои оваплотило музику срца, бића. Овако, она остаје нечувена, али проосећана.

У тренуцима очаја и резигнације, њено песничко било закуца другачијим ритмом; биће се песничко поистовећује са неплодном земљом, смоницом. За разлику од те земље која ,,сушу подоси тешко, пуца //Напрслине зјапе својом ружном тмином“, њена поезија је изузетно плодна, изобилна у бојама и осећањима, у давању које не захтева враћање. Када притисну туге, невидљиви баук се пришуња, пригрли њена колена и прикује их за земљу. Она ,,стопалима за земљу приљубљена од света се крије“. Мотив земље овде двојако тумачимо: као неизбежна мисао о крају или само као тренутну запреку. Лирски субјекат, свестан своје довољне минорности у овоме свету, гради уметничку нутрину лепећи, попут ластавице, сасвим мале и сасвим довољне честице природе: ,,Ја, камичак под слапом времена, прихватам Дар“. У свету где сваки положај телесни боли, једини безболни је онај матични, матерични. Бег у пренатално стање. Тамо ,,тело по сећању се савије // пригрли себе само и теши“.
Осећај минорности у космосу побеђује идејом о довољности. Срећа је у малом. Она месијански, попут Христа, мрвом храни гомиле. Све што песникиња прослови и пропева, може нахранити милионе душа. Она јесте борац, али није нападач. Она се бори, али трпљењем, чека да мука дође и прође. Трпен – спасен. И нада се. Нада умире последња, нада лечи. Мали женски Прометеј у њој не да се, опстаје: ,,Нагребем ноктима још једну варку и са лажном зором на замишљеној води ишчекујем среће барку“.

Светлост у поезији Зорице Живановић је посебна, другачија. На неким местима има се утисак да таква светлост оваплоћена кроз муњу, симбол је снаге, електрицитета, али и негативнога наелектрисања. Она је ,,сапета о муњу“ која је пречи да даље коракне у пређашњем темпу и оствари своју мисију која је крајње једноставна, али узвишена и чиста: ,,Ја морам бар привид да одсвирам, заварам ово неимање нотом из душе за душу“. Нова нада јавља се као јутарња док је ,,задојена сновима под велом маштања“; она тада са већом лакоћом ,,нацрта својој мисли лотосе“. Има доста дубине и емпатије у песмама Зорице Живановић. Песникиња је у сталном дослуху са природом против које неће и не жели јер је сублимирана са њом. Она шапуће ветру, милује маслачак, нежно се спушта низ наборе на кожи једне старице као што пролећна киша клизи низ олуке журећи да напоји жедну земљу. И таман кад се природним током све стиша, севне она изненадна муња, небеска Василиса и дође да одузме, украде цару царево, Богу Божије, а жени: ,,Краде ми се угођај у ком уживам. Жена што беше, више није…“

Много је љубави у овој поезији. Она извире из сваке речи, крије се иза сваког поетског ћошка у њој. Као фонтана из које извире, прска на све стране и опет се у њу улива како би се Пут наставио. Љубав је оно што држи ова слова, Љубав је оно што држи песникињу на ногама иако понекад буде савладана, али не и надвладана. Љубав је окружује, љубав окуражује, буди и успављује. Оваплоћена кроз потомке, љубав се прелива и шета кроз различита чула; час се види, час чује, али увек осећа: ,,Бојо мог ока, вид мој си и моје светло“, рећи ће песникиња мислећи на своје дете. И када дођу туге и када небо притисне, ослонац се изгуби а тло под ногама се затресе, тада једна малена рука танталски издржи терет и небо попут Атласа држи: ,,Душо мог постојања // само ручица твоја има снагу да ме држи“ а у сам врх не само домаће, усуђујем се рећи и светске књижевности, иду стихови: „Малено моје, родих те једном, а ти ме свакога дана као зору рађаш“
Оно што би могла бити највећа порука песничког првенца Зорице Живановић, јесте мисао да нам је свима дато бреме, али и Пут који почива и опстаје једино захваљујући љубави. На нама је да смогнемо снаге да се то издржи у измирености са Богом и собом и светом око себе. Јер Бог је Реч. И Бог је Љубав. Стога, ову књигу топло препоручујем читаоцима.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here