ПОРТРЕТ ПЕСНИКА ВЕРОЉУБА ВУКАШИНОВИЋА

0
85
Верољуб Вукашиновић

Приредио: Давид КЕЦМАН ДАКО

ЦВРЧКОВ МОНОЛОГ

ЦВЕТИ

Лењ за молитву, за стихове оран
Кад из дубине задрхти струна,
Укрштам песму с молитвом јер морам
Душу да возим у обадва чуна.
Мисао једна у мени стасава:
Пев без молитве душу не спасава.

Зато двоструко молим Ти се, Боже,
Јер црв ме један разара изнутра,
Са мене свлачи кошуљу од коже
И разједа ми вечери и јутра,
Свакој секунди чаролију крати.
Помилуј, Крепки, Бесмертни и Свјати.

У храму често недељом ме нема
А где сам не знам ако нисам тамо
Где спасење се литургијом спрема.
Са песницима тада сам насамо
На оба света гледамо кроз Цвети.
Помилуј, Крепки, Бесмертни и Свети.

ЧИСТИЛИШТЕ

Оно што треба да цвати – цвати,
Оно што треба да вене – вене,
Рђаво рђа, златно се злати,
Природа ради у све три смене.

У шуму опет ходочастим,
И печурком се у њој храним,
Јагодом свежом себе частим,
Тако се чистим, тако се браним,

Од отпадака, пластике, шута,
Од опиљака и опушака,
Од смећа које водом плута.

Све црне мисли, налик врани,
Спакујем брзо, за пет минута,
И окачим их на првој грани.

ЦВРЧКОВ МОНОЛОГ

У звучној дољи језика свог
Певам и тако прође ми дан.
Плату не иштем даје ми бог
За рухо, храну, пиће и стан.

Друго не умем, ниједну ствар
Створио нисам, сем пева тог
За који не знам да ли је дар
Или је казна од бога мог.

РАДОСТИ МОЈА

Дошло је доба свеопштег кроја,
Светлуца екран сред неспокоја:
Чује се топот нечистог соја,
A ти још певаш, Радости моја.

Мирише цвеће отровних боја
И виртуелна сја параноја
У врту лажи, нема им броја,
А ти још певаш, Радости моја.

Почињу дани великог боја,
Стршљени против пчелињег роја;
У тихој молитви нада је твоја
И зато певаш, Радости моја.

Јер знаш да светац, из руског строја,
Становник небеског перивоја,
Говорио је и грашки гноја
Христос воскресе, Радости моја.

И слутиш – то је смисао споја
Молитве с песмом, и лирског поја
Душе, у грашки крвавој, која
Још увек пева, Радости моја.

ЈЕР МЕНИ ЈЕ ЖАО*

У малом музеју на реци Морави
На нешто паноа испод танког стакла
Језива поставка у болу и страви
Лица мученика крвници из пакла

Тема изложбе је геноцид столеће
Над народом чија судбина је иста
Ко народа српског али одолеће
Они што страдају за распетог Христа

А мени је жао близу Љубостиње
Где још туку звона косовског предања
Док гледам та лица те очи детиње
Очеве и мајке у часу заклања

Пред страшном поставком ум је начас стао
И из срца суза у оку се хвата
Јер мени је жао јер мени је жао
Човека и брата испод Арарата

* Поводом изложбе слика посвећене стогодишњици геноцида над Јерменима, отворене у Трстенику, 24. априла, 2015. године.

ГРЛИЦА

Понекад, насред улице,
Сред муклог доба, станишта,
Зачујем дозив грлице
Из неких далеких ланишта.

Као да туку трлице
Прастару песму племена,
Као да испредају преслице
Фино повесмо времена.

Као да проструји кроз мисао
Порука нека, праскрита,
Коју је творац записао
У слову птичјег санскрита.

Тако ме гласом нечијим
Дозива сетна грлица,
Док још је храним дечијим
Хлебом, од несталих мрвица.

ДУБ

Давно ми доба дуби дуб
Словенских шума свети стуб
Из кога ниче слика бога
Обриси врта сред земног лога

Давно ми доба дуби дуб
Пре цркве беше свети луг
У њему испод храстовог листа
Преци чекаху рођење Христа

Давно ми доба дуби дуб
Дрхти у мени страхотни руб
Где са простором време се спаја
Где на почетку тајна је краја

ОПРОСТИ, ЈАГЊЕ БЕЛО

Не постих, плодове кушах
Од неких зуби ми трну,
Глас неки далек слушах
Сакривен у свом грму.

Стихом се правдах, песмом
Куцах на Твоја врата,
Гледах лево и десно
Не би ли видео брата.

Не постих. Осредњости
Завештах своје дело.
Бех сит и још се гостих.
Опрости, јагње бело.

КАКО ЈЕ ТИХО, ГОСПОДЕ

У порти Љубостиње

Како је тихо, Господе
У овој порти кнежевској
Миришу липе госпође
У светлој срми словенској

Долећу пчеле златасте
Из пчелињака монашког
Сестринству поздрав доносе
Од Оца нашег небеског

Како је тихо, Господе
У овом храму осаме
Чују се само молитве
И умни шапат везиље

УЛАЗАК У ПЧЕЛИЊАК

Са крсним знаком, пред пчелињаком.
Улазим смерно, без бучног шума,
Обасјан раним јесењим зраком,
У светилиште пчелињег ума.

У кошницама скуп тајни бруји,
У брују гласове предака слушам.
Мирис ливаде ваздухом струји
– то пчеларева зари се душа.

Из трмке која у свести трне
Излазе нека сазнања, нова,
На светлој хартији неба се црне
Словесне пчеле и пчелна слова.

Искушеник сам на медној паши,
Читач полена и тумач праха,
У ред пчелињи док се монашим
У мени гасне жаока страха.

Док пчела збира са касног цвета
Мед савршени, да не би свисла
Од беса и буке овог света,
Главу урањам у трмку смисла.

САМАР

Уз Самар планину једном сам се пео,
Кушајући себе кроз дан јулски, врео.
Пружајући руке ка пространству плавом
Гледах како орли круже ми над главом.

Међу храстовима певали су зденци,
Гледићких планина видели се венци,
Ходале су ноге, ударао дамар,
На леђима носих од стихова самар.

Негде, близу врха, у лирском плетиву,
Очеву сам, стару, угледао њиву;
Над њом сам облаке рунасте ловио
Од којих је један к Ловћену пловио.

Уз Самар кроз песму своју сам се пео
И изнад облака њен врх ја сам хтео
Стихом да освојим а он се расплину.
Уз песму је теже него уз планину.

Највиши врх Гледићких планина

СРЦЕ ПУКОВНИКА РАЈЕВСКОГ

У тихости храма, где бди Свети Роман,
Један гроб се чита ко Толстојев роман.
Пуковник Рајевски ил’ Вронски, свеједно,
(фикција и стварност на крају су једно)

Кренув из Русије, са славјанским свитком,
И с Аном у срцу, понет тешком битком,
У Србију стиже, где су битке честе,
Хиљаду осамсто седамдесет шесте.

У Адровцу паде, погођен у чело.
У Русију, затим, вратише му тело.
А срцу, које је припадало Ани,
Морава је рекла – крај мене остани.

Ко у порту цркве Свети Роман крочи
Прочитаће натпис на надгробној плочи:
Срце пуковника Рајевског почива
Овде, и то срце сад је веза жива.

БОЖЕ МИЛИ

Боже мили, шта се ово ради,
Каже старац, загледан у небо.
Где је народ, где су виногради,
Где је жетва, где су наћве с хлебом?

Где је млеко, где су родитељи,
Где су ђаци, где су учитељи,
Где су пчеле, где је тор са стоком?
Где је људско, над извором, око?

Где је совра, где огњишта пламен?
Где су преци, где надгробни камен?
Где је змија испод кућног прага?
Где нестасте, децо моја драга.

Где је игра, где је хармоника,
Где је свадба, где је дечја цика?
Где је песма што нам кућу гради?
Боже мили, шта се ово ради?

ВЕТАР И ДАЖД

Кад срце твоје, и ветрово,
Поломе једно дрво чисто
Засадићеш стабалце ново,
Али то више није исто.

Кад малу кућу, пуну снова,
Потопе неке тешке кише,
Тад изнићи ће кућа нова,
Ал’ она стара никад више.

Кад дажд и ветар скрше нешто
Што је у теби расло дуго,
Ставићеш себи маску, вешто,
Ал’ то ће бити лице друго.

И дажд и ветар једном бићеш,
С њима ћеш сунцу пркосити.
Тражићеш опрост, и добићеш,
Ал’ себи нећеш опростити.

ОКОМ КРИТИКЕ

ЖАРОМ ОД ЗВЕЗДАНОГ ПРАХА

/О лирском концепту Верољуба Вукашиновића уз избор презентован књигом „Свети жар“/

Близак свим својим лирским коренима, науку што је од давнина, свим извориштима, а надасве оном што се у његовој речи прима на начин како се удише зрак и пију капљице меда из трмки властитог пчелињака, од предака наслеђеног и очевим погледом научен да с пчелом, без страха, о свему што је вечни бруј, оком, једвачујним шапатом о свему што одгонета једино с њом тајан и кајан збори, песник Верољуб Вукашиновић (1959. у Доњем Дубичу, код Трстеника) и сâм је у тишини завичајног, моравско-љубостињског мира израстао у лирика самосвојног печата, „потписника“ дела што је од мелемног лирског бисерја какво настаје у духовном сродству са светлосним бићима, попут ониох што су попут њега, бића из пчелињег роја, тамо где се једино бистрином и упорношћу, отпорношћу на сва ледена доба увек изнова успоставља и траје, над вечношћу бдије „небески ред“. И доиста, ако (и)чему овај лирик од готово монашке привржености песми, што је сва од молитвеног склада и од тишине, са непрестаним осећањем зебње услед тежине греха, ал’ оног греха у мисли, греха који би тек да се догоди, ако и чему без остатка припада, тада је то онај песников молитвени трен, трен за вечност. Трен за реч коју у светлој срми словенској, све кап по кап, или све нит по нит, слива, везе, збира, у песму своју с нежношћу и мудршћу, али и брижљиво, вешто, ал’ увек и са опрезношћу, уграђује, нежним ткањем слива/уплиће у само своје љубостињско повесмо, то повесмо што је од пчелињег ума.
По властитом избору и сa логичним разлогом, са непосредним узрочником који се показује смисаоним, јер и ранијим поетским делом је потврђен, а књигом „Свети жар“*, што је од сабраног лирског мноштва у чвршћу једнину сад сливено, тако (и толико) обелодањен, наглашен управо тим метафоричким насловом са акцентом на речи жар, у први план је стављен као знак/кључ за све проходе у његов поетски свет. Новим избором у једну књигу све је у целину сабрано тако као да јој ништа није претходило. Њоме је Верољуб Вукашиновић, по овенчању врхунским признањима и наградама за поезију (Милан Ракић, Печат вароши сремскокарловачке, Јефимијин вез, Србољуб Митић, Кондир косовске девојке, Кочићево перо, Змај огњени Вук, Бранко Ћопић, Петровдански вијенац…) узрастао до своје, можда, и зенитне тачке, до међашке књиге изванредно одабраног имена „Свети жар“.
Књига је то одабраних и мноштву придодатих тек десетак нових песама, а сачињена прегруписавањем из претходних самосталних збирки и песничких избора овог аутора. Подељена је у шест поетских кругова које пажљивим критичким сагледавањем доживљавамо и као аутокритичко предочавање оног најбољег, или оног до чега је овом песнику, након свега из трмки-кошница изврцаног, данас највише стало при осврту и одбиру лирских белутака /медних капи светлосног трага за собом. И све са идејом која је од трајности и коју најпре избором песама, а потом и пажљивим формирањем шест лирских кругова (у Настасијевића један је више) доследно остварује: да у сваком од тих поетских циклуса/заокружења тематизује свети жар „као жар са огњишта старе куће, жар молитве и тамјана, жар светих места и путовања, жар поетског надахнућа и песничке посвете, кроз укрштај са скраћеним и прекомпонованим обликом збирке песама „Изнад облака“ (2012), која је награђена „Петровданским вијенцем“ 2013. године. Песничке збирке с таквим мотивом, књиге таквог тематског избора с тежиштем на светом жару, у српском песништву кроз векове, све до Верољуба Вукашиновића и његовог у пчелињем брују трена (до)садашњег, не имасмо.
Избором песама п(р)оглед у сав тај простор оивичен светосавским живим златокругом, у дело саздано жаром који исијава из свих шест лирских кругова насловљених тако као да су свим сабраним, па само тематски раздељеним мноштвом истовремено и књиге у књизи, са „нужним“, одговарајућим насловима: Стара кућа, Света места, Морам на Мораву, Мајчина душица, Мало стадо и Изнад облака. Строгим самокритичким избором из властитог опуса, са тежиштем на појму жар који се управо овом књигом нескривено показује и као песников лични печат, заштитни знак, као оријентир и трајна мисаона преокупација, отклоњени су њему самом приметни недостаци, али су остале видљиве и све у процесу стварања и преображавања, током стваралачког зрења, неизбежне осцилације.
Остварењем „Светог жара“, наста и дубинско и смело (а још је рано за одговор на питање да ли је то и коначно) обимом и искристалисаним квалитетом изабраног, потпуније заокружење једног лирског концепта заснованог на класици, на традиционалној основи, махом у сонетној форми или другим облицима везаног стиха, писаног умешном и брижном руком.
Концептом коме је својствена доследност, како у погледу форме, тако и тематике, односно садржаја, поетског ткива, што такође бива / настаје као одраз времена садашњег, остварена је и веома изражајна доследност вештина и прецизност Верољуба Вукашиновића у примени класичног лирског израза као свог, рекли бисмо и господског, племићког руха, а не пука употреба, примена класике као калупа, као манира. Лирски концепт остварен зналачком синтезом класике и модерности, без ризичног, а песнику оваквог и соја и кова, доиста и непотребног искорака на било коју страну. И надаље је то непревазиђена форма, концепт близак нашем духу, словенском и хришћанском – светосавском осећању света, а у садејству са оним што је, (неминовно је то при синтези/прожимању старог и новог гласа), одраз и захтев времена садашњег. Тако настаје песма Верољуба Вукашиновића која је сва добра и цела лепа (термин Богдана Поповића), јер је сва од живог ткива, од лепоте таквог лирског ткања, мелемна, звучна, танана и питка… Песма која душом песника, тим жаром у себи светлосним, зрачи мудрошћу и топлином. Таквим жаром прожети су сви лирски-светлосни кругови на страницама књиге “Свети жар“.
У многим песмама, готово у свим лирским круговима на страницама ове књиге реч жар, или је ту, у песми, слово о нечему што је од сродног јој смисла и значења. Слово о оном што се светошћу и светлошћу кроз све тамнине оврхунило и са трајним је значењем светионика/светилника наше вере, оне вере што је од искона и с којом дочекасмо и прихватисмо/примисмо Христа. Што је из наше историје удесима изровашене, са значењем свега оног што је све до трена садашњег и сâмо из незгаслог жара, било видно ил’ невидно, чујно ил“ нечујно, макар да је испод вулканског пепела под каквим и Помпеја вечним сном снива, једнако и прошло и будуће, али значењем је, дејством заиста жâр. Жар и свето светлило што и при најгушћој, најнепрозирнијој тами, и у магли, и по мрклини, увек искри, што у најжешћој стŷди греје. Што нас изнутра открављује и теши нас у неспокоју. Што при туробном трену свежим дахом подјарује наду незгаслу, макар да је та света искра у жару који тиња где год да се задеси. Жар са напуштеног огњишту, оног испод пепела по којем песник пише. Попут оног жара у студени којом је испуњена Вукашиновићава песма „Стара кућа“: „Зврји празно огњиште/ Око њега се/ Скупљају преци// Ја који угасих ватру/ Стојим над њим /Наднесен// Пишући нешто/ По пепелу“ (Стара кућа, 22).
Жар је, иначе, честа реч у свим тим песмама које се и доживљавају као најприснији ехо дубинског дослуха са звуцима из прапостојбине, тамо где је „Праотац/ певао ватри/ Опчињен божјим/ Даром//, да би открио, или песмом “само“ признао управо оно што је у самој сржи његовог личног печата којим је прожет, па с тога тако и насловљен избор за књигу „Свети жар“. Јер, казује песник: „Праотац/ Певао ватри/ Опчињен божји/ Даром// О ватри/ И ја снатрим/ Над запретеним/ Жаром//“ / (О ватри, 21).

Ватра, отац, преци, дуб, руј, пчела и пчелињи бруј, праг, дрво, а надасве жар, најучесталије су речи у песмама Верољуба Вукашиновића. У њима, као и у речима из биљног, географског, из духовног света (и свести) српских земаља, најчешће при слову о православним светињама, из дослуха са оним у њима дознатим, свуда је свети жар. Путовања, боравци, тиховања, лирски записи при походима манастирима Љубостиња, Савина, Добрићево… Песме као одраз свега доживљеног путовањима по Херцеговини, Пивским пределом („са дна допиру давни звуци,/ Чују се косци са ливада,/ Епски чобани, митски вуци,/ Чувају прасловснска стада.“), у светилиштима манастира Годачица и Дубрава, где му се шапатом обраћа монах Данило: „Ослушни себе, пронађи темељ,/ И откопаћеш скривено благо“; у Петковици, („Благо онима који освану/ И лице умију бистром водом./ Тешко онима који застану/ И не пробуде се пред Господом“); у манастиру Милешева, где: „Над главом што је грумен/ Пун земаљске грехоте/ Анђео сав је румен/ Од васкрсле лепоте// Из Милешеве смањен/ Али анђелом снажен/ Идем милошћу рањен/ И мало преображен//“); стварносним, али лирским ходочашћем по Русији, Темишваром, са Црњанским, Сремом, на Стражилову са Бранком Радичевићем, или путовањем по Банату, у Идвору са Пупином, у манастиру Жича („У песми сричем песму о Жичи,/ Да не заборавим матерње штиво,/ Вирус разара потку у причи/ И раслабљује везивно ткиво/ (…) Па и ја тражим знак благослова/ У твоме имену.седмоврата,/ И жижна твоја четири слова/ Имену мом су потајна врата/“; током ходочашћа на Косову, у манастиру Соколица, задужбини Бановић Страхиње, где песник с побожноћу стиже у августовском дивном дану и кад бива; „Са истањеном лирском пређом,/ Свирач на одсвираној ноти,/ Стојим пред Тобом, као међом./ Да ли ме има на Божјој коти?// Кадар ни стићи, ни утећи,/ И препун светских сагрешења,/ Не знам пред Тобом шта ћу рећи./ А знам да мост си до спасења//“; у Мостару, на празник Мала Госпојина 2008, опет до међе покидане пређе, песник је пред лицем Богомајке и при дослуху са песником Алексом Шантићем, горчина истине, једним треном два по тузи истоветна бола: „Овде где се збило претпразничко вече/ У песничкој души, рука која руши/ Срушила је свети подупирач неба./ И просула грке залогаје хљеба/“ ; или „Ноћ на Острогу“, треном кад:

„Реч је о чуду: Хиљду људи
На топлој земљи надомак небу/
У оку библијски призор руди/
Костретне мисли душу ми гребу.
(…)
Реч је о чуду: на топлој стени
Из сна се буди хиљадеу душа.
А један мрав се шеза по мени
и откуцаје мог срца слуша/“
/Ноћ на Острогу, 55/

У лирским записима ванредно складног лирског склопа, доследна ритмичност, чујност сваког трептаја у крошњи липе, а најјприснији су му они трепатаји из порте љубостињске, са којом се у сваку дâљ креће и с чежњом јој се, као и завичајној Морави, увек враћа, ехо зуја и бруја у плелињаку; призвук сваког лахорног шума над маслачцима и међу јасикама… Музика и трептај зрачка који бди над напуштеним и затрављеним кућним прагом, а све то захваљујући најпре песником присном дослуху са изворном мелодијом (питкошћу, лиричношћу) која је, уствари, изворна мелодија матерњег, српског језика, све са посебностима мелодије у говору моравског човечанства. Дослух са оним најпре у себи добро разазнатим и за песму од сваког зла, па и од прекомерног утицаја и „срцеломног“, од празног заноса ослобођеног, тиме од патетике одбрањеног и за срце присније сраслог. Тиме, том мелодијом, тим брујем и тим сазвучјем у својој песми, или у песми на свој начин остварен, песник Верољуб Вукашиновић је још изражајније свој, са свим особеностима лирске посебности.
Садржајем и бојом свог певања од прејаког мноштва, од теретног многогласја издвојен, самим собом довољно заштићен на месту и у времену које му само таквом може и припадати. Као посебност у поетици Верољуба Вукадовића ваља истаћи и то да је управо та изворност матерње мелодије, та и таква присност доживљаја песмом остварена захваљујући звонким и непотрошеним римама грађене најчешће једносложним речима („Ври ми кроз крв врв Вавилона/ Кад отворених очију сним,/ Снимцима тајним душа склона/ Тражи да над тим сликама бдим“ (стихови из песме „Вино Париза“), чиме нас понајвише подсећа на мелодичност у поезији Лазе Костића): речи: руј – бруј, бор – двор, жар – мар, дар – чар, брид – зид, стид – вид, бос – ос, кос – гост, хуј – струј, сам – храм, прах -страх, чврст – крст, трап –зјап, лист – блист, прх – врх, пев – сев, тло – зло, трен – плен, стих – тих, твар – квар, мрав – грам, мач – плач, крај – сјај, длан – гнан, мех – смех, свлак – лак, трн – стрн, мех – смех, крст – прст…
И задуго после затварања књиге „Свети жар“, темељне као стара кућа, као она тврђава што је над Моравом и данас сва од камена, па траје ли траје, бескрајем што је од искона, од прапочетка, ехо песникових речи из песме „Ливада и стрн“, на крају књиге, којом се окончава и ово путовање све за „Светим жаром“. Оним жаром-жишком у себи и светлости шго је свуда, па и тамо где га без молитве на свом језику и са својим знаменом нигде нема. Речи настале треном, можда и причином, кад: „Ново је вино и мех,/ Ново је рухо и трн,/ Нова је суза и смех,/ Нова ливада, и стрн.//(…) Пред тркачем је писта./ Пред песником су влати,/ Пред молитељем је крст.// Неко, ко књигу листа/ Из које реч се злати/ Ка мени упире прст./ (Ливада и стрн)/
Књигом „Свети жар“ песник Верољуб Вукашиновић сав у светлој срми словенској.

Белешка о песнику:

Верољуб Вукашиновић је рођен 14. новембра 1959. године у Доњем Дубичу, код Трстеника.
Објавио књиге песама: Чежња за вртом, 1993; Повесмо, 1995; Како је тихо Господе, 1999, 2000; Двери у липама, 2001; Опрости јагње бело, 2002; Шумски буквар (песме за децу), 2003, 2006; Цветна недеља, 2004; Светлост у брдима (изабране и нове песме), 2007; Вртлар, 2008; Лице, 2009. Изнад облака, 2012. Самар (изабране песме) 2014. Свети жар (изабране и нове песме), 2015. Ветар и дажд, 2016.
Објавио је и монографију свог села Доњи Дубич.
Приредио Пред дверима, избор из српске молитвене поезије, 2005. Са Марком Недићем уредио зборник о Добрици Ћосићу Писац и историја, 2004. и приредио зборник Миодраг Ибровац и његово доба, 2012. Уређује зборнике Савремена српска проза који излазе у Трстенику, поводом истоимене књижевне манифестације.
Добитник је песничких награда: Милан Ракић; Печат вароши сремскокарловачке; Јефимијин вез; Србољуб Митић; Кондир косовке девојке; Кочићево перо; Змај огњени Вук; Печат кнеза Лазара; “Хаџи Драган“, награде САНУ „Бранко Ћопић“; „Петровдански вијенац“(у Републици Српској), “Заплањски Орфеј“, „Златни Орфеј“, Сребрно летеће перо (Бугарска), Златне значке КПЗ Србије и других.
Заступљен у више антологија српске поезије и превођен на неколико језика.
Члан је Удружења књижевника Србије и члан књижевног клуба «Багдала» у Крушевцу.
Живи у Трстенику. Директор је Народне библиотеке „Јефимија“.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here