Давид КЕЦМАН ДАКО: СНОВИДИ ЛАЗЕ КОСТИЋА /У дослуху са Хипносом /

0
62
Браћа по перу спојише времена: Давид Кемцам Дако насамо са Лазом Костићем

При ишчитавању песама Лазе Костића, почев од оних написаних у младости „Снове снивам“ из 1861. или „Међу јавом и мед сном“, написане 1863. године, када је песник имао двадесет, односно двадесет и две године, па све до „позница“, како је, иначе, сам песник доживљавао, дакле, осећао, па и именовао своје песме настале после паузе од две-три деценије, у дугом одсуству заноса за лирику, као што је одмах запажена и лепо примљена родољубива песма „Дужде се жени“, из 1878. у којој се, узгред и то да напоменемо, јер многима је незнано, први пут јавља стих садржан у будућем рефрену најпозније и најславније песме „Santa Maria della Salute“, која је настала 1909., тек годину пред смрт, („Господа ћуте, погледом муте/ ал’ ипак зборе главе погнуте:/ „Твоја је, дужде, увек старија;/ нека се диже „“Santa Maria della Salute“), сан је не само једна од кључних речи, него и мотив, субјекат песме, поприште лирског доживљаја света и песниковог доживљаја самог себе, свога бића у том свету између сна и јаве, између две крајности, неба и земље, између два пола, себе будног / реалног и себе сненог, заумног, све до трена у коме ће бити ослобођен свега што је нужност, ослобођен стега, бестелесан а занавек тамо „где свих времена разлике ћуте“.

Сан је битан садржај и у Костићевим драмским остварењима , о чему у овом тексту неће бити речи, јер његов ауторски драмски рад, као и превођење Шексипирових дела и позоришна критика, тема су за себе и захтевају нови, такође осветљивачки приступ, како од стране историчара књижевности, књижевне критике, тако и театролога, позоришних редитеља, људи из света позоришта где је Лаза Костић, за разлику од Јована Стерије Поповића, у нашем времену маргинализован и готово потпуно заборављен.

Сан је незаобилазан у Костићевој полемици, у студији / критичком осврту на песништво Јована Јовановића Змаја, објављену о властитом трошку песника, у Сомбору 1902. године.

Шта тек да се каже о Дневнику снова писаном на нематерњем (француском) језику, тек делимично сачуваног, у коме се песник без остатка, без срама пред самим собом, као пред огледалом, самом себи у самоћи поверавао и тако се ослобађао од свега што су са његовим бићем, или у његовој души, у сну и на јави, чинили, свако на себи својствен начин, и Ерос и Танатос. Између њих нема равнотеже, подједнако су, до крајности, и неминовни и моћни, али Лаза Костић је, реч ли је о поезији или о стварању уопште, највише поверења имао у Хипноса, у бога сна.

Засобица јаве и сна

Сан и сновиданке, као записник о сну, као последица /ехо догађања који се из вртложника немира, из магновења, из бунила од сваког зла или милине, свеједно, стварније и од сваке јаве немилосрдније и блаженије, како год, или како кад, једна је од најбитнијих особености битних при осветљавању личног печата овог великана српске књижевности. Ни вера и приврженост теорији укрштаја, ипак, не би у Костићевој поетици била тако доследно остварена / спроведена без потпуног и свесног, рационалног приступа песми, а што је примерено овом песнику-ерудити, ствараоцу ренесансног типа, огромног знања. Претеча у многу чему, реч ли је о модерном европском песништву, који је непрестао настојао да следи и достигне врхунске вредности творећи и остварујући самосвојни лирски концепт чији је циљ подизање српског песништва на ниво европског, односно светског песништва тога доба, разбуктавањем и чврстом уградњом у структуру и смисаоност песме, потом потпуним ослобођем њених латентних снага.

Са великим познавањем светског песништва којег је, будући полиглота, ишчитавао на изворним језику, свестан и врлина и мана песништва свог народа, Костић је у свом посвећењу креацији, било да је реч о писању песму, или о критици оног идеалистичког, без праве вредности у врхунском песништву свога доба, конкретно Змај Јове, или Бранка Радичевића, песника које и сам толико поштује да им не прашта мањкавости и излаже их, с разлогом и све поткрепљујући чињеницама / доказима из самог њиховог дела, и критком и сатиричним бодљама, бескомпромисном, потпуно отвореном критичком суду, па и саркастичној порузи, јер идеалистичи приступ ствараности, било да је реч о односу према властитом народу, традицији, „светлој прошлости“, по Костићу, води још већим залудицама, у слепу улицу, мимо света, дакле и мимо оног што је корак ближе оном у свету доминантном, пресудном, што је померање у висину. Само тако је и могао да „анонимну српску књижевност изведе на светлије путеве и да је „европеизује“ у племенитом смислу те речи“, како то при слову о Лази Костићу, у запису „Звездама је померио путе“, поводом века од смети овог песника, естетичара и филозофа истиче Васо Милинчевић.

Ваља нам овом прилико подсетити и на то да је пре многих других и само годину по Костићевом одласку у свет небесника, истичући управо оне вредности Костићевог књижевног концепта које га чине европским песником, Вељко Петровић 1911. године запажа: „Он није хтео ту задаћу да оствари уношењем страних мотива у нашу поезију, већ се потрудио да срспке мотиве стави у светску перспективу.“

Да је стварању песме, драме, критичком погледу на друге прилазио плански, рационално, са знањем естете/филозофа, са ванредно добрим познавањем психологије стварања уметничког дела, без идеалистичких предрасуда о инспирацији, без романтичарског „призивања“ муза, демистификујући све дотадашње погледе на трен у коме настаје песма, сведочи и чињеница да је Лаза Костић први у нас, а веровати је и први међу европским писцима тога доба значаки, смислено проговорио ом оном трену у коме настаје слово за књижевну реч, превасходно о значењу сна при творењу песме, о уделу сна, односно бога Хипноса као „коаутора“. А са данашњим знањем о психологији стварања, могли бисмо рећи да је Лаза Костић дао први допринос теорији о улози емоционалног памћења и емоционалне интелигенције, као и значењу интуитивног осећања при остварењу креативног чина / акције, о чему се тек почетком 21. века са знатнијом научном озбиљношћу, посебно у Франсцуској, најпре од стране психолога, са знатно већом пажњом и озбиљношћу говори и пише.

О идеалу и песничком заносу, песничком надахнућу, које није исто што и обична инспирација, о томе што је сан сам по себи, или сан у „обичних људи“, Лаза Костић пред крај живота, дакле са веома великим књижевним, односно стваралачким искуством, пише у студији о Змају: У обичних људи има два главна душевна стања: јава и сан. У необичних, особито у песника и у уметника, има још једно треће. То је – тако бих га назвао – занос, инспирација. То се стање разликује од оних двају обичних највише тим што је чисто душевно, док су она два више живчана, мождана, те се зато налазе и у животиња, па чак и у некога цвећа. Зато је, у здравога чељадета, и редовна, периодична, засобица јаве и сна. А занос, овај здрави, песнички занос, долази изненада, а сад на махове.

Следи дијалог, упитност којом, као да је неко други наспрам песника, одгонета тајну стварања: – Па то је као некад у пророка и пророчица, Питије и питиноса, врача, врачара, гатара и погађача; а сад и медија.
– Нешто налик, ал’ је ипак прилична разлика. Не знам како је у пророка, врачара и погађача, али медије у заносу као да изугубе сасвим свест, а кад се пробуде, не сећају се више шта су виделе и говориле у несвести. Напротив, у песничком заносу не престаје свест, не гаси се воља, само што свест постаје другарица, управио службеница заносу, па га служи кад је занос престао, тек после нам прича како је било.
– А може ли песник или уметник своју душу ставити у стање заноса кадгод и по вољи; Оно старо In vita Minerva вреди можда само за силом песнике и надриуметнике, али прави песник, тек ипак – ?
– Ја бих рекао да не може. Он може одложити причање, спевавање, сликање, композицију оног што му је занос оставио, он може поновити и понављати у сећању један исти занос. Али својом вољом доћи у било какав песнички занос, то мислим да не може нико.

На питање ( самом себи уовој студији постављено ) може ли се са одушевљењем, као Змај Јова у сонетима, у Увеоцима, певати и да то о чему пева и није „баш тако“, али кад се тако мила мисао, мила жеља или мила успомена једнако откине испред срца, да постане души тајна, Костић, сада већ у позицији, (по Бели Хвашу, Мистеса (мислиоца, онај који зна све о песми) и Мага-који им зна али хтео би и да ствара, па глерда и другуи страну медље), стваралац је са великим и књижевним и животним искуством, са искуством је оног који се већ помирио са свим могућим губицима, те има довољно и знања и моћи да на питање о трену таквог стања душе овако одговора:– У песника може бити и такво стање душе у коме се то може десити што нам овде ( Змај у сонетима, прим. Д.К.Д.) песник пева. То није ни јава ни сан, то није ни свест ни занос, то је неки сутон уочи заноса, кад свесна јава прелази у песнички занос. У таквом заносу може да се мала, ситна мисао учини велика, „сјајна као муња“, може да мала жељица нарасте, да бледа успомена сине необичном светлином. Али је та светлина тако силна да сасвим засени умне очи песникове, те у тај мах не може да је распозна, и у заносу жао му је за њом, и у тој жалости чује ону пророчку поруку нестале мисли, жеље ли, успомене ли. Кад га прође занос, песник напише записник о оном што се догодило. То је песма. Што вернији, што простији записник, што приличнији и сличнији, тим лепша песма.

Песма као стање душе

Током Костићевог унутрашњег дијалога ( у тој форми је остварен већи део ове студије о Змају) оствареног као самосвојни и у много чему бескомпромисни, местимице и нелилосрдни, беспоштедни обрачун са оним слабим, недодовољно уверљивим, па и бесмисленим у Змајевој поетици, што Костић цитатима / стиховима из саме песме и потврђује, али и уз похвале свему оном, по њему, добром у Змај Јовином певању, што је донекле и обрачун са самим собом, Лаза Костић истовремено разоткрива своје виђење психологије стварања и сна као „предлошка“ песми. Посредно указује и на захтев који песнику ваља испунити да би песма зачета сном била што вернија/сроднија изворишту слике и речи за песму сновидом зачетом, да буде што једноставнија, тиме и што лепша како би занавек остала сном.
Аналитичка, студиозна, умна реч о тајни стварања записана је и обелодањена након више од три деценије како су настале његове прве, иначе, беспрекорне сновиданке, међу којима и антологијска, ненадмашна рефлексивна песма „ Међу јавом и мед сном “.

Срце моје самохрано,
ко те дозва у мој дом?
Неуморна плетисанко,
што плетиво плетеш танко
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце лудо,
што ти мислиш с плетивом?
Ко плетиља она стара,
дан што плете, ноћ опара,
међу јавом и мед сном.

Срце моје, срце кивно,
убио те живи гром!
Што се не даш мени живу
разабрати у плетиву
међу јавом и мед сном.

Срце песника је та неуморна плетисанка која најпре, и то незвана, дакле, и ненадано, стиже у песников дом. Ваља овом приликом, коначно, разоткрити метафорично значење речи „дом“ у овој такође изванредној Костићевој песми. То никако није ни песниково станиште, кров над главом, ма какав да је и било где да је у том трену онај који пише „записник сна“. Опет, као аргумент више у оваквој тврдњи, у помоћ Костићеви редови из Књиге о Змајови: Његова је кућа… зелена гора и плаво небо са сунцем и месецом, са зором и звездама, и све што је под њима, и поред свега једно мало гнездо и у гнезду све његово благо. Тој кући – пише Лаза Костић- слеме је његова песничка душа“.

Пишући о Змају, запажа тим поводом и Миодраг Поповић – Костић је, како то често бива, писао и о самом себи. Он, његова душа, његова разумна мисао би и јесте то мало гнездо духа, тај дом, та кућа, то вечно обитавалиште великих песничких истина. (Историја српске књижевности, Романтизам 3, Нолит, Београд, 1972, стр. 408). Срце / онај који будан сања и који нитима / мислима за песму у целину сажима видно и невидно, чујно и нечујно, све што је клатном између два досега / две крајности, као два пола, између несносне, бљештаве светлости и најгушће таме, оне с дна душе, осетило је / самом собом доживело и видело, па ко да се доиста збило, јер и мисао је стварност сна, а сан је одраз јаве и слутња могућег, то срце је увек самохрано.

У другој строфи, градацијом степен више и бива срце лудо које је без одговора а ваља га увек изнова питати „шта ти мислиш с плетивом“, јер залудност међу јавом и мед сном је неизбежна: „Ко плетиља она стара/ дан што плете ноћ опара“.

У трећој целини ове поетске бисернице песниково срце је кивно, изазива страшни очај и таквом очају примерену клетву „убио те живи гром“, јер плетивом, грађом, коначном формом, песма /плетисанка је таква да се ни оном који је снева, песнику који је живи распет између оног о чему сања и шта му се догађа, не да се разазна, разабре, да се сабере у плетиву између неминовно реалног и неизбежно имагинарног, међу јавом и међ сном. Иначе, песму „ Међу јавом и мед сном “ Лаза Костић је написао 1863. године (са двадесет и две године живота) у време студија права у Будимпешти, а две године раније такође генијалну заумницу / плетисанку / снивиданку „Снове снивам“:

Снове снивам, снујем снове,
снујем снове бисерове,
у сну живим, у сну дишем,
ал’ не могу ситне снове,
не могу их да напишем.

Снове снивам, снове снујем,
у слике бих да их кујем,
ал’су санци полетанци,
не могу их да прикујем,
срцу моме лаганоме.

Ал’ наслони на те снове
твоје груди бисерове,
две ледене бисер капи:
та би студен смрзла снове,
све те слике следила би.

Опет песма о сну и песма у знаку триптиха, у знаку лирског тројства . Опет градиција и њоме слика стања душе, а стање душе одраз је оног што је живот, што је и сан / визија, што је слутња, али и што је истовремено и јава, неизбежност, презент наш насушни и вечни.

О таквом стању душе, речима од Хипноса ослушнутим уз истовремност доживљаја и преноса значења сна при настанку и опстанку песме, напоменимо и то, Лаза Костић пише у доба романтизма и почетком друге половине 19. века, а велики јапански писац, зачетник егзистенцијализма у јапанској књижевности, много пре Албера Камија у роману „Странац“, Нацумо Сосеку у роману „Душа“ ина питање шта је то живот, казује: Живот? Живот је стање душе!“

Откуд неразум Костићевих заумница?

Иако тек узгред, или као „узгредица“ како би то за споредну мисао написао Лаза Костић, оваква паралела у истицању доживљаја живота као сна, свеједно да ли отвореним (будним) оком, или виђењем призора испод очног капка, виђења свог места у властитом животу, посебно у оном заумном трену, када сновидом настаје мисао/реч за песму, танке нити плетисанке, и те како је битна како би се век и по од настанка најранијих Костићевих сновиданки а и више од сто година од његовог одласка у свет небесника (1910) указало на генијалну проницљивост овог, без сумње, великана лепе и мудре речи написане српским језиком. Критичари његова доба, задуго и после тога, нису га понајбоље а још мање правовремено разумели из простог разлога (а и данас није боље при реализацији, или у стварачком односу / односу, разумемевању савремени писац – савремена критика) што савремена поезија никад нема равноправног а савременог тумача. Тумачи /критичари обавезно касне, посебно када је реч о великим песницима јеретичког, смелог духа, какав је, без икакве сумње управо Лаза Костић, а кад се то и догоди, да крити9чар-савременик препозна вредност песме, оно у њој што је захваљујући универзалности значења потпора за дуже трајање и песме и њеног ствараоца међу људима, слово о томе као одраз касне спознаје већ је на известан начин превазиђено. Но, ако је са срећом – откровање никад није касно, јер макар да је и касна спознаја, увек је добро дошла, јер критички поглед проширује видике, продубљује сазнање, потискује неразум, коначно, до ума доводи.

Невоља која изазива критичарев, свеједно да ли свесни или намерни „неспоразум са песмом“, често и с последицама кобним по место песника у историји књижевности на његовом језику ( случај Јован Скерлић и Лаза Костић, Скерлић и Владислав Петковић Дис, Скерлић и Исидора Секулић…), али и одсуство разумевања, погоптово за Костићеве кованице и каламбуре, игре речима и смисаоноћу „нелогичног“ у понеком стиху, а што Скерлић, Недић и Б. Поповић једноставно нису разумели као песников измак из тескобе изазваном ограниченошћу, односно немоћи језика пред оним што је тајна стварања, или биће / природа поезије), све то ( неразумевање, или неспоразум између критичара и песме) настаје и као последица тешко подношљиве чињенице да критичари нису они који су најпре наспрам песника, него се као свезнајући /свевишњи постављају најпре на место судије песнику, а потом преузимају и катастрофалну, сумануту улогу џелата, извршиоца казне над песником.

Најбоље је кад се догоди разумевање између самих песника, најпре песника – савременика ( што такође, с дозом објективности, ретко бива), а потом разумевање и тумачење од стране песника који услед свог јеретичког начина певања и мишљења у потоњем добу и другачијем друштвеном систему, када су сами са ознаком „редак звер“ изложени којекаквим, наравно, некњижевним непогодама. Тако и у случају поетских сновида Лазе Костића, почев од раних плетисанки до литургијске симфоније, доиста магистралне, али самообрачунске и не само песме о љубави, Костићеве познице пред смрт написане, или, боље рећи, само довршене у години пред одлазак у свет небесника, у песми „Santa Maria della Salute“, о којој Васко Попа, песник „Коре“ и „Непочин поља“ бележи ове речи: „Желео је да подреди језик својим виђењима и сновиђењима. Желео је да речи певају како он сања. Постројавао их и престројавао у својим стиховима не мислећи на њих, него на певање које је у сну чуо. И тако понекад није давао речима да слободно дишу. Доживео је на свом окомитоме путу да се речи, с времена на време, побуне против његове песме, и да му се освете. Желео је да од својих песама ствара вртове у облацима. Кад год му то није полазило за руком, биле су криве његове изукрштане леје, а не цветови речи који се, сурово пресађивани и изубијани нису тамо примили. Својим стиховим, набијеним муњевином, севао је на нискоме небу ондашњег песништва, распарао га уздуж и попреко, и отворио му седам зазиданих сводова. Од наших средњовековних песника на овамо, толико светлости, толико ужарених колутова, толико зракова везаних у снопове и сложених у крстине никада видели нисмо. Певао је – пише у свом приступу / погледом песника о Лази Костићу такође вечник и сам сновидан Васко Попа – опчињен складом свемирских шарова, хармонијом сфере, како је он тај склад свечано називао. Видео га је јасно и тамо где га други не би ни наслутили. Његово песништво је непрекидна похвала сјају, слави и смислу тога свеопштега склада. Потресна је то похвала; није се ње одрицао ни онда када му је све ту, заједно са његовим раскопаним животом, раздрешеним стиховима и распомамљеним речима, говорило противу ње.
– Из песме у песму, као неку биљурну планину без подножја, носио је у наручју свој завичај. Спасавао га од жудње за благом земаљска блата и упућивао га у потрагу за благом небним. Слутио је да је историја његовога завичаја само мајушни, али природни део тајновите судбине свемира, и да мора делити с њим и добро и зло. На неумитне мане те историје, златне или оловне, радосне или болне, свеједно, гледао је као на кораке у поворци свеколиког свемирског похода ка изворишту сјаја. Из песме у песму сањао је он свој завичај како кораком страховите и лепе, убојне поскочице напредује према месту свога поновног рађања преко бојишта преображених у храмове и кроз битке претворене у свадбе.“ (Лаза Костић: Плетисанке, избор и предговор Васко Попа, Просвета, Београд, 1968. стр 6-7)

Сан од јаве, или Песма – души тајна

У позним годинама, Лаза Костић, песник чијим стваралаштвом почиње модерна српска позија (Зоран Мишић), на сав глас обелодањује свој наук творења песме, бивајући први у нас, а веровати је да је у томе и претреча у оквиру европске и светске мисли о психологији стварања уметничког дела, оносно песме, први је објавио врховно начело: да се поезија креће међу јавом о међ сном. Верујући да је сан најчистије / најверодостојније стање душе, те да „песнички занос није ни јава ни сан, како то обелодањује у својој полемичкој, веома аналитичној / обрачунској студији О Змај Јови, „ већ неко треће стање душе, оно најдушевније стање“, овакав став, или поставка о стварању, о тајни креативног чина, блистави је пример дијалектичког, у то време и јеретичког начина мишљења над којим би, упозорио је четири и по деценије по песниковој смрти критичар Зоран Мишић „вредело да се замисле многи савремени теоретичари који, у своме превеликом страху од баука ирационалног уместо Лазине живе, органске дијалектичке синтезе, препоручују оно познато филистарско – кирјањашко „осећање мере“ грађанског примитивизма… ( Дело, бр 4, 1955, стр. 388-397 )

А за разлику од свих који су песму тумачили/схватали или доживљавали као сновид / провиђње душе, Костићевом тумачењу трена у коме настаје песма, уверени смо, предходио је властити, по свему особени песников живот кроз песму, знање и свесност чина творења, његово искуством/творењем потврђено дубинско поимање најпре значења стваралачког магновења а потом и разумевање сложености /компликованости самог процеса писања/ткања лирског „плетива“, као и рационалног тумачења написаног при остварењу хтења да се сам аутор (а тек критичар) разабере у оствареном лирском плетиву, које „плетиља она стара“ у тишини, од искона је тако, најпре испреда, потом тка, сажима, са привидом спонтаности, у целину збира, што се не може одглумити, са унапред знаним исходом ни довести у склад потпуно сродан складу / хармонији сфера. – Кад га прође занос, песник напише записник о оном што се догодило. То је песма. Што вернији, што простији записник, што приличнији и сличнији, тим лепша песма. Зато је (говори о првој песми друге Змајеве певаније Ђулићи увеоци, прим. Д.К.Д.) ова песма тако лепа, и зато читаоцу и непеснику не пада на ум да се запита како да се једна мисао сјајна као муња, или једна такова жеља или успомена може тако „откинути испред срца“ да постане „души тајна“. Он прима ту аномалију психологије као да се то и њему може десити, он је под песниковом ’ипнозом. – А може ли песник или уметник своју душу ставити у стање заноса кадгод и по вољи? Оно старо Invita Minerva вреди можда само за силом песнике и надриуметник, ал’ прави песникк тек ипак –
– Ја бих рекао да не може. Он може одложити причање, спевавање, сликање, композицију онога што му је занос оставио, он може поновити и понављати усећању један занос. Али својом вољом доћи у било какав песнички занос, то мислим да не може нико. (Костић О идеалу и песничком заносу, из књиге о Јовану Јовановићу Змају)

Уместо епилога

О песничком заносу, без романтичарског усхићења и мистификације трена у коме настаје песма, о оном што „ није ни јава ни сан, већ неко треће стање душе“, ( point suprem, o чему поодавно говори и савремена естетика), реч ли је само о истинском ствараоцу а не о непеснику / квазилирику, уз поштовање прастарог Хераклитовог начела прожимања супротности које управљају космичким збивањима / кретањима у космосу, проговорити о томе са психолошког и филозофског аспекта, без узора и без претече, уз истовремену критичку реч на рачун великана какав је Змај, и то далеко пре ове, у то време веома смеле, пре теоретске поставке, својим најбољим песмама, у којој су сан, сновиђење и снивање, уз срце, васељену, дух, дуси, звезде, душа, кључне речи, самим собом, песничким делом као бићем својим, дакле, потврдити колико су и његове најбоље песме истовремено огледало стања његове душе, бивајући тиме најбољи доказ властитог наука / открића битног за психологију стварања, могао је, с таквом мудрушћу и проницљивошћу, са таквом једноставношћу и непосредношћу, садржајношћу и смелошћу, искрено и тако уверљиво да проговори само човек генијалног ума и великог знања. Лаза Костић је песникм управо таклвог кова. И Мистес и Маг, песник, драмски писац, полиглота, естета, филозоф, сновидни заумник; човек који је, било о којем облику стварања да је реч, најпре понирао у себе, ту се, у вртложнику ума и душе своје обрачунавао најпре са самим собом, а потом речима / делом и са онима који га, намерно и случајно, не разумеју. С таквим особеностима, реч ли је о психологији, односно о теорији настанка / стварања књижевног дела, или, конкретније, о настанку песме и стања пеникове душе у том трену, Лаза Костић је и у том погледу наш постојани, живи класик. Свевременик!


 

Давид Кецман Дако

Литература:

Изабрана дела Лазе Костића, Рад, Београд, 1981.
Мозаик критика о Лази Костићу;
Јован Ђорђевић: Летопис МС, књ. 109 за 1964.
Љубомир Недић, Из новије српске лирике, Београд, 1893.
Јован Скерлић: Омладина и њена књижевност, Београд, 1906.
Владета Поповић: Страни преглед, 1927, књ. I, март
Исидора Секулић: Мир и немир, Нолит, Београд, 1957.
Зоран Мишић: О Лази Костићу, Дело, бр. 4, 1955, стр. 388-397.
Милан Кашанин, Судбине и људи, Летопис МС, август-септембар, 1965, стр. 119.
Лаза Костић: Плетисанке, избор и предговор Васко Попа, Просвета, Београд, 1968, стр. 6-7.Миодраг Поповић о Лази Костићу, Историја српске књижевности, Романтизам 3, Нолит Београд, 1972, стр. 408.
Васо Милинчевић: Звездама је померио путе, „Култура“, додатак листа „Вечерње новости“, Беорад, 24. јул 2010, стр. 22.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here