ПОГЛЕД СРЦЕМ, СА СУНЧАНЕ СТРАНЕ

0
253

Симо Голубовић: Црвено слово Србија (Поема); Галаксијанис, Ниш и Удружење балканских уметника, Суботица, 2015.

Присност са својим српским народом, са Србијом као својом отаџбином, веома је изражајна у лирици Симе Голубовића (1947), те у том погледу поема „Црвено слово Србија“ не представља изненађење. Изненађује, међутим, тај свевременски најпре историјски, а потом и лирски опсег сачињен од збирања у један трен, као у једну жишку, синтетизовање свега оног што је непревазиђени, светли српски знамен из давне прошлости, од Светог Саве и Душана Силног до великана из новога доба, са знамењима из нама ближих, или управо наших, скорашњњих дана, а потом и досегнута дубина п(р)огледа, једнако и лирског и благо наративног, који ће сједињен у поему од једног гласа бити и ода домовини и упозорење, како оном који је из незнања, или из очаја поклекнуо пред невољама у времену тегобном, по свему, још увек, неизвесног, тако и „тамо неком“ ко се таквом поклекнућу радује видећи у том посрнућу део оствареног му циља: земљу са величанственом историјом, народ са богатством од немерљиве духовности учинити ништавим, учинити белом мрљом под небеским шаром.

Србија је у оку, у срцу овог песника света је земља, земља поноса и земља пркоса, али и земља вечном злу и људским наопакостима изложена, “увек неком на путу, а увек недођија“. Земља у којој су, вели песник „ланци и кланци увек заједно били“, у којој „ноћ руши/ оно што дан сазида/, земља бистрих врела/ и лепих села/ земља меда, кајмака и сира/ земља цркава и манастира/ земља радовања, свадбовања, бобеда, надања/ и земља страдања…“

Песник у први план ставља оно што је у погледу значења највеличанственије у историји српског народа, водећи при томе рачуна да сваки с разлогом издвојени знамен, било да је реч о знаменитим људима (Свети Саво, Цар Лазар, Књегиња Милица, Јефимија, Доситеј, Јован Јовановић Змај, Иво Андрић, Вук Ст. Караџић, Десанка Максимовић, Алекса Шантић…), или о градовима (Пећ, Призрен, Ђаковица…), о ликовима из недамашне српске епике (Марко Краљевић, Милош Обилић, Војвода Пријезда, Војвода Синђелић, Црни Ђорђије, Мајка Југовића…), о српским светињама (Љубостиња, Грачаница, Жича…), о планинама (Тара, Копаоник, Златибор, Фрушка гора…) да свако издвојено име, сваки топоним истовремено буде и за значењем стожера, како у свом (песниковом, нашем) времену, тако и са значењем вечног оријетнира/граничника у простору који, уинат свим трагичним менама, у погледу духовности био и оста српски. Временом, силним бурама и превратима, туђинским походима, освајањима, покоравањима, будући да је Србија увек неком на путу, неком силном увек на сметњи, на мети, догодише се неподопштине које нам смањише и простор и људе, што се, непрестано, па и данас збива, али оста нам понос, оста нам достојанство, чврста вера, незгасла нада… Оста нам, и нека нам потраје, величанствено сећање на оно где нас ни нишчи рушењем не унизише колико су намерни били. Оста нам и оно у чему нас, уинат сили, не надмашише, јер им недостаје такав стваралачки дух и таква чежа за вечним а у мноштву разазнатљивим. Напротив, свим невољама, свим поразима и страдањима од Косова до „Милосрдног им анђела“, Србији и нашем народу оста чврсто уверење да ништа коначно и бесповратно није изгубљено све док траје вера у оно што одувек бисмо и што занавек јесмо.

У дослуху са свим тим безмерним а српским, надасве духовним вредностима вредностима, песник Симо Голубовић на страницама ове књиге доиста твори свој „буквар родољубља“, наум који је и назначио у поднаслову овог дела. Разумљива и прихватљива доза романтичарског, а што је, чини се и неминовно у певању овакве врсте, ублажена је и тиме што песник уз величанствености из времена давнашњег и времена садашњег, у своју родољубиву тканицу сплиће и тегобне мисли о оном што нас ружи, што нас и саме, а и без туђе припомоћи спутава да будемо и већи и бољи, у сваком погледу, а посебно у односу на себе негдање, пређашње. Ово је, казује/признаје песник, и земља у којој се често „браћа крве“, земља у којој су све већа и све бројнија гробља, а све празнија села…

Ваља такође приметити да је поема настала тамо негде, тамо далеко, у приморском месту Градо, у Италији, на другој обали Јадрана, (где песник по избегу из Херцеговине, осим на Палићу, такође повремено странствује), и од сваке се тешке муке при сећању на минуле године страдања свог народа и своје породице, брине и брани свој род и све своје и то погледом не било каквим, већ оним што је са сунчане стране живота. Такво је и дело „Црвено слово Србија“, то лирско остварење настало као одраз и ехо додира и дослуха са оним вечним изнад нас и у нама. Што не узмиче, што не тамни при налету олујних облака.

Давид КЕЦМАН ДАКО

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here