Небојша Кузмановић: Гордост и предрасуде

0
316

„Туђе срце или позоришни трактат о границама“ Биљане Србљановић одигран на 61. Стеријином позорју представља још један патетични ламент над нашом несрећном балканском судбином.

Представа је еклектички спој Поперове идеологије отвореног друштва, постмодерног позоришта без позоришта и босанске поетике вица, гега и псовке. Србљановићка добро дијагностификује проблем такозваног Западног Балкана као проблем граница и проблем младог урбаног света, који је претворен у још једну изгубљену генерацију.

И наравно да су, а то је одлика њене идеологизиране поетике, за границе, изгубљеност и бесперспективност криви прво Београд, затим Сарајево и у некој мери Мостар. Заборављајући и намерно превиђајући да су нам границе нацртали колонијални господари са Вол Стрита и из Мастрихта.

То су ти исти западни усрећитељи који су стратегијом Dividet et impera направили балканске границе, увезли нам демократију, угасили наше банке и затворили успешне фабрике. Па нам онда пoдарили силиконске лепотице, хипермаркете препуне шарених ђинђува и своје фабрике, у којима су пелене замениле радне мантиле.

Зар вам се проблем корпорацијског новог феудализма не чини као добра теме за писце бунтовнике и борце за равноправност попут Биљане Србљановић? Верујем да би већина балканске пролетерске позоришне публике са одушевљењем дочекала драмске текстове у којима су њихове фабричке пелене једна од тема.

Међутим квака је у томе што се то не би допало сорошевским окупаторима, који додуше финансирају дела и пројекте за равноправност. Али за равноправност полова или геј популације, а не пада им на памет да подрже оне којима та равноправност представља борбу за голи живот.

Некада давно, пре 150 година, су српска позоришта – да ли преко сталних сцена, или путујућих позоришних дружина, по Србији, Бачкој, Славонији, Босни и Далмацији – разгаљивала срца балканских људи идејама слободе, братства, једнакости и националног достојанства. И на тај начин доприносили стварању духа оптимизма и разумевања, који ће довести до изградње заједнице, у којој неће постојати границе.

Данашња позоришта, својим политичко коректним делима, какво је и ово Србљановићкино, стварају дух песимизма, неразумевања и доприносе деконструкцији балканског простора.

Тражењем кривца за сва зла овога света у Београду и Србима проблем граница неће бити решен, јер границе нису на Дунаву, Дрини или Неретви, већ у главама и срцима оних који немају срца за онај народ, коме је срце ишчупано у албанској Жутој кући.

И тако прође још једна стеријанска ноћ, у препуној сали братског “Новосадског позоришта“ (Újvidéki Színház), испуњена самообманама и самозаваравањем новосадске горде публике, која је громогласним аплаузом поздравила још један Србљановићкин атлантистичко-пагански обред посипања пепелом. На овај начин новосадска позоришна публика је, по ко зна који пут, својом гордошћу, додуше несвесно, придонела стварању свесних предрасуда о српској нетолеранцији, етимолошком расизму и одговорности за сва зла овога свијета.

Још ако стеријански жири додели Србљановићки награду за најбољи текст – као и пре две године, када је Гаврила Принципа, новим читањем историје приказала као терористу – аutodafé ће бити потпун.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here