Миладин Берић: Директан поглед са стране (над збирком Петра Милатовића Острошког „Тамо – они“)

0
393
Петар Милатовић

Сатира је чудна биљка способно да рађа тамо гдје ништа друго не рађа. Наиме, на овим нашим меридијанима, а они се простиру и изван мање више признатих граница, захваљујући онима који нас воде, а које смо да апсурд буде већи сами изабрали, зрно сатире гдје год да падне, падне на тло из које ће да никне, без обзира што су ти изабрани око себе направили пустињу. Против таквих имa разних средстава од мотке, зна се и чиме премазане, до ријечи. Е сад, мотку обично, кад јој прекипи користи маса а ријечи, поготово оне сатиричне, углавном интелектуалци, кад им и ако им прекипи. Да би такве ријечи погодиле онога коме су намијењене морају да имају и снагу и домет. На овом мјесту долазимо на изузетно клизав сатиричан терен који је од свих умних писанија најопаснији, поготово у државама у којима смо и какве памтимо. Зато је посао сатиричара да буде коректив и да спасава образ друштву у тренуцима када оно збуњено и слуђено не зна гдје и у кога да удара. А у нешто се ударати мора, кад прекипи. Додуше, покаткад сатиричар мора спасавати, не само образ народа него и властиту главу.

Петар Милатовић Острошки је давно (прије трећине вијека) морао да напустио ондашњу државу да га не би, што би рекао велики Миљковић, убила прејака ријеч. На сву срећу ова миграција, која се узгред завршила у Бечу, није оставила трага на јачину Милатовићевог сатиричног корбача тако да и данас са истим жаром можемо да уживамо у његовим новим лепршавим сатиричним остварењима адресираним „тамо онима“.

Овдје свакако треба рећи да је сатира само један дио више него богатог Милатовићевог опуса који се састоји од око четрдесетак наслова започетим некад давно са „Перица пун незналица“, односно поезијом за дјецу.

Овдје симболично треба рећи да је сав опус Петра Милатовића Острошког писан за „дјецу“, малу и велику, неискварену и искварену, за незреле и оне који никад неће постати зрели, за оне који су као одрасли и који из Милатовићевог опуса могу много да науче под условом да су способни да схвате шта им Острошки поетски поручује мање више у сваком свом написаном реду. На том путу је и ова нова његова збирка.

Нови сатирични рукопис „Тамо – они“ Петра Милатовића Острошког представља један мозаик разних сатиричних форми које без обзира што највећим дијелом говоре о једном географски ограниченом простору, који се изгледа најбоље види са остојања, прецизније из Беча, дјелује универзално и самим тим ће имати дуг вијек трајања, као додуше и раније Милатовићеве сатиричне књиге.

У новој збирци, Милатовић без обзира да ли говорио кроз поезију, епиграме, афоризме или приче постаје један истински хроничар (не)времена које се разастрло од раних удбашких времена па све до данашњих тмурних дана. Његове теме су великим дијелом националне и говоре о српским заблудама, издајама, проклетим авлијама, промашајима, трансформацијма, трапавости која може да буде урођена али и таква да, назови трапавост, прекрива издају („Професионални Срби Српство бране да најефикасније и што пре нестане!“), али су и наднационалне када говоре о општем свјетском посрнућу, које пријети да уруши цивилизацију. Из тог разлога у овом рукопису имамо и тзв. дневне сатире, али и оне које губе времeнску одредницу. Без обзира о ком се виду сатире радило ови редови представљају једно свједочанство које није могуће занемарити када се буде говорило о времeну које је Пекић назвао „године које су појели скакавци“. Нажалост, наша нова сатира представља најбољи документ о ономе шта се и како се радило у, неко једном рече, „вуненим временима“.

Острошки нема омиљених и маље омиљених тема. Код њега свако ко заслужује стуб срама брзо дође не ред. Малтене преко везе добије свој пано. Примјера ради српски прелетачи, прецизније они који се трансформишу у вјечите „побједнике“, или лете у смјеру у којем у том тренутку вјетар дува први су на Милатовићебом нишану. Навешћемо само као примјер пјесму „Данас влада удбијада“ (Данас пева у црквеном хору/ као некад Брозној љубичици плавој/ Чланска карта Академије/ заменила му је удбашку./ Данас влада/ Титова Удбијада/ испод крста/ са три раширена прста!). Или пак новоцрногорство.

Острошки је истински мајстор стиха што показује од прве – „Камени јаук“ (Од срамоте своје тужно се гојимо/ Аманет прекопан ћускијом и будаком/ У сред бела дана заклоњени мраком/ Живимо животе да не постојимо) до посљедње пјесме -„Брука као наука“ (Састало се црно зло и још горе/ па не могу да се договоре/ и свима им је једина наука/ најгора спрдња и обична брука!).

Поновимо, Острошки је мајстор стиха из разлога што сатирична жаока, или поента, зна покаткад бити лош савезник сатиричне пјесме, јер да би се жаока постигла покаткад је потребно занемарити естетику тако да се у пјесми види само онај њен сатирични дио. С обзиром на наведено треба рећи да Милатовићево годинама брушено перо није упало у ту замку већ је сачувало квалитет и идентитет стиха, посматрали га независно као сатирични или несатирични пјев. Прецизније лако је видљиво да Милатовић остаје пјесник и када му је битнија идеја од форме.

Други дио рукописа „Тамо – они“ представљају епиграми који се логично настављају и надопуњују на поезију, мада би оштрији критичар међу пјесмама из првог дијала нашао и понеки епиграм и обрнуто. Углавном у овом дијелу се налазе углавном класични епиграми писани као дистих типа – „Нулта тачка“ (Опасна је тачка нулта/ кад нарасте до култа) али има и тристиха и катрена и пјесама које и формом и идејом надрастају епиграме. Нагласимо да су и у овом дијелу сачувани сви квaлитети Милатовића као пјесника.

Ако нови рукопис Петра Милатовића Острошког условно подијелимо на поетски, афористичарски и прозни, онда поетски дио рукописа „Тамо – они“ завршавају надасве необични „Протоколи обогаћених пробисвета„ гдје се у педесетак кратких пјевања (54) приказује својеврстан манифест пробисвијета, обмана и заблуда, што једноставно представља нашу голу стварност. Јад и биједу.

Афористичарски дио рукописа показује да је и овој краткој, а неки кажу и најтежој форми, Петар Милатовић постигао завидан ниво. Његова афоризам је на ивици инцидента, близак филозофији и обавезно упозоравајући и опомињујући. У концепту рукописа дјелује освјежавајуће и представља лагани прелаз из поезије у прозу. Милатовићев афоризам покаткад зна бити и лирски, покаткад близак епиграму садржавајући у себи риму, али у свим солуцијама углавном има оно што се сматра као главна одлика афоризма – парадокс. Овдје је потребно нагласити да би се извучена из рукописа од афоризмама које нам Милатовић даје у овој збирци, уз малу дораду, могла направити једна у најмању руку добра књига афоризама. Тако је то када су успјешне мозаик или омнибус збирке у питању. Као илустрацију онога што нас чека између корица књиге навешћемо неколико одличних Милатовићевих афоризма („Најскупље те коштају најјефтинији људи!“; „Кад је младост лудост, стaрост је жалост!“; „Ко су највећи непријатељи Срба? Неки Срби!“; „Родили се као мали Срби и смањили се у велике Црногорце!“;Кратки афоризми као танге јачи су од сваке фаланге!“; „Каже да ће ме волети доживотно. Сад тачно знам ко ће да ме сахрани!“; „Кад људи почну да лају пси заћуте!“; „Опамети се коначно! Постани луд!“).

Милатовићев рукопис завршава са сатиричним причама од оних супер кратких са крајњом поентом до правих умјетничких остварења типа „Насамо са умнима“ који се може посматрати и као пишчев мoнолог, али и дијалог са најумнијим претходницима од Аристотела до грофа Толстоја. Поново нас аутор изненађује богатством тема тако и ликова (Нобелова награда, књижевне преваре, Орвел, Христос, Карађорђе, Свети Сава), али и болних осврта на наше српске проблеме који су тек однедавно постали заиста проблеми. Примјера ради „Сага о Празилуковићима и Лезилебовићима“ представља на сатиричан начин осликану стварност и однос некад једног, некад братског, а сада по мишљењу заблудјелих два народа.

У овом дијелу постоје и сатиричне приче (комедије) које би могле бити засебно издане као књига типа „Думања гастарбајтерских скрибомана“ у којем су до кости карикирани писци и њихова лажна и нејака остварења и гдје сав књижевни талог одлази на провршину, од непознавања правописа до пријема у удружење (примјера рaди, када извјесни Маго Магарчевић подноси молбу за пријем у УК) до опште некултуре скрибомана и сл..

На крају књигу затвара врло успјела монодрама „Ђе си bio Kрњо“ која обилује богатсtвом језика, поготово у архаичном смислу, језика који осликава црногорски менталитет, менталитет нашег човјека који је живио своје гастарбајтерске дане и кога убјеђују да није то што јесте, а да јесте то што није. Крњо износи свој живот углавном хумористичким стилом који је у ствaри живот свих нас. Свака његова цртица је прича за себе. Као и ова књига на кrају. Наиме, можда би се читав рукопис „Тамо – они“ најбоље могао описати са неколико реченица из Крње. Милатовић у том дијелу каже: „Некад ови наши Дангубићи, Тањевићи, Никоговићи, Фукарићи, бјеху гласовита братства, на које се многа друга угледаху. Данас су најсмрдљивије подгузне муве које најжешће кидишу на вратове најближих. Данас нисмо ни приближно достојни наших предака и наше славне историје.“ Овај рукопис, можда баш представља документ те недостојности.

Остало ми још да са нескривеним задовољством предложим ову веома сложену и специфичну књигу, овај сатирични бисер за објављивање, а коначни суд ће свакако дати читаоци у којима Петар Милатовић Острошки никада није оскудијевао.

Бања Лука, новембра 2017. године

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here