ЖИВОТОПИС СВЕТОГ МАРДАРИЈА (УСКОКОВИЋА)

0
618

Светитељ Мардарије, (1889-1935) први епископ Православне српске епархије у Америци, родио се 2. новембра 1889. године у кршевитом селу Корнет које се налази у суровој природи Љешанске нахије у Црној Гори. Мардаријев отац се звао Петар (Перо), а мајка Јела. Она је била из познате куће Божовића. Петар је у Црној Гори био уважени начелник Љешанске области (нахије) и племенски капетан, дични представник моралне снаге своје Српске Православне Цркве и породице Ускоковић, једне од најугледнијих породица у Љешанској нахији, која се вековима одликовала чојством и јунаштвом. Овом свом, Богом изабраном чеду родитељи су на крштењу дали име Иван.

Крштен је у сеоској црквици посвећеној Светом Ђорђу, у чијој је непосредној
близини некада био простран и утврђен манастир, по предању из доба Немањића. На месту те древне светиње, чије зидине делимично постоје и данас, Иванови преци Ускоковићи су свили своје домове.

Икона Светог Мардарија

Будући да је био дете из знамените породице, Иван, за разлику од многих својих вршњака, послан је на школовање. Похађао је основну школу у Ријеци Црнојевића, а потом средњу школу у престоници Црне Горе, граду подно Ловћена – Цетињу. Године 1904. током школовања у Цетињској гимназији (имао је тада 14 година) заједно са другим ђацима и учитељима пошао је на излет како би видели врх Ловћена, српску народну светињу према којој је Иван од најраније младости, док је живео у Цетињској долини, често сатима упућивао поглед. Чинило му се да само орлови и соколови могу досећи његове врхове. Приликом обиласка Ловћена посетили су и село Његуши, колевку династије Петровић-Његош.

Историјско памћење словенства као једне целине и Русије као моћне заштитнице Словена, чиме је био задојен још у најранијем детињству, снажно је утицало на његов живот. Његов исконско словенски дух биће му путоказ и водич током целог живота, за који је још у раној младости одлучио да га свецело преда у руке Бога живога. Иван је рано осетио позив ка монашком животу.

Већ у једанаестој години је тражио од црногорског митрополита Митрофана да га закалуђери. Како за то није добио благослов, упутио се у Београд, на даље школовање. До Котора га је испратила мати Јела. У Котору се укрцао на брод за Ријеку одакле је возом стигао до Београда.

Већ у петом разреду гимназије у Београду, својом младалачки искреном жудњом да следује за Христом, а коју је познао још у најранијем детињству, Иван одсликава „младића у Јеванђељу који је поставио најрадикалније питање Христу – Како да задобијем живот вечни?“ (Владика Атанасије). На своме рукоположењу за првог српског владику за Америку и Канаду (15. априла 1926. у Саборној цркви у Београду) сетио се својих младалачких дана када је шетао улицама Београда, Калемегданском тврђавом, а понајвише молитвено боравио у Саборној цркви, са једном мишљу и жељом: да се замонаши. Сиромашно ђаче обилазило је око Саборне цркве у Београду са жељом да целога живота служи својој Цркви. Свако јутро на путу ка школи, писаће касније, као и свако вече по повратку из школе, одлазио је у Саборну цркву где би свецело своје биће погружио у молитву. Још у то време створио је навику да свако вече моли Бога да благослови службу Њему. Њему и Словенству, „тако драгим моме срцу“. Тадашњи митрополит Србије Димитрије убрзо му је услишио молбу. Написао му је препоруку да однесе владици жичком Сави. „Владика Сава га прими и после три месеца искушења и још три чекања, закалуђери га“. Након девет година школовања, записаће касније, без знања родитеља пешице је из Београда отишао у Студеницу.

Било је то 1905. године на дан Ваведења Пресвете Богородице, уочи његовог шеснаестог рођендана. У српској лаври Студеници, задужбини Стефана Немање, оца Светог Саве, саграђеној 1186. године, након релативно кратког периода искушеништва, због свог христоликог лика већ тада, бива пострижен. Као некада Свети Сава, противно вољи роди-
теља Иван се замонашио 19. марта 1906. године, безрезервно предајући најдрагоценије што има – васцели свој живот, у руке Љубави Христове. На монашењу је добио име Мардарије.
У Студеници је боравио укупно годину и по дана, након чега се упутио у Москву.

Живот у Русији

Свети синод Српске Православне Цркве доноси одлуку да младог 16-годишњег јерођакона Црногорске митрополије Мардарија пошаље на школовање у Русију. Следећих дванаест година
он ће провести у драгој му Русији. Ватрена православна вера, величанствена црквена богослужења и побожни живот руског народа, како се показало касније, оставиће најдубљег трага у Мардаријевој души, тако жудној да урони у Лик Богочовека Христа.

Прво је провео осам месеци у Српском подворју у Москви. Ту је имао обиље прилика за сусрете и познанства са већим бројем руских државника и званичника, посебно онима који су редовно долазили у Српско подворје у Москви и као и он, нагињали идеји славјанофила. Млади Мардарије је брзо постао познат у високим круговима.

У септембру 1907. године је наставио школовање у Богословској школи у Житомиру, у западном дијелу Украјине. Тада је имао 17 година. Након две школске године (у четвртој години школовања у Русији), на своју молбу 1908. одлази у Кишињевску духовну семинарију у главном граду Молдавије.

Те 1908. године постао је и јеромонах. Чин синђела је добио 1912. године. Семинарију је завршио 1912, године, такође са најбољим оценама.

У Кишињеву милосрдан рад чинио је итекако значајан део широког спектра његових делатности. Синђел Мардарије био је један од главних организатора милосрдне помоћи деци сиромашних родитеља. Његов дубок осећај милосрђа превазилазио је националне границе. „Где год су патње и страдања, он је хитао да пружи утеху. Али симпатије народа отац Мардарије није освојио само захваљујући својим проповедима. У свим његовим беседа-
ма могао се чути позив на јеванђелску љубав, а он је први пружао пример такве љубави. Позивао је на саосећајност и помоћ сиромашнима и први им излазио у сусрет. Код њега није било раздора између речи и дела. То је основни разлог због кога је име
оца Мардарија постало популарно у народу.

Учествовао је у свим добротворним подухватима. Својим напорима и енергијом основао је Савез за борбу против дечије смртности у Русији, који је за неколико недеља у Кишињеву сакупио неколико хиљада рубаља. Њега нису заносили раскошни пријеми које му је приређивала аристократија, почев од губернатора и генерала па све до обичних смртника. Он јесте одлазио на пријеме, али је зато у другим приликама сатима седео у загушљивој атмосфери, међу сиромасима и болесницима.

Постао је значајан члан и политичко-друштвеног живота града Кишињева. Овај град, у коме је провео три године, напустио је очију пуних суза. Жалили су и становници Кишињева. У Предговору збирке његових проповеди „Завет руском народу“,руски издавач је поводом његовог одласка из Кишињева написао: „Кишињев веома жали што је тако брзо остао без оваквог пастира, који је уживао свеопшту љубав и поштовање, што доказује свечан испраћај са златним крстом, упућена му обраћања и уручене иконе од захвалних житеља Кишињева свих звања, вероисповести и националности. У уручењу златног крста учествовали су, такође, припадници јеврејске, јерменске и других вероисповести, што је догађај без преседана у животу и историји Руске Цркве.“

Jеромонах Мардарије провешће следећих пет година у једној од највећих руских светиња, Александро-невском манастиру, где се налази и Санкт-петербуршка академија. Пријемни испит
за Петербуршку духовну академију био је изузетно захтеван, конкуренција за пријем оштра. Осетио је велико олакшање када је сазнао да је међу малобројнима који су положили.

Током студија у Петрограду често је позиван да свештенослужи у Царском Селу, у тамошњој саборној цркви, у коју је на заједничку молитву долазила цела царска породица. Позиван је
био да проповеда и у школама, болницама, војним камповима.

Остала су бројна сведочанства о беседничком дару и лику архимандрита Мардарија.
О беседништву јеромонаха Мардарија у Русији налазимо и у предговору збирке проповеди „Завет руском народу“: „Проповедајући пред најразноврснијом публиком, отац Мардарије је морао да се прилагођава интелектуалном нивоу својих слушалаца.

Због тога се његове проповеди деле на две групе. У прву групу могу се сврстати проповеди упућене простом народу, изговорене простим језиком, са једноставним циљем и наравоученијем, а у другу проповеди упућене образованим слушаоцима, изговорене књижевним језиком и првенствено догматског карактера.

Већина његових проповеди су срдачне, он се пре свега обраћачовековом срцу а не уму. Стога су се у очима слушалаца често могле видети сузе. На њему је био тежак задатак. На његовом
месту многи би избегавали завидну висину црквене проповедаонице. Тајна успеха проповеди оца Мардарија крије се у њиховој дубокој животности, савремености и искрености. Његова реч
се тицала свих болести и жалости, свих радости и успеха његових слушалаца. Отац Мардарије је неустрашиво улазио у борбу за Христа, кога је љубио ватрено и безгранично. Неустрашиво
се успињао на високу црквену проповедаоницу, не да би се бојажљиво улагивао својим верским противницима, већ да би снагом своје речи одлучно покоравао срца свих који га слушају, усмеравајући их ка стопама Христовим…

Његове проповеди народ је слушао са великом пажњом. После неких проповеди у цркви би завладала тајанствена тишина. Тако је реч овог младог пастира деловала на срца слушалаца. Често су се после његових проповеди међу слушаоцима у цркви могле чути речи: ‘Ово је
будући српски Златоуст’! Када је избио Први светски рат желео је да буде са својим народом у тим тешким тренуцима. Премда му је остала само још једна година студија у Русији, кренуо је пут Ниша у коме се, с обзиром на то да је Београд био под опсадом, налазило седиште српске владе. Стигао је прве недеље августа 1914. године и одмах се јавио српском митрополиту Димитрију. Изразио му је своју жељу да остане у Србији. Међутим, када му је речено колико би у Санкт-Петербургу много значило његово присуство и наставак проповедничког рада о ослобођењу Словена, вратио се назад у Русију где је одмах започео са серијом предавања на тему уједињења свих Словена под окриљем Русије, а што је било у директној опречности према тадашњој европској политици.

По препоруци Светог Синода Руске Православне Цркве, а по одлуци руског генералштаба, у лето 1915. године поверена му је важна мисија да обилази ратне заробљенике на реци Вол-
ги, планини Урал, Кавказ, унутрашњости Сибира, Туркестану, Бухари итд. Његов задатак је био да их својим проповедима и присуством бодри и образује у духу исконске патриотске љуба-
ви према Русији као предводници словенске идеје уједињења, и сходно томе пробуди у њима свест о припадности словенском свету чији су они веома важан део. Посебно у борби панславизма против германизма. С једне стране, као директан резултат његове мисије међу ратним заробљеницима у Русији словенског порекла, многи међу словенофилима су такође постали свесни значаја овог великог броја људи (чији број се попео до скоро милион) у победи словенофилске идеје и почели су да траже од државе да се више брине о њима. С друге стране, сами ти заробљеници словенског порекла почели су да се надахњују идејама свесловенског уједињења и полако стичу свест о много светлијој будућности свих словенских земаља. По повратку у Петроград, свештеносинђел Мардарије је у писменој форми доставио је свој предлог у вези са словенским ратним заробљеницима у Русији: предложио је да се они у потпуности одвоје од Мађара и Немаца; да им се доделе извесне привилегије чиме би се поспешило (неговало) њихово пријатељство према Русији, како би по повратку у своје земље били амбасадори добре воље. Предлог је уручен и самом цару који га је одобрио.

На Петроградској духовној академији свештеносинђел Црногорске митрополије дипломирао је 1916. године добивши звање степена кандидата богословља. Осим богословских наука, изучавао је и црквено право на Правном факултету у Петрограду, што ће се показати посебно значајним и корисним у његовом каснијем раду у Америци и Канади.

Захваљујући ангажовању његових неистомишљеника, у првом реду Распућина који је био близак царском двору, а који није волио Мардарија и више пута покушавао да га оклевета, митрополит Питирим је свештеносинђела Мардарија преместио за учитеља у најзабаченију сеоску семинарију на Кавказу (Александровска богословска семинарија у Ардону, област Терек). Ту је остао следећих годину дана, до 1917, односно до његовог избора за делегата донских Козака 1917. године и учешћа у у Сверуском црквеном сабору Петрограду (када је за патријарха Руске Цркве изабран Св. Тихон Исповедник).

Синђел Мардарије је током свог боравка у Русији написао неколико књига од којих су можда најзначајније: „Тихи угао Христа“, „Зборник проповеди“ и „Завет руском народу“. Сав приход
од књиге „Тихи угао Христа“ подарио је руској сиротињи. Током школовања у Русији он је имао прилике да се боље упозна са монашким животом у чувеним руским манастирима, од којих је
Оптина пустиња сигурно оставила један од најдубљих трагова у његовој српско-руској словенској души. Такође, током школовања у Русији посетио је и Константинопољ, Свету гору, Солун, Атину. У Светој земљи, у Храму Гроба Господњег, „најсветијем месту у целом хришћанском свету“, управо он је био изабран да началствује на Светој литургији истога дана када је Аустроугарска објавила рат Србији. Записаће касније да сматра вољом Божијом да је баш тога дана, када је нападнута његова земља, од свих тада присутних православних свештеника управо он, Србин из Црне Горе, био изабран да началствује на Голготи.

Живот у Америци

Мукотрпан мисионарски рад који је започео још у православној Русији, архимандрит Мардарије наставио је у још удаљенијој Америци. Наиме, Свети синод Руске Православне Цркве је зарад насушне потребе за организовањем аутентичног мисионарског рада међу Србима у далекој Северној Америци, 3. јула 1917. године одлучио да пошаље у Америку већ осведоченог слугу Божијег српскога рода, младог синђела Мардарија Ускоковића. Свети ар-
хијерејски синод РПЦ је донео одлуку да у оквирима Руске црквене мисије у Америци и Канади, синђел Мардарије руководи српском мисијом, да свој живот у Христу настави у Америци.

Мардарије ће преко Сибира и Владивостока, крајем 1917. године стићи у Северну Америку, у којој ће провести најважнији период свог апостолско-пастирског живота и рада. Као мученик
савести до последњег дана свог кратког земног живота, читавог себе је уградио у чврсте темеље онога здања који ће православним Србима у Америци и Канади – тачније, свим православним у Америци и Канади – бити стални извор предокушаја вечности и вечног знања и живота.

У Филаделфији ће 1917. бити произведен у чин архимандрита, највише монашко-свештено звање. Руски алеутско-северноамерички епископ Александар препоручио га је северноамеричкој духовној управи као најбољег пастира да надгледа своје стадо у
далекој Америци и Канади. На Сверуском сабору 1919. у Кливленду, који је одржан под сенком тмурних политичких догађаја у Русији, присуствовала су и петорица српских свештенослужитеља. Међу њима најзначајнији био је архимандрит Мардарије, који је изабран за епископа „за вођење послова Српске Цркве под руском црквеном јурисдикцијом“. Но, имајући чврсту црквену свест, он није желео да одступи од свештених канона и буде хиротонисан без пристанка своје матичне Цркве, Српске.

Поводом поменутог сопственог избора Руске Православне Цркве за епископа, он је српском свештенству у Питсбургу написао:
„Када ми је од стране Руске Цркве предложено да заузмем дужност начелника Српске мисије у Америци, ја сам Руској Цркви ставио услове, а главни је био да наша Црква у Америци добије
самосталност. То сам извојевао. До сада смо за све нереде, хаос у нашој Цркви, могли и имати увелико право сваљивати одговорност на Русе, али сада слободна наша Црква је у нашим рукама… Будућем сабору свештенства и грађана предаћу сва од Русије добијена пуномоћја, да не би Сабор или ко други помислио да сам се борио за власт онда када ми је био циљ да видим нашу Цркву самосталну и уређену, па ма ја у њој добио и место црквењака.

Период од 1920. до 1923. године архимандрит Мардарије је провео у отаџбини. Патријарх Димитрије га је поставио за настојатеља манастира Раковице и на место управника прве Монашке школе у Србији при истом манастиру. Током трогодишњег боравка и рада у манастиру Раковици архимандрит Мардарије је био делатан на многим пољима црквено-друштвеног рада. Био је позиван да држи предавања у дворани Академије наука, на
Универзитету, у гимназијама, у Хришћанској заједници, на Богословском факултету итд.

Српски црквено-народни сабор свештеника и народа на коме је разматран положај Српске духовне мисије, односно Српске православне цркве у Америци, одржан је 25. фебруара 1919. у Кливленду. На сабору је учествовало 12 српских свештеника и 267 делегата српских парохија, који су синђела Мардарија произвели у архимандрита и изабрали га за епископа Српске православне цркве у Америци и Канади.

За седиште прве српске епископије одређен је Чикаго, у коме је нови епископ 27. фебруара 1919. одржао прву конференцију.

Прва Српска православна епархија у САД и Канади је, одлуком Светог архијерејског сабора од 1921. године, формално примљена под српску јурисдикцију Краљевине СХС. Међутим, због недостатка новца, синод није пуне четири године одредио ко ће бити „епископ американски”. То су искористили Руси и Црногорци, да ојачају свој утицај на Српску цркву у Америци, па је синод морао да реагује. Улогу епископа је, као администратор епархије, преузео патријарх српски Димитрије, који је за свог архијерејског заменика одредио владику Мардарија.
Ускоковић се вратио у Чикаго у првој половини 1923. године, али није одмах озваничен као епископ, јер је један део свештенства и интелигенције очекивао да то буде владика Николај Велимировић. Расправа око Ускоковића и Велимировића као првог епископа Српске цркве у Америци потрајала је све до јесењег заседања Светог архијерејског сабора 1925. године. Тада је за епископа Српске цркве у Америци изабран Мардарије Ускоковић, који је имао и подршку званичне државне дипломатије.

Архимандрит Мардарије хиротонисан је за епископа америчко-канадског, како је гласила његова службена титула, у Београду 12. априла 1926. У својој 36. години живота будући епископ амерички Мардарије је још 1923. покушао да испуни жељу српског народа и владике Николаја Велимировића да се „у Америци оснује бар један манастир, који би био и санаторијум за слабуњаву децу и одрасле ослабеле људе”.
Мардарије је уз помоћ америчких пријатеља, државних представника, као и Срба и свештенства из Америке, који су сакупили 15.000 долара, купио 33 екра земље у Либертивилу, четрдесетак миља северно од Чикага. Трећег септембра 1923. освећени су темељи манастира Свети Сава и почела је његова изградња. Том чину присуствовало је преко „две хиљаде душа Срба из разних крајева Америке”.

Послови око манастира су тешко напредовали. Разлози су били почетак економске депресије, затим отпор који су неки Срби пружали због тога што је Мардарије, наводно, имао дуг, што је црквену имовину држао на свом имену, што још званично није био епископ. Његови критичари испевали су му погрдну песму: „Мардарије цркву гради, а умире од глади!”

По архитектонском стилу манастир представља стари градски храм са 12 малих кубета, који симболизују 12 анђела, и тринаестим кубетом, које представља Исуса Христа. Осам икона урадио је Урош Предић. Витражи на манастирским прозорима дело су италијанског мајтора Тонелија. Манастир данас има статус америчке културне баштине.

Да би се манастир Свети Сава спасао, јер су дугови нарастали на 36.000 долара, и друге епархијске ствари уредиле, епископ Мардарије је сазвао Први српски црквено-народни сабор 29. маја 1927. у Чикагу. Михаило Пупин је приложио 25.600 долара из свог Школског фонда. Тиме су покривени манастирски дугови, када је само имање већ достигло тржишну цену од око 50.000 долара.

Епископ Мардарије је због тога Михаила Пупина позвао да на свечаном освећењу и отварању манастира 7. септембра 1931. буде кум цркве Свети Сава. Пупин је због лошег здравља одбио тај позив. Краљ Петар II Карађорђевић поклонио је цркви позлаћени иконостас урађен у храстовини.

У време свих ових догађаја, а посебно око изградње манастира Свети Сава у Либертивилу, епископ Мардарије је оболео на плућима и убрзо умро у болници Ен Арбору, у држави Мичиген, 12. децембра 1935.
• Одједном је заспао, као човек који је превалио тежак и заморан пут – записао је у свом дневнику његов пријатељ Живојин Ристановић, који је био уз епископову постељу.

Гроб Мардарија Ускоковића у Либертвилу код Чикага

Иван Ускоковић, односно епископ Мардарије је 29. маја 2015. године проглашен у храму Светог Саве у Београду за свеца СПЦ. Како је његово канонизовање захтевало и откривање и чување његових моштију, то је обављено почетком маја 2017. године, уз благослов епископа Лонгина, у цркви манастира Светог Саве у Либертивилу. Отварањем гроба откривено је да су мошти Светог Мардарија нетрулежне.

Нетрулежне мошти Светог Мардарија

Потом је тело Светог Мардарија извађено за преглед и прање светих моштију. Пажљиво су скинути одежде и одело, од којих су неки делови морали бити одсечени како мошти не би биле оштећене или померене. Целом процесу је приступљено са највећим поштовањем и пажњом док су свештеници цело време појали тропар Светом Мардарију и друге пасхалне химне.

Већ током јула 2017. у част светог Марадија либертивилског у Америци се одржава велики црквени и народни сабор, којим ће се славити Српска православна црква, први епископ америчко-канадски и српски народ у матици и расејању.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here