Чедомир Љубичић: Продавац шешира

0
46

Тек у  ретким записима забележено је да је једне летње ноћи с краја деветнаестог века  брод са младим српским краљем Александром Обреновићем био надомак Дубровника. Младог госпара, сигурног и утемељеног у породичне послове и имућство, засенио је колоритни спој српске тробојке и краљевских обележја са светлима дубровачке луке. У младалачкој занесености опијено је донео одлуку да остави сво породично богатство стицано вековима, углед старе и поштоване дубровачке породице који је потицао још из раног средњег века, плаву крв и угледне претке, и укрца се на Краљев брод, уз помоћ морнара који се чамцем довезао до риве да издејствује куповину мало веће количине дувана.

Ту на дубровачкој риви, уз жагор и гласни разговор почео је разговор који не може бити случајан, који се може приписати или судбини или поклопљеним звездама под небом довољно широким за искушавање људских судбина.

Никша Водопић се са Краљем Србије упознао на палуби, понуђен од краља најфинијим француским цигаретама.

Опчињено и узбуђено распитивао се о  Србији. Краља је занимала наклоност католика, Словена ка Србији.

Никша се интересовао за могућности заснивања свог посла.

– А шта си радио до сада ? – упита га Краљ Србије.

– Ваше величанство, ми се одвајкада бавимо разним пословима, као што су култура, театар, некретнине, подизање цркава, добротвори смо, помагали смо сиротињи одувјек, имамо два сиротишта, имамо четири брода који плове од Црног до Средоземног мора и превозимо разну робу, имамо неколико пекарница и апотека. Знате, велика је фамилија, а дишемо ко један.

– Да нисте ви Јевреји?

– Не, ваше величанство. Ми смо Срби, католици.

– А да ли би један такав племић могао у Београду да буде шеширџија?

– Ако се један овакав племић, укрцао у ваш брод, онда може бит` и сметлар.

Уз помоћ Краљевих интервенција, Никша Водопић је за учитеља шеширџијског заната, добио прекаљеног и старог мајстора из јужне Србије Миломира Атанасијевића, човека у осмој деценији живота, удовца без деце. Посветио му се жаром последњег тренутка. До саме смрти је веровао да над својим педесетогодишњим послом може бдети и из самог гроба.

У априлу 1903. године, Краљ Александар Обреновић откупио је радњу и машине покојног Миломира Атанасијевића, у корист Никше Водопића

29.05.1903. године, у глуво доба ноћи, Никша Водопић се упутио ка огради двора, на којој је стајао млади официр Петар Живковић, потоњи генерал.

– Одбиј. Не ножеш даље.

– Носим цилиндар његовом величанству.

– Цилиндар може да прође али не и твоја глава.

– Добро, ево цилиндар.

– За чију је главу?

– За краљеву.

– Тој глави више није потребан цилиндар.

Водопићу је, тек тада, у уши допрла галама завереничких официра који су тела убијеног краљевског пара бацали са терасе двора, док их је друга група официра пробадала сабљама на земљи. Окренуо се и све бржим и бржим ходом замакао низ улицу Милоша Великог. Склањао се иза угла зграда и дрвећа када би приметио групе војника који упадају у куће и одводе полуодевене министре у непознатом правцу. Ни сам није знао куда иде иако му се у глави постепено искристалисала мисао да се домогне Топчидерског парка и ту дочека следећи дан.

У Топчидерском парку је остао дан дуже него што је планирао. Гласови случајних пролазника прекривали су веловима страха читав Београд. Рано јутарње сунце које је допирало са Сењачких винограда развукло је мрак шуме у скровите забране где ће се одмарати до последњег издисаја дана који је некима обећавао пуно, а некима узео ненадокнадиво. У  тој изненада раскриљеној светлости Водопић је на клупи приметио снужденог, гологлавог човека у зимском капуту са папирима на колену и оловком у руци. Несмириво и нервозно је тај човек премештао једну ногу преко друге, док би трен касније заузео исправан положај и на полузакривљену главу положио шаку, давајући замишљеном лицу још забринутији тон. Личио је на Роденовог Мислиоца, али и на човека који који љубавне заносе, тек преточене у недовршену песму, повремено одмара мислима о родном крају,  о брдима, камену и суровој природи. Чинило се Водопићу, док је са раздаљине посматрао тог човека који га није ни приметио, да усамљеник, заправо, размишља о питорексном сплету брда која је, каткад, посматрао  из равнице, надахњујући се маштом у накани да досегне небеске сфере. Када је поново заузео онај снуждени положај и почео да записује, деловао је као отрежњен од те слике која је могла, изненадно и плаховито, заличити само на голе хриди и поноре.

Водопић, са црним цилиндром у руци, дуго се одлучивао да приђе незнанцу, плашећи се његове плаховите реакције.

– Добро јутро господине, да ли сте чули…

– Зашто је важно да ли сам ја нешто чуо или нисам? – одсечно је одбрусио човек  на клупи.

– Десило се нешто страшно. Убијен је краљевски пар, а династија сатрвена.

– Када се узме колико на свету има лудака, подлаца и безличних људи, човек изгуби сваку љубав за животом у тако отрованом ваздуху.

– Ви пишете песму?

– Пишем.

– Много сам у мом Дубровнику читао поезију. Волим је. Пријатно је дружити се са песницима.

– Пријатно је дружити се са поезијом, али са оваквим као ја и није баш најпријатније.

– Памтим многе стихове али никада нисам био у стању да у кафанском друштву изговорим целу песму. Ето сад ми паде на памет један стих: Пољубац је сусрет највећи на свету.

Снуждени човек у зимском капуту се нагло прену и устаде са клупе. Приближио се сасвим близу саговорнику и оштрим погледом загледао се у његове очи.

– То је заиста добар стих. Али то није стих који је написао ниједан песник кога сте прочитали.

– Можда, господине, можда. Није искључено да сам нешто гадно погрешио у присећању својих омиљених стихова.

– То не може бити ни стих који сте ви смислили.

– Наравно да не може јер ја нисам песник.

– Такав стих тек треба да пронађе правог песника.

– Тај ће бити, онда, велики песник.

– Биће. Али више од тога то ће бити једна од најлепших  љубавних мисли света.

– Зар сте ви заиста песник?

– Јесам! Ја сам песник.

– Било би ми криво да не могу да направим нешто за вас. Знате, истински господин, а надасве песник мора бити боље одевен и, неизоставно, мора имати добар шешир.

– Ви сте шеширџија?

Путовања Никше Водокапића због излагања својих креација у Бечу, Цириху, Будимпешти, Риму, Паризу, постала су све интензивнија када је већ постало јасно да сви они који држе до тога да имају тај статусни симбол, долазе у његову радњу у Поп Лукиној, од самог Краља, престолонаследника, принчева и принцеза, до дворских дама, финансијскких магната, банкара, индустријалаца и уметника и свакојаког другог света.

У касно јесење вече, пред само затварање, ушао је у радњу Никше Водопића познат човек. За тренутак су се погледали, и таман када је Никша хтео да га подсети на догађај од пре четири године, намерник је са главе скинуо отрцани шешир, задржао га у руци и рекао.

– Нашла ме је.

– Претпостављам да је у питању нека згодна госпођица којој не недостају ни лепота ни манири.

– Срце има повест у сузи што лева;

У великом болу љубав своју мету;

Истина је само оно што душа проснева;

Пољубац је сусрет највећи на свету.

– Дакле, нашла вас је Јоване Дучићу.

– Нашла ме је. Због жене које никада нећу преболети, а у наручју друге жене.

– Како је то могуће?

Дучић се окренуо око и видео да у радњи нема никога, утом је махинално  подигао поглед на зидни часовник и видео да је остао само један минут до затварања шеширџијске радње Никше Водопића

– Можете ли ми скувати чај господине Водопићу?

– Наравно, уђите у ову моју, назови, канцеларију. Знатижељан сам да  вас чујем.

– Знате, немам обичај да се поверавам људима како изузетно волим жене. Многи мушкарци, нарочито моје колеге песници добро знају, а најбоље су са тим упознати љубоморни.

– Изволите чај, господине Дучићу.

– Хвала Никша. Баш ових дана, када су биле оне неподношљиво вреле ноћи, у моме стану љубио сам још врелије груди једне госпођице која није желела да купи моју последњу књигу у књижари, већ је хтела да јој ја лично продам. Верујте ми, да ми никакав љубавни наум није био на памету том тренутку.

– А онда?

– А онда је она започела листање страна и наишла на једну песму. Стајали смо једно наспрам другог.

– Не верујем вам да ништа нисте покушали.

– Верујте ми, Водопићу. Нисам! Почела је да чита:

Ти утеху чекаш. Не, утехе нема:

то утехом зову, зови заборавом;

јад истински дубок никад не задрема.

– И онда је почела да…

– Шта је почела господине Дучићу?

– Почела је да раскопчава дугмад на својој блузи, лагано и наставила да говори стихове, више не гледајући у књигу већ мене равно у очи.

 

Растрзана тако међу сном и јавом,

Гледајући како непомично бдије

Тај Анђо страдања над тужном ти главом.

– Љубио сам те велике груди, језиком кружио тим руменим цватом брадавица, наслађивао се мирисом њеног врата, осећајући да моја младост пролази и да колико год више жена љубим имам осећај да моје најлепше године проводим у затвору. Е тада, када сам пожелео да будем спојен са њом у непомичности, у хармонији и миру, као струјни удар протресла ме је сета на жену коју сам највише волео.

– Како се то десило?

Дучић је овлаш погледао на витрину у канцеларији шеширџије Никше Водопића и угледао урамљену мајсторску диплому, низ пехара и медаља и један црни цилиндар. Извукао је из унутрашњег џепа танушну књижицу. Отворио је и дао Водопадићу да прочита:

Вечерас, госпођо, у Кнеза на балу

Играћемо опет бурни валс, ко прије,

С радошћу на лицу минућемо салу.

Као да никад ништа било није.

– Само што нисам заплакао уроњен у тело прелепе жене.

– Сетили сте се најдраже?

– Да, био је бал. Да, имала је само петнаест година. Да, били смо тајно верени. Да, због мог изнуђеног одласка дописивали смо се четири године, ниједног тренутка не престајући да мислим на њу.

– Неће речи из мене господине Дучићу.

– Та моја непреболна Магдалена Николић после дефинитивног раскида са мном зарекла се да никад више неће излазити из куће. Као каква романексна хероина живела је од успомена и једине срећне тренутке налазила је у читању мојих писама и песама. Чак сам недавно сазнао, да јој иако није време за умирање, оставила у аманет пријатељици да на надгробни споменик уклеше неке речи. Никада нећу сазнати за тај епитаф.

– Господине Дучићу, дођите сутра. Имаћете шешир по коме ће вас волети читав свет и  ништа мање него због ваших стихова.

– Много вам хвала господине Никша Водопићу, мој добри Дубровчанине.

– Пазите се када изађете напоље. Већ дуже времена овим крајем лута неки лудак који тврди да је већи песник од Јована Дучића и да је једини начин да се призна његова величина је у томе да вас убије.

– Шалите се господине Водопићу?

– Ни најмање драги мој Дучићу. Нема вечери, а да тај луди Генадије Бољун  не прође поред моје радње. Штета, млад је човек, нема ни осамнаест, а застранио. Хапсили су га жандари, возили га на психијатрију, али се он поново појављивао. И прича ту причу о вашем убиству свуда: у ходу сам са собом, пред пијачним тезгама, у кафанама и рестаурацијама. Пазите се! Морате се пазити.

– Хвала ти драги мој Никша што си хтео да саслушаш ову моју причу. А за шешир не сумњам да ће бити бољи од мојих песама. За два дана у Министарству унутрашњих дела почињем да радим као писар.

Генадије Бољун се појављивао испред радње Никше Водопића готово свакодневно. Улазио је у радњу с распитивајући се за Јована Дучића, ниједном не пропустивши прилику да каже да је његова света мисија убиство песника, да би, коначно, он постао принц српског модернизма.

– Мани се тога Генадије. Пиши ти своје песме, а Јована остави на миру. Добар је то човек.

– Није добар човек. Он је развратник, а ја сам као песник за њега измислио поезију.

– Генадије, да ли бих ти хтео да изучим шеширџијском занату, па када дође време, да ти и отворим неки мали локал?

– Не занимају ме такве глупе занатске трице и кучине. Мада, хтео бих да имам онај црни цилиндар. Он, засигурно, има неку посебну тајну, не би он био џабе на посебном месту.

– Тачно. Он заиста има неку посебну тајну, а такве тајне се не одају. Он своју причу, свој усуд, окајава сваки дан.

– Ви мислите да сте јако значајан човек зато што сте најбољи и најпознатији шеширџија у Београду. Јака ствар! Направити шешир. Напишите ви песму мој господине! Напишите ви песму.

– Генадиј, божја рука када дотакне нечије раме одреди ко ће бити шеширџија, а ко песник. А и једни и други су потребни људима. Седи. Објаснићу ти неке ствари.

– Не могу да седим, боље слушам када ходам брзо.

– Занатска израда шешира захтева изузетну вештину и искуство. Одвија се у неколико међусобно испреплетених фаза, почевши од израде филца, преко његовог обликовања у туљак, до настанка финалног производа – шешира. Занатска израда шешира раније је обухватала и израду филца и туљака, али са појавом фабричке израде туљака, ове фазе постепено су редуковане, а потом и напуштене, тако да се шеширџијски занат свео на добијање шешира обрадом туљака. У овом процесу све је подређено добијању жељеног облика шешира, до којег се долази постепено – кроз неколико фаза: штиркање туљка, формирање главе шешира, глачање, формирање обода шепира, опремање и фазонирање шешира. У шеширџијском занату користи се неколико  алата и прибора као што су:  преса за цеђење туткала, калупи за главу и обод шепира, шеширџијско коло, пегла, постоље за калупе, даска за сечење и пеглање обода шепира, нож за сечење обода, граничник, канап повезан у омчу ради формирања доње ивице шешира, нож за сечење и пеглање обода шешира, нож за сечење обода, граничник, канап повезан у омчу ради формирања доње ивице шешира, алат за формирање банта, алат за равнање обода и дрвени улошци за формирање доње ивице. И не заборави Генадије, да када нађеш неки љупку даму, а која је љубитељка шешира, да треба да зна да се шешир носи само до шест поподне.

– Све саме глупости. Ви, занатлије сте најобичније нуле, а нула је утопија. Ви сте похлепници, мегаломани, улизице које мисле да вреде много више него што заиста вреде. Ви правите фаму од шешира не схватајући да ће за педесет или сто година шешири бити, заправо пародија, на оно што ви сада сматрате за спој занатства, умећа и уметности. Ви занатлије сте гњиде, ви када умирете, ви  чак ни не ослабите ни за онај  двадесет један грам колико, по нечијем мишљењу износи душа, а по неким другим мишљењима износи умор. Ја, лично, сматрам да та тежина представља умор. Ја, лично, не верујем у душу јер да она постоји човечанство не би било уморно. Једини занатски производ који ће надживети вечност је нож. Онај нож са којим ћу се зарити у утробу фарисеја и позера Јована Дучића.

– Жао ме  те је Генадиј Бољун. Жао ми те је, а желео бих да си срећан и здрав. Не знам много песника који тешко болују Дучића, али ти си свакако највећи. А и то је нешто.

Генадије Бољун се није појављивао у Поп Лукиној улици готово тридесет година,  онда су неки који гу га добро знали почели примећивати како се увечерњим часовима врзма око хотела Москва, дискретно погледајући кроз прозорска стакла. Тих рано пролећних вечери седели су у хотелу Москва, Вељко Петровић, професори Рашко Димитријевић, Милош Ђурић, и уз сам прозор кафане  Јован Дучић, јер је њега требало видети. Тада се цео београдски корзо  пресељавао на плато испред Москве. Није било шетача који није био уверен да Јован Дучић унутра  не бриљира причама о својим бројним љубавним авантурама. Његови најближи интимуси су, то време, говорили:

Дука је тако неговао  своје љубавне афере , које су се и на судовима расплитале, да је цела Југославија о њима месецима расправљала. Новине су пуниле своје ступце  њима, а над њима су се жарила лица лепих жена и девојака, у потајним сновама о авантурама.

На једном од таквих дружења у хотелу Москва, нашао се и Милош Црњански. Генадије Бољун није волео ни њега, али, за разлику од Дучића, није гајио порив да га убије. Прибио се Бољун уз стакло иза кога су седели професори, филозофи, писци и песници, натукавши велику капу на главу,  грицкајући семенке, у пози као да неког очекује. Често је завртао рукав отрцаног сакоа да би на руци, на којој није било сата, видео колико касни онај кога очекује. Гласови су лако допирали до ушију Генадија Бољуна.

Желео је да  чује Дучића, али је чуо Црњанског:

– То није тачно. За мене то није тачно. Што бих ја био љубоморан на Дучића, кад он уопште није знао да игра фудбал. Ипак,  своју девојку Виду Ружић  нисам са Дуком упознао, све док она није постала госпођа Црњански.

–  Не прекидај Милоше, стара курво, имаш ти нама још шта пикантног да кажеш –  рече без зазора и страха од могућих испада Цранског, Милош Ђурић.

 

– Добро де, јебем вас знатижељне… истина, када смо после били заједно у дипломатији, гледали смо заједно исте лепе жене. На многима смо, богами, и погледе укрстили. Нећете веровати, обзиром на мој шарм и лепоту, свакако, већу него и  Дукину ( на шта се многи грихотом насмејаше), да су многе и за обојицом уздисале. Па, нисам се осећао пријатно. Не може се осећати пријатно један такав љубавник који је по Паризу курцем отварао врата.То ме је природно нервирало. Тако је то кад воле српски песници. Али, драга моја браћо, ипак скидам капу Јовану Дучићу. Дучић је по свету дизао љубав као највећу одлику Срба…. То му многи Срби нису опростили. Нарочито не  ми  из дипломатије.

Велики маг шеширџијског заната Никша Водопић је у јутарњем информативном програму чуо  да је Јован Дучић након разрешења са дужности посланика Краљевине Југославије у Мадриду, уочи саме окупације Југославије отишао у Сједињене Америчке Државе у Град Гери, у државу  Индијану,  где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису која представља српски дијаспоору у Америци.  У  том периоду пише  политичке брошуре, новинске чланке. Скрхан је развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид  над Србима у Независној Држави Хрватској.

Никша Водопић, преко забрањене радио станице последњи пут чује глас човека коме је направио неколико најлепших шешира. А у његовом шеширу се представио шпанском фашисти Франсиску Франку.Чак је и  Бенито Мусолини неуобичајено дуго посматрао шешир чиновника непријатељске земље.

Пре би се могло наслутити да су више задрхтале ушне шкољке Никше Водопића, него ли глас песника Јована Дучића:

 

 

Ми смо твоје трубе победе, и вали

Твог огњеног мора и сунчаних река:

Ми смо, добра мајко, оним што су дали

Свагда капљу крви за кап твога млека.

Брзопотезно је окренуо скалу радио – апарата на дозвољену френквенцијију, дс би га глас радио спикера обавестио да да су тог, 29. Јула 1941. године  из затворске болнице у Видинској улици отети Александар Ранковић – Марко, члан политбироа Централног комитета Комунистичке партије Југославије и комунистички активиста и песник Генадије Бољун.

Дан касније, приликом свакодневног отварања свог поштанског сандучета, Никша Водопић у полудрхтаве руке узео једно писмо са поштанском маркицом на којој је био лик шпанског диктатора  Франсиска Франка. Ушао је у радионицу у којој је стајао полудовршени дамски шешир неке дворске даме, која је, у том тренутку, већ извесно време била изван земље.

Писмо са поштанским жигом  са датумом из новембра 1940, у сандуче Никше Водопића стигло је са скоро годину дана закашњења. Несумњиво је  да писмо није дошло редовним поштанским токовима већ нечијом прорачунатом  намером да писмо углегне у поштанско сандуче онда када је уручилац  проценио да је најпогоднији тренутак за остављање писма у сандуче Никше Водопића.

Отворио је писмо и почео да чита:

 

Господина Дучића познајем од фебруара 1915. Када је био први секретар амбасаде Србије у Атини, био је то период у коме нас је зближавало велико пријатељство, које није било безначајно. Други пут сам га видео 1918. или 1919. године када је конкурисао за место саветника Југословенске амбасаде у Мадриду, где је остао четири године научивши наш језик којим савршено влада.

Нисмо се видели од 1922. године, да би се срели у Београду 1937. Тада је био именован за за амбасадора у Букурешту, где је требало да заврши своју дипломатску каријеру пошто је смењен с дужности у Риму, где због својих поодмаклих година није био на висини младих и динамичних италијанских политичара. У главном граду Југославије, као и непосредно по његовом доласку у Букурешт, сматрао сам наше старо пријатељство онбовљеним иако сам примећивао у његовим иступима да није имао симпатије за нашу националну ствар и Франсиска Франка, за разлику од његовог тадашњег саветника господина Авакумовића. Понављао је да није требало из политичких разлога ратовати и уништавати уметничко наслеђе и да су за тај рат криве најкрвавије фашистичке хуље, предвођене Франком, наравно.

Приписивао сам такав начин размишљања  његовом боемском карактеру уметника – песника који живи изван реалности али касније, и после слања његових карактеристика, почео сам да примећујем да покушава да квалификује нови шпански режим као копију италијанског фашизма који нам не одговара и да је поборник успостављања у нашој домовини неке врсте демократије sui generis. И све то уз потврде своје љубави према Шпанији, коју сматрам искреном. Сматрао сам, такође, да такви парадокси могу бити последица његових поодмаклих година и дружења са интелектуалцима – ствараоцима шпанске републике у току свог боравка у нашој домовини, а нарочито у Риму где се дружио са Габријелом Аломаром, писцем и каталонским националистом, једним од оснивача Републиканске Партије Каталоније и председника Заједнице социјалиста Каталоније.

Логично је да, после мојих најљубазнијих упозорења да ми тешко пада његово разумевање за црвене, и имајући у виду да им он није придавао важност, наши односи почињу да захлађују иако су у сваком тренутку задржали срдачну форму. Такође му је тешко пала моја блискост са господином Авакумовићем и помоћ коју сам му пружио да би био унапређен  у амбасадора у мојој земљи. Био је изузетно љубоморан на свога саветника, који је по наређењу претпостављених, директно разматрао сва важна политичка питања са владама и у Букурешту, и у Београду, стижући до такве крајности да у последње време нису чак ни службено говорили.

Одржавање на положају господина Дачића дугује се доброти Принца Намесника јер је највеће литерарно име своје земље иако је сматран неспособним са политичке и економске тачке гледишта. 

 

Нека Бог чува Вашу екселенцију много година.

 

Pedro de prat y Soutzo.

 

Било је још тога што у том писму није славило Јована Дучића, али те жаоке су биле, као из неког страха и подозривости, умерено интониране.

Изненађеност и недоумице које су изнедрили разлози за приспеће писма шпанског дипломате у његово поштанско сандуче читавих  годину и нешто дана  по његовом исписивању и слању на непознату адресу, Никши Водопићу су попут изненадног сунчевог засијавања пред очима заискриле речи Јована Дучића:

Херојство пред смрћу је парадокс, који се не даје ничим објаснити; јер није логично хтети славно умрети, него хтети живети у слави. Мржња и љубав су у једном погледу  недељиве: човек никад не мрзи другога него из љубави према себи, а често се догађа и обратно. Свако би чак можда мирно умро кад би знао да после нас неће више  ни за друге постојати сунце, жена, музика, пријатељство и вино.

 

У том се, уз бучни тресак отворише врата шеширџијске радње Никше Водопића. Посетилац није био добронамеран, држао је немачки пиштољ Лугер у руци, а поглед му се одмах приковао за црни цилиндар у витрини са пехарима и медаљама.

– Генадије, сине, на шта то личиш?

Генадије Бољун се се зверски обрушио на Никшу Водопића и оборио га на под. Са неколико удараца кундаком Лугера, онесвестио га. Из никшине главе сливали су се потоци крви. Генадије је пиштољем разбио  стакло витрине и узео, толико жељени цилиндар.

– Ти ћеш мени да причаш о сушењу туљка на калупу. Ти ћеш мени да причаш  да сушење траје један дан након чега се формира основни облик главе шешира. Ти ћеш мени да причаш како ову фазу у изради шешира мајстори сматрају најтежом, јер за растезање туљка на калупу треба доста снаге. Ти ћеш мени…

Ставио је цилиндар на главу, погледао беживотног Никшу Водопића на поду и хладнокрвно му из Лугера испалио два метка у главу.

Много година касније Београдом су колале гласине о неком чудаку са црним цилиндром на глави, са пиштољем у рукама. Други су говорили да га је полиција безброј пута хапсила. Један угледан психијатар је говорио о Генадију у глувој соби са Цилиндром на глави и пиштољем без метака у руци. Најневероватнија је она прича о присуству човека са црним цилиндером на главу на неком партијском састанку у периферијској месној заједници.

Донедавно жив очевидац тврдио је да је у јутро 1. Јануара 1958 на гробљу у Бијељини видео човека са црним цилиндром на глави испред споменика на којем је писало:

 

Мага Николић – Живановић

1874 – 1957

Сама пјесник и пјесника Јове Дучића прво надахнуће.

 

Генадије Бољун је натукао преко главе црни цилиндар и наслонио главу уз натпис на споменику. Из џепа је извадио Лугер и прислонио га уз цилиндар.

Крв је у млазевима пошкропила речи:

Сама пјесник и пјесника Јове Дучића…

 

 

 

 

 

                                                         

 

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here