Цвијетин Ристановић: Поетска ријеч Бошка Ломовића

0
216

Бошко Ломовић је пјесме почео да објављује још у ђачким годинама. Прву збирку пјесама Сенке времена издао је 1967. године. Потом се више посветио прози и објавио збирке приповједака Чари Пауле Пречисте (1980) и Црни скакач на ц6 (1983). Годину дана касније публиковао је збирку пјесама и прича за дјецу Заљубљени бицикл. Иза тога ће услиједити низ збирки пјесма за дјецу: Рађање пјесме (1985), На слово, на слово Љ (1987), Мирјана нема појма (1995), Шта ћу ја у Шангају (1997), Мој отац продаје шуму (1997).

У поезији за младе, у највећем броју случајева, Ломовић слика свијет доступан и разумљив дјетету, али то не значи да он понекад не говори и из аспекта одрасле особе као, на примјер, у тридесет пјесама из збирке Букавар дечјих дужности (2014).
Реални живот, пун грубости, замки, опасности, насиља и злобе, Ломовић пјесмом чини љепшим, привлачнијим и подношљивијим. Ведрим и лепршавим стиховима опјевао је важне моменте дјечијег живота: долазак дјетета на свијет (Бабине, Тројке, Ево и мене), прва сазнања о окружењу и о свом положају у њему (Да ме је ико питао, Кад дјеца перу суђе, Логично питање, Растем брзо, растем из ината), прихватање дјетета као новог члана породице – освјетљавање улога мајке, оца, брата, сестре, бака и дједова, тетки, стрина, ујни, стричева, ујака, теча, родица, рођака и других (Успаванка, Сва моја родбина, Моји укућани, Зашто се Тања родила, Деда и унук), игру као незамјењиви садржај одрастања (Гледање затворених очију, Разбрајалица, Испеци па реци), полазак у школу и сусрет са школским обавезама (Прваци, Прва недеља ђака првака, Оцене, Освајање букавара, Аз, буки, вједи), усхићење љепотама које пружају годишња доба (Вјесници прољећа, Висибаба, Пролећни оркестар, Мајске враголије, Љето, Летње подне, Летња киша, Стигла јесен, Невена, Јесња пјесма, Зимске сличице, Чекајући пахуљице, Сметови). Са посебном пажњом опјевани су узбудљиви ђачки доживљаји на љетном распусту (Летњи распуст, Ех, тај распуст, Ферије, Кад је ферије, нек је ферије).

У добром броју Ломовићевих пјесама за дјецу ријеч је о љубави (Сан побег’о са мога јастука, Одгонетање љубави, Што баш Ана, Она Јасна, Донжуани, Пета страна света, Заљубљени бицикл, Мирјана нема појма, Неспоразуми, А Драгана к’о Драгана, Марија у падежима, Све моје љубави, Лекција о љубави, Монолог једне Душице, Милица из нашег разреда и друге). Љубав је опјевана као сложено и загонетно осјећање, поготово у оним моментима кад оно први пут обузме младе, па код њих изазове збуњеност, пометњу, потиштеност, изгубљеност. Пјесник је пронашао праве ријечи за исказивање врло деликатних ситуација у односима међу онима који закорачују у младалачко доба и понудио цијелу лепезу чедних, наивних и стидљивих, али и невјештих и незграпних изјава љубави. А љубав има стотине лица и нико нема рецепт за откривање оног правог. Пјесник вели: „Љубав – то је осмејак Тамарин / Што у теби каткад зајезери. / И још много, много малих ствари / Од којих све на свету трепери“ (Одгонетање љубави).

То осјећање може да се исказује и на другачији начин, као у неким шаљивим пјесмама (Удварање, Очи) и да се оно открива нељубазним, нетрпељивим, па и увредљивим понашањем према ономе ко је предмет љубави.

У Ломовићевим пјесмама за дјецу највише страница посвећено је исказивању чедне љубави између дјечака и дјевојчица. Али, љубавна осјећања нису својствена само људском роду. Стога се у једном броју пјесама казује о љубави међу припадницима животињског свијета (Бумбарева просидба, Кад пужеви свадбују, Медени месец пингвина), затим о том осјећању код биљака (Љубав цвјетова) и, на крају, о испољавању те емоције између представника живе и неживе природе (Дрво и ријека).
Уз констатацију да је већи број пјесама са љубавном тематиком врло успјешно обликован, мора се рећи да је та тема превише рабљена и да у појединим љубавним пјесмама за дјецу има и понављања, нарочито кад је ријеч о приказивању ђачке љубави.

Испуњен и садржајан дјечији живот незамислив је без природе. Пјесмом се дјетету откривају чари природе и пружају му се могућности да ужива у свему што му она нуди. Надахнуто и љупко опјевана је разноврсност флоре и разнородност фауне и, непосредно или посредно, понуђено на увид све оно што дјечји живот може учинити богатијим и љепшим. Да би дјеца могла да се радују и уживају у даровима природе, потребно је да је добро упознају и да им биљни и животињски свијет постане близак. Зато у пјесмама о природи Ломовић не бјежи од поуке, али изврсним поентама пјесама вјешто оправдава дидактичност њиховог садржаја.

Карактеристичне појаве и богатство испољавања природних љепота исказани су сликом, бојом и звуком. Пјесникова голема љубав према биљном и животињском свијету даровала нам је експресивне и допадљиве слике природе. Употребом асонанци, алитерација и ономатопеја, Ломовић је шумове и звукове из природе преточио у пјесничке медаљоне. Цио низ његових пјесама о природи одушевљава нас сликовитошћу, ритмичношћу, хармоничношћу, па и игривошћу. Потврђује то лакокрила пјесмица Како је постала бубамара, коју наводимо у цјелини: „На лист широк / Липе цвјетне / Пала капља / Росе љетне. / По њој рука / Нека лака / Поредала / Зрна мака. / Кап оживје / И без муке / Слетје на длан / Твоје руке“.
Као породичан човјек, пјесник је имао прилику да спозна од колике је важности да млади имају срећно дјетињство. Зато је у мноштву пјесама настојао да дијете развесели, насмије, изненади неком необичном сликом и побуди у њему радост.
Ломовићевом поезијом за дјецу слика свијета је знатно уљепшана. Таквом доживљају стварности битно доприносе шаљиве и нонсенсне пјесме: Стричева неслана шала, Зоолошка пјесма, Није да се хвалим, Их шта све могу, Чудна земља, Гледање затворених очију, Мрав, Усијана глава. Из тих пјесама зраче хумор, оптимизам и позив на игру и забаву.

Предочавајући дјетету да свијет може бити знатно другачији од стварног ако се свако од нас потруди да га чини бољим, пјесник неким својим дјелима отворено поучава, као, на примјер, у већ поменутој збирци од 30 пјесма (толико и басана) под насловом Букавр дечјих дужности, затим у Три басне (послије којих су дата наравоученија), те у пјесмама Педагошка песма, Испеци па реци, Оцене и другим.

Како се дјеца у реалном животу суочавају са мноштвом непознаница и загонетки, стихом су им понуђени одговори на бројна питања која их „окружују и муче“. Истина, у појединим пјесмама пјесников субјект се појављује као неко ко и пита и одговара, али и у тим приликама он успијева да и питања и одговоре дâ са дјеци прихватљивог становишта.

Већим дијелом Ломовићева поезија заснована је на машти и сновима. У ситуацијма кад је поетски свијет близак збиљи, онда је он прожет неком чудном балгошћу и питомошћу. Посебно су експресивне пјесме са мотивима у којима су оживљене слике дјетињства и завичаја у којем је оно протицало: Мој отац продаје шуму, Моја мајка чарапе плете, Номад, Растанак и друге. Све оне одишу носталгијом која се кад-тад јави у свакоме ко је дјетињство провео у селу и у том добу живио сасвим другачијим животом од онога који ће му у скученој градској средини касније бити наметнут.
Док читамо пјесму Мој отац продаје шуму, ми заједно са пјесником тугујемо због болне истине да се продајом шуме не отуђује само одређен комад земље са његовом флором и фауном већ и дио дјечијег бића. Са продајом шуме нестаје многошта што је дјетињство чинило срећним: „ Мој отац продаје павит / У којој рој жубори / И лишај сивоплави / На сурој храстовој кори, / Лужњак опржен муњом, / У шуми јасена оба / И дивљу трешњу у њој / са четир’ годишња доба“.

А добра мајка (пјесма Моја мајка чарапе плете), док плете чарапе сину једницу да га заштити од сваке студени, ред по ред у плетиво слаже безмјерну љубав и радост и, истовремено, стрепњу и бригу за његову сигурност. Она у чарапе уплиће све оно што осјећа да би сина могло усрећити и учинити га отпорним на недаће које га у животу чекају. У лику мајке која у плетиво излива најдубље емоције отјеловљено је материнство као универзални појам доброте која одржава свијет.

Оно што је за Борисава Станковића Врање и за Добицу Ерића Гружа, то је за Ломовића Брезна. Живот у Брезни је обасјан чудном свјетлошћу и испуњен необичном љепотом, тако да се све оно што је исказано као сјећање на дане дјетињства проведене у том селу снажно доима и мисли и емоција читаочевих. Пјесме са завичајним мотивима (Прво путовање у град, Друго путовање у град, Давне слике, Киша, стриц и сокол) одишу сјетним тоновима, али се чини да им управо та сјета даје посебну драж. У истом тону врло снажан умјетнички доживљај доносе пјесме На Голији и Балада о тетребу. Те пјесме тешко је класификовати према узрасту читалаца, јер оне узбуђују и грију душу сваког до кога допру њихове поруке.

Међу завичајним пјесмама највредније су: Протиче моја река, Ожиљак, Одлазак из села, Посјекли су ми трешњу, Украли су свица и Балада о церу и оне ће сигурно наћи мјесто у некој будућој антологији српске завичајне лирике.У тим пјесмама снажно су евоциране успомене на лијепе дане дјетињства у родној Брезни, али су у њима исказана осјећања туге и бола због пролазности свега што је некад живот чинило садржајним и радосним. Лирски субјект тугује: због тога што је свјестан да се више не може вратити срећно доба које је неповратно отекло као воде завичајне рјечице Ђуроваче, што су родитељи неком непознатом трговцу продали теле Цвјетка и заувјек га одвојили од најбољег друга из дјетињства, затим због посјечене трешње која је за дјечака значила много више од једне воћке, због украденог свица и много чега другог. Ево једне строфе из тужбалице о посјеченој трешњи:„Посјекли су ми трешњу и више нема лијека, / Наричу вјетрови хорски, оплакују је кише, / Нико ми неће доћи и никога не чекам / Док малаксалим пером ове стихове пишем. / Жежем воштаницу и молим Вишњег, гóре: / Узми је, Боже, к себи нека Ти краси дворе!“

Један број Ломовићевих пјесама ипак је тематски ближи одраслом читаоцу неголи дјетету. Те пјесме настајале су крајем XX и почетком XXI вијека и публиковане су претежно у збиркама Пред нирваном (1993), Tombe la neige (1997), Песме и пјесме (2010), Елегије (2015). Поједине пјесме из тих збирки представљају пјесников одзив на драматична друштвена збивања којима је обиловала посљедња деценија XX и прва деценија XXI вијека. Погођен посљедицама немилих догађаја везаних за распад заједничке државе Југославије, затим крвавог рата на простору те бивше државне заједнице, као и насилног одузимања већег дијела територије Србије и стварање албанске државе од некадашње јужне српске покарјине Косово и Метохија, Ломовић стиховима осликава невољу коју преживљава његов понижени народ. Пјесме настале тим поводом садрже мрачне слутње (Анатомија гаврана), гњев због тираније над онима који још имају храбрости да се боре за основна људска права (Посланица), горка сазнања о размјерама зла (Бурж ел Баражни), страх од уништења живота на Земљи због неконтролисане употребе отрова (Пејзажи планете). Пјесник уочава да се зло шири великом брзином и, кад га обузме гњев, он стихом изражава незадовољство због безумних људских поступака и позива људе да се уразуме. Дешава се да он, уплашен оним што се збива пред његвим очима, преузме улогу пргавог арлекина и почне, како стоји у коментару пјесме Vox populi, да „псује, куне и кара“ те на тај начин пред немилом извјесношћу „виком страх одгони“.

У већини пјесама намијењених одраслом читаоцу обрађени су мотиви од општег значаја: злоупотреба људског ума за производњу отрова и радиоактивних материја који уништавају здравље живих бића на нашој планети, протест против деградације и уништавања природе, нагло сиромашење људи, безумно рушење онога што су саградили преци, пакао који на земљи људи приређују једни другима, крваве бајке балканске итд.
Пјесников критичан однос према негативним појавама у стварности (пропадању села, људском рушилачком нагону, злоупотреби јавних медија, бесмисленим церемонијалима преживјелог друштвеног система) снажно је исказан у пјесмама: Наша кућа, Рушимо стару кућу, Отворено писмо телевизији, Церемонијал. Ломовићева критика често прелази у сатиру, као у пјесмама Далеко од Арарата, Горка пјесма, Писмо Нади Ајдачић а, понекад, и у сарказам, о чему свјдоче пјесме: Панађур, Панађур у Србији (1, 2), Продајем своју сјенку, у којима се заједљиво говори о пошасти овог времена у којем је све на продају, чак и властити идентитет, пошто ни он више не представља вриједност која се не може уновчити. У наведеној групи сатиричних пјесама издваја се Горка пјесма, испјевана у маниру сатиричне поезије романтичара Ђуре Јакшића. Као и Јакшић у пјесми Јевропи, Ломовић у Горкој пјесми исписује ријечи пуне гњева због напада НАТО снага на Србију у прољеће 1999. године. Наводимо једну строфу из те пјесме ради илустрације пјесникове големе ојађености поступком европских држава које као чланице НАТО савеза учествују у безумном кажњавању „непослушне“ Србије: „Овдје је крв, / Овдје је јад, / Овдје и камен грца. / Јесмо ли твоја / Пасторчад, / Ил’ дјеца твога срца? / Смијех нам је шкргут, види се – / Европо, мајко, стиди се!“

Упркос чињеници што је у Ломовићевој поезији човјеков положај незавидан, ова поезија није дефетистичка, јер се њом не негира вриједност живота. Она, заиста, увјерава да је у свијету штошта поремећено, ишчашено и неморално, али се човјек охрабрује да се суочи са истином и да прихвати сурову стварност као услов опстанка.
У једном броју Ломовићевих пјесама има и изразито нихилистичких ставова, као, на примјер, у: Аd absurdum, Враћам се касно / Анатомија гаврана. У пјесми Ad absurdum налазимо и овакве стихове:„Зашто тијело моје твоје тијело иште / Кад је све стратиште и све губилиште / (…) Зашто моја душа твојој души хрли, / кад смо, тек рођени, одавно умрли.“

Мрачне слутње и безнадежност садржи и пјесма Анатомија гаврана. У коментару уз ту пјесму, она је именована као „епска злослутница“ а аутор истиче да је та пјесма темељ његове поетике. Поента „епске злослутнице“ особена је по томе што она „не покушава никога да опомене, поучи, освијести“. Песимизмом и мрачним расположењем одише и пјесма Враћам се касно, у којој бесперспективност достиже големе размјере.
Међу Ломовићевим пјесмама за одрасле важно мјесто заузима циклус пјесама под насловом Вјечност десетерца. У тринаест дсетерачких пјесама архаичним стихом снажно је проговорено о ововременим невољама српског народа: диобама, братоубилаштву, разарањима, гријесима, супротстављању општем лудилу које је завладало свијетом, трагедији српског народа која траје од Косова до ових дана, насиљу јачих над слабијим, цијени слободе, чојству и јунаштву, потреби васкрсавања витештва, позиву на одбрану отаџбине од савремене тираније и слично.
Два су основна разлога зашто се пјесник вратио десетерачком стиху. Први је, што су у епској пјесми сачуване вриједности које чине бит карактера српског народа и што је у овом хаотичном времену потребно поново указати на њих, и други, што се у историји много шта понавља, а историјска искуства мало се користе у новим судбоносним приликама.

Док је у Ломовићевој поезији за дјецу љубавна тематика доминантна, у поезији за одарсле она се јавља тек повремено. Десетак пјесама те врсте (Јесен је стигла Марија, Љубавне пјесме, можда I и II, Сонет за Еву, Слутња, Без наслова II, Покушај дефинисања среће, El paso doble, Tombe la neige) написано је по проседеу по коjeм и пјесме са завичајним, анитиратним и патриотским мотивима. У љубавним пјесмама исказана је жал због пролазности живота, тако да у њима преовлађују песимистичка расположења.
У Ломовићевом поетском опусу налази се и један мањи број тзв. винских пјесама (In vino veritas, У ситне сате, Румена ода, Помен, Veritas, Јутро над Црмниицом). Чини нам се да за њих није било правог надахнућа, него да су оне, претежно, написане по наруџби.
Од осталих пјесама модерношћу стиха, снагом израза, експресивношћу поенте издваја се пјесма У другој класи за Инсбрук. У њој је исказана велика истина да од ратне пошасти страдају сви: прогнитељи и прогнани, освајачи и поражени, па чак и њихови потомци који, потпуно недужни, клецају под теретом предачких гријехова.

* * *

Ломовићеве пјесме међусобно се разликују не само по томе коме су узрасту намијењене него и по тематици, начину обликовања строфа, броју слогова у стиху, ритму, рими гдје је има (а има је у већини пјесама) и по другим особинама.
Тематско богатство Ломовићеве поезије је први њен видљив квалитет. Покривени су пјесмом не само дјетињство и пубертет, који су опјевани ружичасто и бајковито, него и зрело доба у којем се личност сусреће са великим изазовима и сложеним питањима егзистенције. Док у поезији за дјецу пјесник даје слику свијета неоптерећену траумама, пролазношћу живота, насиљем и злом, дотле је у пјесмама за одрасле управо та тематика доминантна. У поезији за одрасле пјесник као „пробуђени део свога народа“ (Светозар Марковић), најчешће, реагује на изазове времена у којем живи и критички пјева о свијету у којем царују лаж, хипокризија, криминал и профит, који су грамзивци изједначили са појмом производ.

У погледу версификације, знатно већи број Ломовићевих пјесама написан је у класичној форми (строфа, одређен број слогова у стиху, рима, одговарајући ритам). Мањи број Ломовићевих пјесама намијењених одраслим читаоцима дат је у слободном стиху. Но, без обзира на то да ли је писана везаним или слободним стихом, ова поезија одликује се израженом сензибилношћу, препознатљивим звуком и карактеристичном бојом. Било да пјева о осјећањима, било да биљежи своја размишљања о тегобама човјекове егзистенције, било да приказује важне догађаје свога времена, Ломовић у стихове уноси занос и топлину, тако да његове пјесме зраче благородношћу и хумношћу.

Опажање видљивих и невидљивих покрета у природи као и регистровање суптилних и драматичних сензација у људској души преображени су у завидан поетски арсенал. Осјећања и мисли аутор исказује адекватним експресивним ријечима. Ауторова спосбност да ријечи учини послушним оруђем за обликовање жељене визије свијета, допринијела је да је његов пјеснички језик рационалан и ефектан а, према потреби, симболичан и метафоричан.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here