Гордана Малетић: Матис и ми

0
253

Педесете године прошлог века у нашој земљи нису биле наклоњене путницима. Иако није било много могућности за предузимање путовања, мој отац је срећним стицајем околности 1955. отишао у Кан, као пратилац изложбе југословенске керамике, која се одржавала у оквиру велике међународне смотре. У Ници, коју ће такође посетити, годину дана пре тога умро је велики Матис, али је његових трагова морало бити свуда, јер је тако и данас. Ница постојано слави овог великана и суграђанина, „најфранцускијег од свих француских сликара“, па је то свакако чинила и онда, иако је Матисов музеј отворен тек 1963. О међународној смотри писало је касније у „Мозаику“, часопису за примењену уметност који је покренуо мој отац, а о чланку Емила Фабра ексклузивно објављеном у њему на француском и енглеском језику било је речи и у тамошњој штампи. И то су све појединости које знам о овом догађају. Али, постоји нешто друго: у кући су се појавиле три Матисове репродукције настале четрдесетих година, две мртве природе и једна одалиска, које је отац донео, ревносно урамио и ставио на зид собе у којој смо тек почели да живимо. Било је то, дакле, у најтешњој вези са овим догађајем.

Утицај те три слике на почетну фазу уређивања једног великог магацинског простора у Карађорђевој улици у Београду у стан и модеран студио био је огроман. Матис му је одредио правац, а мој отац, заљубљеник у јарке боје, нашао је не може бити бољу потврду сопствених идеја, па су опскурни зидови, један по један, освањивали у Матисовој гами и све друго што је полако улазило у оно што се временом могло назвати намештеним станом, носило је печат савременог уметничког израза, на пример, три по нацрту израђене фотеље пресвучене у црвено, љубичасто и жуто. Постепено су се, уз остатак нарученог намештаја у стилу актуелних педесетих, појављивале и друге слике, укључујући и очеву зидну сликарију. Библиотека се увећавала, а лампе и украсни предмети били су рукотворине наших керамичара. Сваки детаљ био је помно промишљен, понекад створен или обрађен очевом или мајчином руком. После више година, уређивање се привело крају, иако се можда никад није стварно завршило. Тек, требало је новаца и за друге ствари. Сада се знало где шта стоји, те се могла мирно брисати прашина.

Тако је почивши Матис директно утицао на уређење једног простора у Београду педесетих година. У каснијој фази живљења у ономе што се већ могло назвати станом, уметников јединствен потез четкицом, неподељен ни са ким другим, као у остатку простора, остао је у спаваћој соби. Другим речима, слике су и даље биле на зиду на коме су се и пре налазиле, али је ова соба у међувремену постала погледима недовољно доступна, што је велика штета. Па ипак, било је оних који су провели много часова у одгонетању ових слика док су још доминирале једином собом.

Матисови „снови инспирисани реалношћу“ исијавали су са зида оно што је уметник називао „контролисаном емоцијом“. То ми је јасно данас, а у детињству његове слике имале су за мене чудну привлачност чији разлог ни из далека нисам умела да дефинишем. Било је пријатно гледати их јер су пружале некакав мир и задовољство. Сан о срећи? Да ли због обиља омиљених ми црвених тонова? То је важило за мртве природе са бокалима, лалама, лимуновима и остригама (за које се мислило да су пржена јаја), али трећа слика, одалиска, била је више од тога. Ако су пуни столови тек наговештавали задовољство, накићена, насмејана жена заваљена у фотељу није крила добро расположење. Била је лепа и обучена у мери која тек задовољава минимум пристојности, али су потези размахнуте четке ипак наговештавали квалитет и лепоту одеће. Узрок њене веселости био је непознат, па је тражио одговор, и морало се размишљати о њему. Како је задуго остао тајна, временом се могло претпоставити да у свету постоје људи који су задовољни из веома различитих разлога – својим постојањем, лепотом, богатством, или тек зато што су у друштву оних који их засмејавају.

Сваком је могло бити јасно да су боје те које овим сликама дају радост, али се осећало и да је све на њима укомпоновано тако да буде складно. Подразумевало се да је срећан израз лица жене дао допринос општој хармонији у загасито црвеном. Није се морало знати да је Матис, по свом уверењу, тек сликао светлост, или јој позајмљивао боју, а да је композицијом истицао различитост онога што му је на располагању, држећи се притом начела да прецизност не значи истинитост. Уз јасноћу и чистоту јарких боја, редовно је у своје слике уносио и загасите тонове, не би ли их још више истакао. Сива тканина на насликаном столу, такорећи крпа, чије је присуство одувек било збуњујуће, тиме се објаснило много година касније. Црни зид на једној од мртвих природа истицао је славље дивног белог и црвеног цвећа, острига и оних жутих лимунова.

Све три слике настале су у ратним, четрдесетим годинама. И ко би рекао да је сликар готово шифровао своје емоције прикривајући атмосферу формом, никада јавно не говорећи о ономе што мисли о збивањима у свету. Иако се тврди да овај уметник није прозборио о рату, дубину својих забринутих мисли Матис је изражавао цртежом. Али, то је и време његове опчињености Лидијом Д., време оздрављења и бекства од смрти, колико и време притајеног страха. Можда су, уз остале слике, и обе „наше“ мртве природе, јарких боја, супротстављених тамној позадини, говориле: „У мом срцу букти новооткривени живот, цвета цвеће љубави, а шкољке женствености су отворене; нектар се испија, док је свуд около тама“. Зашто да не, кад је умео да наслика тишину и краљеву тугу, џез, играче, Икаров пад, циркус и изнад свега – славље живота? Можда је Матис имао други назив за сиву и црну. Можда их је звао: дрхтава и коначна, или суморна и очајна, или ко зна како. Можда су његови често варирани мотиви заправо биле дневничке белешке типа: „Данас ми се страх увукао у срце, али зашто да застрашујем друге?“ Или: „Лидијино лице ме је озарило и учинило да заборавим да је ужас свуда око нас…“ Па ипак, ако су се мисли задржавале за себе, рат се није могао заборавити. Срећом по нас, несрећу је овај уметник умео сасвим да замаскира, па се није ширила са слика онако како је могла, да се на њима налазио стрељачки вод или сâма смрт. Због уравнотежености композиције и смелости колорита, његове слике оку су увек пријатне. Стога није чудо што сам их и ја, у Београду педесетих, са тако великом пажњом проучавала, никада у њима не налазећи страх, већ само – загонетку.

Гостима који би долазили у кућу било је угодно да седе у нашем стану. Они нису знали колико је породица имала проблема да функционише у њему и да створи основне хигијенске услове. Сви би опчињено седели у очевом студију или гледали ново чудо које се појавило и код нас – телевизију. А, сем ретких гостију што би понекад преспавали, и молера, три оку сакривене Матисове репродукције касније нико више није посматрао, чак ни ја.

Предмети су се временом кварили и крњили, битка са прашином никада није добијена и патина се неумитно превлачила преко свега. Новчане прилике су се мењале, па се мало шта додавало. После двадесетак година прешло се у неки сасвим други, комфорнији простор, са солидним купатилом и парним грејањем. Али, у својим каснијим годинама, отац однекуд више није имао воље за смеле комбинације а ни новаца за нове трендове. Намештај је, са извесним допунама остао исти. У новом стану међу белим зидовима све је било обично и сад већ анахроно. Није се више ишло укорак с новим тенденцијама. О њима као да се није ни мислило. На елегантни стил педесетих назидао се онај безличан, јефтин, масовне производње. На зидове су дошле друге слике и тек је понеки преостали предмет подсећао на стара времена. Матисове репродукције отац је одложио у корице са осталима у свој орман. И тако их нисам видела наредних двадесетак година.

А шта би се десило да није? Шта би било да су слике уносиле радост и у нови простор? Да ли би живот био срећнији? И уопште, колико једна слика може утицати на нечије ставове, или уливати човеку сигурност и храброст? Тешко је рећи. Можда сувише очекујемо од уметности, упркос њеном несумњивом дејству. А, опет, ако је несумњиво, у чему се оно састоји? Да ли у неизговореној поруци коју ко зна кад и како дешифрујемо, а да и не знамо, или у још нечему, што је такође недокучиво? Можда је довољно гледати у нешто што је лепо па да из тога произађу мир и задовољство, како је Аристотел наговештавао трудницама, што и сами понекад осећамо. Али, колико је трајан тај учинак? Ко може измерити овај феномен? Ко може казати да ли дејство једне слике спада у велике или мале ствари у животу? Вероватно има више одговора на ова питања а они су различити јер смо им мера ми сами. „Ако двоје чине исто, није исто“, рекоше Латини. И зато нема јединственог одговора.

Па, ипак: „Кад сам почео да сликам, остетио сам се савршено слободним, спокојним и својим“, писао је Матис. Можда је то оно што најпре откривамо код њега, без обзира одакле смо и какав нам је културни кôд. Можда нам се његове слике свиђају зато што бисмо и сами да досегнемо радост живота и желимо исту неспутаност и слободу. За нас, као посматраче, то је, вероватно, више него довољно. Али, да сам оца запитала зашто је ставио баш Матиса на зид, а не неког другог мајстора колорита: Бијелића, Аралицу или Надежду Петровић, рецимо, можда и не би знао да одговори. Можда би, у свом стилу, казао нешто што је имало најмање значаја, а прави разлог задржао за себе. Може се само претпостављати да ли је пожелео да буде другде, или да атмосферу Париза пренесе у Београд. У томе је унеколико успео, барем у свом стану. Наклоност укућана према лепим бојама и предметима опстала је. Чак и у сновима. Они који су везани за амбијент куће, одигравају се управо у првим просторима у којима човек живи, а враћамо се и ономе чиме смо били окружени. Матисову индијанску црвену нико од нас није могао заборавити, исто онако као што ни он није заборавио ткачницу текстила и дивне материјале које је гледао у детињству. Гиздаве оријенталне тканине које је открио у зрелом добу биле су надоградња оном интересовању које је већ постојало. Зато није чудо што се и, никад објављена, моја прва прича тицала баш поменуте одалиске са Матисове слике. Позивала ме је на писање. Хтела сам да је оживим не би ли постала хероина неког другог времена, макар у њему ни из далека немала онај првобити сјај.

Звучи невероватно, али „најфранцускији од свих француских сликара“, утицао је на нас Србе, иако смо у то време, као и пре, имали и своје одличне сликаре. Али сви они заједно нису оставили толико значајан траг на укус широке публике, колико је то учинио Матис, а и како би, кад новчано стање, у мери већој него укус, одређује шта ће се наћи на зиду, ако се на њему уопште било шта нађе.
Матис је, међутим, посредно ушао у Србију, на велика врата, а да се то најчешће не узима у обзир, преко предмета масовне производње, реклама, моде и општег духа модернизма чији је талас запљуснуо и наше обале. Француска је педесетих и шездесетих још увек културна престоница која диктира трендове целом свету, а Матис је у њој извршио револуцију. Француска читаоница у Београду омиљено је место где се прелиставају часописи и читају књиге, у биоскопима се гледају њихови филмови, стичу узори, уче се стилови, прихватају и полако шире. На београдским улицама виђају се младићи у црним ролкама попут егзистенцијалиста, а све је више жена које су, макар у детаљима, (опет) обучене по париској моди, овога пута у Матисовој гами, са принтовима какве је он измислио. Тако је прилог општем послератном узлету, на свој начин, дао и велики мајстор.

Тако излази да је утицај уметности на живот људи много већи него што мислимо. Он се очитује у многим детаљима, али ове везе тешко је уочити на први поглед, па и после много размишљања о чињеницама које доводе до тога. Некада скуп малих ствари учини да се оне унеколико осветле, чак разголите. Јер, свест о целини није лако досегнути, и човеку је тешко да сагледа узроке и последице дешавања на макро плану. Зато се и наше закључивање мора ослањати на интуицију и познате примере. О томе сведочи и овај запис.

Белешка о писцу:

Гордана Малетић рођена је у Београду 1952. године. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду на групи за југословенску и општу књижевност. Пише за децу од 1982. године. Објавила је тридесетак књигa. Најважнији књижевни жанрови у којима се огледа су: кратка прича, приповетка и роман. Објављује и поезију, путописе и разговоре с писцима, биографије. Критичар је дневног листа „Блиц“. Бави се превођењем. Као уредник у издавачким кућама „Књиготека“ и „Евро-Ђунти“, приредила је велики број књига за децу и одрасле. Заједно са др Миодрагом Матицким, главним уредником, уређује годишњак „Даница за младе“ Вукове задужбине.

Добитник је више домаћих награда, од којих је најзначајнија награда Змајевих дечјих игара Раде Обреновић за најбољи дечји роман године (Витезови мачјег срца). Њене књиге Спасоносна одлука и Крађа винчанске фигурице носе ознаку White Ravens као препоруку за читање и превођење Међународне омладинске библиотеке из Минхена.
У њен антологичарски рад спадају следећа дела: Антологија српске басне, Антологија српске уметничке бајке, Антологија фантастичне приче за децу, за коју је добила награду Сима Цуцић, затим Антлогија хумористичне приче за децу, Рецитаторска читанка и Антологија прича о животињама.

Члан је Удружења књижевника Србије и Матице српске. Живи у Београду.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here