Ранко Рисојевић: Лончић млијека (одломак)

0
207

Прољеће је давно дошло, лед попуцао, потоци набујали, Уна се излила и поново у корито вратила. Истањила се сланина, тешко да се могу сјетити шта смо јели.

Истекле су гладне године, али није истекла и глад, није дошло благостање, чак и они што имају посла некају хране. Мама није запослена у државној служби, али по вас дан шије. Кроз кућу пролази мени непознат свијет, углавном жене и дјевојке са села, здраве се са мамом, љубе, нико је не пита како је тамо било, само је гледају и гледају. Она о томе не говори, чак и да је неко упита, само одмахне главом и каже: „Све је то сада прошлост. Био неспоразум, сада је прошло, нећу више да га се сјећам.“ И не гледа их притом, већ мјери платно које су јој донијели, узима платенени сантиметар и премјерава колико има око дјевојачких груди, колико, пак, око струка.

Понекад бих нагло ушао у предсобље, а млађа жена или дјевојка пробавала је хаљину, поглед на разголићене жене нејасно ме је узнемиравао, окренуо бих главу, журно прошао у собу, али тренутак послије, већ сам се враћао, поново склањајући поглед – крајичком ока видио сам то што сам хтио да видим, груди што су се буниле против оно мало тканине на себи, струк који се отимао и кукове што су жудјели слободу. Чак и болестан, с лаком ватром, увлачећи се под покривач, провиривао сам према сингерици, задиже ли се нека сукња, откопчава ли се можда блуза или чак меки грудњак. Као да се ту стичу двије грознице, једна стварна, пречеста, и, она друга, која ће потрајати много дуље, сасвим ваздушаста.
Је ли то било прво прољеће у Костајници послије Загреба, моја прва права костајничка грипа, малаксалост, температура? Сва су прољећа ишла истим ритмом, једнако помињала и једнако се завршавала. Нико није одскакао од других, ништа искакало из устаљене колотечине. „Није вавјек вако било“, говорила је баба Сава, „памтим ја и боља времена.“

Моје основношколске болести почињале су обично у школи, за првих часова када бих осјетио да се жарим, да са мном нешто није у реду. Увлачио сам руке у панталоне, да бих опипао бедра. Ако су хладна, није ништа, у питању је нешто пролазно, можда страх, ако су топла, ту нема збора, болестан сам. Узимао бих своје ствари, јавио се наставнику и похитао кући. Можда ће ипак проћи без лежања, мама ће ми дати чај и аспирин, сутра ћу бити добро. Тако сам мислио иако се тако најчешће није дешавало.
Овог пута ја тако мислити нисам могао. Три године био сам далеко од мајке и заборавио шта ће се десити са мном, како мама поступа када сам болестан. Знао сам како је то у Загребу, шта би у овом случају урадила ујна. Али ако би ујна урадила шта треба, мама то сигурно боље зна. Биће довољно да сједне покрај мене, да прислони свој длан на моје чело и да од тога оздравим. Зар се због тога не каже да је болест отишла као руком однесена? Ипак неко може да је однесе руком и да човјек оздрави.
Шта је болест, ако се руком може однијети? Ова и овакве, што ће сваког прољећа обузимати моје тијело и све моје грозничаве потребе свести на једну – да оздравим.
Али грип се не може однијети руком, треба одлежати више дана с температуром, знојити се, непрекидно осјећати жеђ, не бити гладан. Како болест зна да ме гњави, али и ја гњавим, њу, своју биједну болест, и мајку и Борку, које ме пазе. Кад је ватра мало попустила, осјећам одједном глад, у мени се отвара простор који тражи јело, мислим само на то, не чудим се новом осјећају.

Видим да Борка и мама не једу у исто вријеме када и ја, не могу их чекати, не знам када уопште једу и гдје једу. О томе ништа не говорим, јер и оне ћуте. Кажем само: „Гладан сам“, а Борка одговори, уколико је сама: “То је добро, али чекај мајку!“ „Зашто?“ питам је. „Зато што ће она донијети нешто за јело.“ „Зар у кући ништа нема?“ „Има мало старог крува.“ Ћутим, чекам маму. Чекам јело.

Онда се поново успавам, то ми се највише свиђа, јер се ново буђење поклопи са њеним појављивањем. Као да сам још увијек у сну, сасвим пријатном и драгом, у коме на моме кревету сједи мама и држи ме за руку. Једним погледом обухватам све, цијелу кухињицу, тамо у дну фијакер-пећ, с десне стране клупицу са два ведра воде и крај њих шарени лавор обијен на више мјеста. Изнад клупице мало умрљано огледало, а са стране кухињска крпа на којој је црвеним концем извезено: „Вјерово би свак у бога кад би могло бит да очита вјеровање па да буде сит.“ Остим тих ријечи и неколико црвених витица нема никаквог лика од оних који се обично налазе на оваквим крпама. Под прозором је то, на столу, новинама поклопљена храна. Она чека мене и моје буђење.

Ако мама не сједи на кревету покрај мене, обично је у предсобљу од кога су отворена врата. Она сједи уз сингерицу и шије. Кроји и шије, по вас дан тако. „Будам сам, мама“, кажем јој, она скаче од шиваће машине, прво ме пољуби, ухвати за руке, добро погледа а онда ми приноси јело. „Млијека нема?“ питам а да не знам зашто баш млијеко тражим, питам иако знам одговор. „Нема“, тихо каже својим од цигарета нагорјелим гласом. Жао ми је што закерам, али то је јаче од мене.

Једног дана, на исто питање: „Млијека нема?“ одговара другачије. „Биће“, каже, „договорила сам се са једном женом по лончић млијека дневно.“ Заиста, предвече долази дјевојчица са лончићем млијека. Већ ускувано, без кајмака, није ни до врха лончића. „Да ниси пролила?“ пита је мама а дјевојчица одмахује главом. „Нисам, толико нам је остало.“ Млијеко пијем полако, гутљај по гутљај, осјећам у устима како ми је одмах боље и да ћу брзо сасвим се опоравити.

Послије двије седмице, млијека више није било. „Отелила се крава“, рекла ми је мама. „Биће тек ујесен.“ Али ја сам већ био здрав и нисам више мислио на млијеко.
Сада се сјећам честе реченице многих људи: „Хоће ли ова јебена глад већ једном проћи?!“ Али о њој ја нисам размишљао. Нити сам се питао како то да у Костајници нема неких људи који су се раније виђали на улици, на тргу, или у гостионици. „Тешка су ово времена“, говорили су тихо људи, „живот мореш изгубити ни за шта, а љеба, а посла нејма па нејма.“ Нисам уочавао оно чега није било, готово грозничаво прихватао сам оно што ми се нудило од тога стварајући највеће могуће задовољство.

Нарочито послије болести, опоравивши се потпуно, осјећао сам животну радост која је, попут чорбе кипила и пресипала се преко рубова захватајући и оне око мене. Обично се увијек уз мене мувао неки млађи дјечак, слиједећи ме, час на таван, час у шуму, прихватајући мој занос као основно животно упутство.
„Да“, рекла ми је једном мама, не знам више ни сам којим поводом, „да би се човјек радовао животу мора се понекад и разбољети.“

ПОСТАВИ ОДГОВОР

Please enter your comment!
Please enter your name here